Kako adolescent (tinejdžer) postaje zavisnik?

Kako adolescent (tinejdžer) postaje zavisnik?

Pred vama je drugi deo teksta „Kako deca stiču zavisnosti“ – koji rasvetljava kako se kod adolescenta manifestuje zavisnička sklonost razvijena i „gajena“ neadekvatnim roditeljskim pristupom (bilo svesnim, a češće nesvesnim) u periodu detinjstva.

Urednik sajta Ima nade

 

Kako deca stiču zavisnosti? (drugi deo teksta)

 

TA SLATKA REČ „SLOBODA“!

 

Šta se dešava u porodici ako dominantni roditelj nastavlja da gura svoju liniju, ne dajući drugom supružniku, ni deci čak ni da ispuste glas? Evo šta se događa.

 

Deca rastu i dostižu to specifično stanje ličnosti koje je ustaljeno naziva adolescentskim uzrastom. Za razliku od deteta predškolskog i mlađeg školskog uzrasta koje svoju želju da liči na odrasle ostvaruje u potpunosti u igri, adolescent se više ne zadovoljava time da bude „kao“ odrasli. On sebe doživljava već odraslim i energično počinje da pretenduje na pravo da vlada sopstvenim životom.

 

Za mnoge adolscente a posebno za one kod kojih sve odluke u vezi sa njima donose roditelji, iluzorna sloboda biva privlačnija od realne. Pošto realna sloboda pretpostavlja posedovanje moći donošenja odluka, čovek snosi odgovornost pred Bogom i ljudima za ove odluke. Mladi ljudi veoma žele da samostalno donose odluke, ali se kao po pravilu odriču odgovornosti za njih. Ovo postaje jasno na primeru asocijalnih omladinskih grupa. U čemu je tajna njihove privlačnosti za decu iz takozvanih „pristojnih“ porodica?

Tajna je u tome da grupa idealno odgovara specifičnim zahtevima adolescenta. Ona pruža iluziju potpune slobode pri potpunom odsustvu iste!

Zapravo: grupa isključuje sve ono što predstavlja spoljašnji atribut roditeljskog diktata. Pre svega, roditelji prosto fizički tu nisu prisutni. Niz grupa ili sekti dozvoljavaju pa čak i pozivaju da se napusti roditeljski dom. Mnogo onoga što se branilo i osuđivalo u kući, sada u grupi ne samo da je dozvoljeno, već se i podstiče. Praktično sve organizacije ovog tipa daju potpunu slobodu u sferi koja je tako važna za adolescente – seksualnoj, podstiču lažne stereotipove „odraslog“ i „hrabrog“ ponašanja – pušenje, korišćenje alkohola i na kraju, narkotika. Mnoge grupe dozvoljavaju adolescentima da naizgled samostalno zadovoljavaju na jednom ili drugom nivou životne potrebe, pružaju im osećanje finansijske nezavisnosti od „matoraca“ (roditelja).

Istovremeno sa svim ovim, u grupi uvek postoji stroga hijerarhija. Postoji lider koji donosi odluke za mlađe članove, koji zna kako je najbolje nešto učiniti ili gde nešto nabaviti (ima se u vidu nešto izuzetno važno za grupu) i koji tome podučava potčinjene. On se često brine o bezbednosti (recimo u odnosu na konkurentne grupe, policiju, itd.) i kažnjava za greške i neposlušnost. Svaki otvoreni protest na račun vođe se bezuslovno i trenutno guši. Takva totalna zavisnost, koja se graniči sa pravim ropstvom, omogućava da se oseti isto tako totalna sloboda od odgovornosti – kako materijalne (neće me odbaciti, pobrinuće se o meni, za mene će reći potrebnu reč), tako i moralne (nisam imao drugi izlaz, naredili su mi, naterali su me.)

Vrlo su tipične situacije kada učitelji iznenada počinju da se žale na ponašanje deteta, zovu roditelje u školu, a oni su iskreno u nedoumici i uznemireni su:

– Mi imamo tako dobrog dečaka (devojčicu), od njega ne možete čuti čak ni ružnu reč! Učitelji ne umeju da se snađu, da nađu put do našeg deteta, pa sad samo prebacuju krivicu!

Ovu, za dominantne roditelje tipičnu situaciju deca vrlo brzo shvate. Ona su vrlo dobro već prethodnih godina naučila da budu lukava i da govore roditeljima ono što roditelji od njih žele da čuju, tako da sada često počinju vrlo vešto da koriste za sopstvene ciljeve to nerazumevanje između roditelja i učitelja. I opet, kakve god bi uspehe dete postiglo na ovom polju, ne može takvim putem u punoj meri da zadovolji potrebu za subjektivnim osećanjima slobode i samostalnosti. Gde da nađe izlaz buntovnik koji se krije iza maske „poslušnog dečaka“ ili „dobre devojčice“?

Nesreća ovog buntovnika je u tome da je pri svoj svojoj nezadrživosti i razularenosti, on tek neslobodan, tek sad je u ropstvu i podseća na ogromnog, snažnog nemačkog ovčara koji je zavezan za lanac.

Za lanac su ga zavezali sopstveni roditelji, lišivši ga mogućnosti da govori direktno o sebi. Ovog buntovnog čoveka ne samo da nisu naučili u detinjstvu da brani pravo na svoj život, da se bori za njega – njemu su kategorički zabranili da to radi! Takav adolescent stupa u početnu etapu samostalnog života a da je već potpuno lišen slobode volje! I nemajući izbora u svom buntu, on ide putem koji je usvojio od detinjstva.

Najčešće adolescent bira odlazak zbog nemogućnosti da nađe sebe. To može biti odlazak u bukvalnom smislu reči. Vrlo mnogo adolescenata u tom uzrastu pokušava da pobegne iz kuće. Druga varijanta je odlazak u bandu ili u sektu.

Jednu od varijanti tog odlaska predstavlja i odlazak u drugu realnost uz pomoć psihoaktivnih supstanci.

 

BEKSTVO U PARALELNE SVETOVE

 

Svaki put kada se, sedeći u fotelji kod kuće, Vi prisećate nekog mesta gde volite, recimo, da odete na odmor, ili nekih ljudi sa kojima se tamo susrećete, Vaša svest se pogružava u drugu realnost. Dubina zavisi od snage Vaše mašte i jačine doživljaja koji su povezani sa mestom ili događajima kojih se sećate. Fizički ostajući u svojoj sobi, Vi ipak vidite predmete koji se nalaze na stotine kilometara daleko od Vaše kuće, čujete glasove ljudi koji u tom trenutku nisu sa Vama, a možda ih ni nema više na ovom svetu. Štaviše, Vi možete razgovarati sa njima, postavljati pitanja i dobijati odgovor!

U svemu tome nije potrebno tražiti neko mračnjašto.

 

Psiholozi i psihoterapeuti takva stanja ličnosti odavno izučavaju i koriste u svom radu, nazivajući ih izmenjenim stanjima svesti. U engleskom jeziku za definisanje subjektivno realnih svetova postoji čak i poseban termin – surplus reality. Na ruskom (srpskom, prim. prev.) se to može prevesti kao dodatna ili simbolička realnost. Često se u tom smislu koristi pojam virtuelne realnosti. Ne treba apsolutno sve što je povezano sa dodatnom realnošću pripisivati satanskom predlogu ili posmatrati kao indikatore šizofrenije. To je nešto što postoji u čoveku. Bez sposobnosti da se prihvati i oseti ta druga realnost, očigledno je da ni umetnici, pesnici ili kompozitori ne bi mogli da stvaraju. Bili bismo lišeni mogućnosti da se naslađujemo njihovim stvaralaštvom. Došavši u hram i moleći se, čovek bi se prosto našao unutar tvorevine ruku ljudskih, a ne o posebnom, višnjem svetu.

Istovremeno sa tim, pod određenim uslovima ta druga realnost može biti smrtno opasna. To je slučaj kada se u njoj nađemo putem narkotika. Postepeno, naš svet počinje da se doživljava kao irealni, u kome boravimo sa vremena na vreme (na primer, kada droga nije pri ruci). Istinski život se odvija u toj drugoj realnosti. Tako postepeno čovek propada. Ličnost u bukvalnom smislu ove reči prelazi u drugi svet, rastvara se u narkotičkom bezumlju.

Ako se kod Vašeg sina ili ćerke formirala zavisnost, tada ne možete pristupiti lečenju toga samolečenjem ili samostalnim postupcima. Neophodno je da se istog trena obratite stručnjaku.

 

Nameće se očigledno pitanje: a šta ako Vaš sin ili ćerka ne žele da se leče?

 

Naravno da ne žele! I nije sigurno da će ikada poželeti. Neophodno je da se promenite Vi. Samo će na taj način moći da se izgrade istinski nove forme ponašanja.

 

Korist će biti trostruka:

 

Kao prvo, to će Vam pomoći da izdržite ekstremne uslove u kojima ste se našli i pomoći da izbegnete korake koji će samo pogoršati situaciju.

 

Kao drugo, promena sopstvenog ponašanja je jedino što Vi realno možete da uradite na ovoj etapi sa ciljem promene ponašanja Vašeg deteta.

 

Svako, čak i najdestruktivnije ponašanje predstavlja svojevrsni sistem čiji su elementi međusobno povezani. Zato promena u ponašanju jednog od učesnika, neizbežno povlače za sobom promene u ponašanju drugog. Ove promene mogu biti manje ili više očigledne, ali one uvek postoje.

 

Kao treće, bićete spremni za onaj momenat kada onaj ko strada od zavisnosti ipak odluči da se bori sa svojom nemoći i bićete u stanju da mu ukažete istinsku podršku. Da postanete aktivan učesnik procesa psihološke rehabilitacije.

 

Naravno, najbolje je ne dovoditi situaciju do krajnosti i preduzimati mere što je moguće ranije, pre nego što se zavisnost u potpunosti formira i pokaže na očigledan način.

 

Kraj teksta.

 

Autor: Valerij Iljin

Prevod za Imanade.org: Stanoje Stanković

Ruski izvor: Pravoslavie.ru

 

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*