Нехемијске зависности (од интернета, телевизије, компјутерских игрица…)

Нехемијске зависности (од интернета, телевизије, компјутерских игрица…)

У психијатрији постоји појам „адиктивно (зависно) понашање“ (енгл. addiction – зависност) који обухвата различита понашања: наркотичку зависност, алкохолизам, пушење, зависност од прекомерног једења, коцкање и игре на срећу, зависност од компјутера и интернета, и др. Болестима зависности својствен је синдром психичке зависности (присилне жеље) као и синдром физичке зависности [компулзивно стремљење, лат. compello – принуда, губитак контроле над собом]. Адиктивно понашање подразумева да особа тежи да вештачки измени сопствено психичко стање. Разликују се хемијске и нехемијске зависности. У православном богословљу не постоји појам као што је „адиктивно понашање“. Убеђен сам да појмови „норма“ – „адикција“ одговарају, за православну особу пријемчивијем поређењу: „врлина“ – „грех“.

Научници су описали заједничке психолошке особености личности са адиктивним облицима понашања. У питању су смањена способност да се издрже проблеми свакодневнице, страх од блиских социјалних односа, лажљивост, тенденција да се за све оптужују други, жеља да се избегне одговорност у доношењу одлука.

 

Размотримо неке од врста нехемијске зависности.

 

Зависност од компјутера. У Русији више од 16 милиона људи старијих од десет година користи компјутере. Више од 8 милиона испитаних (51%) на питање о сврси коришћења компјутера одговорило је са: „компјутерске игре“. Скоро 3 милиона њих је омладина у узрасту од 10 до 18 година. Дужина времена посвећеног игрању игрица у просеку износи од 20 до 50 часова недељно. Сваки четврти играч проводи за компјутером више од 20 часова недељно што превазилази време које се проведе током осмочасовног радног дана. Око 700 хиљада играча не може да се одвоји од светлуцајућег екрана. Ове особе (пре свега омладина) болују од компјутерске зависности.

У основне клиничке знаке компјутерске зависности се убрајају: измена психичког стања (појава еуфорије) приликом контакта или током припреме за контакт са компјутером; губитак контроле над тим колико времена протекне током рада са компјутером; тенденција да се продужи време борављења за компјутером; психолошка нелагодност (раздраженост, потиштеност, осећање „празнине“) у случају немогућности седења за компјутером; коришћење компјутера ради побољшања сопственог расположења, скретања пажње са проблема који притискају, то јест, ради вештачке измене сопственог психичког стања.

Начин живота испред компјутера који подразумева слабо кретање доводи до обољења кичме (остеохондроза), желудца (гастритис), органа дисања, слабљења вида, синдрома карпалног канала (оштећења нерва у зглобу шаке). Утицај електромагнетног зрачења, штетна јонизација ваздуха доводи до пада имунитета, главобоље, умора, несанице. Зависна особа може осећати стрес, депресију и друга нервне поремећаје. Све ово онемогућава наставак учења (пропуштање испитних рокова), доводи до конфликата на послу (неоправданих изостанака са посла). Наступа тромост, слабије памћење и способност за учење. Контакт са људима се своди на минимум.

 

Још раширенија врста компјутерске зависности представља интернет зависност.

Основни разлози бекства од реалности уз помоћ интернета, по мишљењу стручњака су:

–          анонимни контакт са људима;

–          остварење фантазија које су недостижне у реалном животу;

–          могућност да се оствари своје право „ја“ уз одбацивање моралне и етичке контроле;

–          поистовећивање са жељеним личностима;

–          неограничени избор саговорника и њихово брзо смењивање у свакој тачки планете;

–          неограничени приступ свакој врсти информације;

–          осећање сопствене моћи.

 

У прве знаке интернет зависности убрајају се компулзивно стремљење за непрестаним проверавањем електронске поште, затим повећање времена које се проводи на интернету и стање еуфорије пред почетак још једне „онлајн“ сеансе.

 

Други симптоми интернет зависност се одликују и следећим карактеристикама: периоди боравка на интернету постају дужи и/или чешћи него што се на почетку планирало; постојање неодољиве жеље као и безуспешни покушаји да се ограничи време на интернету; прекид или нагло смањење других видова делатности (породичних, професионалних и др.); продужење рада на интернету без обзира на појаву друштвено-психолошких проблема (недостатак сна, проблеми у породици, занемаривање службених обавеза и др.)

 

Посебно бих говорио и о дечијој компјутерској зависности. О томе се може говорити у случају када дете или адолесцент испред компјутера проводи више од два сата дневно. Веома често су томе изложени малишани. Код девојчица се оваква зависност примећује ређе. Дечаке јако занима војна тематика, најразличитије игрице – „пуцачине“. Тиме се и користе људи који су по целом свету раширили компјутерске игре. Амерички војни психолог Дејвид Гросман је говорио да компјутерске „игре-пуцачине“ које играју наша деца уопште нису замишљене за децу, па чак ни за просечне одрасле особе, већ за војнике који су планирани за ангажовање у борбеним дејствима. Сада су ови „тренажери“ дошли и до наше деце. Тако сада учимо децу да убијају појачавајући све то осећањем задовољства. Још их учимо и да ликују и забављају се при погледу на реалне сцене смрти и људских страдања. Са тачке гледишта психологије, дати детету овакву врсту тренажера представља исто што и сваком детету у руке дати аутоматску пушку или пиштољ.

По подацима које пружају психолози, на велику жалост, игре које садрже насиље, секс и псовање веома су популарне међу децом и адолесцентима од 8 до 15 година. Насиље у игрицама развија код деце „осећај и навикавање на убиство“. Када дете убија у игрици, оно осећа иста осећања и дејство на психу као и војник или официр у борбеним условима. Мноштво научних истраживања потврђује да су компјутерске игре један од узрока адолесцентских преступа. Огромна већина игара које се објављују (85%) садржи насиље, злочине, убиства.

Многи родитељи говоре: „Нису све компјутерске игрице штетне, постоје и корисне игре, игре које подстичу развој и учење“. Да, постоје. Међутим, ако дете већ има компјутерску зависност онда родитељи никада неће бити у стању да га контролишу тако да дете искључиво игра само такву врсту игара. Штавише, многе игре које подстичу развој могу да се играју не само на компјутеру. Нећемо заборавити на штетно зрачење из монитора, умор очију, дуготрајно седење и друге негативне споредне ефекте рада за компјутером. Компјутерске игре често фокусирају дете на себе, на сопствени „его“ или доводе душу адолесцента у тешко стање потиштености и чамотиње, апатију или чак и очајање јер се реални живот разликује од виртуелног. Потпуно је тачна чињеница да дете или тинејџер који страда од зависности од компјутерских игара постаје недруштвен, погоршава се напредовање као и здравље.

 

Зависност од друштвених мрежа данас такође представља велики друштвени проблем. Мноштво људи страда од ове врсте поремећаја зависности и њихов број непрестано расте. Жеља да се пријатељима на друштвеној мрежи (којих може бити на стотине, па чак и на хиљаде) покаже сваки корак у сопственом животу, прокоментарише свака фотографија (своја и туђа) доводи до потпуног губитка реалног живота. Појединци (а њихов број је све већи) су практично непрестано „онлајн“. Недавно је мајка једне једанаестогодишње девојчице открила у сред ноћи у остави своје дете које је сањивих, од умора крвавих очију помно упијала садржај са монитора лаптопа. Други пример: жена у годинама пред одлазак у пензију добила је отказ јер је целокупну количину интернет протока у радно време потрошила на разговор у друштвеној мрежи.

Деца и одрасли у друштвеним мрежама приређују праве „изложбе сујете“ показујући недавно летовање или нови комад одеће, аутомобил, стан, викендицу… Све то доводи до неуроза, сукоба, хистерија, експлозије зависти, љубоморе. Страница на друштвеним мрежама постала је својеврсна визит-карта конкретне особе. Главни јунак филма „Друштвена мрежа“ недвосмислено је изјавио: „Наши преци су живели у селима и градовима, а ми живимо на интернету.“ На жалост, ово потврђује и реалност. Преко друштвених мрежа делује и много разноразних лопова, варалица, педофила и поремећених људи и на тај начин друштвене мреже могу у себи скривати опасност и потребно је то имати на уму.

 

Радохолизам („бег у посао“), као и многе друге адикције, представља бекство од реалности посредством измене сопственог психичког стања која се у овом случају постиже прекомерним радом у оквиру своје професије. Рад засењује цео живот (духовне вредности, породицу, блиске особе, пријатеље). Штавише, реална професионална ситуација не захтева од радника овакво прекомерно давање себе. Човек који „улеће наглавачке“ у посао постаје неадаптиран. Овде се не ради о љубави према раду и свом послу. Адикција коју описујемо представља средство за бег од живота.

Посебној групи припадају такозване „ургентне адикције“ које се огледају у тенденцији боравка у стању хроничног недостатка времена. Боравак у неком другом стању потпомаже развој осећања нелагодности и очајања код особе. Овакве особе не могу да издрже спокој и смиреност. Сујета, многобрижност и непрестана забринутост јесу главне карактеристике ове адикције.

У последњих пар деценија појављују се и часописи посвећени зависности од физичког вежбања или спортској (фитнес) адикцији. Тело постаје идол и смисао живота. Савршено, неувенљиво здравље, снажни мишићи и препланулост представљају вредности ради којих особа жртвује све. Здравље постаје религија. Жеља да се у седамдесетим изгледа као да се има тридесет и пет година такође представља знак ове зависности.

Данас многи пишу и говоре о зависности од трошења новца. Познати су следећи симптоми (за дијагностиковање је довољно постојање само једног од њих): често се јавља брига због куповине или се изненадни пориви да се нешто купи доживљавају као неодољиви, присилни и/или бесмислени; редовно се одлази у куповине преко својих могућности, често се купују непотребне ствари, одлазак по продавницама одузима много више времена него што се на почетку планирало; брига због куповине и изненадни пориви за куповином или особености понашања повезаних са овим феноменима изазивају снажан стрес, неадекватно трошење времене, постају озбиљна препрека како у свакодневном животу тако и у професионалној области или за собом повлаче финансијске проблеме (дугове или банкротство). Зависност од трошења новца почиње обично у тридесетим годинама и од ње страдају у највећем проценту жене (92% свих зависника).

 

Зависност од телевизије. Телевизор је постао неодвојиви део наших живота. Испред ТВ апарата се учи, једе, раде домаћи задаци, устаје ујутру и одлази у сан. За многе људе кревет, новине и телевизор представљају неизоставне факторе опуштања код куће. Када се дочекују гости и ту се телевизор не може мимоићи: он ради у позадини, стварајући највероватније осећај пуноће живота. Домаћица прави колаче и „једним оком“ гледа омиљену серију. Програми се мењају, теме мењају једна другу, вести говоре о чињеницама које слеђују душу… Неко је израчунао да се свакодневно на свим каналима пренесе 70-75 сцена убистава. Која психа то може да издржи?

Неколико десетина такозваних „звезда“ са естраде више не знају како да привуку пажњу на себе, док нам новинари неуморно говоре о новом браку или разводу још једне „звезде“ (често без гласа и талента).

Телевизор је буквално провалио у наше домове и поробио мноштво људи. Истраживачи и аналитичари говоре да просечна особа проведе месец дана током године испред телевизора. Деца већ одавно ништа више не читају, библиотеке су празне. Књиге су и даље ту али се мало ко занима за књиге.

Савремено стање телевизије је такво да добрих емисија има јако, јако мало. Лошим, простачким, неквалитетним и очигледно штетним за душу и здравље – нема броја.

 

Код људи који проводе много времена испред екрана развија се стање хипнонаркоманије, то јест, болесно повећање сугестибилности. Као последица тога слаби воља, смањује се способност за анализу ситуације, страдају сећање и сан. Сем тога, дугорочно седење доводи до застоја крви у органима мале карлице, доводи до оштећења кичме. Одвајање од екрана такође не пролази без последица јер изазива, код деце посебно, различите поремећаје сличне неурозама која се одликују раздражљивошћу, немирним сном, погоршањем општег стања и слабљењем физичке снаге. Неповратно одлази време, а оно је толико скупоцено.

Након вечерњих гледања емисија често се нарушава ноћни сан, сањају се кошмарни снови, што се посебно тиче деце и адолесцената. Често „крволочна“ филмска индустрија уместо да научи разговору, учи мукању или комуникацији помоћу усклика. Све то доводи до застоја у психичком развоју младог гледаоца. Као резултат имамо да деца нису у стању да усвајају информацију преко слуха. Они примају само визуелну информацију, а речи пролазе мимо њих. Управо зато у школи „деца које васпитава телевизор“ скоро да не разумеју учитеља који предаје и лоше усвајају градиво. Проблеми се развијају и у контакту са другом децом. Тако се формирају неуротски поремећаји, мења се понашање детета, појављује се раздражљивост, дрскост, грубост према људима около, све до неадекватне агресије.

 

У науци је сакупљен читав систем доказа и чињеница који сведоче о феномену социјалног учења. Још је седамдесетих година двадесетог века канадско-амерички психолог А. Бандура истраживао услове при којима се одвија ово учење. „Један јединствени телевизијски модел може бити пример за подражавање милионима људи“, писао је он у својој књизи. Он се позивао на дугогодишња истраживања, међу којима је и ово. Две групе деце од 4 до 6 година смештене су у собама за играње у којима није било одраслих, али уз видео надзор. Једној групи деце приказан је агресивни филм. Након упоређивања видео записа, у групи која је гледала филм уочено је осам пута више агресивног понашања. Деца су понављала оно што су видела на екрану.

Ни једна информација не одлази без трага. Страшне слике остају у човековој подсвести, често испливају поново, испуњавајући снове ужасом и кошмарима, на више нивоа делују на психу, обогаљујући наше душе. Учестали случајеви свих могућих поремећаја, повећање преступности, сурових уличних сцена, отмице авиона, насилна понашања – све то у многоме није само последица лошег васпитања већ и дело телевизијских програма о којима говоримо.

 

Ми више не знамо да боравимо у тишини. Тишина умирује, исцељује, оснажује човека. Мало размишљамо или уопште и не мислимо о сопственој души, покајању и вечности. У вечност нећемо понети омиљену серију или рок-концерт. Наш непријатељ је лукав, делује плански и са циљем паралишући испред екрана масе људи.

 

Не предајмо се!

 

 

Аутор: Димитриј Авдејев , православни психијатар и психотерапеут

Превод : Станоје Станковић

Извор: сајт Димитрија Авдејева

 

 

 

 

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*