Пијани вођа или куда нас заводе осећања?

Пијани вођа или куда нас заводе осећања?

Нико не може да порекне чињеницу да би наш свет без осећања био врло суморан. Људи би се претворили у безосећајне био-роботе који би свему прилазили искључиво рационално, нико не би био у стању ни да саосећа са другим, нити да се радује због друге особе. Људи би се понашали водили једино по принципу „ти мени – ја теби“, бирали би партнера искључиво рационално. Очигледно је да је особи да би живела аутентичним, испуњеним животом неопходно и да осећа и да примењује логику. На тај начин у неким ситуацијама не дајемо сопственим осећањима на вољу и држимо их под контролом, логички расуђујући да би показивање осећања у конкретном тренутку било неумесно и не би имало сврху. Са друге стране у неким ситуацијама осећања имају много већи утицај на наше понашање од разума. На пример, када смо заљубљени. И једна и друга ситуација је нормална. Најважније је ипак да се осећања и разум налазе у одређеној равнотежи, која је индивидуална за сваку особу, да се међусобно одржавају у равнотежи.

Међутим, управо се у овоме и налази узрок многих наших проблема, јер веома често у нама не постоји ни најмања равнотежа између логике и осећања; осећања једноставно не само да имају превласт, већ просто УПРАВЉАЈУ нашим животом. У овом тексту бисмо детаљније размотрили овај феномен, потрудили се да схватимо зашто владавина осећања ствара проблем, шта доводи до тога и који су начини решавања.

Дакле, као што смо већ рекли, човек делује како у области логике тако и у области осећања. Хајде да говоримо о области логике. Она је више или мање објективна, у њој људима не представља толики проблем да се међусобно разумеју. Када се нађу у неком конкретном проблему и притом размишљају логички, учествујући у дијалогу они лако могу да дођу до објективног закључка. Наравно, ова објективност није стопроцентна јер све наше мисли такође у одређеној мери у себи носе субјективни карактер, отисак наше личности. Оно што је главно јесте чињеница да свака особа има могућност да схвати размишљање саговорника, сложи се са његовом логиком, призна за истините аргументе које наводи или обрнуто, одбаци његову логику и убеди саговорника у своју исправност, наводећи информацију која је неопходна за питање које се разматра. За резултат  имамо да код људи постоји могућност да се договоре, дођу до решења проблема које одговара свима.

Размотримо сада област осећања. Област о којој сада говоримо је апсолутно субјективна. Ако на неки начин покушамо да дефинишемо шта заправо подразумевамо под доживљајем осећања неке конкретне особе може се рећи да је у питању својеврсна „пројекција“ ове особе на раван нашег личног погледа на свет. Једна те иста особа у стању је да изазове супротна осећања код различитих људи. Некоме ће изгледати као зла и непријатна, док ће други рећи: „Сјајан човек, одмах се види, добричина“. Притом, нико од њих није у стању да објасни своја осећања.

Ако двоје људи буду говорили о својим осећањима никада неће доћи ни до каквог заједничког решења јер свако од њих има сопствена осећања. Наглашавамо да није могуће у потпуности разумети осећања друге особе, чак ни и у великој мери. Немогуће их је осетити исто као што их осећа други, немогуће доживети на исти начин. И ни на који начин се не могу измерити. Да, у стању смо да у мањој или већој мери схватимо поступак човека у конкретној ситуацији, његове мотиве, али не и осећања јер су осећања, за разлику од логичког мишљења, ирационална. У заблуди смо када да говоримо да разумемо осећања друге особе. Једино што смо у стању (и то не увек) јесте да замислимо шта бисмо осећали када бисмо се нашли у сличној ситуацији. Међутим, притом може да се деси, а тако и бива веома често, да особа осећа потпуно другачије емоције, другу врсту осећања, чак дијаметрално супротна. А посебно није могуће схватити бол друге особе, јер сви људи поседују различит праг бола. Оно што за нас представља нешто што може да се издржи без тешкоћа, за неку другу особу може бити узрок губљења свести. Исто тако није могуће да се схватити доживљај укуса, мириса, звука друге особе. Како кажу: „За укус и боју нема пријатеља.“

Осим што су осећања ирационална и субјективна, она такође и обмањују. Веома лако нас обману и сопствена осећања, али и осећања друге особе. Зашто? Зато што, на пример, изговарајући реч „љубав“ свако у овај појам уноси нешто сопствено, неко своје схватање љубави. Особа којој су упућене те речи их наравно разуме другачије, на свој начин, јер два идентична осећања код различитих људи не постоје.

Када већ говоримо о тако компликованом стању као што је љубав… Под љубављу је могуће подразумевати чак и практично супротне ствари. Један човек каже: „Ова жена ми је неопходна, не могу да живим без ње, она ми је попут дроге, ја је волим.“ Други говори другачије: „За њу сам спреман да рушим планине. У свему сам спреман да јој уступим, жртвујем своје интересе и амбиције само да буде срећна, јер ја је волим.“ Шта човек ставља у појам „љубав“ никоме осим њему самом (па и то није увек случај) није до краја јасно. На крају смо, желели ми то или не, често обманути оним што мислимо да представљају осећања другог и то је у одређеној мери неизбежно.

Међутим, зашто нас обмањују не само туђа, већ и сопствена осећања? Прво, зато што су она нестална, непрестано се мењају. Данас нам се чини једно, сутра друго. Данас говоримо о љубави, сутра о равнодушности и раздражености у односу на исту особу… Значи да је време за растанак? А шта ћемо осетити сутра? Можда ће се пређашња осећања вратити… а можда и неће.

Као друго, обмањујемо се сопственим осећањима зато што сами то желимо. „Ах, обманути ме није тешко, ја сам волим да будем обманут“ (Пушкин). Потпуно смо у стању да себи дошапнемо у конкретној ситуацији жељена осећања и даље да делујемо руководећи се, не логиком, већ тим осећањима. Често баш тако и поступамо, „стварамо“ сами по својој жељи емоције.

Све секте се формирају управо на оваквој обмани осећањима. Људи из секти утичу један на другог својим „посебним“ осећањима о свету, Богу. Један другом врло убедљиво говоре о својим осећањима у вези са смислом живота, вером, Творцем, нереалном свету у коме живи а који доживљава као стварни… На тај начин, утиче на свог сабрата у заједници, постепено му сугерише идентична осећања и погледе на свет и себе. Видећи у другом иста осећања као и у себи, сматра то потврдом њихове „правилности“. Последица тога је да сви чланови секте утичу међусобно једни на друге, узрокујући јачање њихових лажних представа. На тај начин и живе у свом нереалном свету покушавајући да у њега уведу и све људе који их окружују.

У светлости свега овог најочигледнији је закључак да у решавању иоле важнијих питања, као што су стварање и очување породице, васпитање деце, избор животних приоритета – није мудро руководити се искључиво сопственим осећањима. Живети само према својим осећањима значи бирати слепи пут, тада нећемо видети реалност.

 

Да бисмо ово детаљније образложили навешћемо кратке примере.

 

  1. „ЧИНИ МИ СЕ да нисам гори од других. (Обратимо пажњу на речи „чини ми се“). Заиста тако ОСЕЋАМ. Да, не могу то да поткрепим чињеницама или логиком, али не дозвољавам никоме да сумња у то!“ (Ово је уобичајено осећање људи који се разводе).
  2. „ЧИНИ МИ СЕ да у овом конфликту ипак знам више од другог и да је моје расуђивање правилно. Нисам баш у стању то да објасним и докажем, али то ОСЕЋАМ, имам такав унутрашњи осећај“.
  3. „ЧИНИ МИ СЕ да у тој области невероватно талентован. ОСЕЋАМ то и греше сви они који не желе да признају ту чињеницу, који не виде да сам геније. Страшно патим јер ме не цене онако како су дужни!“
  4. Човек који се налази на лечењу у психијатријској болници искрено сматра за себе да је Наполеон јер му се тако ЧИНИ. Он не вређа људе око себе, не кочопери се већ је заиста уверен да је Наполеон. Он се ОСЕЋА као он без обзира на чињеницу да га нико сем њега не сматра за француског императора.
  5. „ЧИНИ МИ СЕ (штавише, себе успешно убеђујем у то) да волим ту особу. Уверена сам у то.

– „Зашто си одлучила да га волиш?

  • „Зато што то ОСЕЋАМ!“
  • „Теби се допада његово понашање према теби? Погледај какав је његов однос према теби!“
  • „Каква су то сада размишљања? Ја најбоље знам себе и ја ОСЕЋАМ да волим. И ОСЕЋАМ да и он мене воли!“
  • „Али он те вара, не сматра те за људско биће, жели да те напусти!“
  • „А ја ОСЕЋАМ да он мене ипак воли и да ће ми се сигурно вратити. И ја ћу га чекати“.

 

Размотримо сада како најчешће настају породични сукоби. У покушају да изађу из кризе људи почињу да поступају ослањајући се искључиво на сопствена осећања. Свако покушава да наметне своја осећања другој особи која она није у стању (и тако нешто не би ни требало захтевати). Почиње рат, супротстављене стране више нису у стању да се договоре ни о чему јер нема разумевања, нико није у стању да осети оно што други осећа. У томе се обично и састоји проблем јер се ослањају на осећања а не на разум. Притом је свако уверен да су његова осећања „исправна“. Ако је на почетку конфликта понекад у некој мери и присутна логика на даље се већ искључује. Емоције наваљују и притом људи не допиру до другог јер једноставно нису у стању да схвате осећања другог што за последицу има њихово даље бујање. Остављајући иза себе прву етапу сукоба, истог трена улазе у другу, трећу… Наравно да се више не може говорити ни о каквом решењу породичног проблема који је изазвао овај „рат“. Управо обрнуто, у наредни стадијум конфликта оба партнера улазе са још већим теретом вређања, прекора и осећања кривице.

На тај начин, непромишљено предавање осећањима доводи до жалосних последица. Постоји још један важан разлог због кога је опасно веровати сопственим осећањима. Наша осећања увек носе печат добра или зла. Неутралних осећања нема. Добра осећања у нама нису у толиком броју, мислимо на љубав, саосећање, патриотизам, захвалност, поштовање, покајање. Ово је отприлике и све. Злих осећања има на жалост много више: осећање сопственог значаја (претходи манији величине), увредљивости, мржње, гнева, жеље за осветом, зависти, похлепе, самосажаљења, сујете, чамотиње, страха… и много других. Човек је створен на тај начин тако да управо кроз осећања у нас улазе добро и зло. Када не пазимо на врата своје душе зла осећања улазе чешће. Ево како о томе пише велики познавалац људске душе (чији се ауторитет у овој области признаје чак и од стране неправославних психолога) Свети Теофан Затворник: „Око нас и у нама постоји одређена лоша сила која нас различитим привидним врлинама обмањује и омета наша дела… Седи нам непријатељ под боком и све жели да води на своју руку; и огорчења која наводи и глупе утехе, у стању је да тако да замагљује да се ништа јасно не види, а при томе људи свеједно мисле да су нешто велико. Чим анализираш просто се све распрши, ни жалости, нити утехе нема тамо, све је обмана. Много помаже… сопствено расуђивање, да не учините одмах дело које ти се учини добрим већ да га претходно размотрите са свих страна. Чим почнете то да радите, призрак добра којим ђаво облачи своја нашаптавања истог трена бива расејан“.

Управо нам је из овог разлога толико неопходно трезвено виђење и сагледавање, такозвана трезвеност. Трезвеност представља, по речима Светих Отаца, чврсто стајање разума на вратима срца. Трезвени поглед на себе и на ситуацију представља темељ за доношење исправних одлука између осталог и у време кризе. Увек смо дужни да поступамо исходећи из адекватне представе о себи. Погледајмо дечију игру; дете на пример црта коња: рже попут коња, хода на четири ноге, не одазива се на сопствено име… реално се осећа као коњ. Тако је и одрасли човек у стању да се отргне од стварности, удуби се у сопствене фантазије и врло реално себи самом представи сопствену личност као интелигентну, великодушну, генијалну… Или супротно, као „лошу“ и безвредну. Нормално да се све ово одражава и на поступцима. На жалост, многи људи уопште немају искуство трезвеног сопственог сагледавања.

Живећи према осећањима особа отвара врата свом главном непријатељу – гордости. Гордост представља искривљену и нереалну представу о себи. Особа почиње да фантазира, чак и сама да верује у то, осећа се да је посебна, „нај-нај“. Чак и не покушава да провери претпоставке о сопственој изузетности ни логичким размишљањем, ни поређењем са другим људима, нити уз помоћ животног искуства, просто верује својим осећањима. Природно се онда у њему јављају мисли да га људи око њега не цене нити уважавају довољно, појављује се жеља да се „све одбаци и оде“. Управо ово може, пре свега, и да постане разлог распада породице. Када би особа уз помоћ логике размотрила и размислила, поразмислила, проанализирала сопствене поступке, увидела би да уопште није „нај-нај“, једноставно не би пронашла доказе за то. Међутим, човек живи према осећањима, а не разумом, налази се у свом измишљеном свету и није му могуће објаснити да у нечему није у праву, једноставно неће желети да слуша.

Гордост представља директну последицу егоцентризма и егозима. Особа је себи увртела у главу да се целокупан свемир врти око ње, живот других људи јој није занимљив, она је сама свој свет. Потврду свог значаја може да пронађе или измисли чим пожели. Сем тога, може ући у одређену заједницу у којој ће сви потврђивати његов значај (на пример, може постати скинхедс). У случају када су представе о свету изокренуте до крајњих граница, особа може да себи да на значају тако што ће извршити злочин, силовати. Притом, човеку ће управо то бити знак који доказује његову „јединственост”… Као што видимо, слепо веровање сопственим осећањима није толико безбедно као што се може учинити на први поглед.

Сем што правимо идоле од себе негујући гордост у нама ми, ослањајући се на осећања, правимо идоле и од других људи. Себи сугеришемо жељена осећања према њима, почињемо да им верујемо и опијамо се њима. Често нездраву зависност сматрамо за љубав, обоготворавамо објекат наше привезаности. Када бисмо анализирали поступке конкретне особе, на пример, да живи само за себе, да злоупотребљава алкохол, да вара, да не покушава да изгради породицу итд., схватили бисмо да нам овакви односи нису потребни, да је најбоље прекинути их што пре, да у питању нису здрави односи. Међутим, ми не користимо логику и препуштамо се осећањима, чак и ако нам то доноси страдања (како то и бива најчешће).

Постоји још један проблем који је у вези са диктатуром осећања у нашем животу. У питању су присилне мисли. Наше бурне емоције, фантазије, способност да себи убацимо у главу скоро све што нам се свиди, наше одсуство способности да расуђујемо логички и контролишемо своја осећања представља врло погодно тле за развој присилних мисли. Ове мисли директно делују на наша осећања, изазивају у нама пре свега емоционални одговор а не трезвено размишљање. Као последицу имамо да што више придајемо значај својим осећањима која су изазвана присилним мислима ове мисли све више и владају нама. Детаљније смо феномен присилних мисли разматрали у тексту „Психолошке и духовне методе савладавања присилних мисли“.

Да закључимо. Као што смо објаснили, неопходна равнотежа између осећања и логике у нама, по правилу, не  постоји. Слика коју видимо у савременом свету представља свеопшту потчињеност осећањима и искључивање разума. Нашим животом управљају осећања, њима управо и верујемо доносећи озбиљне одлуке. Управо као доказ да су осећања субјективна, ирационална, обмањива и променљива служи слепо предавање емоцијама које искривљује наше виђење света, не дозвољава нам да адекватно проценимо различите животне ситуације, спречава нас да створимо трезвени поглед на себе, трезвено сагледамо своје поступке, помаже развој гордости, умишљености а такође и нездраву психолошку зависност од других. Зато нас одлуке које смо донели на основу осећања више од свега одводе у ћорсокак.

Ову ситуацију, то јест владавину осећања у нашем животу могуће је илустровати следећим примером. Реалност нико од нас није у стању да схвати до краја. Можемо је међутим испитивати да бисмо формирали одређену представу о њој. Да бисмо познали себе и свет који нас окружује користимо се, између осталог, и чулима: видом, слухом, додиром итд. Ако особа има слабији вид носи наочаре које је одредио специјалиста управо да би могао да види као да нема поремећај вида. Уз наочаре види јасније, снажније, боље се оријентише. Замислимо међутим да човек себи стави још једне, па још једне, па још једне… Више неће бити у стању да јасно види ни себе ни оно што га заправо окружује, видеће само искривљену слику и постепено се навићи на ту илузију. Ако буде стално носио толики број наочара реалност ће доживљавати управо у таквом искривљеном виду.

У овом случају наша осећања можемо упоредити са наочарама. Сви ми смо налик на људе који носе по неколико пари наочара; већ смо и заборавили како изгледамо и ми и свет око нас, све посматрамо кроз призму свеобухватних осећања, оно што видимо сматрамо за стварност. Више не примећујемо и не желимо да приметимо огроман, ружан број наочара на очима (а камоли да покушамо да их скинемо).

Руководећи се сопственом гордошћу верујемо да је свет управо онакав каквим га видимо. На крају можемо проживети цео живот без сагледавања реалности која се налази иза тих наочара… Сви знамо да наочаре треба бирати пажљиво, индивидуално, носити управо оне које нам је преписао лекар.  На жалост, не желимо да одемо до лекара, већ желимо да бирамо сами и видимо стварност онако како желимо, а не онаквом каква она заиста јесте. Шта се подразумева под „лекаром“ у овом примеру? Пре свега, наш разум. Он би у потпуности могао да нас “излечи” – да створимо адекватни, трезвени поглед на свет.

Овде се јавља дилема: зашто не живимо у складу са разумом већ осећањима, зашто дозвољавамо да нас толико обузму осећања, зашто нормална равнотежа између осећања и разумне делатности одсуствује у нама? Чини се да се прави разлог у томе што је тако једноставније. Ако се човек не буде ослањао на осећања, већ на разум биће принуђен да непрестано размишља, логички расуђује, критички оцењује ситуацију и себе у њој, формира и подржава трезвени поглед на свет и себе, анализира чињенице, учи се да аргументује сопствено мишљење, изводи логичне и разумне закључке из поступака других људи.

Заиста, најтеже и уједно и најнеопходнији је непрестан рад на себи: самоконтрола, трезвеност, борба са сопственим страстима и запљускујућим емоцијама које теже да управљају нама, а такође и са невидљивим силама – демонима који „уз помоћ страсти.. господаре над човеком који притом машта да је сам себи господар” (Свети Теофан Затворник).

 

Наравно, веома је тешко водити овакав живот, али је вредно тога.

 

Да бисмо живели у свом емоционалном свету у коме владају наша осећања а не ми, нису нам потребни никакви напори. Једино што је потребно јесте да слепо верујемо својим осећањима и нереални свет који смо изградили прихватимо за стваран. Свако од нас је у стању да то учини и зато већина нас и иде управо тим лакшим путем.

Одсуство жеље да се укључи логика, да се ради на себи најочигледније је у ситуацији кризе. Покушавајући да се сакријемо од психо-трауме ми бежимо у свет сопствених фантазија. На тај начин функционише механизам психолошке заштите и за неко време то је неопходно. Међутим, веома често тај период се продужује и више не желимо да се из света фантазије вратимо у реални јер нам је то тешко.

Ако не желимо и не умемо да као прво, прихватимо реалност онаквом каква она заиста јесте и

као друго, трезвено сагледамо себе, какви смо заиста,

као треће, након анализе првог и другог донесемо разумну одлуку како да живимо даље (како да изађемо из душевне кризе),

као четврто, тихо и истрајно, дан за даном, корак по корак, реализујемо ову одлуку, не предајући се таласу емоција – ако све ово нисмо у стању или чак и не желимо да учимо, остаћемо у том нереалном свету и нећемо сазнати да постоји други, тежи, али и радоснији живот у коме осећања не владају човеком, већ особа уз помоћ разума влада својим осећањима и својим животом.

Уместо закључка бисмо навели речи Светог Теофана које укратко обухватају суштину овог текста. „Без осећања није могуће живети; међутим, препуштати се осећањима није дозвољено. Потребно је умерити их расуђивaњем, дати им неопходно усмерење… Закон гласи: држати срце у рукама и подвргнути осећања, укус и утиске строгој критици. Када се неко очисти од страсти може дати срцу на вољу. Међутим, док су страсти јаке, давати срцу на вољу значи очигледно осудити себе на најразличитије погрешне кораке… Нека вам ово буде правило: унапред замислите у ком се правцу може покренути неко осећање ког осећања и пренесите се умом у те околности, пазећи на покрете срца, то јест, држећи срце у чврстим рукама. Потребна је вежба у овом делању, вежбом се може доћи до потпуне власти над собом“.

Управо то вам и желимо!!!

 

Аутор: Михаил Хасмински, руски православни психолог

Превод за Иманаде.орг: Станоје Станковић

Руски извор: Перејит.ру

 

 

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*