Како се излечити од љубавне зависности

Како се излечити од љубавне зависности

Руски православни психолог Димитриј Семеник у тексту који је пред вама веома детаљно и јасно повлачи разлику између љубавне зависности и истинске хришћанске љубави према блиској особи. Свако од нас у одређеној мери поседује зависност од блиске особе, међутим код многих људи преовладава управо зависност на уштрб праве истинске љубави.

Ми , хришћани, смо позвани да се учимо да у себи развијамо истинску љубав, која је једини залог среће у блиским односима.

У овом тексту можемо прочитати како да проценимо своје односе блискости – колико у њима има зависност а колико истинске љубави, и такође – на који начин се можемо борити да превладамо „љубавну“ зависност.

Уредник сајта Има наде

 

* * *

Љубавна зависност као лажна замена (субститут) за хришћанску љубав

 

Овде ћемо говорити о проблему замене праве љубави у пријатељским и љубавним односима зависношћу.

Пријатељски, љубавни, супружнички и други родбински односи – то су односи у којима постоји посебна блискост са људима. Управо због тога се несавршеност наше хришћанске љубави у тим односима нарочито манифестује и то до таквог нивоа да нам може причињавати огромне патње. Такође, ту лежи узрок растанака, развода и покушаја самоубиства због тобоже «љубави» (а у ствари се то догађа због тога што не знамо како да волимо, о чему ћемо говорити у наставку текста). Исправљање те заблуде не само да ће помоћи нашем усавршавању у хришћанској љубави, него ће допринети и здрављу, чврстини и срећи наших брачних, родбинских и пријатељских односа.

Иако је главни циљ нашег хришћанског живота управо усавршавање у љубави, љубав се показује као толико суптилан феномен, да мало ко од нас уме да разликује њене нијансе. У руском језику и руској традицији обично се разликују само духовна и телесна љубав. Такође, под телесном љубављу се опет подразумевају различите ствари: понекад се мисли на телесну, брачну блискост, а понекад на страсти које немају ништа зајденичко с љубављу о којима ћемо говорити даље у тексту. У грчком језику постоје три речи које означавају различите врсте љубави: „агапи“– жртвена љубав, „филиа“ – пријатељска приврженост, „ерос“ – привлачност

Када је реч о теми овог текста, није толико важно разматрање о нијансама љубави. Много је важније за нас чињеница да постоје ствари које уопште нису љубав а које ми сматрамо љубављу, и због тога имамо велике патње. Такође, сличне тешкоће проживљавамо и ми хришћани, јер спољашњи свет је скоро потпуно заборавио укус праве љубави – сматрајући под љубављу управо ту њену лажну замену заједно са сексуалном привлачношћу.

Та замена на психолошком језику се зове љубавна зависност. Прорађивање феномена љубавне зависности је вероватно нешто највредније што је психологија дала свету.

Уопште „зависност“ – то је прави аналог са речју „страст“. И јасно је да су и у руској класичној и духовној литератури под љубавном страшћу аутори често мислили управо на оно што психолози називају љубавном зависношћу. Али дијагноза проблема и схватање његових узрока није толико детаљно разрађено овде као што је у психологији. Због тога ћемо се због дубљег схватања проблема обратити психологији, допуњујући и продубљујући је оним што нам даје православље.

 

Провера истинитости љубави

 

Пре свега потрудимо се да одредимо какав однос ми то имамо према особи за коју намсе чини да ја волимо.

 

По чему се љубав разликује од љубавне зависности?

 

  1. Љубав поклања практично константну радост. У љубавној зависности еуфорија се стално смењује са патњом.
  2. Љубав испуњава човека. Љубавна зависност је незасита: завистан човек је сличан на бушном бурету у које колико год да сипаш добра и љубави увек му је мало.
  3. У љубави је наша главна жеља – да вољени човек буде срећан. У зависности је главна жеља да «вољена» особа припада нама.
  4. У љубави је човек сигуран у себе. У зависности наш доживљај себе зависи од тога како се «вољена» особа односи према нама, и због тога смо стално заокупљени тиме како та особа понаша према нама
  5. Љубави је својствено поверење. Зависности је својствена – љубомора, страх да ће се изгубити „благо“.
  6. Љубав даје слободу вољеној особи. Зависност нас подстиче да се бавимо спасавањем вољене особе.
  7. Особи која уме да воли је добро и кад је сама и кад је у односу. Особи која болује од љубавне зависности је лоше кад је сама, она непрекидно жели да буде поред објекта своје зависности, чак иако долазе у сукоб.
  8. Љубав је обично узајамна. Зависност је често једнострана.
  9. Љубав не спречава одржавање старих пријатељских односа. Зависност доводи до избегавања дружења са старим пријатељима.
  10. У љубави особа расте, развија се. У зависности – особа застаје у свом развоју или деградира.
  11. Особа која воли у случају раскида не губи сигурност у себе и осећај властитог достојанства. Завистна особа у случају раскида односа упада у чамотињу (униније, депресивност), предаје се мислима о сопственој безвредности.
  12. Особа која воли у случају раскида чува пријатељска осећања према објекту љубави. Особа која болује од љубавне зависности у случају раскида гаји гневне чак и зле мисли према објекту своје зависности.

 

Овај списак показатеља није потпун, већ садржи само основне смернице . Зависним особама (у овој или оној мери зависна је већина људи) овај списак може послужити као драгоцена допуна дефиницији истинске љубави коју нам је дао апостол Павле и кроз коју ми исувише ретко себе проверавамо: „Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје…“ (1Кор. 13,4-8)

 

Одређујући свој однос према особи, треба разумети да се тај однос увек састоји од неколико елемената. У њему има и истинске љубави и зависнисности, и (у случају љубавних односа) телесне привлачности. Овде не делује принцип „да или не“, „црно или бело“, ово се питање састоји у пропорцијама свега оног из чега се састоје наши односи. Психолози говоре о томе да љубав у браку може постати истинска отприлике за петнаест година брака, због тога се не треба да вас плаши ако откријете да су ваша осећања далека од савршености, а тек се спремате за венчање. Смисао прородичног живота и састоји у томе да се прођу искушења и однегује у себи истинска љубав. Права хришћанска љубав – то је циљ породичног живота, а уопште није, како мисле многи нецрквени људи, земљиште које током породичног живота треба до крајње границе исцрпити а онда одбацити. На почетку односа у најбољем случају имамо заљубљеност – као садницу љубави, а да би та садница израсла у дрво љубави потребно је дуго и неуморно се трудити око ње.

 

Узрок љубавне зависности

 

Узрок љубавне зависности састоји се у томе што дете у детињству није добило од родитеља истинску безусловну љубав којој смо говорили у претходној глави). У суштини, то је узрок свих зависности – од алкохола, од дроге, коцкања и др.

Психијатри једнодушно потврђују: у свим случајевима без изузетка, кад се радило са младим човеком који је патио од алкохолизма или наркоманије, у родитељској породици није било нешто како треба, дете није добијало довољно истинске љубави од родитеља, чак иако је можда расло под „стакленим звоном“.

Одатле следи веома прост закључак: љубавна зависност као карактеристика нашег односа са одређеном особом, се пројављује и у свим нашим осталим односима, љубавним или пријатељским. Због тоге се не треба уздати у излечење од зависности мењањем једне особе (објекта зависности) другом. Проблем ће остати.

 

Механизам који покреће стварање љубавне зависности је доста једноставан. Нисмо добили довољно истинске, безусловне љубави од својих родитеља тако да се сада трудимо да је добијемо од других људи. То безусловно прихватање, као ваздух неопходно да бисмо били у стању да прихватимо сами себе, помирили се са собом, избавили се тог страшног, одгојеног у нама осећаја од стране родитеља да нас цео свет одбацује и да је незадовољан са нама. И из жеђи за тим прихватањем и за таквом савршеном љубављу ми се понашамо као мали вампири. Споља гледано ми можемо да делујемо сами себи, и чак стварно да будемо, она страна у односу која даје, која обасипа објекат своје зависности свакојаком брижношћу – спремањем, пеглањем, кувањем и прањем судова – али на душевном нивоу остајемо емоционално незасити.

 

Авај, колико рупа на нашем бурету остаје незапушено, наша жеђ за прихватањем остаје неутољена а објекат зависности измучен нашом постојаном жеђи, нашим потребама да доказује свој однос према нама, изнзрен нашом љубомором, последњим снагама нас трпи. Ако је то душевно здрава особа, која не болује од зависности, она онда одлази, остављајући иза себе зјапећу рану. У случају да је у питању особа исто тако зависна као и ми онда се може створити симбиоза двоје људи који муче један другога, које се може одржати доста дуго но без икаквих корисних плодова.

 

Излечење од љубавне зависности

 

Превладати тешке последице детињства није лако, зато ћемо размотрити сва средства за превазилажење љубавне зависности које нам могу дати како Црква тако и психологија, тачније – легура тих средстава. Потребно је сврсисходно искористити све ове методе јер све оне помажу у хармонизацији и излечењу наше душе.

 

  1. Побољшање односа са родитељима. Усиновљење родитеља.

 

Тај метод смо размотрили у претходној глави и он је главни рецепт психологије у превладавању љубавне зависности. Користити га у ситуацији зависности је сасвим неопходно.

 

 

  1. Усиновљење себе Богу

 

Зашто људи – објекти наше зависности – не могу испунити нашу жеђ за истинском љубављу и прихватањем? Зато што је њихова љубав несавршена. Она не може издржати тај терет ни од једне особе, тако захтевне и гладне љубави као што смо ми.

 

Постоји само једно такво биће које поседује савршену и неисцрпну љубав и које је способно да нас поднесе. То Биће нас већ воли и није потребно освајати Његову љубав. То биће је Бог. Како је рекао у једном од својих чланака написаних за наше сајтове православни кризни психолог Михаил Хасмински „човек је по природи својој зависно биће, и једина здравазависнот која не доводи до патње јесте – зависност од Бога».

 

Не свиђа ми се много како звучи фраза „зависност од Бога“, она више одговара за објашњавање истине нецрквеним људима (чиме се и бавимо на нашим сајтовима). За нас који смо православни боље је да говоримо о синовству Богу. Лоши смо Хришћани ако се не задовољавамо Његовом савршеном љубављу и тражимо љубави по некој својој мери. Надам се да ће нам откриће о нашој љубавној зависности постати за нас подстицај да постанемо хришћани , не само формални, већ истински – да видимо у Богу Оца, најблискије и најрођеније биће.

 

То је за нас тако природно и лако. Када патимо од недостатка разумевања и топлине од стране родитеља (било да су живи или умрли, близу или далеко) уздахнимо од срца: „Отац мој и мати моја оставише ме, али ме Господ прихвати.“ (Пс. 26,10) – топлије ће нам тада постати у души, и ми не само да нисмо сироти, већ имамо најбољег, волећег и најмоћнијег Оца, о каквом смо могли само да маштамо. Чија љубав нам је још онда потребна?

 

  1. Мењање природе нашег односа према људима

 

Ми немамо пет слободних година да се користећи претходна два метода избавимо од љубавне зависности и да , као да окрећемо потуно нов лист папира, да заснујемо здраве односе са људима. Ми живимо већ данас, већ данас учествујемо у различитим односима, можда само чак у браку. Због тога је неопходно већ од данас мењати природу својих односа с људима. Те тешкоће које притом осећамо биће за нас одличан тренинг показатељ колико смо постигли када је наша душа у питању.

Најбољи савет је – трудити се да поклањамо свим људима ту исту прихватајућу љубав,од чијег недостатка сами патимо. Што је јача код особе зависност то је у код њега слабије прихватање других људи. При јачем степену зависности нама се чини да смо буквално окружени непријатељима. Ако дакле примећујемо код себе непријатељство макар и према једном човеку сетимо се да је узрок томе у нама, да смо болесни ми, а не неко други, да нам је крајње неопходно излечење од тога, да је према сваком човеку без изузетка неопходно да се односимо по принципу: „Грех мрзи, грешника воли.“

 

Постоји добра реч која веома помаже да се правилно односимо према људима – снисхођење. Не у том смислу да јачи попушта слабијем. Већ у том смислу да се увек сећамо својих грехова и да не „подносимо рачун“ другим људима за њихове слабости. Потрудимо се да све прихватимо, да према свима будемо снисходљиви. Тада, када се трудимо да снисходимо људима, убрзо откривамо да ми заправо и нисмо на позицији да снисходимо другима већ да ћемо много чешће морати да се уздижемо ка њим, а не да им снисходимо.

Избављење од осећаја непријатељства – то је први ниво. На њему се не заустављамо, него идемо даље – потрудимо се да покажемо прихватајућу љубав. Ми православни имамо непроцењиво, несавладиво, силно оружје, која обезбеђује тријумф љубави у нама. Заповеђено нам је да чинимо свима добро, нарочито онима који на вређају. То и јесте то оружје које неће издржати ниједан непријатељ – мислим на зле духове (демоне). Ви и ја схватамо да, највероватније, нас нико и не вређа, да нам све «непријатности» шаље Бог ради нашег излечења.Пуно помаже и савет да се молимо за оне који нас вређају и да им чинимо добро – тај савет има за циљ пре свега наше избављење од увређености и злобе коју осећамо према људима, и на тај начин тријумфује љубав у нама.

На тај начин потребно је да се трудимо да доведемо себе у такво нормално стање да док се крећемо у маси на улици или се налазимо у радном колективу или са пријатељима, да не осећамо ни према коме никакво непријатељство, већ да према свима осећамо љубазност и спремност да помогнемо или једноставно да другоме упутимо добру и љубазну реч.

Нарочито је потребно да са пажњом приступамо пријатељским и љубавним односима у којима се већ налазимо. Потрудимо се да се сконцентришемо на то да желимо добробит (како спасење душе тако и просте земаљске среће) нашим пријатељима и вољеним особама. Потрудимо се да имамо у себи мир и радост независно од тога у каквим односима се налазимо – преузмимо потпуну одговорност за своје душевно стање. Потрудимо се да угасимо у себи помисли љубоморе које ће долазити. Будимо у односима захтевнији према себи него према другима и више пружајмо него што примамо. При томе треба да пружамо управо оно што нам је најтеже пружити – љубав, а не да покушавамо да се извучимо дајући искључиво материјалне видове брижности, као својеврсни „мито“.

 

Не треба се хватати за сваки однос. Погледајмо критички на те односе у којима се налазимо. Да ли они заиста имају у себи бар неко здраво семе или су у целости и потпуно покушај компензације наше зависности? Можемо ли се замислити у здравом односу с том особом, постоји ли основа за пријатељство или љубав међу вама?

Зависна особа по правилу бира себи за објекат љубави или објекат пријатељства потпуно другачији тип особе од оног типа особе коју би изабрала да је здравија. Зато је природно да се по мери оздрављења мења и круг особа према којима осећамо приврженост.

 

При јакој склоности према зависности не препоручује се започињати нове љубавне односе пошто је сувише велика вероватноћа да ће погрешити при избору особе.

 

Разуме се да под љубавним односим подразумевамо целомудрене односе заљубљености – то је стадијум упознавања човека пред могућим ступањем у брак с њим.

 

 

Аутор: Дмитрије Семеник, православни психолог

Превод: Светка Веселиновић

Извор: Любовная зависимость как подмена христианской любви

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*