У чему се састоји наша кривица према особи која је умрла? (2.део)

У чему се састоји наша кривица према особи која је умрла? (2.део)

Често имамо прилике да слушамо о вољи Божијој, али како је схватити, у чему се она показује и како делује?

 – На ова питања постоје детаљна објашњења код Светих Отаца Православне Цркве. Јако ми се допало размишљање на ову тему једног мудрог игумана (доктора физичко-математичких наука). Он је навео следећу метафору: шутирамо лопту пољем. Знајући притом трење, силу гравитације и инерцију можемо тачно израчунати где ће се зауставити. То се добија прилично једноставном формулом. Поред нас други човек може узети још једну лопту и имајући исте податке такође је шутнути. И он ће такође тачно знати где ће се његова лопта зауставити… И ето, гурамо заједно свако своју лопту и чекамо да се зауставе у месту које смо одредили… Али оне су се судариле! Испада да нисмо израчунали угао под којим ће се догодити судар. До тада смо тачно могли да прогнозирамо резултат. Међутим, судар је у парампарчад разбио све наше рачунице. Зато што углови под којим се лопте сударају или не, нису у нашој власти, већ у домену случајности.

Мада, није потпуно исправно говорити о владавини случајности. Јер све такозване случајности нису случајне, у њима се показује несхватљиви за нас Промисао Божији. Управо од Бога зависе све „случајности“. Не можемо израчунати углове судара лопти. Исто не можемо знати ко ће, када и где унети исправке у наше планове о будућности. И не можемо сносити одговорност за то.

 Испоставља се да све зависи од Бога?

– Да, наравно, све зависи од Њега. Све, сем нашег избора. Као што је свети Теофан Затворник писао:

Потпуно се предајте у руке Божије, не бринући се ни о чему. Све што се догоди, пријатно или непријатно, примите спокојно као нешто што је Бог нарочито припремио за вас. Ваша брига треба да се састоји само у томе да у сваком случају поступите по заповести Божијој“.

То јест, потребно је да животне околности које не зависе од нас прихватимо мудро и без негодовања. Све своје снаге треба да усмеримо да у тим околностима и уз информацију коју поседујемо направимо прави избор. Можемо рећи да нас Бог, као брижни Отац који нас учи, непрестано поставља пред избор, даје нам да решимо задатак. Колико ћемо га правилно решити, зависи од нас. Он се са уважавањем односи према нашој свесној одлуци. Међутим, Он нам у потпуности предаје и одговорност за наше свесне одлуке.

Али постоји и свесно учињени неправилан избор

– Да, тако често бива. Због злобе, на пример. Уместо да опрости, човек запљускује злобом свог ближњег… Например, муж је дошао кући јако пијан. Људски гледано би му требало опростити, не расправљати се док је у том стању, већ ујутро мирно поразговарати. Међутим, жена говори: „Иди својој мајци, не желим да те видим!“ А на путу га убијају… Наравно, није се могло предвидети да ће се све тако догодити. Међутим, поступак жене – да не пусти мужа у кућу – сам по себи није добар у односу на мужа. Замолити за опроштај, нечим изгладити свој поступак више није могуће јер је човек погинуо. Да, у таквом случају човек почиње да се „изједа“. Неретко људи криве себе цео преостали живот.

Ту се, међутим, јавља принципијелно питање: да ли верујемо у постојање душе и њену бесмртност?

Претпоставимо да не верујемо. Ако душе нема, значи да не треба себе ни кривити. Умрле особе нема па нема. Њој је потпуно свеједно, јер је просто нема. Нама није свеједно јер смо губитком те особе можда изгубили пријатеља, помоћника, некакве подршке у животу. Ми смо усамљени, а њему је сада већ свеједно. Зато не треба да имамо осећање кривице пред њим.

Ако пак схватамо да душа постоји (а наравно да постоји) уместо свих тих самоокривљавања, самоукопавања и бесконачних сажаљевања (зашто сада говорити шта је требало урадити?), треба поћи у храм и покајати се код свештеника, замолити Бога за опроштај за свој поступак! Да, можемо се бацати се на гробну плочу, посипати главу пепелом, свима говорити: „како сам подло поступио!“ Међутим, тај пут неће донети утеху. Постоји пут који заиста доноси утеху: то је покајање. Кроз покајање ћемо се приближити Богу.

Наша молитва за упокојеног ће постати јача и самим тим ћемо му реално помоћи, исправити на неки начин зло које смо му нанели. И душа упокојеног и наша ће постати спокојније.

Ето адаптивног механизма преживљавања ситуације. Не жалити бесконачно што се ситуација променила и што се претходно не може вратити (нећеш васкрснути човека), већ прихватити нову ситуацију и адаптирати се на њу, пронаћи најбољу варијанту понашања како за себе, тако и за душу упокојеног.

А ако је човек желео ближњем добро, а све се окренуло на зло? Ето, човек и невољно почиње да мисли: не говоре узалуд људи: „не чини добро и неће ти се вратити зло…“

 – Например, поклонио сам пријатељу нешто вредно, јер ме јако молио. Да ли је то добро дело? Добро. Жртвовао сам нешто своје, и дао другоме. А њега су убили због те ствари. Почињем себе да кривим: да му нисам дао ту ствар, био би жив. У овој ситуацији можда би заиста тако и било… Али узмимо други пример: човек ме је замолио за ту ствар, а ја му нисам дао. И онда су требали да га убију, али нису, јер ту ствар није имао код себе. није је било јер је  ја нисам дао.

Да ли у том случају треба да добијем награду? Спасио сам човека, нисам му дао ствар за коју су га могли убити. А у првом случају кривим себе јер сам човека убио јер сам му дао нешто што нисам морао. Могао сам да будем себичан и спасим га.

То је потпуно безуман прилаз. Све је окренуто наопачке. Кривимо себе јер смо учинили добро дело, из љубави према човеку а са друге стране хвалимо се што смо поступили лоше, што нисмо показали љубав.

Како то да смо, како се чини, размишљали логично, а добили потпуно лажан закључак, чак супротан истини? Зато што смо у размишљањима ставили акценат не на наш свесни избор, већ на ситуацију која је резултат огромне количине фактора и која реално гледано није зависила од нас .

За нашу душу у призми вечности значај има не резултат у целини, већ управо наш свесни избор у корист добра или зла. То и само то одражава способност наше душе да воли. Бог је Љубав и једино човек који воли може да буде у додиру са Њим. На суду Божијем ће сами наши поступци сведочити за или против нас. Управо ће на наш избор гледати Бог…

Да, чини се да је неки наш избор довео на крају до смрти човека. Међутим, поново заборављамо да је све у рукама Божијим. Желели смо да учинимо добро? Наравно! И уложили смо све напоре да бисмо поступили са човеком по љубави. А то што се догодило касније ни најмање није зависило од нас.

Да смо могли да учинимо добро, а нисмо, то би без сумње био негативни потупак јер нисмо помогли том човеку. Одговарамо само за свој избор. И то, како смо већ рекли, за избор у условима поседовања ограничене информације (јер  нисмо у ситуацијиу да знамо све околности). То је та и толика зона одговорности коју носимо.

Велики је грех преузети одговорност за оно што није у нашој моћи – на тај начин покушавамо да на себе узмемо улогу Бога. То јест, мислимо да смо могли нешто глобално да променимо, предвидимо резултат! Али како смо могли предвидети? Колико фактора је утицало на коначни резултат!

То је исто као да седим са прваком света у шаху и играм шах. Он ми је скоро истог тренутка дао шах-мат. На крају изгубљене игре ћу себе оптуживати: ето, могао сам да предвидим да ће повући тај потез! Могао сам да предвидим како ће се даље игра одвијати, какве ће потезе вући. Можда сам могао да победим првака света, да сам вратио све уназад и кренуо из почетка. И ето, знајући како ће играти, могао сам све да променим… Није ствар у томе што нисам шампион света. Ствар је у томе што не могу ни да предвидим како ће он играти, јер је он много бољи од мене у шаху. Зато је и првак света.

И ето, треба бити свестан те наше ограничености, те наше несавршености да не бисмо живели у прошлости и кривили себе за нешто што није у нашој моћи, и да не бисмо „изједали“  сами себе.

Шта да ради жена која је истерала свог пијаног мужа, који је затим погинуо? Како поступити у сличној ситуацији?

 – Потребно је да се покаје. Али, мора јасно да схвати: не одговара она за то што су јој убили мужа (она га није убила!), већ за то што је поступила немилостиво са њим, сурово, без љубави. Управо у томе што је поступила тако, нехришћански, она и треба да се покаје пред Богом.

Неопходно је да се схвати да је пре свега души те жене, а не души умрлог, потребно покајање. Поступак је очигледан и тежина коју осећа душа потиче од тог поступка. И управо је за њу јако важно да добије опроштај због тог суровог поступка. И иако њен муж не може да јој опрости јер је прешао у други свет, потпуно је довољно да добије опроштај од Бога у таквој ситуацији. Зато не треба месецима да пролива сузе и упада у депресију, неопходно је да крене ка Богу и принесе покајање за поступке којима смо правили лажни избор у вези са умрлом особом. Души њеног мужа није важно да ли жена плаче или не плаче, већ да ли ће се жена молити за њега, да ли ће чинити милостињу ради спасења његове душе. То је најважније чиме можемо и треба да помогнемо нашим ближњима који су умрли.

Шта људе спречава да опросте себи? Многима је јако тешко да опросте себи за овај или онај поступак…

– Опростити себи… то би било исувише једноставно. Човек не може сам себи да опрости, да себе оправда. Наравно, покушавамо тако да урадимо, али то не доноси олакшање. Сто пута дневно можемо рећи себи да праштамо себи и нећемо постићи резултат.

Зашто? Зато што савест, која представља глас наше душе, наставља да нас оптужује. Ми наравно можемо угушити глас савести за неко време – кривицом, пијанчењем, послом. Можемо потиснути тај глас савести у дубину наше подсвести, али ће касније тај глас ипак да се пробије. Истински да опрости и смири душу може само Бог… Управо зато и постоји покајање!

наставиће се…

први део текста „У чему се састоји наша кривица према особи која је умрла?“ можете прочитати овде

аутор: Михаил Хасмински

© Memoriam.ru
© Imanade.org (превод)

.

Текстови са кључним речима:

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*