Мој син се декларисао као хомосексуалац – шта учинити? (одговор свештеника)

Мој син се декларисао као хомосексуалац – шта учинити? (одговор свештеника)

Постављамо овај изузетан одговор свештеника Лоренса Фарлија на питање једне мајке чији 14-годишњи син је изјавио да је хомосексуалац. У питању је, наравно, православни контекст (православне особе), али текст може бити од користи и особама које занима тема хомосексуалности генерално, као и православним особама које се питају зашто Бог забрањује телесне односе пре брака – јер се о.Лоренс дотиче и ове битне теме.

Укратко да кажем, да се не збуне читаоци, овај текст је настао као одговор монахињи Васи Ларин која је на питање мајке чији син има хомосексуалне наклоности, дала одговор који није у складу са Божијим учењем о човеку нити Светим Оцима.

Уредник сајта „Има наде“

 

 

Шта бих ја одговорио мајци којој је син рекао да је хомосексуалац?

 

Сестра Васа Ларин (позната по свом подкасту „Кафа са сестром Васом” (Coffee with Sr. Vassa) недавно је привукла доста пажње, и позитивне и негативне, када је објавила преписку у којој одговара на питање једне мајке о томе како да реагује на то што јој се син од 14 година декларисао као хомосексуалац. (Питање те мајке и одговор сестре Васе можете видети  ОВДЕ.)  Њен савет – коме претходи својеврсно ограђивање, тј. напомена да је то само њено „лично мишљење… које није у складу са одређеним званичним ставовима моје Цркве” (у питању је Руска православна загранична црква) – изазвао је доста дивљења и похвала геј заједнице, као и мноштво критика православног свештенства.

Волео сам да пратим рад сестре Васе, а верујем да ћу то и наставити, мада мислим да је ова епизода озбиљан искорак с њене стране. Свештеници су реаговали, међу њима и отац Џон Вајтфорд који је дао опсежан одговор на њену кореспонденцију (линк ОВДЕ) са уобичајеном искреношћу, знањем и здраворазумским приступом, те нема разлога да се и ја у то укључујем и да коментаришем њен савет.

Немам ништа да додам у смислу критике и довољно ми је да једноставно аминујем оно што је отац Џон већ написао. Но, волео бих да непосредно одговорим на питање које је дотична мајка упутила сестри Васи будући да ми је сестра Васа љубазно омогућила да прочитам њен имејл.

Ово што следи био би мој одговор на мајчино питање да је оно било упућено мени. Иако је то, наравно, моје мишљење, нећу се ни на који начин оградити јер се надам да оно истовремено представља и учење Цркве. Не говорим ово зато што желим да играм на сигурно већ зато што искрено верујем у учење моје Цркве о овом питању, као и због тога што верујем да онај ко на себи има мантију своје цркве не сме јавно да одступа од њеног учења.

Један од проблема приликом давања одговора на пастирско питање путем блога јесте што текст на блогу нужно мора бити дат са извесне дистанце од дате ситуације.

У стварном животу свештеник би могао да седне с родитељима и дечаком и да поразговара о проблему. Да ли је дечак заиста геј? Да ли је бисексуалац? Да није у питању родна дисфорија? Да није можда осећања дивљења и љубави према старијој мушкој особи протумачио као доказ хомосексуалне оријентације, те снажна осећања схватио као еротску привлачност? Приликом усијаних расправа о хомосексуалности и трансродности, свим осећањима љубави све више се придаје сексуална димензија, а уживање у физичком додиру са особама истог пола данас се скоро без изузетка тумачи као доказ хомосексуалних склоности.

У претходним добима није било тако – некада су мушкарци могли да искажу љубав према другим мушкарцима на отворен и физички начин, а да се притом такав однос не сматра хомосексуалним. Имајући у виду чињеницу да сексуална осећања скоро увек постоје у некаквом континуитету и уз одређену флуидност, питања хомосексуалности и рода су све само не јасна, ма шта хомосексуална заједница говорила. Све је то разлог више да се прво седне и поразговара.

Можда је дечак одувек осећао да га снажно привлаче мушкарци, а жене нимало, те је живео у некаквом свету сексуалне инверзије. Међутим, ништа од тога не можемо закључити из оно мало речи које је мајка написала.

Текст на блогу може да се дотакне питања о томе шта би требало да ради дечак или младић који заиста осећа оно што се некада називало сексуалном инверзијом, али свештеник у правом животу не сме ништа узимати здраво за готово. Он се не бави апстрактним питањима, већ стварним животима људи са свим њиховим сложеностима, болом, неиспуњеним жељама и могућностима. Да је родитељ мене питао имејлом за савет о таквој ситуацији, не знам колико бих могао да помогнем тој особи јер сам превише далеко од ње да би ма који савет имао смисла. Уместо тога, упутио бих родитеље да се обрате свом свештенику. Они би могли рећи да им је „непријатно” да свом свештенику „саопште то о свом сину”, али пре или касније, тај свештеник ће то свакако сазнати. Уосталом, управо је његов посао да с родитељима разговара о томе и понуди им љубав и савет. А такав савет мора у основи имати непосредну комуникацију и саветовање, а не питање имејлом од 288 речи.

У оваквој животној ситуацији рекао бих мајци (и дечаку) да Бог воли њеног сина без обзира на његову сексуалну оријентацију, сексуалну збуњеност и сексуалне изборе.

У том смислу, Божја љубав је безусловна. Али љубав није исто што и одобравање нечега – Бог ме воли, али не одобрава све моје изборе и одлуке, а управо зато што ме воли, позива ме да се покајем за оне грешне изборе и одлуке.

Бог зна да поједине одлуке воде ка сигурности, здрављу, срећи и животу, а друге пак ка несигурности, болести, несрећи и смрти. У својој љубави, Он инсистира да моје одлуке буду ове прве и да се клоним греха.

Грех није просто нешто што не треба радити, као кад деци кажемо „но-но” – Бог не мрзи грех зато што је раздражљив, неразуман, пакостан или пркосан, већ зато што зна да прихватање греха никада није у интересу човека.

Један облик греха је блуд, тј. свака сексуална активност пре брака.

Сексуална активност је ватра која се може држати под контролом само у нечем снажном, чврстом и трајном – као што је камин. Ако се ватра запали у камину, кућа и њени станари могу се на њој загрејати. Ако се запали ван камина, на пример у дневној соби, изгореће читава кућа. Овде нема простора за грешку – запалити ватру веома близу камина, али ипак не у њему није ништа боље него запалити је на другом крају собе – од ватре која тако настане и даље ће изгорети кућа. Исто тако, сексуална активност може бити сврсисходна само када се одиграва унутар снажних, чврстих и трајних брачних завета, а за хришћане брак подразумева заједницу двеју особа супротног пола с могућношћу личног и бројчаног раста – тј. породицу.

То значи да сваког четрнаестогодишњака, било да је у питању дечак или девојчица, хомосексуалац или хетеросексуалац, треба одговарати од сексуалних односа изван брака.

У случају хетеросексуалних хришћана који нису у вези, то подразумева самоконтролу и уздржаност дуги низ година, а можда и заувек.

У случају хомосексуалних хришћана који нису у вези, то подразумева трајну самоконтролу и уздржаност уколико нису у стању да превазиђу хомосексуалне пориве. (Неки кажу да су с временом успели да превазиђу такве склоности. Иако је таквих особа мало, њихово искуство не треба занемарити само зато што је у супротности с тренутном геј догмом.)

Таква уздржаност нимало није савет који ће се оберучке прихватити, али Христово учење не дозвољава никакво друго понашање.

Основни проблем овде није хомосексуалност већ послушност Христу који својим ученицима једноставно не дозвољава да ступе у односе изван брака и који одређује брак као заједницу мушкарца и жене.

Наша сопствена култура већ читаву једну генерацију сматра да је Христова заповест о уздржању захтев који је немогуће испунити, но наша генерација исто тако болује од историјске кратковидости а недостаје јој и храбрости.

У ранијим раздобљима подразумевало се да није немогуће – премда јесте тешко – провести живот у целомудрености.

Научени смо да све наше жеље по дефиницији посматрамо као „природне” (тј. легитимне), а такође и као нешто чему не можемо одолети. Оне заправо нису ни једно ни друго, а део савета који ми као родитељи треба да пренесемо нашим тинејџерима јесте управо то.

Наша култура свему даје сексуални призвук и сексуалну апстиненцију проглашава нездравом, психолошки морбидном и такорећи немогућом, а чак и донекле патетичном. Наше четрнаестогодишњаке морамо научити да је у овом случају наша култура потпуно неразумна.

Како четрнаестогодишњак све више сазрева, родитељи сами треба да знају да никакав савет или охрабрење не долазе у обзир осим онога што би им сам Христос рекао. Они ће, наравно, увек волети свог сина, без обзира на то шта он буде радио, али све што родитељи ураде и све за шта дају свој пристанак – било изричит било подразумеван – увек мора бити у складу с хришћанским учењем. То значи да треба да остану део Његове Цркве и да наставе да живе у молитви, причешћу и телесном уздржању. На овај начин показаће се да истинска присност не мора бити изједначена с телесним односом већ да је могуће водити испуњен и емотивно задовољавајући живот чак и уз телесно уздржање.

То је тежак пут за сваког младића, али исто тако пут који ће му напослетку донети сразмерну награду од Господа Исуса Христа. Све је ово разлог више да родитељи ојачају руку свог сина и охрабре га да остане у вери.

Не можемо се помирити с грехом и прихватити га само зато што нам одбацивање греха делује као толико тежак задатак да га само аскете могу испунити.

Ниједан хришћанин нема на располагању могућност да прихвати грех уз оправдање да смо сви ми „само људи”. Можемо изнова падати и посртати, али непрекидно морамо тежити истини, а стаза којом ходамо мора бити стаза покајања.

Прећутно прихватање хомосексуалног начина живота представља одбацивање Христовог учења и одустајање од Његовог пута.

Ово није тренутак да попустимо пред стварима и начинима овога света већ да скупимо храброст и следимо Господа нашег Исуса Христа.

12.јул 2017.

Аутор: свештеник Лоренс Фарли

Превод за imanade.org: М.Стајић

Изворни текст на енглеском: Replying to Sr. Vassa’s Mail

 

 

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*