Жртва хришћанска и жртвовање за другога из нездравих мотива

Жртва хришћанска и жртвовање за другога из нездравих мотива

Поштовани посетиоци,

Настављамо са серијом текстова који се тичу „са-зависности“. Под са-зависношћу се мисли на тешкоће у живљењу са зависником и ,уопште, шта све чини живот и душевне одлике неке особе која је у односу са другом особом која болује од алкохолизма или неке друге врсте зависности.

У овим руским текстовима ће се најчешће помињати зависност од алкохола и живот са алкохоличарем, међутим, образац понашања је сличан без обзира да ли је у питању зависност од наркотика, алкохола, коцкања или је у питању љубавна зависност. Понекад истовремено особе које су „са-зависници“ саме заправо пате од љубавне зависности а предмет њихове „љубавне зависности“ је – зависник.

У Русији постоји организација Ал-Анон која се помиње у овом тексту – то су групе подршке за пријатеље, партнере и рођаке особа које болују од неке врсте зависности.

Редакција сајта „Има наде“

 

 

Једна од “спорних тачака” које изазивају неприхватање принципа Ал-Анон[1] од стране људи који исповедају православље јесте — неопходност да се остави особа која је алкохоличар, да се престане са играњем улоге „Министарства за ванредне ситуације“, да престанемо да будемо жртва његове болести. Међутим, како са тим спојити хришћански став да треба живети за друге, да треба да се заборави на себе? Из прве руке су ми познате ситуације када је управо ова тема изазвала недоумице  и негативну реакцију код оних људи који су по први пут дошли на Ал-Анон. То није било банално оправдавање за одбијање да се уђе у програм рада. У крајњем случају, и код мене је ово питање изазвало поприличан број нимало лаких  размишљања и недоумица. Раније сам већ пробао да размотрим то питање у блогу Жртва или страст (жертва или страсть). Међутим, било је тешко препознати у чему је ту главни проблем, где ја тачка разликовања. У томе ми је помогао један „случајни” сусрет са потенцијалним члановима и пријатељима Ал-Анон-а. Током разговора, они су се случајно дотакли те теме, а ја сам одједном пронашао речи које као да су дошле саме од себе. После сусрета је требало дати времена тим речима да се „слегну”, а потом — и да се запишу. То сам претходне вечери и урадио. Можда их, ако ми пође за руком узимајући у обзир критике и коментаре, још исправим и средим. Овако, ради сопственог мира, пишем у целини о жртвовању себе у односу сазависности.

1. Хришћанска жртва — је жртвовање које је свесно. Жртва у сазависности — спонтана је. Жртвовање у односу сазависности представља низ аутоматских реакција које постају стил живота, начин понашања, при чему тога по правилу особа која се овако жртвује није свесна.   

2. Хришћанска жртва је — слободна, по слободној вољи. Док, бити жртва из сазависности — то је наметнуто, принудно стање. Чак и када особа постане свесна да је у заблуди и да је та улога жртве у којој се налази погубна за њу – та особа није у стању да поступи другачије (све док не научи како да се од те улоге излечи).

3. Хришћанска жртва проистиче из љубави. Жртва из болести по правилу је повезана са осећањима самосажаљевања, злобе, агресивности, увређености, осуђивања, са жељом да се уздигне и покаже своје „достојанство” у односу према „спасаваноме” (алкохоличару, наркоману) — („ја га, свеједно, нећу одбацити, јер би он без мене сигурно пропао!”). Овде ни изблиза нема праве истинске љубави, већ је то једна болесна приврженост услед сазависности.

4. Христос је принео Себе на жртву за цео свет. Међутим, Он свакоме оставља слободу да ту Жртву прими или одбаци. Такође, хришћанска жртва за ближњега (као образа-лика Божијега), не врши насиље над човековом вољом због кога се она и приноси. За разлику од тога, жртва у сазависности не жели да прихвати да постоји оваква слобода избора. „Ја сам спремна да му дам, и даћу му све што могу само да би он био са мном. Ако оде — ја њега нећу оставити! Он мора бити са мном!” Ако је у питању зависност од наркотика/алкохола — особа која се овако жртвује ће тежити да постигне одвикавање свог ближњег по сваку цену (јуриће за њим у кафану како би га извукла одатле, довућиће га са улаза, одвешће га на детоксикацију и плаћаће казне за њега, притом снабдевена разним „надри-лековима” које би неприметно сипала у храну или чашу алкохолног пића, заказиваће многобројне молебане у храмовима, итд), не питајући се: Да ли он уопште хоће и да ли је спреман да живи трезан, без алкохола/наркотика? „Жртва” је убеђена да она боље од њега самог зна шта је дотичном човеку потребно. Према К. Луису: „Она спада у ону врсту жена које живе за друге. То се види по томе, што су ти други потиштени” („Писма смутљивца”). Неретко се догађа да неприхваћена „љубав” од стране те особе која се „жртвује” се претвара на крају у мржњу и освету у односу према објекту за који се „жртвовала”.

5. Хришћанска жртва се приноси у име истинске љубави, свесно и слободно, притом без нарушавања унутарње слободе онога ради кога се приноси. Због тога чак и у случају непримања те жртве, или пак у случају да она није постигла свој циљ, та жртва не уништава живот и личност онога ко је чини. Таква жртва је у стању да „опрости” и да прихвати избор човека без сопственог понижавања. Тако је и Бог прихватио отпадање Адама и Еве од Њега, исто као и оних који одбацују Голготску Жртву. Али, притом, Он и даље остаје Пуноћа Љубави и Живота не губећи ништа од Своје Благости. „Ја нећу ничим да Вас растужим” — притом ја не потирем себе. Жртвовање из сазависности доводи до нарушавања психе, губљења себе као личности, заборављања себе као образа Божијег. Временом „жртвовање” из љубавне зависности доводи до покушаја самоубиства.

6. У коначном смислу хришћанска жртва се приноси Богу, јер се и човек због кога се она чини доживљава као образ-лик Божији. Жртвовањем из сазависности та особа фактички претвара свој објекат у идола (при чему је објекат којем се приноси жртва — [у случају зависности] болест, или пак — у случају љубавне зависности — нешто у човеку којим се жели овладати, али не и сам човек као такав у свој својој целокупности, укључујући ту и личност и са њом нераскидиво повезану слободу). Том дакле, идолу, приноси се на жртву — време, новац, здравље, односи са осталим члановима породице (који су се без своје воље нашли увучени у овај дует „зависник–жртва”), радна способност, а као крајњи резултат — и односи са Богом Истинитим, јер се у центру пажње „жртве” нашла управо болест, а не Бог. Убрзо се, наравно, појављује и несвесна жеља да се и Бог укључи у сазависничке улоге, спасавајући, контролишући, штитећи објекат — с тачке гледишта „жртве”, од штетних дејстава, „програмирајући” га на трезвеност или на то да љубављу узврати на „љубав”. Може се слободно рећи да долази до нарушавања Друге Заповести из Синајског Закона — „Не чини себи идола”.
Из овог упоређивања, може се видети да се та замена чини на веома ниском нивоу. Хришћанин, немајући искуства у – по речима апостола, „разликовању духова” (односно, препознавању порекла духовне суштине одређене појаве), лако се може обманути. Тако се може догодити да, под видом неопходности да се има еванђеоска пожртвованост, да сами себе као и оне због којих чинимо ту „жртву“ увучемо у опасно духовно стање. Овде више није реч само о психолошким и психичким погибељним опасностима. Сада је сасвим разумљиво колико треба да имамо опрезности као и да учимо како да разспознајемо шта је шта. У том смислу и искуство Ал-Анон-а, може се посматрати само као инструмент који мени као хришћанину помаже да пронађем истинско, заиста право-славно, искуство испуњавања Еванђеља у животу.

 

Аутор: свештеник Евномиј

Превод: Миодраг Рођенков

Извор: Жертва христианская и жертва в нашей болезни

 

Захваљујемо се господину Миодрагу на преводу и оцу Киријаку на одабиру овог веома потребног и корисног текста.

Уредник сајта „Има наде“

 

 



[1] Породичне групе Ал-Анон (Al-Anon) — представљају удружење рођака и пријатеља алкохоличара који једни са другима деле своја искуства, силу духа и наду, како би решили заједничке проблеме. Ми верујемо да је алкохолизам — породична болест и да промена односа према тој болести може помоћи оздрављењу. Ал-Анон није повезан са било каквом сектом, вероисповедањем, политичком групацијом, организацијом или удружењем, не учествује у расправама по било ком питању, не иступа ни за, ни против било чега. Чланство у њему је бесплатно. Ал-Анон — јесте заједница која у потпуности постоји искључиво на основу добровољног пожртвовања својих чланова. Ал-Анон има само један циљ: да помогне породицама алкохоличара. Ми помажемо тако што чувамо Дванаест Корака, дајући уточиште и утеху породицама алкохоличара, притом разумевајући и храбрећи и саме алкохоличаре.

Уводни одељак — прештампан из „Упутства о услугама Ал-Анон/Алатин”, по допуштењу: AlAnon Family Group Headquarters, Inc. (http://al-anon.ucoz.ru/index/0-9) — (примедба српског преводиоца)

 

 

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*