Проблем са мислима које се намећу (питање психологу)

Проблем са мислима које се намећу (питање психологу)

Питање:

Помаже Бог!

Мој велики проблем је у сљедећем и не знам како да га се рјешим.

Ово траје већ 2 мјесеца.Прије 2 мјесеца сам размишљао о томе како у мојој (на ново грађеној улици од 30-так кућа) нико није умро или погинуо.Чак сам размишљао о томе како је неко умро од комшија.

Врло брзо,након пар дана погине момак из моје улице у саобраћајној несрећи и мени је на савести да се то догодило зато што сам мислио о томе.На савјести ми је да нисам мислио о томе да се то не би догодило.

Заиста не знам шта да радим,водим рат са самим собом од тада кад се то догодило.Мислим у себи да сам крив и да сам ја то изазвао.

Молим за помоћ и хвала унапрјед.

 

Одговор:

 

Бог помого,

Хвала што сте се јавили и показали спремност да изнесете свој проблем овде, уместо да се и даље сами са мислима које Вас притискају мучите у тескоби. Истовремено, тако помажете и другим људима који се сусрећу с истим или сличним проблемом.

 

Проблем који Вас мучи није редак  – у питању оно што се у психологији назива термином присилне мисли.

 

Иако Вам се веома уверљиво чини да сте Ви на неки начин узроковали својим мислима несрећу – то није могуће.

 

Присилне мисли нису наше личне иако нам често делују као да смо их ми потпуно самостално „смислили“. Присилне мисли су нам често убачене са стране, и то од нечистих сила да би нас тиме замајавале, замарале наше душевне снаге и спречавале да мислимо о стварима које су неопходне за наше спасење.

 

Такође, присилне мисли се понекад могу јавити као реакција на неки други грех који смо заиста учинили (за разлику од придавања мислима овакве моћи да могу да узрокују нечију несрећу) и као маневар избегавања покајања за почињени грех наша душа смишља неку другу тему око које се наша пажња и енергија наше душе везује и којом смо заокупљени.

 

Још један потенцијални узрок насртаја ових мисли може да буде у некој тузи коју осећате а која није освешћена – нпр. уколико сте пре неког времена, можда и године изгубили неког блиског а нисте дали времена својој души да одтугује. Или нека друга неосвешћена мука која притиска Вашу душу и чини је „пропустљивијом“ тј. подложнијом за овакве налете присилних мисли.

 

Размислите шта би могао да буде разлог код Вас, ако треба пођите на исповест код свештеника и реците да Вас муче овакве мисли, то ће их , ако нема другог разлога за њих (у смислу учињеног неког другог греха, неосвешћене туге или другог проблема) ослабити.

 

Такође, у тренутку када осетите појачан налет присилних мисли можете се помолити молитвом Часном Крсту („Нека васкрсне Бог и нека се развеју непријатељи Његови….“ – има је у сваком молитвенику а можете је наћи и на линку ОВДЕ)  – на тај начин ћете ослабити насртаје ових присилних мисли.

 

Више о присилним мислима можете прочитати овде:

 

 

и овде

 

С обзиром да ова питања и моје одговоре дајем и нашем драгом брижном пастиру и искусном проти Душану у циљу консултације, наш прота Вам допуњује мој одговор овим:

 

Ви сте, брате, слушајући и читајући о свакодневним случајевима природне и насилне смрти у разним деловима Србије, били просто изненађени да се тако нешто не дешава у Вашој улици, са свега тридесетак кућа. А онда, кад су се десила та два невезана случаја, почели сте да окривљујете себе, наводно због помисли да нико не страда. Ваше мисли су биле можда најплеменитије, захвалност Богу што у Вашем окружењу нема несрећа, а кад су се догодиле, Вас су веома потресле, па чак и учиниле сукривцем. Слободно Ви и даље захваљује Богу што промишља и над Вашом малом улицом, а своје комшије посаветујте да буду пажљивији, по оној народној: Чувај се и Бог ће те чувати.
Свако добро од Господа,
Уредник сајта „Има наде“

 

 

Један коментар

  1. Pozdrav. Dva meseca se ne osecam dobro, i ne znam sta mi se desava. Samo me je bukvalno u sekundi snasao neki unutrasnji nemir koji nije prestao vise, prvo nisam obracala paznju nastavila sam da radim stvari uz koje sam uvek nalazila svoj mir, ali nista nije pomagalo, imam divnog verenika i planiramo svadbu, takodje sam pobozna tako da sam uvek kor nalazila bar u manastiru ako ne na drugom mestu..Taj nemir ne mogu da opisem recima , preispitivala sam sebe i uopste ne mogu da zakljucim sta je to, naidje mi period kada vise ne znam sta cu sa sobomjer nista ne pomaze onda placem danima, pa se onda podignem nekako pa budem nekoliko dana okej u smisli da mogu da radim sve normalno ali taj nemir i dalje tu, i onda opet placem placem i tako sve u krug. Bila sam osoba koja nalazi mir i radost u malim stvarim a sada kao da je sve pobeglo od mene, samo kad bi taj nemir nestao sve bi se resilo…ja i setam i sve radim ali taj nemir ne nestaje kao da je neizleciv, svaki put budem porazena. U porodici su svi zdravi, ja sam pre bila malo hipohondar ali to sam za cas bila prevazisla. Citala sam o ovom bi polarnom poremecaju ali ne verujem da je meni to u pitanju, jer meni kada dodje nazovi normalan period ja samo radim sve ono sto sam i do sada radila,ali i kada sam depresivna i kada se malo dignem taj unutrasnji nemir je uvek tu…citava zbrka mi se napravila u glavi od raznisljanja sta mi se desava mozak mi radi 100 na sat po nekad se osecam kao da cu poludeti..da da napomenem takodje kad je ovo pocelo i kada nisam znala vise sta cu samo se derem na sve oko menei sve mi smeta a ne zelim da se derem ni na koga..mmolim vas pomozite mi sta je kod mene u pitanju.hvala unapred na odgovoru.

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*