Благотворне и лековите су само оне сузе које су очишћујуће

Благотворне и лековите су само оне сузе које су очишћујуће

 

– Кажите нам, зашто су човеку потребне сузе? У њима, сигурно, постоји неки смисао?

 

– Наравно, ништа у свету није створено „тек тако“. Наука је одавно доказала да сви природни процеси људског организма имају неку важну улогу за њега. И уопште није случајно да смо способношћу да плачемо обдарени од самог рођења. На пример, бебин плач представља јединствено средство привлачења пажње на себе. Како одрастају, деца, а посебно дечаци, почињу да се стиде суза и плачу све ређе. Међутим, у животу свакога од нас постоје тренуци, када чак и најчвршћи мушкарци тешко могу да задрже сузе.

Емоционалне сузе о којима говорим представљају реакцију организма на, за душу, изузетно тешке тренутке у животу. Могу бити изазване најразличитијим узроцима: не само жалошћу, увредом, разочараношћу, досадом, жалошћу или тескобом, већ и радошћу, нежношћу, чак и показивањем љубави. Истина, сузе среће су јако ретке, и у највећем броју случајева човек плаче само када му је јако тешко – не називају се узалуд такве сузе у народу „горким“. Управо ове сузе и помажу нашој души да се избори са ситуацијом.

Познато је такође да су емоционалне сузе у стању да регулишу крвни притисак, да појачавају имунитет организма и „бришу“ стрес. Течност суза у себи садржи психотропне материје које смањују напетост и бригу, управо зато након плача настаје психолошко пражњење, ми се осећамо лакше и спокојније. Ствар је у томе што снажне емоције које су овладале нама наносе штету организму. Да бисмо избегли негативне последице неопходно је да што пре обрадимо та осећања – да их изразимо на неки начин. То се може урадити гласом, гестовима, мимиком, и наравно, сузама. Испоставља се да је плач у суштини – максимално ефикасно средство исказивања људских емоција које благотворно утиче на наше здравље.

 

– Ако су сузе тако корисне, да ли то значи да сви људи који желе да подрже особу која је у жалости, не би требало да се боје од његовог плакања?

– Није лако подржати човека који је у жалости. Речи саосећања не могу увек да утеше, па и мало је таквих речи које могу да однесу бол од оних који су сахранили своје ближње. Многи људи се просто погубе када виде плакање и ридање ожалошћених и не знају како да поступе и шта да предузму. Најчешће се надају да ће временом особа која пати успети да се сама избори са својом тугом и да јој помоћ у томе није потребна. Међутим, у питању је само раширена заблуда.

Раније се људи нису удаљавали и склањали од оних који плачу. Већ управо супротно, раније је цела заједница помагала човеку да преживи трагедију, умрле је оплакивало цело село. Ове традиције су биле засноване на дугогодишњој народној мудрости. Сматрано је за потпуно нормално да се излива бол горким сузама.

 

– Значи, не треба говорити „не плачи!“ као утеху?

 

– Наравно, такав савет не доноси никакву корист за особу која је у болу јер када се несрећа догоди просто је неопходно исплакати се. Основни разлог таквих покушаја „утехе“ састоји се у томе да у нашој свести постоји образац: ако човек плаче значи да га боли. Ако је престао да плаче – туга је прошла. Међутим, није тако – неисплакани бол остаје и лежи као „камен“ на души.

Други разлог, који такође има психолошку основу, крије се у томе да неки људи јако тешко преживљавају туђе сузе. Када кажу особи: „не плачи!“ , те особе виде престанак плакања као једини излаз из тешке ситуације, не знајући шта би друго било у стању да донесе мир. Није свако у стању да издржи терет туђих тешких осећања.

 

– Међутим, дешава се да људи и сами себи „забрањују“ да плачу? Зашто то чине?

 

Да, неки заиста задржавају своје сузе, сматрајући да ће, ако се препусте емоцијама, бити само још горе – како теби самом, тако и твојим блиским људима. За такве људе, који имају јаку вољу, заплакати значи „распасти се“, а они не могу себи то да дозволе јер се људима око њих чини да они храбро подносе жалост. Опасност се међутим састоји у томе да све „неисплакане“ сузе нигде не нестају, већ се потискују у дубину душе где се онда накупљају и накупљају. Тешко је претпоставити какве неочекиване последице то може да роди, али се са сигурношћу може рећи да организам човека који тугује у таквим случајевима осећа велики стрес и емоционално пуцање може да се догоди сваког трена. Одсуство суза у овом случају не треба сматрати знаком одсуства осећања, у питању је само покушај да се сачува илузија стабилног емоционалног статуса.

 

– Осим што особи која је у жалости треба помоћи да се исплаче, чиме се још може утешити?

 

– Особи која преживљава тугу најпотребније је да зна да није сама, осећање да се поред ње налази духовно блиска особа која дели њену тугу, која се не плаши њених суза, која је неће звати да буде снажан и храбар, која ће, ако је потребно, плакати заједно са њим или саслушати не говорећи ништа. Људи који теше треба истовремено да буду и тактични и спремни и да буду од поверења. У томе могу да помогну само љубав и саосећање.

 

– До каквих последица може довести гушење суза?

 

Задржавајући сузе ми уништавамо природну реакцију организма на бол. Узмимо пример: ако човеку падне цигла на ногу, он рефлексно реагује на тај бол. У нашем случају бол није физички, већ душевни. Ако сузе саме долазе на очи – зар није нормално да се покаже осећање кроз изливање суза? Није нормално да се сузе задржавају и да се својим изгледом показује „као да је све у реду“, док се душа кида од бола.

Задржавање суза може да се одрази и на физичко здравље. Ствар је у томе што се приликом блокирања осећања јавља мишићни грч, што за последицу има нарушавање функционисања целокупног организма. Најчешће се код људи који тугују „скупљају“ дисајни путеви. Пошто је плач нераскидиво повезан са дисањем, задржавање суза изазива осећање отежаног дисања – осећање „кнедле у грлу“ које је толико познато многима. Није тајна да такав конфликт између неопходности да се изразе своја осећања и страх од њиховог показивања доводи до неурозе и депресије.

Свака емоција представља енергију, која по закону о одржању енергије, нигде не нестаје, чак ако се из све снаге будемо трудили да је угушимо у себи. Најбоље средство да се избавимо од бола и негативности је да пустимо сузе напоље.

 

– Сви знају да жене плачу чешће од мушкараца. Са чиме је то повезано?

 

– Неку улогу у томе имају и наши социјални стереотипи: плач се тумачи као показивање слабости, беспомоћности, незрелости. Дечацима од малена говори да је срамота плакати: „Буди храбар, дечаци не плачу“. Родитељи се у вези са тим могу разумети – они не желе да васпитају сина као „мамину мазу“. Ипак, неопходно је разликовати моменте када је умесно рећи „не плачи“, и када је неопходно прихватити сузе детета и научити га да правилно изражава своја осећања.

За женску наклоност према сузама „крив“ је и хормон „пролактин“ који је одговоран за продукцију млека за дојење. Код мушкараца емоционална уздржаност у неком степену зависи од хормона „тестостерона“ који спречава накупљање суза у довољној количини. Може се претпоставити да је женама лакше да плачу због њиховог психичког склопа, коме је својствена осетљивост. Мушка психа је у целини отпорнија. Мушкарци поседују црту заштитног понашања, као високу контролу показивања било којих осећања, како позитивних, тако и негативних.

 

– Али, без обзира на то, мушкарцима је такође потребна помоћ када у кућу уђе туга. Како се они могу подржати?

 

– Треба им тактично посаветовати да се не стиде својих суза и да плачу када им дође. То је потпуно природна реакција на снажне душевне процесе. Плакати у жалости није само нормално, већ и исцељујуће и тај природни процес се не сме блокирати. А ако је ожалошћени „окамењен“ и не може да изрази свој бол, треба му помоћи да се расплаче. Мушкарци су више склони таквој емоционалној „скамењености“. Узгред речено, у вези са тим се можемо подсетити и статистике која показује да представници јачег пола живе краће од жена. Један од фактора који значајно скраћује живот код мушкараца је њихова емоционална уздржаност при којој се негативне емоције накупљају и делују разарајуће.

 

– У народу је распрострањено мишљење да ми својим сузама жалости заправо умрле „утапамо“ на оном свету и да зато не треба плакати. Колико је оправдано овакво размишљање?

 

– Неки људи су склони да приписују ово мишљење Цркви, али заправо, ни у Светом Писму, нити у делима Светих Отаца нема таквих размишљања. „Заливати, утапати умрлог сузама“ није ништа друго до предрасуда. Жалосно је што многи људи који тугују, када чују овакву глупост, себи забрањују да плачу, самим тим само погоршавају своје стање. Како нам је познато из Светог Писма чак је и Сам Христос заплакао због упокојеног пријатеља Лазара (Јн. 11:35). И никоме на памет није падало да Му каже такву глупост.

Ми наносимо штету умрлом не сузама, већ својом лењошћу и одсуством помоћи његовој души: када се не молимо за њега и када не чинимо дела милосрђа за покој његове душе.

 

Наставиће се…

 

аутор: Екатерина Ивановна, психолог

 

 

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*