О туговању и сузама

О туговању и сузама

 

– Да ли постоје ситуације када су сузе штетне?

 

– Без сумње да постоје. Благотворне и за нас лековите су само очишћујуће сузе, након којих осећамо олакшање. Када човека попут вртлога обухватају туга и чамотиња, онда у питању је граница када се корист од суза претвара у штету. Плакати се може док не доспевамо у таква стања која почињу активно да наносе штету нашој души. Зато је јако важно не пропустити тренутак и сабрати  се, сабрати своју снагу, да се не бисмо утопили у таквим смртним гресима као што су туга и очајање.

 

– Како препознати где се завршава природна туга и почиње греховна чамотиња?

 

– Свако ко преживи смрт блиске особе осећа тескобу, велику огорченост, малодушност, па чак и роптање. У питању је међутим нормална реакција наше психе на тужне околности. Опасност се јавља онда када се туга замењује очајањем тј. губитком наде на Бога, сумњом у обећања Божија, одсуством захвалности Богу, а такође и нашим одрицањем од подвига живљења хришћанским животом и покушајем да се сиђе са овог животног попришта. Основни узрок туге као болести душе је настанак очајања! А узрок очајања у неправилној, егоистичној представи о нашем животу и вољи Божијој.

Често се страсти туге и чамотиње мешају и доживљавају као идентичне. Није тешко разликовати чамотињу: човек који је у упао у то стање савладан је снажном лењошћу за било какво деловање. Свети Теофан Затворник је у вези са том темом написао: „Нестаје и жеља да се стоји у храму и да се код куће моли Богу, и да се чита, и обична добра дела чине… Заборављају се Божија доброчинства, и Сам Бог и своје спасење у Њему, губи се свест о опасности да се буде без Бога и губи се сећање на смрт  – једном речју, гаси се целокупна духовна област.“

Ако је човек оболео од туге, чамотиње и очајања, сузе се из очишћујућег лека претварају у отровну супстанцу на којој почињу да паразитирају болести душе, чинећи живот несносним. Сузе у том случају могу постати начин живота, подршка гресима, оправдање за то што се не молимо за умрлу особу, итд.

Треба да имамо у виду да плакање због губитка блиске особе не треба да доводи до болести душе. Ако након исплаканих суза човеку не постаје знатно лакше, или се човек осећа разбијеним, губи снагу – то треба сматрати за забрињавајући сигнал.

Многи Светитељи су директно говорили да сузе не доносе корист за човека који плаче, у оном случају уколико човек нема тежи ка духовном расту, ка приближавању и разумевању Бога, што на крају доводи до смиреног прихватања Његове воље. Плакање услед губитка блиске особе помаже ономе који тугује једино у случају када се плакање сједињује са молитвом, са покајањем, жртвом и смирењем пред Божијим Промислом.

 

– А како помоћи човеку који је упао у болесно стање очајања?

 

– Као прво, обавезно му скренути пажњу следећим питањем – коме он чини добро тиме што бесконачно плаче и пати ? Души умрле особе? Не. Себи? Ако му не постаје лакше од плакања, онда је одговор исти. Штавише, упадање у смртне грехе не само да не помаже души нашег ближњег, већ се напротив, на тај начин угађа нечистим духовима. Обично се многи након овога замисле над тиме да је потребно да промене понашање. Као друго, не треба тежити само да се болест заустави, већ је треба и излечити. Најбољи лек за душу јесте молитва. Сузе потпомогнуте обраћањем Богу несумњиво ће бити очишћујуће и лековите.

Ако особа до сада није имала искуства са молитвом, може се почети са најкраћом молитвом, било којом коју знате или својим речима која ће бити ватрена и утешна ако се молите искрено и са покајањем. Дуготрајно болно плакање одузима човеку физичке и душевне снаге. И наравно, потребни су не мали напори да се човек сабере и почне да се моли. Ту се не може без снаге воље, усрдности и трпљења. Међутим, резултате молитве здружене са сузама ће особа која тугује осетити одмах – осетиће оснажење духовне и телесне снаге, а такође и топлину на души због тога што је помогао својом молитвом умрлој особи.

Осим молитве постоје и други лекови – дела милосрђа и милостиње која, по могућности, треба да се чине заједно са молитвом.

 

– Да ли неконтролисани напади плакања у сваком случају указују на то да је човек оболео? И шта радити у таквим случајевима?

 

– Ако се човек налази у стадијуму шока или осећа снажан душевни бол, онда је често плакање потпуно нормално.  Што се тиче других ситуација, не може се дати једнозначан одговор у вези са нападима плакања – неопходно је да се сваки случај размотри индивидуално. Понављам, ако човек након плакања не осећа олакшање већ напротив, осећа погоршање – у питању је лош знак који говори да је ситуација можда прешла у болест душе.

 

– Да ли треба показивати своје сузе ближњима? Њима је и без тога ионако тешко?

 

– Скривање својих истинских емоција у присуству других чланова породице и бојазан да се говори о ономе што се догодило само погоршава ситуацију у породици, јер свако на тај начин остаје сам са својим болом скривеним у срцу, нема могућности ни да подели своју патњу, ни да подели бол друге особе. Увек је лакше ићи заједно кроз туговање. Заједничко плакање сједињује људе и омекшава им срца и на тај начин делује узајамно подржавајуће. Брига да се некоме другом својим сузама нанесе штета у стварности уопште није основана.

 

– Да ли човек који тугује треба да крије своје сузе од колега на послу и пријатеља?

 

– Као што смо већ рекли, након такве трагедије нормално је за човека да тугује. Људи у околини углавном то добро разумеју. Зато се себи може дозволити туговање. Проблем је само у умешности колега на послу да буду тактични и пажљиви према човеку који тугује онолико колико му је потребно да се мало смири и опорави од трагедије. На жалост, многи људи пруже пар гестова саосећања, а затим туђа мука почиње да их гуши. Шта се ту може посаветовати? Док искрено саосећају са вама делите свој бол. Али чак и ако подршке око вас нема, тешко је сакрити сузе, а не треба их задржавати. Увек постоји могућност да се осамите и исплачете. При том се немојте љутити на људе који не саосећају са вашом муком, имајте разумевање и стрпљење у вези са тим.

 

– Како помоћи човеку који би желео да плаче а једноставно нема суза?

 

– Та немогућност да се туга излије кроз сузе најчешће је повезана са тим да смо некада раније у тренутку навирања суза задржавали сузе и нисмо изражавали своја осећања. За отклањање мишићне напетости која се јавила као последица гушења осећања постоје различите технике и вежбе дисања. Тај проблем је најбоље решавати уз помоћ стручне психолошке помоћи. Себи се може помоћи уз помоћ умерених физичких напора, на пример, истезањем мишића или просто пливањем. Одлично опушта и масажа.

Сем тога, може се посаветовати слушање „емотивних песама“ и лепа, мирна музика. Онај ко уме нека свира омиљени музички инструмент или се бави другом уметношћу. Наравно, читање молитава за умрле је најбоље средство да се излије своја бол кроз сузе.

 

– Неки људи који се моле плачу у храму, чак и ако им се ништа није догодило. Тим пре човек који тугује не би требало да на светом месту задржава своје емоције?

 

– Сузе у храму ни у ком случају не треба задржавати – то су сузе очишћења. Сама духовна атмосфера просветљује наша срца. Она нам помаже да се усредсредимо на најузвишеније мисли и осећања и разумемо своје унутрашње биће. Тамо ослушкујемо сопствену душу коју често заборављамо у сујети свакодневице. И многи људи емоционално чврсти и сигурни у себе, када дођу у храм, осећају такав спектар осећања да просто нису у стању да задрже сузе.

О духовном значају суза познати свештеник Александар Јељчанинов писао је у свом дневнику: „Сузе су врло важне јер потресају цео организам. У сузама, у патњама истиче наша земаљско тело и рађа се тело духовно, тело анђелско“.

 

– Ако бисмо покушали да изведемо закључак целокупног нашег разговора, какав треба да буде правилан однос према сузама особе која тугује?

 

– Треба разумети да плакање, наравно, неће довести до промена у свету око нас. Он нас неће избавити од душевног бола након губитка. Међутим, изливање суза је у стању да смањи напетост и снажан бол, да опусти тело и пружи могућност да дисање постане дубље и потпуније, а такође и да промени унутрашње човеково стање и духовно га просвети.

Јако је важно у таквим тренуцима олакшања чинити нешто на корист душе блиске особе и сопствене душе, усмерено на светло сећање на упокојену особу. Ми не знамо још колико дана нам је оставио Бог, зато не треба губити ни један једини минут.

Колико год неподношљива туга била, немојте себе убацивати у чамотињу и чемер. Запамтите да се узрок очајања крије у самом човеку – у начину на који доживљава оно што се догађа са њим, одакле црпи снагу за савладавање тешког пута; да ли је уопште однекуд црпи. Да би човек победио чамотињу неопходно је да пронађе свој неисцрпиви Извор снаге. Многовековно искуство наших предака нам показује да је једино Бог у стању да умири и утеши душу која тугује. Да ли ће обратити пажњу на бесцено искуство које су нам оставили Светитељи – свако треба да реши сам за себе.

Људи који се налазе поред особа које тугују, треба да памте речи апостола Павла: „Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, Отац милосрђа и Бог сваке утјехе, Који нас тјеши у свакој невољи нашој да бисмо ми могли тјешити оне који су у свакој невољи утјехом којом нас саме тјеши Бог“ (2 Кор. 1:3)

Ови највеличанственији редови који својом дубином потресају треба стално да нам указују на истински Извор утехе свима који тугују на земљи.

 

Први део текста можете прочитати на овом линку.

аутор: Екатерина Ивановна, психолог

 

 

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*