Наставак интервјуа са православним психологом

Наставак интервјуа са православним психологом

У питању је наставак интервју који је аутор блога „Познај себе“ урадио са мном. Овог пута дотицали смо се тема као што су – колико психолошких разговора је некоме потребно, који тип особа је спреман да затражи и дође да психолошки ради на себи, шта подразумева бављење својим осећањима и разумевање језика којим наша душа говори, затим о групама подршке људима који су изгубили неког блиског и групама подршке православној деци и младима.

Надам се да ће вам бити занимљиво.

Уредник сајта Има Наде

 

Наставак интервјуа са православним психологом Сањом Станковић

 

Помаже Бог, Сања, настављамо наш интервју.

 

  1. Из последњег Вашег интервјуа једна ствар ми је одмах запала за око, можда и зато што је ви често наглашавате. Ви кажете да понекад особе дођу на 1-2 разговора и то им буде сасвим довољно да могу даље сами. Ја мало сумњам у такву краткорочну помоћ. То звучи овако примамљиво, али да би се исправиле неке ствари мислим да треба мало озбиљнији труд и потребно је време. Рецимо, Ви неком нешто „објасните“ он ће можда климати главом да разуме и да се слаже,може чак и да се чуди како то раније није знао… али кроз дан два ће наставити да живи по старом, како је навикао, по старим шаблонима понашања и мишљења.

 

Да, добро сте приметили да сам поменула да је понекад  довољно да особа дође на један или два психолошка разговора па да даље може сама. Таман сте ми овим додатним питањем омогућили да пружим мало шири увид у начин на који ја радим.

 

Најпре, када ме особа први пут контактира  (то најчешће бива преко мог сајта «Има наде» и то мејлом) – поред генералних информација у вези са тим где радим, које су цене, ја нудим и могућност свакој особи да, уколико жели, свој проблем  пре доласка на разговор изложи детаљно преко мејла.  На тај начин постижемо више ствари – ја могу и пре првог разговора да проценим да ли је проблем у мом домену, па уколико није да одмах упутим особу коме да се обрати уместо да долази код мене. А уколико јесте тема за психолошки разговор, тада смо у старту добили на времену када особа дође на разговор – јер нам не оде сат времена само на уводни опис проблема. Особа на тај начин «уштеди» време а и новац за бар још један додатни разговор, а и многим људима је лакше да писаним путем изнесу свој деликатан проблем због којег желе да дођу.

 

Затим, понекад је човеку потребно да од мене као православног психолога добије потврду и психолошку подршку да је на правом путу, тј. да оно што је мислио да је решење за проблем – заиста прави правац.  Тада у разговору заједнички размотримо са различитих страна проблем, попричамо о неким темама везаним за црквени живот и праксу и на крају сумирамо докле смо дошли и шта су наредни кораци за ту особу. И заиста она надаље може сама, с тим што сада има потврду и подршку да је на правом путу, а такође сада има и искуство психолошког разговора са мном и зна да , ако негде «запне» на свом путу, да може увек да ми се обрати и да дође на разговор ако буде потребе.

 

Друга врста ситуација када је мали број разговора потребан је када је особа у некој животној фази када није још увек сазрело време да се озбиљније позабави својим проблемом. Тада особа дође, ми се дотакнемо кроз разговор одређених животних проблема на једном почетном нивоу, зачнемо «први слој» , а потом особа оде са личним закључком и искуством колико јој ја могу бити од помоћи и за коју врсту проблема, тако да се често деси да се та иста особа јави поново за месец дана, за 6 месеци или за годину дана – овог пута спремна да крене у дубљи рад на себи.

 

Трећа група ситуација је када дође особа којој је само потребно психолошко «вентилирање» тј. да може некоме ко је исто у вери да у сигурној атмосфери и дискрецији «издува» из себе оно што јој се у души накупило (најчешће нека љутња у блиским односима са којом особа не зна како да изађе на крај па јој се скупља и скупља док се не осети као лонац под притиском). Тада, када издува све то што се сабијено под притиском накупило у души а без страха да ће тиме нарушити неки близак однос (са мужем, женом или дететом), тада особа успева да трезвено сагледа ту одређену ситуацију и да сама дође до решења шта даље. Ту је моја улога да потпомогнем да особа озвучи своје мисли и проговори о непријатним осећањима која су јој се накупила  и тиме јој олакшам да у безбедном психолошком окружењу поразмисли о томе шта даље да чини.

 

Четврта група ситуација из моје досадашње праксе је када особа изложи свој проблем у мејлу, затим дође на разговор и заједнички дођемо до тога да је у овом тренутку приоритет да среди неке ствари на духовном плану (нпр. да престане да живи у греху, да оде да се исповеди, да предузме одређене кораке у црквеном животу итд.), па да се потом јави мени уколико је остало нешто што сада засигурно спада у домен психолошког рада на себи.

 

Из овога  јасно можемо видети да православни психолог није замена за духовника, као што ни духовник није замена за психолога (то је тек једна важна тема – јер се дешава да особе несвесно «користе» исповест да би заправо тражиле од духовника психолошку помоћ и подршку за психолошки проблем који их дуго притиска уместо исповедања својих грехова и тражења помоћи и савета од духовника за борбу са грехом, што је и смисао ове Свете Тајне).

 

Такође, из ове ситуације можемо видети да у мом начину рада нема психолошког прорађивања искључиво ради прорађивања, нити у функцији умиривања савести.  Дакле, ако је примарни узрок проблема на духовном плану (свесно остајање и истрајавање у неком греху) тада, док се човек покајањем и исповешћу не очисти од греха и не донесе искрену одлуку да са тим грехом барем покуша да престане разумевајући да је ту епицентар његовог проблема – нема сврхе да код мене троши ни време ни новац.

 

Јер, догађа се понекад да особа жели да психолошким прорађивањем покуша да умири своју савест  због греха којег не жели у срцу да се заиста одрекне, као и да пригуши здраво и спасавајуће  осећање кривице које га води ка стварном решењу проблема и животном бољитку. Мени професионална и хришћанска савест не допуштају да у таквом психолошком процесу будем саучесник и помагач.

 

То је још једна од разлика између православне и секуларне психологије – у смислу да секуларни психолози (многи нехотице) прихватају улогу  да буду «умиривачи» здравог осећаја гриже савести и да на тај начин нуде психолошку подршку особи да остане у греху или да одложи покајање за већ почињени грех (нпр. абортус).

 

Дакле, ово су примери неких ситуација у којима је један или два психолошка разговора довољан.

Има, наравно, и оних ситуација где није довољно неколико разговора, већ вишенедељни и вишемесечни процес, када је потребно да људи буду спремни за дубљи рад на себи.

 

  1. Православни лако признају да су грешни, док признати да имају психичких проблема је изгледа поприлично теже. Мада, ако гледамо хришћански, имати психички проблем није грех. Хришћанин треба да се боји и стиди само греха. Још ми се чини да од тог признавања себи да „ја имам проблем, не знам да се понашам, не знам да градим односе с људима“ тек и почиње право покајање. То би значило да је човек искрено видео проблем код себе, и да жели да се промени, више не жели да живи као пре. Док само признавање типа „да, грешан сам у свему“, не мора да значи да ће човек нешто променити, нити да то жели. Колико често је „грешност“ у ствари психолошки проблем који не жели да се призна, док се у исто време човек годинама као „каје“?

 

Ја немам искуство да сви, па чак ни да већина православних особа лако признаје да  су грешни и то са правилном свешћу шта бити грешан заиста значи.

Али, чини ми се да разумем на коју скупину људи конкретно мислите – на особе које само на речима често кажу „ја сам најгрешнији, ја сам најгори“ а да тиме заправо прикривају своје одсуство жеље да се заиста суоче са чињеницом да имају неке психолошке и комуникацијске проблеме који задају муку и тој особи, а понајвише њеним ближњима у односу са њом?

Уколико сте на то мислили, једино што могу да кажем је да такве особе ретко затраже да дођу на психолошки разговор, што  је и разумљиво – јер оне користе спасавајућу веру у функцији неке своје психолошке игре.

Најчешће ми се обраћају управо ближњи таквих особа, њихови чланови породице, који увиђају да проблем постоји и које увиђају да се иза тог, наводно православног, паравана крије нешто друго.

 

 

 

  1. Недавно сам превео један текст о емоционално незрелим људима. Тамо се наводе следећи основни признаци емоционалне незрелости: 1. Ако нешто иде како не треба, увек је туђа грешка. 2. Емоционално незрели људи уопште не виде како се сами понашају у односу према другим људима. 3. Емоционално незрели људи себе сматрају жртвама. 4. Њихови односи често нису дуговечни.  

Шта се догађа када емоционално незрели људи постану верници? Да ли ти проблеми нестају аутоматски?

Да ли сте имали прилику да радите с таквим људима или сте их сретали у цркви? Можете ли  укратко рећи како тече њихово уцрковљење? Како се развијају односи тих људи са осталим верницима, свештеником и на крају крајева с Богом?

 

Рекла бих да постоје две групе емоционално недовољно зрелих људи у цркви.

Прва од тих група људи, која одговара опису који сте у питању изнели, ретко ће затражити помоћ православног психолога, тако да њих готово да и не виђам на психолошком разговору, а ако и дођу, они брзо одустану од психолошког рада на себи. Мислим да се са њима далеко више сусрећу свештеници тако да је најбоље питати њих.

 

Друга група људи, ја их не бих назвала емотивно незрелим, јер то звучи као нека фиксирана дијагноза.

Више се ради о томе да тим особама недостаје вештина контакта са собом.

Ту мислим, пре свега, на контакт са својим осећањима, на разумевање чему осећања служе, зашто их је Бог дао (а дао их је), како изаћи на крај са непријатним а интензивним осећањима на правилан начин.

Контакт са собом (својим осећањима, потребама, жељама, животним уверењима, страховањима, катастрофичним очекивањима….) је вештина која се учи. Као учење страног језика.

Није компликованије од тога.

Ето, Ви сте, рецимо, поред српског научили и руски језик. Како сте га учили? Најпре сте почели да усвајате фонд речи, што више речи којима бисте тачно на страном језику рекли оно што желите, дакле – не уопштено, не магловито, већ што прецизније да се изразите на руском.

Тако почиње и учење контакта са собом – учимо речи које тачно означавају одређена осећања, правимо речник за осећања.

Затим, надаље учите и нека правила како се сачињава реченица на страном језику, како су те речи међусобно повезане у реченици.

Аналогно томе, тако се може научити и како су осећања повезана са нашим потребама, како да разликујемо шта су нека наша ирационална животна уверења а шта објективне чињенице у некој ситуацији. Учимо како да јасно изразимо другој особи шта нам је заиста потребно, како се заиста осећамо и шта друга особа може конкретно да учини да бисмо имали блискији однос.

 

Дакле,  уколико нека особа види да има потешкоћа да изађе на крај са својим емоцијама, потешкоћа да изрази себе другоме на прави начин, да често наилази на компликације  и конфликте у односима са блиским људима, колегама на послу, осталим окружењем, у успостављању блиских односа – то је прави разлог да се обрате психологу и да уз помоћ психолога те тешкоће превазиђу. То се заиста може научити и штета да се особа годинама мучи и пати у вези са нечим што се може исправити.

 

  1. Можете ли још навести укратко, који су конкретнији знаци да се верник треба да се обрати психологу, а не свештенику?

 

У претходном питању сам већ поменула проблеме који су комуникацијске природе, који су повезани са односима са блиским и мање блиским људима – како поставити добре границе у односу, како бити близак са неким али не бити и зависан од особе.

Затим, још једна велика тема са којом се сусрећу свештеници са својим парохијанима а за које би најбоље било да, уколико виде да се парохијани тешко носе са тим дуже време, да их упуте психологу  је – тема туговања због смрти блиске особе. Уопште, тема жаљења повезана са неким губитком – рецимо, жена доживи спонтани побачај и почне туга да је веома притиска, почињу да се јављају страхови, несаница, присилне мисли. Психологија туговања добро препознаје да неодтугована туга има тенденцију да се пројављује кроз страхове и присилне мисли.

Затим када се особа сусреће са дилемом у вези са доношењем неке важне животне одлуке, када је у некој животној кризи или на животној прекретници.

То су све разлози због којих се особа може обратити психологу и кроз разговоре добити могућност да заједно са неким сагледа са различитих аспеката оно што је мучи и добије подршку за даље.

 

  1. Шта ако у породици верника постоји проблем наркоманије или алкохолизма. Је ли довољно ићи у цркву и молити се или треба предузимати озбиљније кораке и обратити се психолозима на пример? Шта са проблемом сазависности? Људи у цркви на то не обраћају пажњу. Када жена са сузама у очима престоји целу службу, молећи се за сина алкохоличара (или наркомана). Је ли то све што може да учини? Да ли је тој истој жени потребна психолошка помоћ? Превео сам неке текстове о сазависности и сматрам да је озбиљан проблем. Обично такве жене такође не желе да иду код психолога, не желе да науче како да помогну себи, осталом делу породице и самом алкохоличару. Постоје групе подршке за такве људе, које су се показале врло ефикасне, ми их организујемо на нашем сајту. Зар се треба ограничити само молитвом у таквим случајевима којих уопште није мало?

 

Слажем се са Вама да је таквим људима чији ближњи болује од неке врсте зависности потребна и психолошка помоћ. А, уколико су у питању верујући људи, у том случају је православна психолошка помоћ прави избор.

Осврнућу се на једну јако важну ствар поменуту у Вашем питању, а то су такозване групе подршке.

Мислим  да код нас у  црквеном животу генерално недостају групе подршке.

Једна врста су психолошке групе подршке –  где верујући људи који се сусрећу са различитим психолошким недаћама могу да дођу и у организованом групном разговору (који води психолошки саветник или психолошки обучени свештеник) поделе своју муку, саслушају проблеме других, међусобно подрже, добију психолошку подршку и оснаже се правим информацијама како би могли да раде на свом проблему. Та мрежа подршке од стране себи сличних нам је преко потребна у нашим парохијама, јер је самоћа, осећај изолованости и немогућности да се подели свој проблем оно што доводи до погоршања стања душе до стања које особе описују као неподношљиво тешко, као неиздрживо.

Мислим да су нам преко потребне психолошке групе подршке за људе који су изгубили неког блиског, који се суочавају са неком врстом болног губитка. У Америци имамо православне свештенике који су прошли кроз психолошку обуку да буду саветници за туговање и они воде такве групе при својим парохијама. Наглашавам да су у питању православни свештеници. Такође, при парохијама тамо су ангажовани и  психолошки саветници из редова мирјана за вођење оваквих група. Таква парохијска активност представља и велику помоћ и самим свештеницима, јер би се они на тај начин растеретили од тога да им се парохијани често обраћају управо због психолошких потешкоћа, уместо за духовно саветовање, исповест и борбу са грехом.

Такође су нам при парохијама или црквеним организацијама на нивоу епархија преко потребне и психосоцијалне групе подршке –  групе подршке  за православну децу, за православне младе, као и за људе који су у годинама када треба да заснивају бракове – таква организована окупљања сличних по узрасту и животној фази, група истомишљеника, група људи који су на истом путу би смањиле осећај изолованости који православна деца и млади итекако осећају у својим школама и школским вршњачким групама.

Овај проблем је код нас у Србији све уочљивији, како одређене анти-вредности продиру све дубље у наше друштво. Све је већи јаз између православних особа и оних који бирају промашене животне «вредности» , што као последицу има све већи осећај изолованости православних младих у свом школском и другом окружењу и неопходна им  је јача повезаност и организовано дружење са вршњацима који су на истом животном путу – Христовом путу.

Дивно би било да при некој црквеној организацији или при некој парохији постоји могућност да православни младић или девојка долази једном недељно на неки састанак своје парохијске групе где ће бити у односу са себи сличнима, делити у групи себи сличних оно што им је важно, размењивати доживљаје, искуства, емоције, потешкоће, лепе догађаје итд.

Ово што сам поменула није нека нова ствар – таквих сличних активности има широм православне дијаспоре и при српским црквама у дијаспори тако да добар модел постоји и можемо ми у Србији пуно тога да само применимо по моделу који би нам сасвим одговарао.

Дао Бог да такве групе подршке при нашим парохијама постану стварност.

 

Крај другог дела интервјуа.

 

Аутор: Сања Станковић, православни психолог, уредник сајта Има Наде

Извор: Познај себе

 

 

 

 

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*