Šta je istinsko samopouzdanje i da li je hrišćanski nekoga odbiti?

Šta je istinsko samopouzdanje i da li je hrišćanski nekoga odbiti?

Tekst mitropolita limasolskog Atanasija koji je pred vama, na sažet način objašnjava ključne teme koje zbunjuju mnoge pravoslavne hrišćane i stvaraju im poteškoće u odnosima sa bližnjima, kao i sa Bogom.

A to su: šta je istinsko samopouzdanje, da li je svaka uverenost u sebe sa hrišćanskog stanovišta pogrešna, šta znači oslanjati se na sebe ali i na Boga u istovremeno, da li je hrišćanski ljudima postavljati granice, da li je hrišćanski nekoga odbiti, nekome reći „NE“, kako se odnositi prema svom neuspehu. I konačno, kakav je stvarno život u Hristu, a kakav mi zamišljamo da će biti pa se kasnije iznenadimo ili čak razočaramo.

Tema preteranog ili primarnog oslanjanja na sebe je česta tema kod ljudi koji dolaze kod mene a bore se sa anksioznošću, prisilnim mislima i radnjama. Vrlo često upravo taj nepravilan psihološki (i duhovni ) stav dovodi do različitih anksioznih tegoba, nedostatka samopouzdanja, strahova i drugih neprijatnih stanja.

Urednik sajta Ima Nade

 

Uverenost u sebe ili samouverenost?

 

 

Da li je greh biti uveren u sebe i verovati u sebe, to jest, smatrati da si u stanju da se samostalno nosiš sa svakom situacijom koja se pojavi na životnom putu? I po čemu se razlikuje razumna uverenost u sebe od egoistične samouverenosti?

Na ova pitanja nije tako jednostavno odgovoriti, jer je u pitanju tanani problem koji svako doživljava na svoj način. Šta se ovde može reći? Uopšte nije obavezno da čovek koji zaista želi da izmeni svoj život poseduje egoističnu samouverenost. Hrišćanin, po pravilu, govori da će učiniti sve što je do njega, a Bog će mu pomoći.

Na um mi dolaze monaški zaveti prilikom postriga, kada onaj koji ih daje obećava da ih će čuvati, ne oslanjajući se samo na sebe. Iskušenika koji će postati monah pitaju:

– Da li ćeš boraviti u podvigu i u manastiru do poslednjeg daha?

On odgovara:

– Da, uz Božiju pomoć.

– Da li ćeš čuvati uzdržanje sa oprezom i strahopoštovanjem?

– Da, uz Božiju pomoć.

– Ti si došao ovde da bi čuvao poslušanje do same smrti?

– Da, uz Božiju pomoć.

 

Dakle, čoveku postavljaju nekoliko veoma važnih pitanja, pri čemu na neka od njih on ne može da pruži tačan odgovor tog istog trenutka – zbog ograničenosti ljudskih sposobnosti, međutim on sa sigurnošću odgovara: ‘Da, ja ću činiti to što govorite, ali jedino uz Božiju pomoć.’ Pritom ličnu slobodu niko ne ukida, što znači da se ne ukida ni naša sopstvena ličnost. Kada govorimo o našem postojanju, ličnosti, mislimo na to da smo u stanju da rukovodimo svojim silama i voljom. Eto, ja govorim: želim da učinim to i to, a Bog neka mi pomogne da to i dostignem. Međutim, ako ne dostignem ono što sam želeo, ja se smirujem i molim Gospoda za oproštaj, sa krotošću i pokajanjem ispunjavam tu prazninu koja se stvara nemogućnošću ostvarenja onoga o čemu sam govorio.

Sve gorepomenuto tiče se pre svega mladih ljudi za koje je osobena samopouzdanost. A kada je čovek već u godinama… Kakva uverenost u sebe može da postoji? Ako je napunio preko 60 ili 70 godina, on već može da počne da se oprašta sa svima… Nakon 50 godina čovek počinje da se priprema, ‘pakuje svoje stvari’, slično kao kada se neko vraća kući sa odmora. On je živeo tamo mesec dana, međutim, odmor se završio, ostalo je dva ili tri dana, neophodno je konačno i pripremiti se, skupiti stvari, odeću, spremiti ih, oprati, spakovati u kofer, biti spreman da kreneš za par dana.

Vi se ponašate potpuno različito prvog dana odmora, kada znate da ćete na tom mestu ostati mesec ili dva, i poslednjih dana odmora. Tih dana je sve završeno – vama je preostalo samo da skupite stvari…

Kada je čovek tek na početku bilo kakvog puta, on treba da ima hrabrost, ali i pretpostavku na koji način će pristupiti svom delu, kako će rasporediti dane svog života, kako će stupiti u brak, stvoriti porodicu, kretati se po lestvici karijere, uzeti kredit, graditi svoj dom… Ako je lišen takvog pogleda u budućnost, povlači se u stranu govoreći: ‘Ja ništa ne mogu da uradim’, onda u tome nema ničeg dobro – u pitanju je nezdravi, bolesni defetizam i Bog ne želi da budemo takvi, jer nas je Bog stvorio da budemo carevi, a ne gubitnici i robovi. Naravno, mi carevima postajemo tek nakon što obuzdamo svoje strasti i grehe koji nas i čine svojim robovima. Jedino tada će se duhovna sloboda pretvoriti u realnost naših odluka i dela.

Sve što činimo, činimo zato što tako hoćemo: to jest, ja sledim Hrista u svom životu zato što želim da Ga sledim… Dakle, ja hoću da budem hrišćanin, možda mi ne polazi za rukom, ali ja to želim – u saradnji sa Bogom. Uz Božiju pomoć i nadajući se na Njegovu podršku, ja mogu. Meni je neophodno da pokažem svoju nameru, a Bog će mi dati potrebnu silu – kao što glasi predivna izreka iz Otačnika koju oci često ponavljaju: ‘Neka Bog da silu vašim namerama i željama’.

Mi nemamo silu, mi možda mnogo toga nemamo, ali je glavno – imamo svoju volju. ‘Da, hoću to da uradim, hoću da budem hrišćanin, hoću da sledim Jevanđelje, hoću da držim svoju reč i svoje obećanje Bogu. Da li ću moći? Ne znam, ali znam da to hoću. Tako da ako ja pokazujem svoju volju, onda neka mi Bog da silu, i moja sloboda i sila Božija će raditi zajedno na moje dobro kao čoveka, na putu ka savršenstvu’.

Na taj način se rešava dilema: ‘Da li imam uverenost u sebe ili egoističnu samouverenost?’ Postojanje ili odsustvo egoizma postaje očigledno zahvaljujući nečem potpuno drugom.

 

***

 

Ponekada je čovek dužan da pokaže otpor. On je dužan da bude uporan u onome što je njegovo.

Mnogi će vam govoriti: ‘Vi ste tvrdoglavi, vi sledite samo svoju volju’. Pa šta? Šta i ako je tako? Zar sam dužan da budem kao trska koju vetar savija tamo-vamo? Zar vi mislite da ako naredite: ‘Ej, ti! Hajde ovamo!’, da ću ja istog trena da potrčim?

Neophodno je imati čvrstinu, reći: ‘Ne, ja neću ići na to mesto; to nije za mene, nemam želju da idem tamo, a vi možete ako želite… Vi možete da radite šta hoćete, uvažavam vašu slobodu, ne mogu da je ometam. Međutim, ja bez ikakve sumnje, ne smatram obaveznim za svoju slobodu da radim ono što ne želim. To je sve.’

Kao što i svi znamo iz sopstvenog iskustva, čovek je dužan da ponekada bude toliko čvrst, toliko nepokolebiv u svojim ubeđenjima da čak i ako celokupno njegovo okruženje bude vršilo pritisak na njega ili mu pretilo, on će ipak odgovoriti: ‘Ne odričem se svoje tačke gledišta, a vi možete da radite sve što hoćete!’

 

Čovek ne treba da razara sebe, on ne treba da postupa tako da uvek i u svemu ustupa tobož iz smirenja. Takva pozicija nema veze sa smirenjem, jer istinsko smirenje ne obezglavljuje čoveka. Smirenje nas čini savršenijima; smirenje nam pruža slobodu izbora u razumevanju gde smo dužni da budemo čvrsti, a gde ne; gde smo dužni da kažemo ‘ne’ i ostanemo na svom mestu, a gde – potpuno da se potčinimo drugoj osobi bez svake sumnje.

Tako da se ne sme misliti da nam ne dolikuje da želimo da izmenimo nešto u svom životu, imamo maštu – posebno u mladosti – na primer, da postanemo lekari ili nešto drugo. Neko će vam reći da je tako nešto nemoguće – i, pa šta? Ja sam dužan da prestanem da hoću?

Razume se, nemoguće je nemati želje – jedino mrtav čovek ne želi ništa. Čak su i veliki Svetitelji imali velike želje… Kakve? Da ispune volju Božiju. I iako su Svetitelji obično po smirenju ustupali, međutim, kada se delo ticalo volje Božije oni su ostajali nepreklonjivi. Bili su nepokolebivi tako da čak i ako bi se ceo svet obrušio na njih, oni ne bi izmenili svoj stav.

Setimo se šta je govorio Sveti Kozma Etolski: ‘Kada vidiš Turke i oni ti traže srebro, dozvoli im da ga uzmu; oni žele zemlju – daj im polja; dozvoli im da uzmu sve i ne protivi se. Samo svoju dušu ne daj Turcima’. U tome si dužan da ostaneš nepokolebiv.

 

Ti si dužan da naučiš šta znači ‘NE‘ i odgovoriš svemu što poseže na tvoju dušu sa- ‘ne’. Na žalost, u naše dane mnogi tinejdžeri govore: ‘… pa to su moji drugovi – šta ja mogu da uradim? To je moje društvo – kako mogu da im kažem ‘ne’? Zar da ih razočaram i pođem nasuprot?’

 

***

 

Ovde ne može biti dva mišljenja. Postoje određene granice u našim odnosima sa ljudima. Kao što izreka govori: nećeš dozvoliti kome god da legne u tvoju postelju? Da, on može da uđe u tvoju dnevnu sobu, čak da prođe do kuhinje, ali mu nije dozvoljen pristup u tvoje lične prostorije. Stranci prosto ne mogu da uđu tamo. Postoje određene granice i mi govorimo: ‘Ne, ovde ne možete da uđete’.

Neophodno nam je da naučimo da označimo ove granice. I, kao što smo već govorili, istinsko smirenje čoveku daruje ličnost – ličnost izuzetno jaku, ali ni za koga opasnu. Takva ličnost nikome ne šteti, kao što i Sam Bog Koji upravlja svetom nikome ne nanosi štetu.

Bog nam je dao slobodu da radimo sve što želimo. Imamo slobodu da Ga odbacimo, vređamo… On nam je dao tu slobodu jer On nema osećanje nezaštićenosti. Smireni čovek takođe nema osećanje nezaštićenosti, on nije sklon podozrivosti ili slabosti; on drugim dozvoljava da postupaju kako žele, ali sam ostaje nepokolebiv u svojim odlukama. On je siguran i zato nikome ne smeta.

 

***

 

Egoistična samouverenost postoji u slučaju kada čovek govori. ‘Mogu da uradim sve sam i niko mi nije potreban’. Ali ne i u slučaju kada govorite: ‘Uz Božiju pomoć ću uraditi; pokušaću da to učinim i molim Boga da mi pomogne…’

Na primer, govorite: ‘Želeo sam da položim te ispite; uradio sam sve moguće, učio sam, u svemu sam postupao kao što je bilo potrebno, ali nisam uspeo’. To je ono što otkriva vašu unutrašnju prirodu kao duhovnu zdravu. Da, vi osećate razočarenje – to je ljudski, ali nećete osećati čamotinju (uninije) ili očajanje i odbaciti sve. Govorite sebi: ‘Dobro, prihvatam ovaj neuspeh, gledam na neuspeh kao na potencijalni rezultat. On me ne plaši, ne izaziva paniku kod mene. Neuspeh me neće udaviti. To je dozvoljeno, susresti se sa neuspehom, jer on nema uvek negativne posledice… Čovek sam, ograničen u svojim mogućnostima, nisam idealan, nisam svemoguć, ne mogu da postignem sve…’

 

Eto zašto čak i kada su Svetitelji grešili, imali su snage da ponovo ustanu, jednostavno i sa zdravim odnosom; ako su grešili, kajali su se iz samih dubina svog srca i tako do same smrti, ali se nikada nisu predavali osećanju pritisnutosti i depresije. Mi, kada je u nama greh, počinjemo da se bavimo mučnim samokopanjem i kidanjem kao da je grešiti nešto strano za nas…

 

Zar vi zaista smatrate sebe toliko važnim i nepogrešivim da ste računali na to da nikada nećete grešiti i ni u čemu nećete pogrešiti?

 

Greh i greška stoje pored nas u svakom trenu; oni su ‘pomešani’ u nama. To je uobičajena stvar za naše stanje i zato čak i skromni čovek treba da bude oprezan. On će reći sebi: ‘Ej, moram da budem oprezan i ne izlažem sebe opasnosti’. Smireni čovek će postupati oprezno, dok će u isto vreme nadmeni reći da nema nikakvih problema, a zatim – bup – i pada…

Živeti u Hristu ne znači da ćete moći spokojno da ‘prespavate’ ceo svoj život i da će sve ići glatko, bez ikakvih briga. Ne. Život u Hristu prolazi u ozbiljnoj borbi; dužni ste da za svoju slobodu platite krvlju. Reči: ‘Slediću za Hristom’ nije tako jednostavno ispuniti i u tome nema ničeg čudnog. Život u Hristu zahteva mnogo, ponekada jako mnogo. Da bi se takav život stekao, neophodno je uložiti sve svoje snage…

 

Drugim rečima, ne sedite, opuštate ramena i ne očekujete od sudbine da će vam dati ono što želite.

 

Borite se. Život u Hristu je borba.

 

 

 

Autor: Mitropolit Atanasije Limasolski

Prevod za ImaNade.org: Stanoje Stanković

Ruski izvor: Pravoslavie.ru

 

 

 

 

 

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*