О љубавној зависности (2.део)

О љубавној зависности (2.део)

Ако се вратимо на питање избора – од кога зависити? – које смо поставили у почетку текста, одговор на њега је овакав: можемо да изаберемо зависност од људи, ствари, околности… или зависност од Бога. Трећега нема: или зависност од привременог, пролазног, или зависност од вечног. Притом, што смо више зависни од људи, то смо мање зависни и мање нас интересује Бог и Његово мишљење о нама. И обрнуто: што смо више зависни од Бога, што више живимо ради Њега, стремимо да угодимо управо Њему – то смо мање зависни од свега осталог, тим мање нашој срећи прете промене судбине.

Зависност од Бога може се поредити са зависношћу детета од мајке. Ако погледамо тај пример схватићемо на који начин зависност од онога ко те истински воли може постати извор радости, спокоја, сигурности. Схватићемо да таква зависност не представља терет, не мучи нас, већ напротив – чини нас срећним.

Зашто? Зато што је заснована на правој, истински жртвеној љубави. Мало дете осећа ту љубав и у потпуности верује мајци, ослања се на њу у свему. Оно јој поверава свој живот, своју будућност. И не мучи се тиме! Управо супротно, оно жели да чешће буде поред маме, трчи ка њој ради утехе при свакој узнемирености, обраћа се за помоћ у свакој муци. Дете зна – мама ће заштитити, мама ће схватити, мама је за њега – све. Зато што мама воли. Поверење малог детета према својој мајци не зна за границе. Дете не проверава колико је мама стручна по питању дечје исхране, лечења, развоја, па чак и личне безбедности. Малишан не проверава – он верује. У свему. И увек. Он је зависан од мајке у потпуности – и апсолутно је срећан због тога.

Погледајмо супротан пример. Сви знају, колико је несрећан малишан који је лишен мајке, лишен зависности о којој смо сада говорили. Васпитаван људима који су му страни и равнодушни према њему, малишан брзо престаје да верује било коме, рано сазрева, неретко ни сам не уме да воли. Зато што га нико истински није волео… Да, такво дете или адолесцент је неретко «слободан» и у великој мери независан – нико му не говори у колико сати да дође са улице, нико му не забрањује да пуши и пије пиво, нико га не тера да се упише на факултет. Међутим, да ли је он срећан, будући толико «независан»? Одговор је очигледан…

Зависност човека од Бога налик је тој зависности малишана од мајке. Разлика је у томе што нас Бог воли више него што најбрижнија мајка воли своје дете. Из разлога што је Бог савршен и Његова љубав је савршена. Његова љубав је у највишем степену жртвена – до смрти, смрти на Крсту.

Није случајно да кроз целокупну хришћанску философију као црвена нит пролази слика човека као овце и Христа као пастира, који „живот Свој полаже за овце“. Овца може да пасе на домаћиновом пашњаку, послушно иде за пастиром тамо где је он води, може да му верује и разуме се у потпуности да зависи од њега. Међутим, користећи се својом слободом, овца може да изабере други пут и да побегне из стада. Тада она, разуме се, престаје да зависи од пастира, али ће зато зависити од свега осталог од чега раније није зависила: од времена, од дивљих звери, од налажења хране… И свако од насм као и та овца, врши свој избор сам.

Интересантно је да се у Православљу човека назива „СЛУГА (РОБ) ГОСПОДЊИ“. И то уопште није понижавајуће, већ нормално. У исто време, Јеванђеље говори: „Не будите робови људима“ ( 1 Кор. 7:23). То јест, Јеванђеље директно указује на правилан избор. Нажалост, ми чинимо ми бирамо да робујемо људима. А можда бисмо могли да изменимо наш избор у корист Бога?

Зависност од Бога је јединствени вид зависности који нас не приморава да страдамо, већ нас напротив, приводи истинској радости. И то је једино чиме можемо да из своје душе истиснемо све могуће патолошке зависности, јер како смо већ рекли на почетку, човек не може а да не зависи од неког. На први поглед је парадоксално, али управо у зависности од Бога човек налази истинску слободу.

Док се човек налази у кругу порочних зависности себе самог сматра слободним, не примећујући понекад колико је заправо свезан. По речима светог Теофана:

„Када страсти буду прогнане остаје истински човек, док га својим присуством унаказују и чине од њега личност која је у многоме гора од животиња. Када страсти владају човеком и он их љуби, оне се толико сједињују са људском природом да када човек делује по њима њему се чини да делује из своје природе. Тако му се чини јер човек подчинивши им се делује по њиховом наговору драге воље, па чак бива и убеђен да је другачије немогуће: то је природа.“

Зар се не препознајемо у овим речима? Управо тако и ми, јурећи за илузорном слободом „желети и имати“, слепо се понекада покоравајући хедонистичком прилазу животу, заправо упадамо у зависност.

То јест, достижемо супротни резултат: мислећи да смо задобили слободу, бивамо везани најјачом зависношћу. Притом, најчешће нисмо свесни свог ропског положаја, потчињености својим сопственим потребама и хировима. На тај начин се добровољно лишавамо највреднијег – слободе.

Можда озбиљна душевна и духовна криза представља право време да се замислимо: ако поседујем слободу, то јест оно што сам увек желео, зашто ми је онда толико ЛОШЕ?

Зар се то не дешава управо из разлога што се истинска слобода уопште не састоји у могућности задовољавања великог броја наших потреба, већ у слободи од те диктатуре необузданих осећања? У могућности да се управља разумно својим поступцима, а не по заповести хира, која је данас овакав, сутра онакав?

Зависност од Бога нам даје управо такву, непролазну слободу која не зависи од околности. Ако смо истински слободни, онда нас више не муче страхови о којима смо говорили горе. Када кренемо путем трезвености, васпитавања своје душе, постепено искорењујемо страсти које нас муче и уместо њих негујемо позитивне особине, толико неопходне и то не неком другом, већ пре свега нама самима. Богу нису неопходне наше врлине већ нама, јер оне улепшавају и оздрављују нашу душу, чине нас на тај начин срећнијим, спокојнијим и радоснијим.

Простије говорећи, „механизам“ је овакав:

–        учимо се трезвености и боримо се са својим страстима –>

–        видимо свет на прави начин, без искривљавања и илузија –>

–        прихватамо околности нашег живота (на које не можемо да утичемо) онаквим какве оне јесу, не упадајући у депресију –>

–        избављамо се од страхова, јер немамо основни страх који рађа остале – страх од реалности –>

–        укротивши страсти и избавивши се од страхова сечемо корен наших нездравих зависности –>

–        уместо нездравих зависности, налазимо се у зависности од Бога, ->

–        задобијамо истинску слободу и, на тај начин, постајемо много срећнији.

Мислим да управо то жели свако од нас.

Као пример људи, који су били истински независни од свега пролазног, који су прихватали стварност онакву каква она заиста јесте, без губљења спокојства духа које ништа није могло да растроји и изведе из стања истинске хармоније и спокоја душе – могу да послуже православни Светитељи… Од њих треба да се учимо: добровољно предајући себе вољи Божијој, налазећи се у потпуној зависности од Њега они су били потпуно слободни од нездравих зависности у чијем се блату ми налазимо.

А ако говоримо о нашим односима са вољеним особама и њих је такође могуће – и неопходно – градити на другачијој основи од оне на коју смо навикли. Навикли смо да их градимо на стремљењу да задовољимо своју потребу да будемо вољени, то јест у суштини, на егоизму.

Међутим, развијајући однос на тај начин на крају долазимо не до истинске љубави, већ до нездраве зависности од партнера, мање или више изражене. (Зависимо од партнера јер он задовољава нашу потребу да будемо вољени. Ако он престаје да задовољава ту потребу ми упадамо у тешку кризу – јер смо управо ту потребу изабрали као темељ).

Истинска љубав је достижна, ако будемо градили односе управо на основи истинске слободе.

Ако успемо да се истински, свом душом привежемо за Бога, онда ће и наша привезаност према вољеној особи бити другачија. Гледаћемо на њу кроз призму вечности, љубићемо у њој оно што је непролазно: њну душу. Видећемо у вољеној особи истинску лепоту која живи у свакоме од нас као у створењу Божијем, видећемо и заљубићемо се у оно што је митрополит Антоније Сурошки назвао „сијањем вечног живота“. И када наша љубав прорасте својим кореном у вечност, онда и раздвајање са вољеним, ако се догоди, неће бити катастрофа за нас. Чак и када особа више не буде ту присутна, ми ћемо моћи да се у већем или мањем степену радујемо тој душевној и духовној лепоти коју смо видели и заволели у њему и која је бесмртна.

Као потврду ових речи навешћемо речи блаженог Августина, које је изрекао у жалости због смрти супруге: „Зар није ова туга тако лако и дубоко ушла у моју душу зато што сам излио душу своју у песак, заволевши смртно створење као да оно не подлеже смрти?.. Једино човек коме су сви путеви у Ономе Кога је немогуће изгубити не губи ништа драгоцено.“

Дакле, неопходно нам је да оздрављујемо од зависности и стремимо ка истинској слободи, животу са Богом.

Замислимо се: да ли нам је неопходно да поново измислимо „топлу воду“ – покушамо да измислимо неко ново средство избављања од зависности – ако је све већ осмишљено и испробано, проверено вековним искуством? Зар није једноставније да се окренемо том искуству, чак и ако нам се не допада, јер ништа не губимо. Ако свом душом прихватимо то непроцењиво искуство и добре савести будемо радили над собом, неће нам бити потребно више ништа.

Које је дакле кораке неопходно предузети за излечење од психолошке зависности?

1. Усредсредити се на реалност: пребацити акценат са сопствених осећања на стварност, на реално стање ствари. Размишљајући логички, створити трезвен поглед на ситуацију и себе у њој. О томе је могуће подробније прочитати у горепоменутом тексту: Пијани вођа или Куда нас заводе осећања.

2. Издвојићемо посебно неопходност формирања разумног, трезвеног погледа на бившег партнера. То је веома важно. Неопходно је анализирати поступке партнера, обраћати пажњу не на његове речи, већ на његова дела, и на тој основи састављати мишљење о њему. Треба се замислити на речима Јеванђеља: „Јер нема дрвета добра да рађа зао род, нити дрвета зла да рађа добар род. Јер се свако дрво по роду своме познаје.“ (Лука 6:43-44)

Важно је схватити да нас Јеванђеље тим речима не позива да осудимо човека, да ставимо на њега жиг „ЛОШ!“, већ говори о нечем другом – о трезвеном погледу на човека, о јасном признању постојања његових недостатака и врлина. Виђење негативних страна човека нас уопште не ослобађа од заповести о љубави према њему. Напротив, доводи нас до тога да наша љубав постане истинска, стварна, да не буде слепо поклањање идолу кога смо сами уздигли на престо.

На тај начин је крајње важно да, трезвено погледавши на бившег партнера, не осудимо и не упаднемо у мржњу – а управо та замка нам прети у ситуацији зависности. Најједноставније је предати се мржњи, са истим таквим одсуством сажаљења као „љубави“ (страсти) пре тога. Међутим, то нам није потребно. Јер управо за та страсна и нездрава осећања говоре да су само на корак једно од другог. И заиста је тако – не умемо да контролишемо емоције разумом, зато нам је најједноставније да заменимо једног водича (страст) другим, мрзети исто тако снажно као што смо пре „волели“ (То јест, мислили да волимо. Када бисмо волели истински, онда, наравно, не бисмо ни мрзели јер „љубав никада не престаје“ (1. Кор. 13:8)). Предати се новој страсти – мржњи – лако је, удобно, не треба размишљати… Међутим, неопходно је свим силама је избећи јер мржња разара нашу душу.

3. Учити се да непрестано наш разум непрестано контролише осећања. Не дозвољавати емоцијама да нас врате у претходни, нездрав и крајње необјективни однос према ситуацији и при „нападу“ емоција разумом себе вратити у већ формирани (види тачке 1 и 2) трезвени поглед на стање ствари. Зато је неопходно борити се са присилним мислима, што често доводи до буквалног насилног преусмеравања своје пажње на нешто пријатно и „правилно“ (зависи од особе до особе).

Веома добро средство контролисања осећања од стране разума представља „разговор“ разумног човека са осећајним (имамо у виду два човека, који живе у сваком од нас). Разумни задаје питања осећајном који покушава да одговори. Оно што за нас може бити неочекивано је да најчешће нећемо бити у стању да одговоримо. На тај начин, емоционални човек ће бити принуђен да призна свој пораз, то јест, разум ће се задржати изнад емоција, што и желимо.

Пример: зашто мислим да ће се супруг који је отишао вратити? Да ли за то има неких рационалних основа? Одговор: НЕМА. Зашто онда рачунам на то и мислим о томе 90% свог времена?

Можемо такође водити дневник слично овоме, записивати у њему своје мисли, емоције које надолазе и посматрати их логичким погледом.

4. Неопходно је опростити бившем партнеру. Као што смо горе рекли, никако не треба упадати у мржњу. Ако будемо мрзели човека нећемо се избавити од зависности у односу на њега, јер ће једноставно та зависност добити нови облик. Док не опростимо партнеру настављамо да будемо повезани са њим нашом увређеношћу. А свака мање или више озбиљна повезаност поново представља  зависност.

Неопходно је стремити хришћанском односу према човеку који нас је напустио без обзира на бол који нам је нанео. Добро би било помолити се за њега по мери својих снага.

Важно је анализирати све што се догодило и пронаћи сопствене грешке, затражити опроштај код партнера за њих, а такође спровести „рад на грешкама“ – да их више не бисмо понављали.

Сем тога потрудимо се да разумемо онога ко нас је напустио. Да у нечему (можда чак у много чему) није у праву, али да се према њему нећемо односити непријатељски и са злобом већ као према човеку који је запоседнут страстима и болестан душом.

То не значи да смо дужни да снисходимо његовим пороцима и да се понижавамо пред њим. Важно је да разумемо човека и опростимо му али и избавимо се од страсног односа према њему (била то мржња или оно што сматрамо за љубав). Наш однос према њему мора да буде, као што смо говорили, трезвен, не искривљен ни на страну мржње, ни на страну ропске привезаности.

* * * * *

Пут оздрављења од психолошке зависности је пут духовног развоја, васпитања своје душе. Ићи по њему, без сумње, није лако; међутим, на њему нас очекују не само тешкоће, већ и радости и то истинске у поређењу са којима су сва претходна задовољства – ништа више до лажне новчанице у поређењу за златником… Радости ради којих заиста вреди живети.

први део текста можете прочитати овде

аутор: Михаил Хасмински

© Perejit.ru
© Imanade.org (превод)

2 коментара

  1. Gde može da se nađe tekst koji se pominje u članku ,,Пијани вођа или Куда нас заводе осећања“?
    Volela bih da ga pročitam
    Hvala 🙂

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*