О љубавној зависности (1.део)

О љубавној зависности (1.део)

Почео бих са чињеницом да је човек по својој природи – зависно биће. Сама потреба да се зависи од некога у нама је положена од самог рођења и прати нас кроз цео живот. Тако је јер је човек – друштвено биће; склоност ка зависности је директна последица наше социјалности. Уопштено говорећи, зависност од некога може се посматрати као одређена веза са тим човеком. У одређеном степену сваки човек је повезан са другим људима и са различитим животним феноменима, што значи да је у некој одређеној мери зависан од њих и то је потпуно природно.

Дакле, по природи смо зависни. И не поставља се питање како променити природу, како престати бити завистан. Питање је у следећем: ако смо већ ионако потпуно зависни и не можемо постати у потпуности независни, онда, можда, имамо шансу да макар изаберемо тај „објекат“ од кога зависимо – да на тај начин изаберемо да живимо срећно?

Погледајмо шта се догађа ако упаднемо у зависност од људи, ствари, околности,  итд. Таква психолошка зависност је налик на наркоманску. Док човек није почео да употребљава наркотик он је, условно говорећи, живео мање или више „добро“. Узимајући наркотик први, други пут, он добија задовољство, „ужитак”, упада у еуфорију. Врло брзо човек почиње да се навикава на наркотик и за достизање истог стања ужитка потребна му је све већа и већа доза… Кроз одређено, прилично кратко време, организам се навикава на наркотик у толикој мери да престаје да осећа еуфорију чак и при великој дози. Тада је наркотик потребан човеку не да би уживао уживање, већ да би се просто нормално осећао; организам већ не може да функционише на адекватном нивоу без следеће дозе – без дроге се једноставно осећа лоше, почиње лом организма.

Исто то догађа се и у случају психолошке зависности. До сусрета са партнером човек живи прилично разноврсним животом, има широки круг пријатеља, низ интересовања, уопштено – задовољан је свиме. И ето, почињу нови односи: у прво време човек се налази у скоро непролазној екстази, лебди у облацима од среће. На том ступњу он се слепо предаје својим осећањима – не види ни недостатке партнера, ни реалан однос према себи са његове стране. Међутим, постепено човек отвара очи: особа која му се чинила идеалним престаје да буде таква. На површину испливавају све негативне особине које се до тада нису примећивале и све позитивно постаје навика, па чак и досада… Почињу свађе, сукоби… Еуфорије нема чак ни у трагу, често људи не могу чак ни да проговоре без међусобних оптужби и прекора. Такви односи већ никоме не доносе радост, али се човек не одлучује да их прекине: он зависи од партнера, од својих осећања према њему. Ако се раскид из неког разлога ипак догоди, почиње прави „лом“: човек упада у депресију, губи сва претходна интересовања, губи жељу да ради, да се дружи, па чак и жељу да живи. Ако се партнер изненада врати, онда и у том случају не треба очекивати срећу: за кратко време може да се врати неки призрак претходне радости, илузија узајамне љубави која брзо пролази. А надаље све поново почиње испочетка – испливавају старе претензије, увреде, обнављају се конфликтни односи, и што време даље пролази то човек јаче тоне у зависност. А та зависност, као и наркоманска, неће проћи сама од себе. Да би се избавили од ње неопходно је уложити велике напоре.

Психолошка зависност се, нажалост, веома често доживљава као љубав. Важно је схватити да су љубав и зависност – не само различите, већ у суштини, практично супротстављене појаве.

Као прво, љубав доноси радост, а зависност – или страдања, или мучну, убиствену кратковремену насладу, налик наркоманској наслади. Као друго, љубав је жртвена, а зависност се увек заснива на егоизму. Егоизам се у много чему показује иако често и скривено. Например, жена чини СВЕ за свог мужа, даје све своје силе, раствара се у њему, само њиме живи. Затим се догађа раскид. Одбачена жена је, наравно, потпуно убијена жалошћу, чини јој се да је њен живот завршен, да је све изгубило смисао… Типична ситуација, зар не? У чему се састоји егоизам те жене?

У томе што у реалности, она и није баш тако приносила одређене жртве. Улажући своје силе, своју младост, растварајући се у партнеру она је стремила да добије нешто заузврат – можда чак и несвесно. Добије као одговор потпуно разумевање, безусловно прихватање, исто такво растварање супруга у њој, у њеном животу; вероватно и захвалност и осећање кривице од стране супруга (због њених жртви које је поднела за њега), које би требало да га вежу за њу заувек. То јест, она је целу себе предавала, али не без интереса, не ради мужевљеве среће. Она је чинила не оно што је стварно потребно њеном мужу, што би ОН желео, већ оно што је по ЊЕНОМ мишљењу најбоље, јер је одувек сматрала да она боље зна (у томе се, узгред, пројављује гордост). Другим речима, она је живела његовим животом, уместо да остави његов живот њему, а сама живи свој живот; она се „уградила“ у његову душу јер јој је у сопственој било непријатно.

Ово се може упоредити са ситуацијом, као када бисмо ми, закључавши свој стан отишли до суседа – живели код њих и исто тако затрпавали њихов дом притом се искрено чудећи зашто нас избацују. Живећи таквим животом, растварајући се у партнеру човек реално, у дубини душе схвата да не чини партнера срећним и да би он сам, налазећи се на месту партнера, осећао терет такве „бриге“.

Ако истински волимо некога, нећемо продирати у његову душу где нас нико није звао. Нећемо га кљукати оним што нам се чини добрим већ од њега самог сазнати шта му је неопходно. У случају одбацивања наше помоћи, нашег „добра“ нећемо се увредити и изнервирати, већ ћемо то спокојно прихватити без и сенке увреде – јер не желимо најбоље себи већ вољеној особи. Ако особа из неког разлога не прихвата наш дар прихватићемо да је то његово право. И чак и ако ИЗ ЉУБАВИ приносимо свој живот на жртву никада нећемо очекивати ништа заузврат, чак ни захвалност, јер то чинимо ради среће партнера – као што је мајка у случају опасности спремна да се, не мислећи на себе, баци у смрт ради свог детета.

Прекид односа са оним кога истински волимо доживљава се мирније и мање болно од прекида зависних односа: желимо срећу партнеру, чак и без нас. Некако се догодило да му је лоше са мном, а са неким другим боље – пуштам га, иако ми је и тешко без њега; можда чак и са радошћу пуштам – само да буде срећан. И ни за какву нездраву зависност ту већ нема места.

Сем тога, зависност се често пројављује у прављењу идола – још једна важна разлика у односу на љубав. Човек жели да доживи одређена пријатна осећања и себи прави идола – објекат преносећи на њега сва своја осећања. Може да измашта практично свако осећање заузврат. Он жели да себи представи да је вољен – бира себи човека од кога прави идола, гради читаву паучину илузија о посебном односу идола према себи, о његовој искључивој љубави… и сам искрено почиње да верује у то, обмањујући се својим фантазијама. Спреман је да уради много за идола, али му је заузврат неопходно да се раствори у идолу, да се слије са њим у некаквој душевној екстази. Ако се догоди прекид односа, човек се лишава свега тога и потпуно је природно да је преживљавање таквог прекида изузетно тешко.

Ако се на тај начин погледа на садржај односа, а не на форму, постаје јасно да зависност практично нема ништа заједничко са истинском љубављу.

Да бисмо схватили природу психолошке зависности, потребно је размислити: од чега ми у стварности зависимо? Од партнера – или од својих осећања према њему, од тог нереалног, изопаченог света у коме живимо који је изграђен нашим осећањима, и пре свега – нашим осећањима у односу на партнера, оним, што ми обично називамо љубављу? (а тешко да је то љубав). И зар наша зависност од тог нереалног света управо и не представља разлог нашег грчевитог хватања за своју „љубав“ без обзира на то што нам то ништа сем страдања не доноси? Бојимо се да ћемо изгубивши своја претходна осећања разорито тај свет. Ми волимо тај свет, навикли смо да живимо у њему без икаквог размишљања.

Дакле, живимо у изопаченом свету и зависимо од њега. Када се догађа прекид љубавних односа наш свет се руши. Шта да радимо? Требало би уложити све напоре за адекватну оцену ситуације и себе у њој, анализу чињеница, логичког размишљања, без давања на вољу емоцијама. И да коначно створимо нови, трезвенији поглед на партнера, свет и себе самога. Да наставимо са животом, узевши у основу то трезвеног виђење (не упадајући при том у другу крајност – у мржњу). Међутим, да бисмо искрено прихватили стварност неопходно је да поседујемо одређену снагу и власт над собом. То захтева труд и то велики труд. Ми не желимо да се трудимо над собом, ми то не умемо да радимо и немамо никакво искуство у томе. Зато поступамо једноставније: затварамо очи пред чињеницама, чак ни не покушавамо да проанализирамо догађаје обмањујући себе саме. Свој однос према ситуацији и партнеру који нас је напустио градимо на основу претходних осећања према њему – на тај начин, свесно или несвесно, покушавамо да спречимо разрушење читавог нашег ирационалног света. Хватамо се за та претходна осећања, чак и ако нам доносе страдања исто као што и алкохолни и наркомански зависници прибегавају наркотику иако схватају да се убијају.

Нисмо у стању да изађемо из кризе, у коју смо на тај начин упали, јер као по правилу, не схватамо њен узрок. Узрок кризе видимо у томе што смо одбачени. Реално је узрок другачији: бојимо се, па просто и не умемо да створимо трезвен поглед на партнера и на целу ситуацију. Зато и не схватамо да нам претходни односи на начин на који су постојали, једноставно нису потребни.

Друго, ако смо чак на нивоу логике и постали свесни да не треба покушавати да се партнер врати, да ти односи не могу донети срећу – то није довољно. Није довољно јер на нивоу емоција ми и даље желимо да се вратимо у претходне односе без обзира на то што нам понашање партнера очигледно не говори о уважавању и љубави према нама. На тај начин, догађа се раздвајање човека: „умом све схватам, а ништа не могу да учиним са собом.“

Зашто „не могу“? Зато што не умем да контролишем своја осећања, не умем да себе држим под контролом. Не једном смо слушали: „веруј срцу – оно не обмањује“. У реалности осећања су врло обмањива. Узгред, психолошка зависност тежа је код жена, јер су жене више од мушкараца подвргнуте утицају осећања, склоније су да им се предају у потпуности.

Сем тога, претходна осећања према партнеру који нас је напустио, значајно се јачају различитим страховима. Тачније је рећи да се страхови и осећања која нас запљускују међусобно снаже, да је у питању зачарани круг. Страх од будућности, страх од промена, страх од усамљености, болест неизвесности и неодређености… и сви ти страхови се заснивају на једном основном – страху од стварности.

Како се формира тај затворени круг? Ми се бојимо стварности – стварности каква заиста јесте. Не желимо да је прихватимо јер не умемо да се снађемо у њој, не оријентишемо се у њој. Осећамо се неугодно, несигурно у реалном свету и зато се на сваки начин трудимо да одемо из реалности уместо да је прихватимо, проучимо законе њеног функционисања и да их следимо. Хватамо се за своје илузије, за своје чулно схватање живота и пре свега за своја пређашња осећања према партнеру који је отишао. На тај начин страхови појачавају наша осећања.

Али и осећања, заузврат, такође појачавају страхове. Како? Неконтролисана осећања, пре свега гордост, господаре над нама. Под њиховим утицајем ми живимо у изопаченом свету, она нам сметају да створимо трезвен поглед на свет и себе. Тај нереални свет нам је крајње драг, у њему се осећамо као риба у води, јер да бисмо у њему живели није потребно да се трудимо над собом, једноставно се треба препустити својим осећањима и пливати како те вода носи. Као последица свега тога упадамо у зависност од тог нереалног света, зато се бојимо да га изгубимо, бојимо се стварности. Круг се затворио.

То је налик страху алкохоличара да постане трезвен, страху од повратка у стварност. При чему је алкохоличар зависан не од неког конкретног алкохолног напитка, већ од свог стања опијености – њему је потпуно свеједно шта ће пити, важно је само да буде пијан и не суочи са стварношћу. Зато често човек који се излечио од алкохолне зависности упада у неку другу зависност, например у зависност од игара на срећу.

Страхови, између осталог и страх од стварности представљају различите форме присилних мисли. Те мисли нам сметају да живимо и да будемо срећни. Зато нам је битно да се одвојимо од тих мисли, постанемо свесни да ти страхови и размишљања – нису наши. Оне потичу од споља и уопште не треба да их прихватамо. Напротив са њима се треба борити. О томе читајте у чланку „Психолошке и духовне методе савладавања присилних мисли“.

Дакле, страхови и неадекватне, неконтролисане емоције живе у симбиози, дубоко се укорењују у нашој души. Заједно успешно подстичу различите нездраве зависности као што је сексуална зависност, зависност од лажних стереотипова понашања формираних током живота, од мишљења друштва, сопственог самољубља, новца, престижа свог „статуса“, од различитих задовољстава итд. Мислим да неће бити грешка ако кажемо да управо зависности од свега земног Православље назива страстима. Страсти управљају нама, за њих често кажемо: „То је јаче од мене“. О нашем робовању страстима апостол Павле је писао: „хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним». (Рим. 7:18-19).

По речима великог познаваоца људске душе, Светог Теофана Затворника: «страсти више од свега тиранишу срце. Да нема страсти, наравно, сусретале би се непријатности, али то никада не би мучило срце као што га муче страсти… Те зле страсти када се задовоље пружају краткотрајну радост, а када не буду задовољене, већ напротив, наиђу на отпо, онда доносе жалост – дугу и неподношљиву».

Да бисмо се избавили од психолошке зависности неопходно је да се боримо са страстима. Једино је тим тим путем могуће доћи до истинске слободе, постати потпун, снажан човек који сам управља својим животом и не тугује због заробљеништва у коме га држе сопствена осећања и не дају му да буде срећан. То је пут духовног узрастања, васпитања и усавршавања своје душе чији су почетак и основа – трезвеност, то јест формирање и подржавање трезвеног, адекватног погледа на свет и на себе. Што трезвеније будемо гледали на себе и на ситуацију то ћемо мање бити зависни од ње, својих осећања, партнера… и мање нас ствари могу извести из стања душевне равнотеже. И тим пре смо онда зависни од Бога.

наставиће се…

 аутор: Михаил Хасмински

© Perejit.ru
© Imanade.org (превод)

Један коментар

  1. Тања Врбашки says:

    Одличан текст. Хвала Сања.

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*