Како рећи детету за смрт блиске особе

Како рећи детету за смрт блиске особе

Прва дилема која се јавља код људи који доспеју у такву ситуацију је „рећи или не рећи?“ Чини се да аргумената и „за“ и „против“ има у једнаком броју. Бол због губитка блиске особе и брига о детету често могу да утичу на доношење одлуке у правцу „не говорити, сакрити, не желим да се малишан осећа исто овако ужасно као и ја“.

Међутим, оваква одлука није донета здравим расуђивањем већ услед малодушности које нисмо довољно свесни, малодушности која шапуће: „Зашто да кажем? Мени је тако тешко сада, нема никога да се брине о мени сада, а ако још и кажем – мораћу да се суочим са тешко предвидљивом реакцијом детета које се бојим. И уместо да будем сам са собом у својој жалости мораћу да се бринем не о својим осећањима већ о њему. То ми је тешко, нећу се снаћи, не желим, нећу.“

Ако постанемо свесни ових потајних тежњи душе да се сачува од још веће жалости и бола схватићемо да је првобитна одлука да се сакрије, да се детету прећути истина –  крајње погрешна , чак и опасна. Дете до шест година формира свој животни став и свој однос према свету и другим људима. Дете не разуме где је мама отишла, зашто сви око њега шапућу о нечему, почињу да се односе другачије према њему, жале га иако није мењало понашање и није болесно.

Деца су врло интуитивна. Она виде да код одраслих „нешто није у реду“, да маме нема поред њега, да на његова питању одговарају неразумљиво (отишла, разболела се, итд.). А та неизвесност изазива страх. Дете у таквој ситуацији може донети два дијаметрално различита закључка:

1. Ја сам лош, зато ме је мама одбацила, нисам вредан (живота, задовољстава, радости, играчака, итд.)

2. Мама је лоша јер ме је оставила. Ако ме је оставила најближа особа значи да не смем да верујем никоме у овом ужасном свету.

Између ова два пола постоји хиљаду варијанти које доводе до стварања негативног односа према себи, према блиским особама, према животу животу, ниског мишљења о себи, мржње, гнева, љутње.

Зато, колико год то било болно, потребно је одмах рећи детету за смрт блиске особе. Ако се то уради касније („рећи ћу након сахране, након парастоса, након што оджалим“), закаснело обавештавање може код детета да створи љутњу на људе који су остали („Они ми не верују јер би ми иначе рекли одмах.“), неповерење („Ако ми о томе нису рекли људи који су ми блиски, значи да су сви око мене обмањивачи и да не могу веровати никоме“).

Ко је дужан да говори са дететом након смрти? Наравно, њему најближа особа која је поред њега, особа којој дете највише верује, са ким ће моћи да подели своју тугу. Што више вере и подршке дете буде нашло у тој особи то ће боље тећи његова адаптација на нову животну ситуацију (без маме или тате, деке или брата).

Дете од 3 до 6 година већ зна нешто о смрти, али нема јасну представу о самој смрти. Имајући „магијски“ начин размишљања (психолошки термин који описује карактеристику дечијег размишљања на том узрасту где сматра да постоји повезаност између неких догађаја која иначе не постоји, нема везе са некаквом употребом магије– коментар преводиоца), још не знајући поуздано како је свет уређен, дете у том узрасту сматра да се са њим или њему блиским особама тако нешто не може догодити. Зависност од родитеља у том узрасту ствара страх да ако родитељ напусти дете, да ће се са малишаном догодити нешто ужасно. Зато је неопходно говорити о смрти блиске особе јако тактично, спокојно, на начин на који дете може да разуме. Од велике је важности да будемо спремни да се прихватимо сваку емоционалну реакцију детета на ту вест, и да одговоримо на сва његова питања.

Осим тога, јако је важно одмах објаснити све аспекте смрти који могу код детета да изазову страх или осећање кривице. Ако се смрт догодила као последица болести, треба објаснити детету да не доводе до смрти све болести, јер се може догодити да када се дете касније буде разболело да почне да се боји да ће обавезно и умрети. („Бака је била јако болесна и лекари нису могли да је излече. Сећаш се, ти си био болестан прошлог месеца и оздравио си. И ја сам се недавно разболео, сећаш се? И исто оздравио као и ти. Јесте, постоје болести за које још увек нема лекова, али ти можеш да порастеш, постанеш доктор и нађеш лек против те најопасније болести“.)

Ако се смрт догодила као последица несрећног случаја неопходно је објаснити чињеницу смрти не оптужујући никога за њу.

Да се код детета не би појавио страх од губитка преосталих блиских особа, важно је да му кажемо да остали људи желе да живе дуго и да не желе да га оставе самог. („Да, мама је умрла, али ја желим да живим још јако дуго, желим да будем са тобом све време, и ја ћу се бринути о теби док не порастеш. Не бој се, ниси сам“.)

Одрасла особа је дужна да спречи осећање кривице које ће кренути да се јавља код детета. („Ниси крив што је мама умрла. Како год да си се понашао, то се ипак догодило. Хајде боље да попричамо о томе како ћемо живети даље“.). Овде је умесно помоћи детету да разуме да је сада јако важан тренутак за преосмишљавање односа са блиским особама које су остале. („Ти си јако волео тату и ја не могу да га заменим, али ћу се јако потрудити да ти дам подршку као што је то он радио; Ти си увек поверавала своје тајне само мами и ја не могу да је заменим у томе. Али желим да знаш да можеш да ми говориш о свим својим проблемима и ја ћу ти помоћи. Ниси сама, ту сам и ја“.)

У даљим разговорима на ову тему, колико год то било болно, одрасла особа је дужна да прихвати сваку емоцију детета која се појави у вези са смрћу блиске особе. Ако је то туга – неопходно је поделити је („И мени је жао што баке нема више са нама. Хајде да погледамо фотографије и сетимо се каква је била“.). Ако је у питању гнев – пружити му прилику да гнев изађе („Ја бих се на твом месту исто јако наљутио што је тата умро. На кога се љутиш? Тата није крив због тога. Да ли ће твоја љутња решити ово што се догодило? Боље је да причамо о тати. Шта би ти желела да му кажеш сада? Шта би ти он одговорио?“) Ако је у питању кривица – објаснити да дете није криво („Ти си се посвађао са братом, али он није умро због тога. Лепо је што ти је жао због твог лошег поступка, али то твоје понашање није довело до његове смрти“.).

Ако је дете исувише мало и ако је његов фонд речи мали, може да му се предложи да нацрта своје осећање (туга се може преживљавати и на тај начин, колико год то чудно било). На пример, страх може бити црне боје, туга сиве; љутња – зелене, гнев – љубичасте. Главно је да дете схвати да није само и да има право на слободно изражавање осећања које ће бити прихваћено од стране одраслих.

Не сме се говорити детету да он мора или не мора да осећа нешто, како он треба или не треба да изражава своја осећања. („Немој да плачеш, мами се то не би допало; Ти си већ велики да би плакао; Јадни мали сада ће ти бити јако тешко; Ти не треба да се играш, деде више нема са нама“.) Говорећи такве ствари ми „програмирамо“ дете на показивање осећања које оно заправо не осећа. Дете тако може да изведе закључак да су права осећања нешто лоше, да их је неопходно потискивати а да треба да показује људима око себе само пожељно понашање. Слична одлука може довести до емоционалне хладноће у одраслом узрасту.

Ни у ком случају се не сме забрањивати детету да показује своја осећања туге („Не смеш да плачеш, иди, играј се да не мислиш на то“.). Непроживљења осећања туге су основа за психосоматска обољења у каснијем узрасту.

Такође је опасно „потапати“ дете сопственим емоцијама. Хистерија рођака, њихово понашање као да су „ван себе“, претерано исказивање жалости могу да уплаше („Бака јако виче – значи да је смрт нешто јако страшно“), а и да допринесу да се дете осети као да је непотребно („Мама све време плаче због тате, а ја сам још увек ту поред ње. Значи да јој ја нисам потребан“). Не сме се програмирати даљи будући живот породице без радости и среће („Твоја сестра је умрла, сада више никада нећемо бити срећни као раније“).

Не сме се свесно или несвесно користити умрла особа ради формирања жељеног понашања код детета („Не шали се, мама сада гледа на тебе „одатле“ и секира се; Немој да плачеш, тата те је учио да будеш прави мушкарац, њему се то не би допало“.)

Дете не треба само да чује, већ и да осети да није само, да је поред њега особа која дели његова осећања. Није потребно крити своја осећања од детета, већ напротив, о њима се такође може и треба да се говори („И ја исто јако тугујем због маме. Хајде да причамо о њој; И ја плачем зато што се осећам лоше. Ја сада размишљам о татиној смрти. Али нећу увек бити тужна и ти ниси крива због моје туге. Туга пре или касније пролази“.)

У том тренутку је врло важно усмерити дете на активност, испричати му шта оно може да учини за умрлу особу. И овде је јако важно не правити од покојника „свевидеће око“ („Мама је сада на небу и гледа на тебе и зато се понашај како треба“), већ објаснити како наши поступци на земљи могу да помогну човеку који је отишао. Ако је дете упознато са основама Православља онда је лакше, пошто је већ чуо за душу и о томе шта се са душом догађа након смрти.

Ако није – онда на начин примерен узрасту детета рећи малишану да када човек умире, душа остаје и она се током прва три дана опрашта са свим оним што јој је било драго у животу, на пример, са рођацима и ближњима. Три дана је душа ту са нама, и зато су по хришћанском обичају сахране и одређене за трећи дан, када душа „одлети“.

 

До деветог дана, по Божијој одлуци, душа гледа лепоте раја и паклене дубине. Након тога, до четрдесетог дана душа пролази испитивање (митарства) на којима се разматра свако дело, реч, па чак и помисао човека за време живота. При чему за човека сведоче Анђели, а против њега – демони. Од тога како душа прође ово испитивање зависи и куда ће отићи.

У том тренутку је јако важна молитва за умрлог, то јој може пуно помоћи на таквом „прелиминарном“ суду.

Молећи се за умрлог дете помаже и сопственој души. Истовремено је у мислима са умрлом особом, осећа брижност према особи које овде више нема, може да се осети одраслијим, одговорнијим. У исто време дете на тај начин постаје свесно да се смрћу живот не завршава, да добра дела и поступци пружају души други, вечни живот. Ово разумевање смањује страх код деце.

Када се говори детету о смрти са религиозне тачке гледишта важно је да се не направи грешка, да се не створи слика „страшног Бога“ („Бог је узео маму, сада јој је тамо боље него овде“). Код детета може да се појави ирационални страх да ће и њега такође да „узму“. А то да је тамо „боље“ – дете такође не разуме. („Ако је тамо „боље“ зашто сви плачу? И ако је смрт боља од живота – зашто онда живети?“)

Такође не треба говорити да је „дека заспао заувек“, „тата је заувек отишао од нас“. Деца мисле врло конкретно. Овакве речи могу да изазову страх од сна (ако заспим – значи да ћу умрети), страх губитка блиске особе (мама је отишла у продавницу – она такође може да оде заувек, да умре).

Дакле, шта, како и треба говорити након свих ових наведених напомена шта се „не сме“?

Изаберите место где вас неће узнемиравати и побрините се да имате довољно времена за разговор. Кажите истину. Ако је смрт изазвана болешћу за коју је дете знало почните од тога. Ако је у питању несрећни случај, испричајте како се то догодило, и то почните можда од тренутка када се дете растало са том особом. („Видео си како је тата кренуо на посао …“)

Вама је такође тешко у том тренутку, али је ради детета неопходно скупити храброст и помоћи му. Пратите његове реакције, реагујте на његове речи и осећања. Будите брижни и пажљиви колико вам је то могуће у тој ситуацији. Говорите о својим осећањима, не демонстрирајте их. Дајте му да разуме и осети да сте поред њега, да га нећете напустити. Реците му да умрлу особу нико неће моћи да замени, али да ћете му помоћи да испуни насталу празнину колико је то могуће.

Причајте детету како ће се сахрана одвијати, шта се догађа са душом. Научите дете да се моли за умрлог. Обећајте му да ћете бити поред њега и да може слободно говорити о свему: о страховима, осећању кривице, гневу. Обавезно испуните ово обећање. Будите спремни да са дететом делите свако осећање које може да се појави у вези са овом вешћу.

Смрт блиске особе је велика туга за све чланове породице. Управо од одраслих, њихове подршке и саосећања зависи колико ће овај губитак бити ужасан и болан за дете. Брижност према детету, прихватање његових осећања, дозвола да  „не преузима на себе кривицу за ту смрт“, испуњавање места које је заузимао умрла особа у животу детета помоћи ће малишану да проживи тугу без психолошких „компликација“.

Ако немате снаге да говорите са дететом о смрти блиске особе обратите се за стручну помоћ да би вам пружили неопходну подршку.

 

аутор: Светлана Фурајева, православни психолог

© Memoriam.ru
© Imanade.org (превод)

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*