Тешко стање узнемирености (питање психологу)

Тешко стање узнемирености (питање психологу)

 

Помаже Бог…пре свега да скупим нешто мало снаге да се сконцентришем и да кажем да ми је драго да сам пронашао овај сајт…не знам како да почнем…имам потребу да све испричам..да напоменем да сам особа која нема умерености у било којој сфери живота..увек када нешто почнем да радим морам да простудирам до краја и како видим увек то и оставим..и тако почео сам много да читам духовне књиге и слушао безброј православних беседа..и у једном тренутку сам одлучио то је то бићу монах..међутим студент сам и рекао сам у себи “ма само да пројурим кроз ових неколико година“али сам хтео за тај период да се спремам овде у свету..како то бива са мном водио сам се мишљу “само постоји ово и ништа друго што је у свету“..и тако поставио сам себи као обавезу велико молитвено правило и још на то непрестану молитву или да назовем погрешан приступ молитви..наиме усадио сам себи морам да се клоним свега у свету и само да се молим и ништа више..и тако ја у прелесном стању…једна недеља пролази,друга,трећа…и приметим одједном да не могу да дишем за време молитве..онај осећај као да хоћеш дубоко да удахнеш а не можеш и почела је глава да ме боли али не класичан бол..да напоменем никада нисам имао проблема са боловима у глави али сада имам осећај као да ми је глава пуна нечег тешког,и непрестани страх и то баш јак тј узнемиреност непрестана..унапред да се извиним што овако мало неповезано причам..када сам то приметио на почетку мислио сам да није то ништа и да ће проћи..међутим стање се све више погоршавало..и у једном тренутку сам одлучио да се вратим како сам пре живео мислећи да ће узнемиреност престати али сада је још горе…сада сам се још више уплашио јер не могу да се ни на шта…имам осећај да сам заборавио све…успорен сам у сваком смислу..као да не могу ништа да радим…и имам осећај да све што почнем да радим јако присиљавам себе на то..и да да напоменем да сам се дуго водио мишљу када почнем неку активност “ма шта радиш то то је пролазно научи се да будеш без ичега“ тј. не могу да се удубим зато што стално мислим а шта ћу радити када то завршим…и што је најгоре што мислим да ово никада неће проћи да ћу овако целог живота..а ја само хоћу да будем нормалан и да не мислим како ћу да мислим..мислим да сам и заборавио да како да мислим од непрестаног понављања речи у молитви…и брине ме што сада чим чујем нешто што има везе са Богом ја се одмах сетим тешког стања у току молитве и у истом моменту се јако узнемирим као да ћу инфаркт да добијем..ево сада моје стање које ме јако брине:када читам нешто ја мислим да ли ћу моћи да се фокусирам,мислим како ћу да дишем…и лупам главу сваки дан се питам како да се вратим у нормалу..а не могу сам…и много пута ми дође мисао на самоубитсво јер не могу више да мислим…изгубио сам осећаје све…заборавио сам како изгледа када ти је досадно,када си срећан,када нешто жељно ишчекујеш…опростите још једном ако сам нешто изоставио и молим вас ако знате шта се ово догађа са мном…

 

ОДГОВОР ПСИХОЛОГА

 

Бог помого, брате

 

Иако би ово твоје питање требало да буде намењено превасходно једном искусном духовнику, стање у коме си се нашао има и своје психолошке одлике.

 

Покушаћу, пазећи да не пређем границе психологије и зађем у област духовног ( а у делу где зађем у духовно да наведем светоотачке ставове на основу којих сам то написала, јер то не смем „од себе“ да пишем) да кажем неколико речи о томе шта мислим да ти се догађа и шта можеш учинити даље да изађеш из овог стања душе.

 

Најпре, оно што је добро и што указује да си, упркос тежини и узнемирености која те притиска,  већ на добром путу тј. да ниси запао у јако тешко стање (у психолошком и духовном смислу) је то што си смогао снаге да ово писмо напишеш, да се потрудиш да формулишеш своје мисли иако ти оне лете и затражиш подршку и усмерење како да се из тог стања полако уз Божију помоћ ишчупаш.

То је добра вест, и имај то на уму све време – већ си кренуо добрим путем. 

 

Наш прота Душан ће имати вероватно још нешто као свештеник да ти напише, а ја ћу изнети оно што као психолог и православна хришћанка сматрам да ти се догодило.

 

Мислим да је стање у које си упао може бити узроковано двема стварима (највероватније су обе у питању):

 

1. неправилном приступу Исусовој молитви за почетника у вери:

– покушавању да се одмах досегну велике висине или дубине у молитви , силаску ума у срце, умносрдачној молитви, тежњи да се молимо непрестано.

 

Ово јесте неправилно само из тог разлога што то покушава да чини неко ко је почетник , не само у молитви већ и у борби са страстима, почетник у вери, млад човек који је још увек јако привезан за овај свет, а ко само има лепу, искрену и велику жељу да му живот има смисао, међутим нема довољног опитног духовног искуства, нити духовно руковођење од стране некога ко то духовно опитно искуство има.

 

Свима нам је дато да треба да тежимо да се „молимо непрестано“ , међутим, то је нешто што се осваја читавог живота, заправо реч „освојити“ можда и није у потпуности исправна – заправо се тај дар добија само онда када га Бог нама да видевши наш истрајан труд. Дакле, то није искључиви нити аутоматски резултат наше самосталне жеље и искључиво нашег труда.

 

Најважније је да се ми смиримо пред том чињеницом да се таква молитва стиче тек на дуге стазе, без прескакања одређених духовних степеника а уз истрајан труд  се очистимо од греха (да се трудимо да препознамо грех, да се што чешће исповедамо и трудимо да грех не поновимо, а ако га поновимо – да не очајавамо већ да га опет исповедимо и тако успут полако полако учимо смиреном прихватању своје немоћи)

 

Прихватање сопствене немоћи је неопходно у духовном животу –   не на неуротичан начин у смислу комплекса инфериорности или комплекса мање вредности, већ здравог хришћанског разумевања и проживљавања да ми без Божије помоћи не можемо заиста баш ништа а да то што се нама чини да можемо да постигнемо сами, да су и те способности заправо од Бога нам дате).

 

2.у психолошком смислу узрок овом стању може да се крије у нечему што се у психологији назива нарцизам.

 

Нарцизам  у смислу потајне жеље (или, код неких људи, већ утврђеног уверења) која пребива у нама да смо ми на неки начин посебни, да се разликујемо од других људи у неком смислу, да ми можемо остварити велика и изузетна дела, да нас не задовољава нешто мало и скромно, већ само нешто велико и значајно што ће потврдити нашу изузетност. Осећамо у себи велику жељу да брзо освајамо неке велике, за већину других људи, непознате и недостижне духовне пределе.

 

Нисмо мотивисани да радимо нешто што мора да се „крцка“ по мало на дуг период времена, нешто што тражи често монотони и досадни труд, већ нас једино мотивише када мислимо да одмах или што пре освојимо нешто јако велико. (такав је идеал младих и у погледу материјалних добара: одмах сада и много, без великог напора, а није важно како и којим средствима)

 

У хришћанском живљењу нисмо мотивисани да једноставно на више месеци или година одржимо једно мало молитвено правилце , али да га одржимо свакога дана и не одступамо од њега , већ смо уместо тога јако жељни да се напнемо из све снаге и да за кратко време освојимо умносрдачну непрестану молитву и духовне дубине.

 

То је све сушти нарцизам само умотан у хришћанску обланду код нас који смо верујући хришћани.

 

Он се карактерише управо у тој тежњи ка претеривању, ка сада и одмах, ка тој претераној жељи за освајањем нечег великог , што ће повратно да нам да осећање да смо ми на неки начин посебни, изузетни, значајни, да нисмо „обични“.

Нарцизам (Свети Оци су различите аспекте нарцизма називали самољубљем, гордошћу и таштином) у мањој или већој мери имамо сви ми који дишемо на овој земљи.

 

Нарцизам је , стога, често код почетника у вери који покушава да се научи Исусовој молитви она трула даска на дрвеном мосту духовног живота кроз коју пропаднемо у стање узнемирености, очајања, страхова, анксиозности, нервне растројености, мисаоне разбијености…

Ђаво је управо на томе „пао“ и стога има јако добро „лично“ искуство како да нас насанка на исту судбину.

 

Посебно оне хришћане који су почетници у вери а жељни опитног духовног искуства и освајања високих духовних предела.

 

Да искористим прилику да поновим да од нарцизма патимо сви, ништа ту код тебе није нешто изузетно нити је ово што се теби догодило нешто потпуно ново што се никоме никада није догодило раније. Чак напротив, доста је учестало и ти си обична особа као и маса људи којима се исто догодило.

 

Ако те је ова горња реченица , уместо осећаја олакшања, некако мало непријатно жацнула (у смислу схватања да си сасвим сасвим обичан и ни на који начин изузетан у смислу онога што ти се догађа)- онда поуздано можеш закључити да у позадини тог непријатног осећања и нелагодности стоји нарцизам.

 

Тако га и ја препознајем код себе, брате,  и знам да то уопште није пријатно.

 

 

3. Недостатак самопоуздања и неправилни покушаји да се тог доживљаја несигурности и несамопоуздања решимо

Ова тема је блиско повезана са нарцизмом, представља његов дериват, јер нарцизам у својој појавности са једне стране даје тај комплекс инфериорности, а на другој страни даје илузију величине (хришћански речено таштину и гордост).

 

Млади (и не само млади!) људи се често осећају несигурно тј. пате од недостатка самопоуздања.

 

Ми хришћани знамо да треба да негујемо самопоуздање које ће заправо бити Богопоуздање, а не поуздање у наше личне спобности.  Треба да смо потпуно свесни које је наше место спрам Бога, које је наше место у поретку ствари, да се не преузносимо нити да се неуротички потцењујемо.

 

Трудећи се да будемо сасвим обични, скрушени духом (схватајући да сами без Бога не можемо баш ништа) , уз истовремено схватање да је Господ тај који је СВЕ-моћан, СВЕ-држитељ, и да ако смо са Богом да нам нико ништа не може јер нас Бог чува (а не неке наше способности!), да смо свесни, да смо ми буквално и само оруђе у рукама Божијим – тада ћемо успевати да се, опет уз Божију помоћ, решавамо тог непријатног осећања несигурности и недостатка самопоуздања, недовољне вере у сопствене способности, и стицаћемо право смирење, а умањивати наш нарцизам.

 

Приближавати се Богу значи кајати се и трудити се да морално живимо, да се заиста боримо са страстима, да се не трудимо да жонглирамо живећи једном ногом у овом свету а једном ногом у Цркви (мислим на повлађивање својим страстима а не обавезно и на стварно повлачење из света) , и да исправно верујемо – да знамо Ко је Бог у којег кажемо да верујемо, зашто нисмо рецимо римокатолици или старокалендарци, како тачно гласи учење Цркве.

 

Смиреност, скрушеност духа, потпуно и неопозиво одустајање од храњења своје умишљене посебности (нарцизма), моралан живот по учењу Цркве (а не само оно „нисам никог убио, нисам ништа украо“ и „важно је само да сам у души добар човек“ него мислим на стварно уздржање од блуда, на дуготрајно и у послушности рађење досадних свакодневних послова у кући и на факултету, на упорно одржавање малог молитвеног правила на више година… итд) и исправна вера у Христа – то су оне чврсте даске на мосту духовног живота.

 

Такође, важно је да пронађемо сталног исповедника –   притом, не морамо тежити да нађемо неког „изузетног“ духовника (то опет нарцизам из нас проговара), већ је довољно наћи свештеника који има времена да те прими да се код њега ритмично , рецимо једном месечно, темељно исповедаш и кајеш за своје грехове и страсти. Ако те нешто посаветује, провери да ли је то у складу са светоотачким учењем.

 

Трудити се да водимо један крајње обичан, повучен, тих, миран и скроман живот.

 

Без свих ових горе побројаних ствари ће свако од нас да пропадне тежећи да се брзо научи умносрдачној молитви.

 

Који су твоји следећи кораци?

 

Имај у виду да је сада твоја психа тренутно врло лабилна, «полупропустљива» за различите утицаје и мисаоне нападе, лако те је сада узнемирити, расејати, растројити.

Оно што можеш да урадиш је:

 

1) да одсецаш сваку мисао која ти говори да нећеш моћи да дишеш, да нећеш успети ово или оно, да нећеш никад моћи да се фокусираш, или да никад више нећеш бити мање напет а више животно радостан. Једноставно одсецај те мисли, реци себи да је сад твоја душа повређена и да те зато јаче нападају те мисли и да ће то проћи као што пролази акутни ларингитис када човек остане без гласа и јављају му се мисли да ће тако бити заувек.

 2) да одеш што пре на исповест, да исповедиш ово што ти се догодило и стања која ти се последично дешавају. Већ то ће те ти мало олакшати терет тешког психичког проживљавања.

 

3) да се упишеш бар на месец дана на неки групни спорт (нпр. са друштвом које иде на фудбал да одеш и ти, или да упишеш неку борилачку вештину) – ово је важно да урадиш што пре, већ колико сутра, јер ће те физичка активност међу људима у спољњем свету најбрже одвратити од преокупираношћу мислима. Битно је да је групни спорт, да укључује интеракцију са људима.

 

4) како ти се стање буде побољшавало, тако ће бити време да се све више враћаш својим обавезама – да учиш, завршаваш студије (наш прота Душан на ово додаје да је неопходно за хришћанина да се посвети раду, својим садашњим обавезама, јер и у монашком и световном животу добро је имати струку и на тај начин допринети будућој заједници – било да је то монашка, било брачна. Хришћански живот подразумева не само молитву већ и рад.)

Ако видиш да се и после неколико недеља (више од 6 недеља од како су твоји проблеми почели) твоје стање не побољшава, и ако се погоршава, јави се да видимо где да те упутимо да потражимо стручну помоћ – у духовном или психолошком смислу.

Нека би Господ дао да ти ово искуство и тешкоћа кроз коју пролазиш буде на корист у даљем хришћанском узрастању. На добром си путу и само напред.

 

Свако добро,

 

Уредник сајта Има наде

 

…………………………………………………………………………………….

Духовни савети у мом писму су препричани савети светог Игњатија Брјанчанинова који се могу прочитати ОВДЕ.

 

 

9 коментара

  1. Много сам се обрадовао када сам видео да сте ми одговорили…читајући ово са сузама од радости да нисам једини коме се ово догодило и да ће проћи…Наиме осечам благо побољшање..али увек сам био такав да хоћу све одмах…сећам се када сам био мали био сам баш размажен и све сам хтео одмах тог момента а ако не добијем ја се трескам и плачем :D…а ево и сада хоћу одмах да се вратим у претходно стање…још увек се узбуђујем за све…и када причам и све што радим као да сам успорен..јер знам да ме мисли покрећу…током целог дана ја мислим јао која ће сад мисао да ми дође и баш на сваку мисао ја не знам више како да одрагујем…на саму реч “мисао“ мене хвата паника јер знам кроз шта пролазим..а ако и не мислим на то..у глави ми само пролазе мисли из целог мог прошлог живота као брзи воз..ама баш свега се сећам…и када причам са неким видим да само причам о томе како је пре било лепо..а све знам и да не треба се враћати у прошлост али ето…:/ и све што почнем да радим јави ми се “то је страст“…е да и нон стоп мислим исто када радим нешто а шта ћеш после то је пролазно..и због тога ја не могу да се удубим ни у шта..јер одмах повезујем Исусову молитву за трајно..и ово је важно исто…пошто сам наводно изгубио осећаје за све или сам то умислио..да је само тај страх остао и ништа више..опет када нешто радим као пре ја имам стрепњу да ли ћу се осећати као што нормално требам да осећам за одређену радњу..а овако имам осећај да кроз све само пројурим као да желим да се вратим тој чамотињи и узнемирености…можда је то због тога што сам се нон стоп молио и присиљавао сам се да се молим чак и кроз умне активности :(((…и ето а ја “само“ желим да се вратим када нисам толико мислио…опет опростите што вас оволико оптерећујем..сигурно имате много других обавеза… опет мислим да само постојим ја и да је мој проблем највећи не обазирујући се на друге :/…Бог вам помогао!!!

    • Уредник Има наде says:

      Хвала што сте се јавили да изразите захвалност – с обзиром да тешко налазим времена да одговарам на питања која ми стижу преко овог сајта, Ваш коментар ми је подршка да то што радим заиста користи људима који пишу.

      Желим Вам свако добро од Господа – Животодавца и Дародавца свега доброга.

      Уредник „Има наде“

  2. Помаже Бог. За почетак да кажем да ми је драго што сам „наишла“ на овај сајт, јер сам на њему пронашла одговоре које које су ми били преко потребни. Хвала Богу што можемо да добијамо савете од психолога који су у православној вери. Стефане, ниси сам, многима се то дешавало, само мало ко прича о томе. Ситуација слична твојој се и мени десила пре две године. Тачније све ово што си рекао, тако сам и ја размишљала и била у таквом стању, можда и много горем. Наиме, на интернету сам почела да читам о вери, сваки дан по неколико сати сам читала различите текстове, да кажем тешку литературу и постала опседнута тиме. Почела сам да се плашим греха, отуђила се од људи, у њима само видела њихове грехе, и уместо да их волим почела сам да осећам нетрпељивост према њима, повукла у себе тотално. Такође, почела сам да се молим за једну особу да му Бог опрости грехе и да он поверује у Бога и тиме довела себе у стање унинија (особу сам „упознала“ преко фејсбука и заљубила се, а почела сам да се молим када сам чула какав живот води и помислила са га приведем вери, при томе не схватајући тежину тога, он је користио моју наивност и представљао се онаквим какав није, скоро сам тек сазнала да ме многе ствари лагао) .Мислила сам да излаза нема, да треба да одем у манастир, затим ми се јавља питање како ћу у манастир када желим да заснујем породицу, да имам децу, затим како да се удам ако је и поглед и пољубац грех а ја ни дечка немам, па ко ће ме оженити тако, поготово у ово време када су на жалост везе такве да се потенцирају сексуални односи… Била сам добар студент, на факултету ми је само дипломски остао, међутим нисам могла да се сконцентришем на то. Што сам се више молила за ту особу почела сам све више да упадам у депресију, губим апетит ( јела сам баш мало јер сам и то сматрала грехом). Све у свему, у мени је било потпуно расуло. А присиљавала сам себе да радим тешке физичке послове до изнемоглости… Од насмејане „пуначке“ девојке претворила сам се у костура, мршава, бледа у лицу, концентрацију сам изгубила скоро потпуно, ако ми мајка каже да нешто урадим ја заборавим, а нисам ни имала снаге само ми се спавало. Родитељи су примећивали да нешто са мном није у реду, а ја сам упорно негирала и говорила како сам једноставно изгубила апетит. Ишла сам код свештеника, који ми је рекао да свако прима одређени терет према својим могућностима, да се не може у спољашњем свету живети по строгим правилима као у монаштву и да нисам јака да се молим за некога да му Бог опрости грехе јер је то борба са самим ђаволом. Да треба да наставим школу, будем послушна родитељима, јер Бог је одредио где ћемо се родити, од којих родитеља.. Све има своје… и још доста корисних савета. Међутим, пошто сам психички била јако растројена, нисам послушала његов савет и наставила сам да читам и даље. То стање је трајало око два месеца. Све док два дана и две ноћи нисам могла да заспим и почела да дрхтим. Тада сам одлучила да испричам родитељима шта се са мном дешава. Иако хришћани ( родитељи верују у Бога, али се не разумеју појам исповести, мисле да је мало вере довољно а све остало претеривање…), није им било јасно како сам молећи се за некога довела себе у тако стање духа, али су наравно учинили све да ми помогну. Ишла сам код „Оца Маријана“ на Ставе, рекао ми је шта треба да читам и како да се молим, а потражила сам и помоћ психолога. Пила сам антидепресиве неколико месеци и постала сам опет она стара, ведра, насмејана, дипломирала сам, уписала још једну годину студија и то завршила, наставила да пишем песме, почела да учествујем на књижевним манифестацијама… А мислила сам да нема даље… Да напоменем да ми се стање депресије након годину дана опет појавило, међутим на време сам се обратила психологу. О проблемима треба причати, не треба се повлачити у себе. Сада ако осетим неку тугу, немир, изађем да прошетам, почнем да певам, наравно молим се Богу, али читам неку лагану литературу. Као што ми је један свештеник рекао “ Азбука се учи од првог слова, а не све одједном“. Живот је пун успона и падова, само се не треба предавати. Јачи смо ми много више него што мислимо. И уколико опет паднеш у очајање након неког времена, годину, две, бори се! Свим снагама. Буди у друштву са људима, шетај, ради, физички рад и излазак у природу у лек. Све најбоље ти желим. Извините на граматичким грешкама, или ако нешто није добро дефинисано у тексту. Надам се да ће овај текст помоћи Стефану, па и другима који се нађу у сличној ситуацији.

    • Помаже Бог!!!жао ми је што тек сад видим ову поруку…потпуно иста ситуација…да не понављам све што си навела…то је тај страх од греха…и када сам престао тако да живим(нагло) тај страх се манифестовао на све сфере живота чак и на сопствене мисли..и то је узроковало непрестану напетост и бол у глави тј назови бол јер има периода када ме не боли глава али онда се стрес акумулира у пределу груди нзм ни ја како да опишем…ужас…идем редовно сада код психијатра у Јагодини…преписао ми је антипсихотике..метотен и рисар и плус на то лоразепам и мендилекс…јесте се поправило стање али нажалост још увек осећам да ми као нешто ври у глави нон стоп…и то ми много смета…али добро све се надам временом ће се и то решити…само се питам зашто сам још увек напет нон стоп(додуше у мало мањој мери него раније)када сам престао толико да се молим итд.Само да кажем да ми је драго да сам прочитао ово и да знам да нисам сам..и наравно драго ми је да си успела да превазиђеш тај тежак период у животу…

    • I meni se nesto slicno desilo pre skoro 10 godina. Zaljubio sam se u devojku koju sam samo upoznao i prosao potpuno isto kao i vi. Naravno, tada sam i upoznao BOga i poboznost, celomudrenost i nevinost pa sam se time i vodio. Cak sam plasio i da se poljubim sa nekom devojkom, jer nisam znao da se ljubim… ALi to je samo bila moja Narcisoidnost, citajuci ovaj tekst psihologa, shvatio sam da je to bila jedna velika opsesija i moja ogromna patnja koja je trajala par godina. A zasto, zato sto sam pomislio da, posto sam nevin mnogo vredim. Ali da napomenem da mi je otac vrlo stroga osoba, koji se trudio da bukvalno ubije svako samopozdanje u meni, stalnim pocenjivanejm i konstantnim batinama. Nije mogao da shvati da ja neisam robot nego zivo bice sa svojim potrebama i mogucnostima. Pa stoga i verujem da je moje zaljubljivanje u devojku za kojom smo bukvalno svi uzdisali, bilo bolno jer sam se smatrao inferiornijim u odnosu na nju. Da smatrao sam da nisam vredan….

  3. Ista stvar se mene desila
    … Razlog – kada zelis duhovne darove da dobijes iz licnih nekih pobuda … to onda ne ispada put ka Bogu nego put od Boga … sta je Djavo uradio nego bas to – pokusao je da zauzme mjesto Boga i otpao, pokusao je da ga imitira ali bez ljubavi … vecina nas cim cuje ,,duhovno,, misli da je to nesto uzviseno gdje nema greske samo blazenstvo … i na duhovnom i na materijalnom putu postoje prepreke i zamke … u materojalnom izgubis auto, kucu, djevojku a u duhovnom mozes da izgubis zdravu svijest, tj da ostetis svoj duh a to je mnogo gore od bilo kakvog materijalnog gubitka … opasan je to put, pogotovo z mlade koji procitaju 4 knjige i oce odma na Boziji presto pa polako zemljaci …

  4. Вукашин says:

    Помаже Бог свима!

    Хтео бих, да као православни хришћанин, и као неко ко се борио само за један осмех пуна 3 месеца и још увек се бори да дође у Богом дано нормално стање, да свима кажем искрено и од срца, да су Поуздање у Господа и Вера Господу најбитнији за спасење.Господ зна докле су наше могућности, према томе неће нас предати погибији.
    Вероватно нисам неко ко може да утеши или да да добар и суштински битан савет за олакшање ових паклених стања и мисленог хаоса, а пре свега стручан да било шта и говорим, али ја ћу се трудити из најдубље жеље састрадалничке муке, да изнесем своје искуство колико год могу искрено и детаљно, како бих ако је икако могуће олакшао свима који су изгубили свој душевни мир и улажу огромне напоре да га поврате.
    Прошле године, имао сам низ животних удараца, бабина изненадна смрт почетком године која нас је веома уздрмала,јер је баба била жена старог кова, пуна љубави, нежности,радости и најјачи ослонац.Породица у не баш доброј материјалној ситуацији и та ситуација је правила раздор и хаос који нам је кидао душе свима.Много сам туговао, али после тога ме је Господ дигао и дао ми велику животну силу.Неописиво је како сам се пријатно осећао и колику сам радост у себи осећао, у себи сам мислио:“Пун сам Духа Светога, хвала ти Господе на овоме!“, сваки корак је био испуњен самопоуздањем и надом.Међутим, то је кратко трајало..Дошао је крај Августа и дочекало ме је још једно тешко искушење, умро је мајчин отац, мој деда.Тих дана са својим најбољим пријатељем радио сам у пољу код њега на селу и учио се раду какав је био свакодневница наших предака.Био сам јако срећан због тога.
    После сахране 28. Августа, на Успеније Пресвете Богородице, Божија је била воља да ме Господ преда Тами.
    Септембар месец је почео, а ја сам осетио да ми се животна сила губи великом брзином.Почетни знаци депресије су већ били присутни ( Безвољност,лоша концетрација,успореност, апатичност и наравно велики страх од свега што се дешавало).
    Целу јесен и зиму, мене је само молитва држала да останем жив.Све позиве за дружења, спорт или било шта, избегавао сам, јер нисам био способан.Такође негативне мисли су се само гомилале и уносиле велику нервозу и страх.Нисам био способан да помислим на било шта позитивно.Такође,осећаји су отупели,гледање ТВ-a и читање немогући због расејаности мисли, субјективна промена околине је била присутна и стварала велики страх, апсолутно око није видело никакву лепоту коју је Господ наш дао овоме шару земаљскоме, чак ми се овај свет и све што га чини у мени је стварало одбојност и немир.Било је ту посета и психолозима, критиковали су ме да сам твроглав, да сам се „учаурио“, некад врло дружељубив а сад као старац.Остале „симптоме“, попут осећаја бесмисла,празнине,беспомоћности не смем ни да спомињем колико су били тешки и колико ме сада мучи сама помисао на то.Све сам то успео да пребродим уз помоћ Божију, и помоћ најближих и пријатеља првенствено
    Саветовао бих све овде да се сете праведног Јова и његових мука, да га је Господ самом непоменику предао да му он прави злодела.
    Вероватно ће мој потпуни опоравак од свег тог ужаса потрајати још неко време, док ми се сви осећаји или емоције и мисли саберу и врате у нормалу, али молим вас све овде не губите Веру прадедовску ни за живу главу, она ће вам донети спас пре или касније.Идите и тражите помоћ и борите се.Без борбе нема ни плода.
    Спас сваком, пропаст ником! Амин.

  5. Хвала пуно на овој поруци Вукашине…потпуно исто стање је и код мене као и што сам написао на почетку..прошло је прилично доста времена од тад и видим напредак али и даље…као да сама помисао на то све одмах ме врати као да сам опет у том периоду..а да и глава ме још боли не престаје..имам осећај као да је узрок толико помисли у току дана..не знам више шта да радим поводом тога…покушавам да се борим да прихватим ту главобољу као трпљење неко али ипак често помислим на период када ме није болела..али није то онај класичан туп бол него више као да ми ври нешто у глави..бар кад бих знао тачан узрок..поздрав свима и хвала вам што одговарате..нека је Господ са вама

    • Вукашин says:

      Стефане,
      Мој ти је савет да се физички активираш, као што ти је горе предложио Уредник сајта.Крени да шеташ, трчкараш, возиш бицикл.Ако те боли глава, вероватно јој фали кисеоник.Проблем са помислима које не трају ни милисекунду, пре би се рекло попут импулса, имам и ја такође,гомила бесмисленог отпада који ме напада, који нема апсолутно никакве везе са мојим животом и пређашњим животним искуством, али то је вероватно резултат нагомиланог страха.Молитвом сам успео да и то сузбијем на подношљивије стање.Свети Оци кажу да кад нам дође помисао или макар слика у ум, која нам није по вољи и која уноси немир и смутњу у срца, од лукавог је духа и морамо је сасећи молитвом, иако она може бити упорна чак и за време молитве.Душа је део човека, који је створен од најфинијег материјала и када се она уздрма и избаци избаци из такта, јако ју је тешко вратити у нормално стање.Добро је што си се јавио на овај сајт, јер овде ћеш добити суштинске одговоре и сву потребну помоћ и не одустај.Запамти да су наши Манастири непроцењиво богатство и не двоуми се да их посетиш, јер су они ризница Духа Светога.
      Твоје, моје и стања остале наше браће и сестара, нису ништа друго до испити наших могућности.Овде Господ врши смотру, пазимо да не погрешимо, а награда и олакшање мора доћи.Ниси сам у својој муци, сви су овде уз тебе и најважније, Господ је уз тебе.

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*