Постеља неукаљана политиком: Православне мисли о законима о геј браковима

Постеља неукаљана политиком: Православне мисли о законима о геј браковима

Шта Православље учи о хомосексуалности? Да ли је она ишта мање грех  него хетеросексуални блуд? У светлу недавних судских одлука, Емилија супротставља духовну мудрост политичким гледиштима.

На дан када пишем овај чланак, Врховни суд је донео две одлуке у корист хомосексуалних бракова. Као одговор на одобравање једне стране и негодовање друге, желела бих да предочим неке мисли о томе зашто брак није „право“ него дар. То је дар од Бога и уз њега иду одређене смернице и ограничења.

На почетку овог текста наглашавам да према хомосексуалцима не гајим мржњу, нити нелагоду или страх. Не мислим да их треба прогањати или осуђивати на било који начин, исто као што и никог другог не треба прогањати или осуђивати. Имам пријатеље који се отворено изјашњавају као хомосексуалци, а имам и оне који покушавају да сакрију ту чињеницу. Овај текст нема за циљ да изазове свађу или било кога увреди, без обзира да ли је реч о хомосексуалцима или не. Ако било које двоје људи жели да се венча и ако влада њихови везу сматра правом чије кршење подлеже санкционисању, није на мени да се тиме бавим. Међутим, оно што ме се, свакако, тиче, јесте  афирмисање и подржавање учења садржаног у хришћански списима и традицији, које хомосексуалност недвосмислено сматрају грехом.

Иако недавно донете судске одлуке ни на који начин не утичу на мој живот, оне ће, свакако, утицати на друштво у којем живим. Оне ће утицати на вредности које би једног дана могле бити наметане мојој деци на силу. Утицаће и на број људи који ће неповратно напустити Христов пут. За сто година, када венчани геј парови буду имали права заједничког социјалног осигурања и када буду одгајали своју усвојену децу, наши праунуци ће одрастати гледајући на хомосексуалност као на нешто нормално и Богу потпуно прихватљиво.  Заговорници хомосексуалности се радују над овом будућом стварношћу, док ми, Хришћани традиционалних схватања, очајавамо и молимо се да нас Бог помилује.

Mожемо своје ближње учити свему што Црква проповеда у вези са стварима које чине благословен брак, међутим општа друштвена прихваћеност нечега грешног чини тежим преношење тих учења. Теже је на грех гледати као на нешто прљаво, када га неке особе, до којих вам је стало и које волите практикују, и то уз благослов друштва. На нас ће се гледати као на непријатеље. Називаће нас фанатицима. Зваће нас незналицама. Биће то тешка борба, али православни Хришћани морају бити довољно храбри за њу.

Не можемо се у тој бици борити са мржњом, страхом или користећи погрдна имена. Морамо да се боримо молитвом и истином.

Истина почиње са спознајом онога што брак подразумева а шта не. У политици и закону, брак представља уговор, правну заштиту, грађанска права и социјалне слободе. У секуларном друштву он подразумева завете љубави и обавезивање. У православној Цркви, пак, брак је много више од свега тога. Он представља средство за спасавање душе; то је пут према Христу и спасењу. Церемонија грађанског венчања, била правно призната или не, није исто што и светотајинско венчање у Цркви. И један и други брак могу донети земаљске благодети попут јавно-признатог статуса и предности у вези са порезима и осигурањем. Међутим, само један доноси Божији благослов. У духовном смислу, брак се не „рачуна“ ако није Богом благословен.

По чему знамо да Бог не благосиља хомосексуалне везе? Он то врло јасно предочава у Светом писму, и у Предању ране хришћанске цркве. У Православљу и Римо-католицизму, као и у многим протестантским црквама Божја забрана хомосексуализма се доследно препознаје и проповеда.

Неки примери овог учења:
• Књига постања 19:1-11
• Трећа књига Мојсијева 18:22
• Трећа књига Мојсијева 20:13
• Књига о судијама 19:16-24
• Прва књига о царевима 14:24
• Прва књига о царевима 15:12
• Друга књига о царевима 23:7
• Римљанима 1:18-32
• Ефесцима 4:19
• Коринћанима прва 6:9-10
• Тимотеју прва 1:8-10
• Посланица св. Апостола Јуде 1:7

Веома је занимљиво да је, истог дана када се Америка приближила за неколико корака изједначавању хомосексуалних са хетеросексуалним браковима, по православном календару била актуелна следећа посланица:

„Јер се открива гњев Божији с неба на сваку безбожност и неправду људи који држе истину у неправди. Јер што се може дознати за Бога познато је њима, јер им је Бог објавио. Јер што је на Њему невидљиво, од постања свијета умом се на створењима јасно види, његова вјечна сила и божанство да немају изговора. Јер кад познаше Бога, не прославише га као Бога, нити му захвалише, него залудјеше у својим умовима и потамње неразумно срце њихово; Говорећи да мудри полудјеше, и замијенише слаvу бесмртнога Бога подобијем смртнога човјека и птица и четвороножних животињаи гмизаваца. Зато их предаде Бог у жељама њихових срца у неистоту, да се бешчасте тјелеса њихова међу њима самима; Који замијенише истину Божију лажју и више поштоваше и послужише твари него Творцу, који је благословен у вијекове. Амин. Зато их предаде Бог у срамне страсти. Јер и жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно, а исто тако и мушкарци њихови оставивши природно употребљавање жена , распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду.“ (Римљанима 1:18-27)
Треба напоменути да ово читање није недавно одређено за овај дан. Дневна читања у календару наше Цркве  одређена су требником који потиче бар из четвртог века. Када је  требник уобличен пре 1700 година, нико није могао знати да ће се питање хомосексуалног брака наћи у распореду Врховног суда за 26. Јун 2013. године.

У ствари, нико осим Бога. Он је, очигледно, знао.

Такође, на овај дан, ми православни прослављамо светог Трифилија, епископа Никозије на Кипру (†370). У житијима светих се налази штиво о њему, које приказује неколико разговора које је имао са својим духовним оцем, светим Спиридоном тримифунтским. У једном од тих разговора, свети Спиридон саветује Светог Трифилија, казујући му следеће речи:

„Зашто непрестано размишљаш о земаљским и пролазним добрима? Наше пребивалиште и богатства су на Небу ка којем би требали да тежимо.“

Јављање ове идеје на овај дан је подједнако случајно колико и читање апостола.

Како треба да тежимо ка пребивалишту и богатствима на Небесима о којима говори свети Спиридон? У ком је односу та тежња према питању хомосексуализма у Америци? Пре свега, потребно је да волимо хомосексуалце онолико колико волимо и било које друге грешнике, обзиром да смо сви грешници. Међутим, треба да их волимо светом љубављу, а не лажном љубављу која их подстиче да уживају у „земаљским и пролазним добрима.“

Неко можда сматра Христову забрану хомосексуалних односа суровом. Такве бих, свакако, подсетила да хомосексуалност није једини забрањен сексуални грех. Баш као што не благосиља хомосексуалне односе, Бог не благосиља ни сексуалне односе невенчаних жена и мушкараца. Он такође не благосиља ни самозадовољавање самаца. Он не благосиља проституцију нити секс преко телефона. не благосиља ниједан тип сексуалних активности који укључује децу, животиње или предмете. Он не oдобрава сексуалне активности у групама од троје или више особа. Не благосиља такозване „oтворене везе“ или мењање партнера. Он такође не благосиља ниједну сексуалну активност подстакнуту порнографијом (која представља ментални блуд или прељубу), маштање о другим људима (ментална порнографија), сећања на прошле везе (такође ментална порнографија), употребу механичких средстава (блуд/прељуба са стваримa уместо са људима), или орално-генитални контакт који Библија назива неприродним. Чак и у браку, постеља треба да остане неукаљана било којом од ових ствари.

Ту су, затим, и људи који тврде да нечија сексуална интересовања нису ствар избора. Ово заиста може бити истинита тврдња у неким случајевима (а у другима не). Међутим, увек постоји могућност избора да се не следе ови нагони, без обзира да ли су они продукт воље, претходног искуства или било чега другог. (Од хетеросексуалаца се такође очекује иста врста уздржања; немогуће је и не треба све жеље испуњавати све време.)

Није битно да ли су хомосексуалне склоности, психолошког, биолошког (наводно), или другачијег порекла; оно што јесте битно јесте шта ће особа изабрати да уради у вези са тим. Баш као што постоје људи које привлаче особе истог пола, постоје и они које привлаче особе у браку. Неке људе привлаче њихови сродници. Неке привлаче деца. Неке привлаче мртва тела. Неке привлаче животиње, балони, лутке, ципеле, намештај, играчке и све друге могуће ствари. Оно што је битно није да ли је у питању „њихова кривица“ што осећају оно што не би требали. Суштина треба да буде у томе да им се помогне да превазиђу ове надражаје, или, напослетку, да не одговарају на њих.

Некима изједначење геј или лезбијског брака са браком између мушкарца и жене може деловати подесно, међутим, напослетку, то је само привидно могуће. Постоје очигледне физичке разлике. Присутне су и мање очигледне психосоцијалне разлике. Духовне разлике су, можда, мање приметне. Међутим, услед ових разлика, присутна су ограничења услед којих није могуће потпуно остварење брачних функција, а која хомосексуални парови никад не могу у потпуности да превазиђу. Законодавци могу одлучити да хетеросексуалце и хомосексуалце ставе у исту демографску категорију која се назива „брачни парови“, међутим, стварност је таква да ће таква категорија увек садржати две различите, непомирљиво одвојене групе људи.

Популаран слоган сугерише: „Ако не одобраваш геј брак, немој га склопити.“ Ово је симпатична политичко идеалистичка мисао. Нека буде записано, има нас много који никад нећемо стати у ред за дозволу за венчање са особом истог пола. Међутим, легализација хомосексуалних бракова неће проћи сасвим без утицаја на нас, склапали или не склапали такве бракове. На пример, немам ни трунку сумње да ће се нашим црквама укинути пореске олакшице  уколико одбију да глуме вршење хомосексуалних венчања. Деца коју ће одгајати хомосексуални родитељи биће лишена важног и неопходног присуства родитељских узора оба пола (тетке, ујне, ујаци, стричеви и пријатељи нису исто што и непосредни стараоци). Многи људи ће, неизоставно, почети да верују да је содомија прихватљива на небесима, баш као што је и у Америци. Напослетку, судови ће се суочити са случајевима заједница троје људи који желе легалан брак, или људи који желе да се венчају за своје сроднике. Последице ће се умножавати без обзира да ли ми који „не волимо геј брак“ икад ступимо у исти.

Будите сигурни, Хришћани, битка се неће завршити тиме што ће једној или другој групи бити дато право брака. Без обзира колико ниско летвица буде спуштена, увек ће бити људи који ће желети да се спусти још ниже.

Да ли геј брак представља спуштање било какве лествице? Општеприхваћен аргумент на супротном становишту јесте да хомосексуалци могу (а вероватно се то и дешава) имати везе које су подједнако успешне као неке хетеросексуалне везе. Међутим, црквена забрана геј бракова нема никакве везе са срећом и задовољством у нечијој вези. Међусобна брига и саосећање су некад довољни за функционисање везе, али је то далеко од онога што ту везу може да учини светом. Слагање, доброта, поштовање, стрпљење, верност, поштење, искреност, посвећеност и вредан рад су свакако потребни, али ипак недовољни. Ове особине не чине хетеросексуални или хомосексуални блуд ништа мање прљавим него што заиста јесте. Блуд је блуд,  о чему год и о коме год да се ради. Све његове варијације су једнако кажњиве у паклу.

С друге стране, све врсте блуда су, такође, једнако опростиве кроз Христа. Све што је потребно је искрено покајање и одлука да се с тим престане. Целибат није ништа тежи захтев за безбрачне хетеросексуалне људе, него што је за хомосексуалце, али је то једина света опција за било коју од ових група. Човек може много пута да падне покушавајући да се држи овог избора, међутим не сме никад да се колеба када је у питању решеност да устане и настави да се бори. То је питање воље да се нешто привремено жртвује за вечно.

Ако желимо да нашим хомосексуалним пријатељима и ближњима покажемо праву, Хришћанску љубав, потребно је да их усмеравамо ка спасењу. То почиње и завршава молитвом за њих, а, између тога, изискује да их водимо путем истине. Ако престанемо да грех називамо грехом (на пример, одбацујући прастаре законске забране у вези са њим), не помажемо ником истински; све што чинимо у том случају јесте да заклањамо пут ка Христу.

Пут ка Христу је, сам по себи довољно узан; нису нам потребни политика и секуларна пропаганда да га учине још ужим. У овом свету је довољно тешко неговати и одржавати духовно здрав однос са другом особом; потребно је да почнемо да размишљамо о томе шта се подразумева под појмом „духовно здрав“.

Сви смо грешници, али то не представља оправдање да се настави са грешним животом, или да се грешности повлађује. Када се каже да смо сви грешници, то уједно значи да нам је свима потребно Христово исцељење.

„Као што Бог, будући по природи добар и бестрастан, све подједнако љуби као своја створења, но врлинског прославља као блиског себи по духу, а порочног милује по својој доброти и обраћа кажњавајући га у овоме свету, тако и човек који је по свом настројењу добар и бестрастан, све људе подједнако љуби: врлинског због природе и за добро расположење воље, а порочног због природе и састрадања, милујући га као неразумнога и као онога који у тами ходи.“

Свети Максим исповедник

 

Аутор: Емилија Бачић-Тулевски, православна ауторка

Превод: Зоран Кондић

Извор: Orthodox Writer

Портал „Има наде“ се захваљује Емилији Бачић-Тулевски на дозволи да преводимо њене изузетно драгоцене текстове.

 

 

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*