У чему се састоји наша кривица према особи која је умрла? (1.део)

У чему се састоји наша кривица према особи која је умрла? (1.део)

 

Код људи који пролазе кроз тугу постоји један прилично велики проблем – осећање кривице. Како га правилно решити? И да ли је потребно решити тај проблем?

– Наравно да је неопходно решити га. Након човекове смрти код ближњих много пута се јавља – „да сам“: „да сам то урадио, он не би умро…“ На ум долазе многи догађаји који су, како им се чини, утицали на крај. Људи мисле да би све било другачије само да су се другачије понашали у прошлости. Многи тугују јер нису пружили довољно љубави, непотребно су се вређали, прекоревали, свађали, нису урадили нешто добро за човека коме то сада не користи…

Навешћу један пример. Недавно сам разговарао са женом која је јако туговала и кривила себе за смрт мужа. Она је те јесени замолила мужа да оде до њене мајке у други део земље по кромпир. До тада је током многих година сваке јесени путовао до таште по кромпир и никаквих проблема није било. Међутим, те године се током путовања догодила саобраћајна несрећа у којој је муж погинуо.

Јадна жена је почела да прекорева себе за оно што се догодило. Била је уверена: трагедија се догодила јер је она замолила мужа да оде до мајке. „Да нисам наваљивала за тај кромпир, он не би погинуо“, размишљала је она. Таквим примера има пуно. Практично сваку смрт прати осећање кривице код оних који су остали да живе. Ако је човек умро од неке болести – осећање кривице гласи овако: „Крива сам јер нисам уочила симптоме болести раније“, „крив сам јер нисам инсистирао да жена оде код лекара. Да смо се на време обратили за помоћ, можда би сада била жива.“

На први поглед, ова размишљања се чине као логична. Чини се да један поступак проистиче из другог: замолила сам да га оде на село, муж је погинуо. Нисам био упоран да оде у болницу, жена је умрла. У стварности, питање о узрочно-последичној вези не може бити тако постављено. Конкретни поступак човека, например, молба да се оде по кромпир је само један од фактора стварања ситуације која је била кобна. И ништа више од тога. То није одлучујући фактор и није један, већ само један од многих.

Да би човек реално оценио своју кривицу треба да схвати да ни један човек не може да предвиди, оцени, узме у обзир све факторе, предвиди све нијансе које могу да спасу или, обрнуто, да доведу до смрти другог човека. Људи нису у стању да дају одговор на све. Зашто? Одговор је једноставан: зато што је сваки човек ипак само човек. Он није савршен и нема могућности за прорачуне сличног нивоа.

Хајдемо поштено: са много људи током живота поступамо лоше, не молимо их за опроштај и брзо заборављамо на оно што се догодило. Обично не кривимо себе за све те стотине хиљада увреда (свесних и несвесних) које наносимо људима током живота…

Међутим, ако човек умре сећамо се свега и нас „прекрива“ осећање кривице. Притом оно не одговара реалности, преувеличано је. Кривимо себе јер нисмо могли да предвидимо нешто, нисмо могли да  кажемо нешто боље, опростимо раније, итд. У таквим случајевима често мислимо да су наша дела могла спасити човека од смрти. То се у многоме догађа зато што смо искрено убеђени, иако и не признајемо себи, да можемо контролисати питања живота и смрти другог човека. То у нама говори наша гордост…

Не схватамо или не желимо да схватимо да питање смрти није у нашој, већ у Божијој моћи. Ми сносимо одговорност само за свој избор који правимо полазећи из информације коју имамо у том тренутку, а такође и из могућности које постоје.

Ово ћемо описати метафором. Замислимо ситуацију: играмо фудбал у истом тиму. Један од играча нашег тима је добио лопту, погрешио и лоше додао. Лопта је дошла до противника и… дали су нам гол.

Да ли ћемо кривити играча нашег тима коме смо додали лопту? Да није тренирао пре тога и да је намерно додао лопту другом тиму – да, онда бисмо га могли окривити… Али није тако. Нетачно додавање није била намерна грешка, јер сви понекада грешимо. И никоме неће пасти на памет да се свађа са њим, да му говори: „како си могао то да урадиш!“ Или, например, наш голман. Он је допустио да лопта уђе у гол! Можда да и њега окривимо! Не, схватамо да је у том тренутку урадио што је могао. Схватамо да није у стању дзауставити све лопте које иду ка нашем голу! То није могуће јер он није фудбалско савршенство, већ човек као и ми. Он нема натприродну моћ да утиче на резултат утакмице… Ако тражимо кривца, видимо да није само он крив за гол. Како може, тако и брани. Ако је голман пропустио да одбрани гол, може се рећи да је читав тим лоше играо, лоше се бранио. Тај гол је зависио од огромног броја фактора: снаге и припремљености противничког тима, степена припремљености нашег тима у целини, наше воље за победу, дух тима, стање терена, итд. а не само од игре конкретног фудбалера.

Сада претпоставите да сте ви били голман. Да ли бисте у тој ситуацији почели да окривљујете себе, сматрајући да сносите личну одговорност за гол? Не, наравно. И нападач који је дао гол не може у потпуности да то припише својој доброј игри. То је заслуга целокупног његовог тима.

Међутим, то је само фудбал. А живот?… Живот је много сложенији. И у њему тим пре нико није у стању да предвиди све нијансе које се могу појавити. Сваки случај је задатак са исувише много непознатих. Ако је жена замолила мужа да оде по кромпир и на путу се догодила несрећа, то уопште не знали да ту постоји њена непосредна кривица. Зато што је могао и да не оде по кромпир, већ да изађе из дворишта и догодило би се то исто, само на други начин… Ми смо сви итекако расположени да тражимо сопствену кривицу. То нас спречава да на ствари гледамо трезвено.

Често људи почињу да окривљују за смрт блиских људи не само себе, већ и друге…

– Да, то се догађа чешће од самооптуживања. Можемо кривити за смрт људе који такође нису желели то што се догодило али су њихови поступци, по нашем мишљењу, довели до смрти, директно или посредно. Обично у категорију таквих криваца улазе блиски рођаци, пријатељи покојног, лекари, колеге на послу. Са таквим оптужбама треба бити крајње обазрив. Најбоље је потпуно их одбацити (наравно, ово се не односи на случај убиства са предумишљајем).

Не треба судити. Јер у том случају, у поређењу са ситуацијом самоокривљавања, знамо још мање детаља који се просто морају знати у потпуности да би се покретале оптужбе против људи. Или чак само и сумњати на њихову умешаност. Враћајући се на нашу метафору са фудбалом, може се направити аналогија: окривити друге, исто је као и окривити голмана за добијени гол (чињеница која се не пориче), без узимања у обзир мноштва фактора захваљујући којима је гол добијен. Чак када нам се веза између другог човека и смрти ближњег чини директном и очигледном, не треба никога оптужити. Не можемо тачноти зна колико је тај други човек желео то што се догодило, колико је био у стању да процени последице својих поступака који су, по нашем мишљењу, довели до жалосног исхода.

Шта можете рећи за ситуацију када су рођаци видели да је њихов ближњи лоше морално, али из сопственог незнања нису предузели никакве кораке, нису га водили лекару, психологу, нису довели у храм? А затим, након трагичног догађаја, почињу себе да окривљују за то што су допустили самоубиство блиског човека…

 – Допустили су зато што нису знали како да се понашају у тој ситуацији, нису до краја схватали до чега може довести та ситуација. Друго питање је да су знали, а да нису помогли. Међутим, када човек не зна шта да ради, не зна шта се може догодити, из којих разлога ће се то догодити није законито оптуживати га за то што није ништа учинио. Наравно, када се затим све открива и постаје јасан разлог, почињу да мисле: „Ах, како нисам сам схватио ово! То је прво и основно!“ Ниси схватио јер ниси савршен. Можда ти Бог није уредио да дођеш до тога јер је такав био Његов промисао…

Човек не може да одговара за трагичан догађај као последња карика у ланцу догађаја, само зато што је неки његов поступак у том ланцу претходио трагедији. Чињеница да је претходио не значи да је био одлучујући фактор.

A за шта треба да одговарамо онда?

– Бог је свакоме од нас дао право на избор. Пре него што се учини било шта, ми правимо избор: кренути или не, одлучити се на нешто или одложити, итд. Избор се нормално одређује нашим животним принципима и информацијом која нам је доступна у тренутку доношења одлуке. Ако знамо да човек има болесно срце, имамо избор: да позовемо хитну помоћ или не. Ако не знамо да има тај проблем, можемо да се збунимо, не придамо томе неопходни значај и не зовемо помоћ. Наравно, касније ће се све разјаснити. Ако човек остане жив а ми смо позвали лекара, заслугу спасавања живота ћемо приписати себи. Ако човек умре а ми нисмо звали лекара, јер нисмо знали шта да радимо, узећемо кривицу на себе. И једно и друго није правилно. Треба да схватимо да сносимо одговорност само за наш свесни избор уз постојање информације коју смо имали у тренутку доношења одлуке.

 У чему се састоји тај избор? Да ли бисте могли навести пример таквог избора?

– Например, знамо да човека шаљемо у сигурну смрт. Имамо избор: послати га или не. Притом имамо информацију да формирамо закључак о скоро неизбежном смртном исходу. За овакав избор треба да одговарамо.

Ако у тренутку избора нисмо имали информацију да наше дело може довести до таквог краја, не можемо сносити пуну одговорност. То не треба да нас притиска као огромни терет…

Сами ћемо опростити трогодишњем детету које је, заигравши се са псом у башти, случајно ушло у воћњак и погазило јагоде. Схватамо да је мало, да није могло претпоставити последице, да се још и заиграло. Али ћемо га казнити ако је након упозорења да се не може ходати по воћњаку, ипак свесно изабрало и изгазило јагоде. Чини се да је резултат исти: јагода је изгажена. Међутим, ситуације су потпуно различите. Једна ситуације је пример свесног избора, свесне непослушности. Друга је пример непредвиђених последица потпуно допуштених поступака.

Враћам се горепоменутом случају са кромпиром. Схватамо шта је жена желела – да муж оде по кромпир. И у томе нема ничег лошег. Муж је већ много пута ишао по кромпир. Избор жене – да замоли мужа да оде по кромпир – потпуно је разумљив и не можемо га негативно оценити.

Све што се даље догодило представља Промисао Божији. Човек не може тако далеко да предвиђа. Наравно, када би знала да шаље мужа, а да ће на путу његов ауто смрскати теретњак, онда да, била би крива… Међутим, није могла знати то. То је изнад људских сила. Додао бих још да се сви касно опаметимо. И сви себе кривимо за то што нисмо могли да предвидимо нешто. У таквој ситуацију потребно је разумети да човек није супер-компјутер који може толико далеко све да израчуна. Да, треба да правиш закључке о будућем. И треба да знаш да нешто у будућности може да се понови. Можда ћеш знати онда како да поступиш. А можда и не – као у ситуацији са кромпиром. Саобраћајна несрећа се може догодити још једном и поново нећемо моћи да било шта изменимо.

Нико не може јасно рећи шта ће се догодити јер нам будућност није позната. Немогуће је схватити целокупну творевину, најсложеније узајамно дејство људских судбина, ланце догађаја које нисмо у стању да прогнозирамо. Све је у рукама Божијим. Постоји принцип: „Чини шта треба, а биће шта ће бити!. Први део те изреке („Чини шта треба“) говори о томе да је у нашој моћи да доносимо праве одлуке уз учешће информације коју имамо и сносимо одговорност и за одлуке и за њихове директне последице. Други део („Биће шта ће бити“) подсећа: то што ће се надаље догодити, како ће други одреаговати на наше поступке и каква ситуација ће бити на крају – последица је сложеног узајамног деловања многих фактора и то није у нашој власти. Зато не можемо сносити одговорност за такав резултат. Остаје нам да га прихватимо са смирењем као вољу Божију.

наставиће се…

Пун назив текста: Осећање кривице без „Да сам само…“. У чему се састоји наша кривица према особи која је умрла?

аутор: Михаил Хасмински

© Memoriam.ru
© Imanade.org (превод)

Текстови са кључним речима:

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*