Kako istinsko smirenje pomaže čoveku u psihičkim problemima

Kako istinsko smirenje pomaže čoveku u psihičkim problemima

Ruski pravoslavni psiholog Marina Legostajeva ovog puta piše o tome šta je pravo smirenje (za razliku od sekularnog shvatanja smirenja i poniznosti kao svojevrsnog unižavanja sopstvene ličnosti). Na razumljiv način objašnjava kako se može videti istinsko smirenje, kako ono pomaže čoveku da izađe iz neurotičnih stanja i problema, kao i da smirenje (kao, uostalom i pokajanje) je nešto što se može steći samo uz Božiju pomoć jer podrazumeva neophodan konakt sa Bogom. Drugim rečima, smirenje, kao i pokajanje su duhovne kategorije a ne psihološke. Međutim, one utiču i na psihološku dimenziju ličnosti, dovode do ozdravljenja od psihičkih tegoba i bolesti.

Sticanjem smirenja čovek može da se izbori i sa strastima (psihološki rečeno – zavisnostima), o tome takođe Legostajeva u ovom tekstu govori.

Radi lakšeg praćenja bitnih momenata u ovom vrednom tekstu, izdvojila sam podnaslove.

Urednik sajta Ima nade

 

 

Nekoliko reči o smirenju. Psihološki i duhovni aspekti smirenja.

 

 

U aktu istinskog smirenja pred Bogom neuroze odstupaju. Prosto nema mesta za njih. Potpuno je očigledno da ako su rešeni svi unutrašnji konflikti, neće se javiti ni čamotinja (uninije), ni strah od smrti, ni neurotična stradanja koja su povezana sa strahom za svoju budućnost i žaljenje koje je u vezi sa proteklim događajima u životu. (Ključna reč ovde je upravo neurotično).

Čovek iz nekog razloga samouvereno smatra da bi bio u stanju da u istim okolnostima postupi drugačije, iako je zapravo isti čovek kakav je i bio ranije. Kao da zaboravljamo na realnost da naša stara priroda nije u stanju da razumno i odgovorno raspolaže slobodom koju nam je darovao Bog. Mi smo prizvani da naučimo da se razumno koristimo ovim darom. I to se događa u procesu našeg duhovnog isceljenja. Ljudski život na zemlji predstavlja svojevrsni trening gde duša ima mogućnost da izađe na novi nivo svog razvoja, odraste. A tako nešto može i da se ne dogodi. I tu se ne radi uopšte o tome da je jedan čovek „svetiji“ od drugog, radi se o unutrašnjoj nameri, o motivaciji.

Često na početku treninga ili grupne terapije psiholog odvaja poprilično vremena da pojasni motivaciju. Više puta se obraća učesnicima grupnog procesa sa pitanjima: koji je vaš cilj posete grupe? Kakve ste zadatke sebi postavili? Na čemu želite da poradite? Na koja pitanja želite da nađete odgovore? Samim tim, čovek se sve vreme poziva ka većoj svesnosti, osvešćivanju. To je jako važan deo grupnog procesa. Čovek je dužan da maksimalno jasno osvesti smisao svojih namera. Kada se završi grupni proces (psihološki rad u grupi) uvek se postavlja pitanje: Kakav je rezultat? Da li ste dobili nešto? Šta ste nosite sa sobom iz grupe? Karakteristično je da ljudi koji su potpuno svesno došli i imali jasne namere, oni i odlaze „ispunjeni“. Čovek koji na pitanje „sa kojim ciljem je došao“, odgovara nešto tipa  „prosto samo da pogledam“, on i odlazi sa osećanjem „pa da, video sam. Pa šta?“

Ali, kakve veze ovo ima sa smirenjem? Vrlo jednostavno. Čovek, postavljajući pitanja sebi, smireno se poverio grupnom procesu. On je proživeo sve što se odvija u grupi, ne protiveći se, ne ograđujući se, ne ostajući prosto u poziciji posmatrača već iskustveno učestvujući u grupnom procesu. Čovek koji je postavio zadatak prosto samo da pogleda, lišio je sebe mogućnosti da stekne to iskustvo. Prosto pogledati – znači nalaziti se u poziziji procenjujućeg posmatranja.

Jedan od ciljeva u našem životu predstavlja sticanje smirenja i ljubavi. O tome pišu Sveti Oci. Upravo naša samouverena životna pozicija treba da bude zamenjena smirenjem. Naša psihološka „obuzetost“ sobom treba da bude zamenjena otvorenošću, osetljivošću, spontanošću.

I eto, tu sebi treba postaviti pitanja:

– Šta znači smirenje u mom životu?

– Kako se ono manifestuje?

Kako ga razlikovati od čovekougađanja, kukavičluka ili, prosto, lenjosti?

– Na koji način me u mom sopstvenom životu Gospod uči smirenju?

– Da li je bez smirenja moguće oboženje? A isceljenje od strasti? A sticanje unutrašnje slobode?

 

I tako dolazimo do spoznaje da ako čovek nema osvešćeni cilj – ostvarenje sebe u Bogu, njega će uznemiravati stanja kao što su strah od smrti, napadi panike, zabrinutost itd. Često se upravo takva stanja i dopuštaju da bi čovek počeo ozbiljno da razmišlja o veri i smirenju.

U radu sa neurozama se primenjuje metod koji je razvio Viktor Frankl, pod nazivom „metod paradoksalne intencije“. Međutim, u određenim slučajevima ovaj metod ne pomaže.

Ovaj metod se ispunjuje drugim, dubljim sadržajem, upravo sledećim: smirenjem pred Bogom punim poštovanja i istovremeno hrabrom odlučnošću da se ide do kraja. U pitanju je istovremeno i smireno prihvatanje tih zadataka (tog krsta) koje pred nas postavlja Gospod i shvatanje da je ispunjavanje ovih zadataka moguće jedino u „podvigu vere“.

Smirenje je jedan od osnovnih termina svetootačke asketike. I njegov istinski smisao teško da se može odmah razumeti. U njemu prisustvuju i radost sticanja blagodati i odsustvo strasnih privezanosti, i poverenje prema Božijem promislu za nas. U njemu prisustvuje pomirenje sa svojom prošlošću i odsustvuje briga za budućnost.

I opet, kao i sve što predstavlja istinsko hrišćanstvo, ovo predivno stvaralačko stanje se može poznati samo u iskustvu. U pitanju je proces zajedničkog stvaralaštva, isto kao što je proces pokajanja – sa-tvaralaštvo čoveka i njegovog Tvorca.

 

 

Životne krize i smirenje

 

Ponekada pitanje koje postavlja klijent zvuči kao kriza srednjih godina. Ovo stanje se opisuje kao gubitak interesovanja za prethodna stvari koje su ga interesovale, spoznaja besmisla i sujete postojanja. Čovek iznenada prestaje da oseća radost od onoga što ga je nekada ispunjavalo pozitivnim emocijama. Neko smutno osećanje se pojavljuje u duši, osećanje da je smisao života u nečem drugom.

Šta je to – stanje krize? Kriza uvek predstavlja novu mogućnost. I da bi se ova mogućnost i ostvarila, neophodno je smireno se odreći starog. Sva ta neprijatna psihološka stanja u suštini nisu ništa drugo do protivljenje čoveka svom duhovnom razvoju.

Strah pred odlučnošću da se iza sebe ostavi svoj „stari čovek“ i krene osvešćeno i smelo na rođenje „nove tvari“ u sebi. To je zaista strašno. Ponekada treba da se odbace sve vrednosti na kojima se gradio pređašnji život, zagnjuri u bezdan sopstvene duše, a tamo se, kao što je poznato, možemo sresti sa bilo čime.

I opet nam se čini, kakvu ulogu tu ima smirenje? Evo kakvu. Suština je prestati sa suprotstavljanjem, već smireno prihvatiti ovo stanje. Biti spreman za psihološku nelagodnost i istovremeno shvatati da je to privremeno, da će se to stanje završiti ako se odlučno nastavi dalje. U nekom trenutku se javlja razumevanje da je bez pokajanja, bez Pričešća prolazak kroz krizu praktično nemoguć.

 

 

Osnaživanje ega u sekularnoj psihologiji i smirenje

 

Neophodno je obratiti pažnju na sledeći krucijalni momenat.

 

Sekularna psihoterapija u svojoj suštini vodi do osnaživanja ega, jačanja „sopstva“ („sopstvo“ ili eng. „self“ autorka ovde koristi u negativnoj konotaciji, u smislu pumpanja egocentrizma, gordosti u ličnosti, umišljenosti u sopstvene moći – prim.ured.Ima nade). Njen cilj je da osposobi čoveka za zemaljsko postojanje, da ovo postojanje učini potpuno udobnim i komfornim za sebe.

Ovakav prilaz predstavlja suprotnost prilazu čoveku u pravoslavnoj asketici koja ide putem smiravanja sopstva, samim tim dovodeći do sticanja blagodati.

 

Ako čovek ima snažan ego, on mu ne dozvoljava da se prostodušno poveri prizivima Boga, da se odrekne od navike da uvek i sve kontroliše, poredi i ocenjuje, a takođe i prestane da se osvrće unazad.

 

Istovremeno, neophodno je primetiti da je u slučaju svesne izmene vrednosnih prioriteta u samoj ličnosti, upravo snažan ego će biti u stanju da izmeni vektor usmerenosti razvoja ličnosti od uzgajanja u sebi egocentrizma ka oboženju… I kada čovek to čini dobrovoljno i osvešćeno onda se i dobijaju sasvim drugačiji rezultati. Sa tom unutrašnjom namerom, sa tom silom sa kojom je do tada išao putem osnaživanja svog ega (egocentrizma), on počinje da ide putem smirenja i pokajanja.

Smirenje i borba sa zavisnostima

 

Vredno iskustvo u spoznaji isceljujuće sile smirenja za mene je predstavljao rad sa zavisnostima. Kategorija zavisnika u sebe uključuje ljude sa narkotičkom i alkoholnom zavisnošću, a takođe i sa zavisnošću od igara na sreću. Zatim je ova definicija počela da se širi i na druge oblike zavisnosti.

 

U pravoslavnoj asketici postoji pojam strasti. U svojoj suštini, zavisnost nije ništa drugo do strast.

 

Psiholozi (misli se na sekularne psihologe koji ne znaju za fenomen strasti, prim.ured. Ima nade) ne vole da rade sa strastima. To oduzima mnogo snage, retko daje zadovoljavajućže rezultate. Za stručnjaka je ovakav rad opasan zbog emocionalnog pregorevanja.

U slučajevima gde postoje pozitivni rezultati, obavezno prisustvuje duhovni aspekt.

 

Iskustvo rada sa zavisnostima me je utvrdilo u shvatanju da su se rezultati ovog rada iskustveno potvrđivali postulatom: smirenje predstavlja najsnažniji resurs na koji čovek može da se osloni, jer ono otkriva mogućnost ličnih odnosa sa Bogom.

Realno smireno prihvatanje svoje nemoći pred situacijom od strane pacijenta, prihvatanje svog stanja zavisnosti, u mnogim slučajevima predstavljalo je početak ne samo izlečenja od zavisnosti, već i početak duhovnog obnavljanja. Ovakvi momenti su se odvijali i u individualnom radu, ali i u radu psihoterapeutske grupe. To su zadivljujući trenuci. Osećanje da se upravo u tom trenutku događa neki prelom u duši.

Čovek iskustveno doživljava, celim svojim bićem postaje svestan da je nemoćan. I da nema drugi izbog nego da se smiri. U tom trenutku se događa osvešćivanje da naš ego treba da prestane da se suprotstavlja Bogu. Dešava se kao kapitulacija čoveka pred Bogom, on se predaje…

Psihologija na pitanje o istinskom smirenju ne može da da odgovor. Odgovor na ovo pitanje daje hrišćanstvo. Pojam „siromaštva duha“, osiromašenje sopstvenog ega, verovati Bogu a ne sebi, dobrovoljno predavanje kontrole i posledično sa tim, svih briga i uznemirenosti – evo šta je rezultat iskustvenog shvatanja pojma smirenja.

 

Smirenje predstavlja jedan od uslova koji omogućava čoveku da izađe iz robovanja neurozi.

 

O smirenju je mnogo razmišljao Fjodor Dostojevski, posebno za vreme rada nad romanom „Idiot“. U pripremnim zapisima za roman, dva puta susrećeno jednu i istu misao: „Smirenje je najstrašnija sila koja može da postoji na svetu“. Ako polazimo iz onog shvatanja reči smirenje kako se ono često tumači u svakodnevnom životu, u smislu ropske pokornosti tuđoj volji, onda ove izjave Dostojevskog treba da izgledaju čudne, paradoksalne. Međutim, ovo govori samo o činjenici da u dvadesetom veku, u epohi komunizma, reč smirenje u našem jeziku kao da je izgubila deo svojih značenja – i nama sada predstoji da ova značenja ponovo steknemo.

Smirenje nije isto što i spoljašnje samouniženje.

 

Smirenje predstavlja sam izvor mogućnosti delovanja, između ostalog i spokojnog i trpeljivog podnošenja nevolja. U pitanju je istinski trenutak vere, kada se sva briga o sebi prenosi na Boga u potpunom poverenju Njegovom promislu. Događa se kapitulacija našeg ega pred Bogom.

I u nekom trenutku se za čoveka otvaraju nove mogućnosti koje su do tada bile skrivene za njega.

Ako se Bog gordima protivi, smirenima On daje blagodat.

 

Izražavajući se jezikom psihologije, smirenje daje slobodu izbora, ispunjava energijom, odvodi od neurotičnog vrćenja u krugu, daje mogućnost da se počne sa postupnim kretanjem ka Cilju (ostvarenju svoje celovitosti).

Smirenjem čovek dolazi do svog isceljenja od strasti.

 

 

 

Autor: Marina Legostajeva, ruski pravoslavni psiholog

Prevod za Imanade.org: Stanoje Stanković

Ruski izvor: Vkontakte Marine Legostajeve

 

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*