Kako je Vladimir prestao sa alkoholizmom – istinita priča

Kako je Vladimir prestao sa alkoholizmom – istinita priča

Ova istinita pravoslavna anegdota o Vladimiru, pobožnom čoveku koji je stradao od zavisnosti od alkohola do te mere da je manipulisao drugima na „pravoslavan“ način sa ciljem da dođe do novca za svoj porok, može biti najviše od koristi osobama koje već jesu pravoslavni vernici a čiji bližnji ili oni sami pate od alkoholizma ili druge grehovne zavisnosti.

Zanimljivo je primetiti da svaki čovek ima neku situaciju ili neki prelomni trenutak koji ga podstakne na iskrenu borbu protiv sopstvenog poroka. To je trenutak kada shvatamo da je prvi korak ka izlečenju – prestanak življenja u laži i pretvaranju. Dokle god govorimo „ne, ja nisam takav, ja se ne pravim da sam bolji nego što jesam i ne pravdam se“ – daleko smo od izlečenja.

U slučaju Vladimira (kome je nadimak Vovčik u ovoj priči) prelomni trenutak je bila – priča o lisici. Pročitajte na koji način.

Urednik sajta Ima nade

 

O lisici i Vovčiku

 

Ulazim ja jednom u kokošinjac, a tamo kokoške lete na sve strane, histerično kokodaču, pokušavaju da odlete pod strop. Ne razumijem šta ih je tako isprepadalo?

I onda vidim: na podu kokošinjca leži sedam mrtvih lisičića i umiruća crnosrebrna lisica. To je ono crnosrebreno krzno kakvo se viđa u prodavnicama krzna. A ovdje nešto otrcano, sa iskidanim pramenovima , kao da se linja.

Lisica se trgla, reklo bi se, već u samrtnom ropcu, a zatim otvorila oči i molećivo pružila k meni šapu: kao da kaže, loše mi je, umirem od gladi, dajte milostinju Hrista radi!

-Ne umiri- govorim ja lisici- Sad ću da ti donesem da jedeš.

Nosim lisici hljeb sa kotletima, a ona – nestala bez traga.

Samo vidim izdaleka , kako po putu ka šumi jure u punoj brzini sedmoro lisičića, na čelu Lija s mojom kokoškom u zubima.

Kakva je to bila glumica.

Kako sam joj samo povjerovala?

Vraćam se kući, a tamo me čeka Vovčik, poznatiji po nadimku Umjetnik.

U stvari, on je Vladimir, bivši zastavnik u vojsci. Radio je sedam godina u vojsci, a zatim je upadao u takva pijanstva, da je morao napustiti vojsku. Propio je on sve, čak i stan, i od tada obitava ili u Optini pustinji ili u obližnjim manastirima.

Da radi zastavnik zna, ruke su u njega zlatne, ali priča njegovog života teče ovako: dva ili tri mjeseca on se usrdno trudi u manastiru, a zatim ponovo tone u pijanstvo.

Radi alkohola Vovčik se  pretvara u lukavog Umjetnika, koji zna da izvuče novac od hodočasnica. Čovjek je on načitan, krasnorječiv. Prilazi ovaj glagoljivi govornik k usamljenoj dami i počinje oduševljeno:

–         Kakva je to samo blagodat!

–        Da, blagodat- saglasna je ona.

I Vovčik počinje sladunjavo govoriti o Optinskim starcima, o njihovom visokom duhovnom životu.

U nastavku slijedi kratka priča o njemu samom: kako je radio u vojsci. Sve je imao, bilo mu je kao bubreg u loju. A prezreo je bogatstva ovoga svijeta, samo da bi bio besrebrenik Božiji.

A i šta će mu novac kad je pri manastiru? Hrana je besplatna.

Jedino ne može utoliti duhovnu žeđ. I poželio je da kupi, čita i prečitava pisma svetog Teofana Zatvornika, ali…

Da skratimo, hodočasnica se tu već hvata za novčanik i čak se raduje što joj je data mogućnost da pomogne „svetom“ čovjeku.

Uglavnom, i ovaj put je Vovčik  djelovao na uobičajeni način i odmah je izjavio, da je iguman Antonije blagoslovio da mu ja materijalno pomognem da kupi peti tom „Dobrotoljublja“.

–        Je li tog što je u flaši i što pjeni?- pitam Vovčika.

–        A za vas je blagoslov igumana prazna riječ?- negoduje Umjetnik.

–        A da ja tebi, Vovočka, ispričam za jedan blagoslov?

Ovako je bilo.

Manastir je nakosio u šumi dosta sijena. Osušeno sijeno trebalo je samo prevesti u štalu, a u šumu je došao seljak i počeo da tovari sijeno sebi u kola.

–        Zašto kradeš manastirsko sijeno? – pitao ga je iguman Antonije.

–         Blagoslovio mi otac Antonije!

–         A ti poznaješ oca Antonija?

–         On je moj najbolji prijatelj!- pohvalio se seljak i odjednom se trgnuo, shvativši da razgovara upravo sa ocem Antonijem

– Oprostite, baćuška. Porodica, djeca, nemam za šta kupiti sijeno.

–         Dobro, potovari sijeno u kola i vozi. Ali više ne kradi. Jesmo li se dogovorili?

Priču o krađi sijena Vovčik je saslušao sa razmetljivom ravnodušnošću i čak nije propustio da primjeti, da, za razliku od nekih drugih neblagočestivih ljudi, on uvijek govori istinu i samo istinu.

A ta „blagočestivost“ Umjetnika naljutila me je toliko, da sam  mu ja veoma slikovito i živopisno opisala, kako je na moje oči i sasvim uvjerljivo „umirala“ lisica.

Tu se zastavnik zahihotao i odmah priznao, da nema nikakvog blagoslova igumana i da ga nije ni bilo. Jednostavno hoće da popije i to je to.

-Mislite da meni samom nije teško zbog mog pijančenja?- tugovao je on. –I evo šta je interesantno: u armiji sam pušio dvije kutije na dan.  Tek što sam prišao Crkvi i pomolio se Gospodu, a već sam isti dan ostavio pušenje. A evo ovdje godinama palim svijeće pod ikone i molim se za izbavljenje od pijančenja. Čak i noću, vjerujte mi, molim se, a ujutru se opet napijem, i „kao što svinja leži u blatu, tako i ja služim grijehu“.

Treba reći da je naš zastavnik uredan po prirodi i precizan do pedantnosti. Obuća je kod njega uvijek očišćena, košulje ispeglane. Svojim se izgledom Umjetnik, reklo bi se, ponosi, a izgled je njegov prijatan: gusta, njegovana svijetla kosa i talasasta brada. Na prvi pogled zgodan momak i skoro pa Ivan-Carevič.

A kad se napije, taj skoro pa Ivan-Carevič leži u „blatu“, kao ta svinja koju pominje. Nekad zanoći u stajskom đubru, nekad se valja po smeću, a jednom je pogodio i u septičku jamu. Strašnije poniženje za zastavnika-čistunca teško je smisliti.

I on je ko zna koliko puta u očajanju govorio: „Gospode, izbavi me od pijanstva! Teško mi je u nečistoći!“

I opet je Gospod dopuštao te ponižavajuće teške padove, možda i zbog toga, da bi se duša prestala samoobmanjivati i da bi odbacila od sebe svaku laž.

Sam Vovčik je, reklo bi se,  to već shvatio. U svakom slučaju rekao je:

–      Još u vojsci meni su dali da pročitam knjigu mitropolita Antonija Surožskog. I tamo je mene porazila jedna misao: čovjek se ne može približiti Bogu, dok ne skine sa sebe masku laži, jer laž udaljava od Hrista. Pročitao sam i pomislio: ja nisam takav. Naravno, trudim se da stvari malo uljepšam. Ali zar svi tako ne rade? I tako, živim ja kao i ostali i odjednom shvatim da između mene i lisice u kokošinjcu nema neke velike razlike. Toliko sam se već izvarao, da su ljudi zaboravili moje ime i zovu me po nadimku- Umjetnik.

Lijepo bi bilo da mogu reći, da je Vladimir „došao sebi“ i napokon prestao piti. Ali nije tako! Već sljedeći dan napio se do besvijesti, i sažaljivi poslušnik sakrio ga je u svojoj ćeliji, da ne izađe na oči ocima i da ga ne otjeraju iz manastira. Zatim su zastavnika odvezli u Ilinsko, a tamo pri hramu postoji utočište, gdje nastoje da pomognu narkomanima i pijanicama kao što je Vovčik. Proživjeo je on u Ilinskom nekoliko mjeseci i potom je nekuda iščezao.

Nedavno su se iz Brjanske oblasti vratili moji prijatelji ikonopisci i sa oduševljenjem pričali, kako je u zaseoku u šumi obnovljen divni stari hram i da pri hramu već postoji ikopisačka radionica.

Sveštenik sa suprugom ikonopiše, a pomaže im rab Božiji Vladimir. Radi okvire, priprema daske za ikone i sve u svemu to je majstor zlatnih ruku. Po nekim stvarima moglo se pretpostaviti: to je naš Vovčik sa nadimkom Umjetnik.

-Kako je on tamo?- pitam- Pije li?

– Ma kakvi?! Ni kapi. A kad ga pitaju, kako je ostavio piće, Volođa se nekako smije i govori: „ Moja prva učiteljica na tom putu bila je lisica u kokošinjcu“.

Onima koji ne znaju priču o lisici-lažljivici, takvo objašnjenje teško je razumljivo. A tek je ohrabrujuća misao, da i od lisice, koja je ukrala kokošku, ipak postoji neka korist.

Autor: Nina Pavlova

Prevod: Siniša, forum Svetosavlje.org

Izvor: Pravoslavie.ru

 

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*