Kako se osloboditi seksualne zavisnosti

Kako se osloboditi seksualne zavisnosti

Ovom tekstu ne treba poseban uvod, osim što možemo reći da savremeno društvo (koje je hiperseksualizovano, koje promoviše  i ozakonjuje razvrat kao normalan stil života) podstiče nastanak sve većeg broja zavisnika od seksualnih zadovoljstava. Zaista se ispunjavaju reči Svetoga Pisma da će „ohladneti ljubav mnogih“ , a razvrat više nego bilo koja grehovna zavisnost oslabljuje sposobnost čoveka da zrelo voli drugu osobu i da zasniva odnos ljubavi prema ličnosti druge osobe.

Drugim rečima, imamo sve više seksualnih zavisnika a sve manje ljudi sposobnih da vole. Otuda i sve više nesreće u ovome svetu. Ljudi se teše govoreći kako je „sreća u sitnicama, sitnim znacima pažnje i lepim trenucima“ jer ne znaju da se istinska  i trajna sreća jedino može naći u čvrstom opredeljenju za život u Hristu i borbi sa strastima koje guše našu sposobnost da istinski volimo. Ne da volimo drugoga “ ne neki svoj način“, tako nešto ne postoji i zapravo služi kao pokrivalica za sopstveni egoizam i nedostatak želje da se posvetimo drugoj osobi  , već da volimo bližnjeg kao što Hristos nas voli. Tek u takvoj ljubavi čovek može osetiti šta je to istinska sreća, sreća našeg duhovnog bića, i sreća koja dolazi od Blagodati Božije.

Bitan korak ka takvoj sreći je oslobođenje od zavisnosti od seksualnih zadovoljstava, kako bi se seksualno zadovoljstvo stavilo u adekvatne granice i dobilo svoj puni smisao i ispunjenje u okvirima spasavajućeg bračnog ljubavnog saživota.

Urednik sajta „Ima nade“

 

Oslobođenje od seksualne zavisnosti i nečistih misli

 

Uvod

 

Seksualna želja koja se javlja na primitivnom biološkom nivou obično se naziva pohotom (na jeziku psihologije – „seksualnim drajvom“). Želja koja se ostvarila u konkretnom postupku i koja je izašla van kontrole razuma, postavši prisilna može se nazvati seksualnom zavisnošću (bludnom strašću). U ovo se ubraja ne samo masturbacija, već i čitanje odgovarajuće literature, gledanje pornografije i drugihsadržaja koji su povezani sa seksualnim uzbuđenjima van braka.

Sa tačke gledišta Svetog Pisma i Predanja Crkve sve su to, bez sumnje, gresi nečistote sa mnogobrojnim podelama. Zaustavićemo se podrobnije na masturbaciji kao na jednoj od najrasprostranjenijih formi seksualnog ponašanja koja leži u osnovi svih drugih vidova i formi greha u oblasti pola.

U adolescentskom uzrastu masturbacija je fiziološki obično povezana sa viškom semena i hormonskim procesima, a sa tačke gledišta psihologije ona je povezana sa narcističkim periodom razvoja ličnosti kada je ljubav adolescenta usmerena na sebe. Ako masturbacija nije postala zavisnost, ona obično nestaje nakon 20 godina, a kod devojaka može da se produži i do 40 godina.

Nažalost, danas se širi stav saglasno sa kojim masturbacija predstavlja potpuno normalnu pojavu, pojavljuju se i publikacije koje je reklamiraju. Ne govoreći o grehovnosti ove pojave, konkretni tekstovi prećutkuju činjenicu da masturbacija, povezana sa pornografijom, obično vodido snižavanja seksualne želje i, kao posledicu ima nezadovoljstvo supružnika, smanjuje stvaralačku aktivnost ličnosti i često dovodi do kompleksa krivice i depresije.

Kompulzivna (prisilna) masturbacija,tojest, masturbacija koja je prešla u zavisnost odražava se čak i na fizičko stanje, između ostalog i na spoljašnjem izgledu osobe.

U slučaju borbe sa homoseksualnošću, masturbacija služi kao snažno sidro koje čvrsto drži svog gospodara na uzici nepoželjnih osećanja. Ne bih želeo da se zaustavljam detaljnije na tome, jer i neki od čitalaca to znaju na sopstvenom iskustvu.

Govorićemo o situaciji kada je masturbacija prešla u zavisnost i kada se čovek neprestano okreće njoj, kada nije u stanju da je se odrekne. Na početku ćemo razmotriti uzroke takvog ponašanja, zatim ćemo osmotriti mehanizam razvoja zavisnosti i na kraju, ukazaćemo na moguće izlaze iz situacije.

 

Šta u suštini predstavlja masturbacija?

 

Mnogi su primetili da se želja za dobijanjem seksualnog zadovoljstva na nezakonit način (van braka) javlja upravo u trenucima kada smo nečim uznemireni, nesigurni u sebe i bojimo se neuspeha u budućnosti (brinemo se), kada smo ljuti na nekoga ili smo prosto fizički iscrpljeni. Neko pribegava masturbaciji prosto iz dosade ili iz samosažaljenja. Neki koriste masturbaciju kada im je jako potrebna duboka bliskost sa nekim (čak prosto i ne telesna, koliko da se jednostavno bude sa nekim). Međutim, ova želja, ponekada vrlo neočigledna za samog čoveka ostaje nezadovoljena. Često kompulzivni seks u principu predstavlja posledicu psiholoških i seksualnih trauma iz detinjstva, svojevrsnu zaštitnu reakciju na sve vrste stresa.

Sve goreopisane situacije pokazuju jedno: osoba pribegava masturbaciji kada njegovoj duši nije dobro, na taj način pokušava sebi da pruži makar malo olakšanje, ispuni ili zameni ono što mu nedostaje.

Međutim, želja za masturbacijom biva povezana i sa opštim neuzdržanjem, ispraznim načinom života, sa odsustvom onoga što jezik asketike naziva trezvenošću.

 

Zašto masturbacija postaje problem?

 

Problem je u tome što slično fizičko zadovoljstvo ne može da zameni mirno duševno stanje, nakon takvog postupka osoba je sklona da oseća stid i krivicu. Na već postojeći psihološki bol, dodaje se drugi. A zatim sve više i više.

Kao što se može primetiti, mnogi od problema koji provociraju nečisto ponašanje povezani su sa osećanjem nesigurnosti osobe u društvu. Povlađujući svojim strastima, ona počinje još više da se kloni ljudi, bojeći se da neko ne sazna za to. Odnosi se još više narušavaju. Osoba ne shvata da ga upravo „lako rešenje“ masturbacije odvaja od prijatelja i primorava da strada još više. Na kraju, događa se jednostavno zatvaranje u sebe i osoba već ne veruje u to da neko želi iskreno da joj pomogne, u bukvalnom smislu postaje „rob greha“. Krug se zatvara. Takav je razvoj i drugih grehova koji su povezani sa oblašću pola.

Najstrašnije je to što nas gruba fizička naslada, neosvećena bračnim savezom ljubavi – udaljuje od Boga. Čovek koji je zasitio sopstvenu dušu bludnim slikama, ili ne oseća potrebu za Bogom ili se boji da Mu se obrati u svom grehu, ili ne veruje da će takvo obraćanje dati rezultat. A često nema prosto ni fizičke snage da bi stao na molitvu.

 

Zašto se ipak osoba opet i opet vraća masturbaciji?

 

U psihološkom smislu masturbacija pruža beg od različitih misli, prepuštanja osećanjima i telesnom kontaktu, i na taj način zaista na neko vreme blokira svest o postojanju problema. Na taj način masturbacija zaista pruža osobi privremeno olakšanje u vidu bega od realnosti.

Istovremeno sa tim, orgazam donosi veliku fizičku nasladu. Taj efekat se javlja jer se tokom seksualnog akta menja biohemija mozga i čovek oseća zadovoljstvo i euforiju. Ove biohemijske izmene menjaju strukture kontakta u kori velikog mozga i osoba se bukvalno navikava da živi sa drugačijim mozgom. Dugotrajnije odsustvo seksualne naslade, isto kao i odsustvo narkotika, izaziva neprijatna osećanja. Zato napuštanje nečistih dela predstavlja složen proces.

 

Kako se izbaviti od nečistote?

 

Greh ne leži u samom oskvrnjenju,

već u lenjosti, osuđivanju drugih,

gordosti i nemarnosti koji su to izazvali.

 

Jeromonah Vasilije, optinski Novomučenik

 

 

Samo u slučaju da u čovekovom srcu postoji sećanje na Boga, ako u njemu živi Duh Sveti, ako je mesto telesne pohote zauzela hrišćanska ljubav neće biti mesta ni za kakav greh. Zato je potrebno da pre svega tragamo neza samoj po sebi čistoćom, već za Bogom, Njegovim prisustvom, zagrevajući veru, tešeći se nadom, stičući ljubav. I da dodamo – da tražimo u Pravoslavnoj Crkvi gde postoje vekovima proverene metode borbe sa strastima i gde realno prisustvuje i deluje Spasitelj sveta – Hristos.

Čistota srca, sticanje Duha Svetoga i istinska hrišćanska ljubav predstavljaju cilj i smisao života. Međutim, na početku je neophodna borba. Pritom je neophodno upamtiti da svojim snagama možemo samo da kontrolišemo ponašanje, ali da nismo u stanju da uklonimo samu želju. Razumevajući ovo, izbegavamo dve krajnosti: stav da od nas ništa ne zavisi i da smo osuđeni na greh, isto kao i stav da smo mi sami, bez pomoći Božije, u stanju da se oslobodimo zavisnosti i steknemo čistoću misli.

Predložićemo ovde nekoliko konkretnih saveta u borbi sa nečistim delima (ovi saveti mogu da budu primenjeni i na druge oblike zavisnosti – od hrane, narkotika, zabava, itd.):

 

1. Za ljude koji imaju makar malo vere, borbu sa nečistotom potrebno je početi uz pomoć ograničavanja sopstvenih želja i prinuđivanja sebe na život sa Bogom. Ukazaćemo i na neophodnost smirene molitve za očišćenje srca, za pomoć Božiju u borbi sa ovim grehom, koja biva praćena ispovedanjem sopstvene nemoći. Ovde pomažu podvižnička sredstva: uzdržanje u hrani i piću, obuzdavanje pogleda, ograničavanje sna uz molitvu i čitanje Svetog Pisma. Posebno pomaže neprestano sećanje na smrt i smireno trpljenje različitih neprijatnosti i ličnih uvreda. Kod čoveka koji je neprestano zauzet očišćenjem sopstvene savesti suzama pokajanja, misli o nasladi se jednostavno ne mogu zadržati. O delotvornosti ovih sredstava svedoči iskustvo podvižnika Crkve u borbi sa bludnom strašću.

2. Često strasne pomisli (maštanja) imaju koren u našoj prošlosti. Neophodno je moliti Boga da nam pokaže i muke savesti sa kojima je to bilo povezano – da nam pokaže prošlost bez ukrasa, u realnoj svetlosti, jer mi često vidimo samo nasladu koju smo imali od tog greha. Zapravo je ponekada potrebno ozbiljno istraživanje trauma iz prošlosti. U literaturi se može naići na opis slučajeva kada je osobaobradilanasilje koje je pretrpela u prošlosti i izbavila od mnogih nečistih postupaka, prethodno se i sama pokajavši i oprostivši ljudima koji su joj naneli traumu.

3. Već smo naglasili da je često masturbacija povezana sa zabrinutošću i depresijom i ovde je najbolje sredstvo – napor na pogledu sa više nade i optimizma. Međutim, neka to ne bude površni optimizam popularne psihologije, već optimizam stečen u molitvi, zasnovan na nepokolebivom uzdanju u Boga i Njegovu ljubav. Potrebno je da razumemo da su stradanja i žrtve neophodni za naš rast, da naučimo da primamo neprijatnosti kao volju Božiju, kao Njegovu brigu o nama, da češće zahvaljujemo Bogu i proslavljamo Njegovu milost i verujemo da nam „sve pomaže na dobro“. Upravo se u tome i sadrži hrišćanska vrlina nade.

Sveti Ignjatije Brjančaninov primećuje da su monasi, revnosni u borbi sa tugom, koristili sledeće kratke molitvene reči:

„Slava Bogu za sve!“,

„Gospode, predajem se Tvojoj svetoj volji, neka bude sa mnom volja Tvoja“,

„Gospode zahvaljujem Ti za sve što Ti je ugodno da mi pošalješ“,

„Dostojno po delima svojim primam, seti me se Gospode u Carstvu Tvome“.

 

U slučajevima javljanja nečistih želja neophodno je moliti se da Gospod ne dozvoli pad u greh, već da sa smirenjem primimo uznemiravajuću situaciju i smirimo se. Tada će i želja otpasti. Važno je zapamtiti da seksualni zaborav može da olakša bol, ali da jedino Hristos može da ga ukloni. Neki autori preporučuju da se koristi humor za ismevanje pomisli tuge koje se pojavljuju, ali mislim da će isto tako efikasno biti iskreno se pomoliti jednostavnom molitvom, pročitati Kanon ili Psaltir.

U knjizi Marija Bergnera postoji savet koji je njemu lično pomogao: „Kada osetiš želju da tako postupiš ti učini suprotno, padni na kolena i moli se“. Mario je odlazio u spavaću sobu, legao bi na krevet i želje su dolazile – on bi skočio sa postelje i molio se. Po nekoliko puta tokom večeri. Nekoliko desetina puta tokom nedelje. Brzo je stekao naviku da se moli i izbavio se te strasti.

4. Neophodna je takođe redovna Ispovest kod jednog i istog duhovnika, koja je po mogućnosti praćena Pričešćem. Otkrivanje svojih grehova svešteniku čuva srce od ogrubelosti, a iskusni pogled sa strane pomaže da bolje shvatimo na koji način da se borimo sa strastima. Sem toga, mi verujemo da Sam Gospod oprašta grehe u Tajni Ispovesti, a Pričešće Njegovim Telom i Krvlju nas obnavlja i čini nas da postajemo nalik Bogu, daruje sile za borbu i pobedu. Uopšte, ozbiljan duhovni život tokom vremena u potpunosti preobražava čoveka iznura što se odražava i na spoljašnji izgled.

5. Kada ispunimo svoj život aktivnošću, ispunićemo i sopstvene potrebe: bavićemo se stvarima koje volimo, imaćemo ispunjeniji život u kontaktu sa zdravim i duhovnim ljudima, bavićemo se sportom da ne bismo zavideli drugima i poboljšali fizičko stanje. Kada pređemo sa usmerenosti na sebei svoje zadovoljstvo na život radi drugih i umesto idola zadovoljstva postavimo žeđ za Bogom, tada ćemo biti u stanju da kontrolišemo tu strast.

6. Ako govorimo o čisto „tehničkoj“ strani problema, onda je neophodno naći ono što pojačava želju i odstraniti od sebe izvore sablažnjavanja: pornografiju u bilo kom njenom obliku, fetiše, između ostalog i od strane sopstvenog tela (na primer, ispred ogledala ili u kadi), asocijativneveze – poklone, muziku, mesta, neke datume. Neophodno je da shvatimo koje situacije pokreću tu zavisnost i potrudimo se da promenimo način života tako da se možemo izbaviti od provocirajućih situacija (na primer, izmenom dnevnog ili nedeljnog režima). Često je prosto neophodno prethodno planiranje sopstvenog vremena, bez odlaganja obaveza za kasnije da se ne bi dospelo u situacije stresa koje provociraju beg u zavisnost. Neophodno je ograničiti upotrebu alkohola jer je u stanju opijenosti osobi teže da kontroliše svoja osećanja a i sam alkoholizam samo pojačava depresiju. Uzgred, ovde treba imati u vidu da odricanje od stvari koje provociraju greh ne predstavlja potpuno rešenje problema. Neophodno je izmeniti svest i život – tada nas ove zamke neće uloviti.

7. Za potpuno oslobođenje neophodan je odlučujući korak. Dok makar teoretski dopuštamo mesto ovoj strasti u svom srcu, ona neće otići. Neophodno je ispuniti se čvrstom odlučnošću, čak gnevom na strast– zbog sve muke koje nam pričinjava – i ona sama će pobeći od nas. Istinsko pokajanje pretpostavlja ne mlakost, već realni užas od greha i gnev na strast, volju da se strast ostavi jednom i za svagda.

 

Kako se boriti sa lošim mislima (pomislima)

 

Pravilno organizovani napori u savlađivanju ove strasti, kako nam svedoči podvižničko iskustvo, omogućavaju rezultate već nakon pola godine. Ipak, čistoća u pomislima ne može biti zadobijena uz pomoć psihologije ili askeze: „Treba da znamo da makar posedovali svu strogost uzdržanja: gladovanje, žeđ, bdenje, neprestani napor, čitanje dušekorisnih knjiga sa nesmanjenim usrđem – posredstvom tih podviga ne možemo steći stalnu čistotu celomudrenosti ako, neprestano boraveći u njima, iz iskustva ne shvatimo da se čistota daje milošću, blagodaću Božijom. Neka svako zna da je dužan da neumorno prebiva u ovim podvizima jedino da bi radi njih priklonio milosrđe Božije i udostojio se, po daru Božijem, slobode od borbe sa telom i vlasti nad strastima koje nas pobeđuju.“ (Prepodobni Jovan Rimljanin).

Važno je zapamtiti da ne trud, već smirenje priklanja Boga čoveku.

Ipak, u procesu duhovnog rasta, čak dosamog groba, pomisli mogu i najverovatnije će se javljati, kako o tome svedoče mnogi podvižnici. Zato u Crkvi postoji iskustvo konkretne borbe sa pomislima. Pre svega, pomislima je neophodno suprotstaviti neprestanu molitvu, telesni napor, čitanje Svetog Pisma i svetootačkih knjiga i razmišljanje nad onim što smo pročitali. Neozbiljan odnos prema jutarnjoj ili večernjoj molitvi često vodi do jačanja takvih pomisli. Za trezvenost tokom dana može koristiti slušanje audio snimaka pravoslavnih crkvenih pesama, Psaltira. Neprestana Isusova molitva, po iskustvu podvižnika Crkve, postepeno obnavlja svest i srce čoveka, isceljuje duševnu rastrojenost.

Nečiste pomisli je neophodno odsecati čim se jave, jednostavno ne obraćati pažnju na njih, ne dozvoljavati „razgovor“ sa njima, tim pre naslađivanje njima. Upravo naslađivanje, bezvoljno potčinjavanje pomislima rađa čamotinju (uninije). Dugotrajno prebivanje u takvom stanju, bez otkrivanja pomisli duhovnom ocu, predstavlja veliku zabludu jer je u pitanju direktan put do očajanja i okamenjenosti duše. Po rečima prepodobnog Jovana Lestvičnika, čovek koji očajava ubija sebe samoga. U povestima o životima prvih monaha postoji povest kako je jedan podvižnik jedanaest puta dolazio svom starcu da ispovedi pomisli pre nego ga je strast ostavila.

Ponekada treba obratiti pažnju na poreklo pomisli bluda: da li se rađa iznutra, iz mašte, ili je uzrok spolja, od pogleda i susreta sa određenim osobama. U prvom slučaju koristan je telesni napor, u drugom se traži usamljenost i tihi način života sa pažnjom na misli.

Pravilo koje savetuje Sveti Jovan Kronštatski – ne doživljavati nečiste pomisli kao nešto svoje. Bilo da isplivaju sećanja iz grehovne prošlosti ili fantazija zauzme nepravilan tok – nisu u pitanju samo načini funkcionisanja naše svesti; po iskustvu, iza svega nečistog stoji satana koji želi da nam ubaci misao da smo iskvareni, da smo potpuno nepodesni za Boga, da je potpuno beskoristan bilo kakav pokušaj menjanja. To nije istina. Bog ne gleda tako na čoveka. On, kao i uvek, veruje u svakog od nas i ne dopušta iskušenja koja nismo u stanju da izdržimo. Naš savremenik, Starac Pajsije Svetogorac, savetuje dase loše pomisli pobeđuju ne samo suprotstavljanjem njima, već dobrim pomislima. Isuviše često se koncentrišemo samo na borbu sa grehom i ta, ponekad sitničava, borba nas iscrpljuje – umesto da steknemo smirenje, mi upadamo u čamotinju! Međutim, naš glavni cilj treba da bude pozitivan, a ne negativan – da se ostvari u poznanju volje Božije, sveblage i radosne, u usavršavanju i vrlini, ispunjavanju pravde Božije.

Nećemo oslabiti u nadi da svaki problem u ovom životu, između ostalog i problem čistote duše i tela može biti rešen uz Božiju pomoć. Živećemo u Crkvi, ići ćemo za Hristom i tada nam zaista ništa neće biti nemoguće.

 

 * * *

Autori pomenuti u tekstu:

Sveti Ignjatije Brjančaninov (1807-1867) – episkop, nastavnik ruskog monaštva i pobožnih hrišćana u svetu; ne samo talentovani pisac, već pre svega asketa i duboki, istinski mistik. Svoj zadatak je video u vraćanju svetootačkog duha Crkvi njegovog vremena od koga su mnogi otišli zbog odsustva prevoda svetootačkih dela i obilja jeftine „mističke“ (često masonske i spiritualističke) literature sa Zapada. U tom mutnom potoku duševnog fantaziranja Svetitelj je vrlo jasno stao u zaštitu istinske duhovnosti. Na njegovim knjigama vaspitavali su se mnogi Svetitelji.

 

Prepodobni Jovan Kasijan (Rimljanin) (360-435) – učenik i drug najvećeg Svetitelja Jovana Zlatoustog, sagovornik egipatskih pustinjskih Otaca, otkrio istočnumonašku duhovnost za Zapad. Tokom mnogih vekova postao je obrazac i autoritet za ljude koji imaju naklonost ka pobožnosti. Njegova podvižnička dela odlikuju se skladom i logikom izlaganja, dotičući teme koje su, činilo bi se, nekarakteristične za monahe, na primer, poznati razgovor o prijateljstvu.

 

Sveti pravedni Jovan Kronštatski (1829-1908) – od strane celog naroda voljeni pastir, pokretač najšireg društvenog služenja, vatreni molitvenik i čudotvorac čiji dnevnik „Moj život u Hristu“ govori o jako bliskoj zajednici njegove duše sa Bogom i nebeskim svetom i može postati velika pomoć za ljude koji traže nadahnuće u Bogu.

 

Prepodobni Jovan Lestvičnik (570-649) – učitelj monaštva, iguman čuvenog Sinajskog manastira, autor čuvene „Letvice“, najautoritetnijeg i najkompletnijeg podvižničkog dela.

 

Starac Pajsije Svetogorac (1924-1994) – naš savremenik koji je posedovao veliku osetljivost za probleme našeg vremena. Duhovna mudrost mu je dozvoljavala da govori tako da osoba oseti da njegov savet potiče iz ljubavi, saosećanja i da poželi da ispuni takav savet. Zahvaljujući dostupnosti izlaganja i očiglednim primerima, njegove knjige se jako lako čitaju i mnogima su donele duhovnu i duševnu korist.

 

Jeromonah Vasilije Rosljakov, Optinski novomučenik – ubijen na Vaskrs 1993. godine u manastiru Optinapustinja od sataniste. Njegov dnevnik sa kratkim zapisima, „Pokajni kanon“ koji je sastavio, predstavlja pravi priručnik za ushođenje po duhovnoj lestvici Pravoslavne vere.

 

Mario Bergner – jedan od lidera pokreta bivših-homoseksualaca koji o svom putu govori u autobiografiji „Setting life in order“.

 

Prevod: Stanoje Stanković

Izvor: Preodolenie H

 

 

Tekstove na sličnu temu možete pročitati na sajtu Pravoslavni Roditelj:

Razlozi za uzdržanje od bluda, pored toga što „Bog tako kaže“

Gde leži istinska sreća? (o uzdržanju i celomudrenosti)

Odgovor sveštenika na pitanje mladića o telesnim odnosima u „vezi“

Pubertet i bludni greh (heteroseksualni i homoseksualni)

 

 

4 komentara

  1. Vasilije says:

    Pomaže Bog, evo prošlo je skoro 2 cele godine od kad je napisan ovaj tekst, a ja sam ga tek sada pročitao. Vrlo poučan tekst, nadam se da će mi pomoći, jer i ja imam neke probleme navedene u tekstu. Hvala i pozdrav.

    • Urednik Ima nade says:

      Bog pomogo,
      Uskoro planiram da objavim još jedan tekst na istu temu, jer niste jedini koji se suočavate sa time. Drago mi je da je tekst od pomoći.
      Svako dobro

  2. Odličan tekst, ali stalno se upada u isti greh, barem kod mene… No ne treba očajavati, molitva, molitva…. iako to ne pomogne opet molitva puta 1000…. i uvek povećavati dozu iste, trud i čitanje ovakvih tekstova….

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*