Како наплатити свој рад – проблем новца и хришћанске скромности (питање психологу)

Како наплатити свој рад – проблем новца и хришћанске скромности (питање психологу)

Поштована,

Хвала Вам за време које издвајате за овај сајт, који је како видим многима, а и мени самој од велике помоћи. Хвала и свим пријатељима овог сајта што су у овом времену у којем доминира илузија лепог и срећног живота, препознали истинске тешкоће наше и озбиљно се прихватили да нам помогну.

Моје питање се чини шашаво и неозбиљно, услед свих тема које овде ишчитавам, али је мени озбиљно оптерећујуће.

Бавим се послом где након пружене помоћи треба да наплатим труд и рад. Многи људи који долазе код мене су ми пријатељи, други су ми опет драги изузетно и за велики број њих знам да су у тешким финансијским ситуацијама. Неколицина доводи своју децу баш код мене, јер имају поверење у мој рад.

Оно што мене мучи, јесте како да наплатим тим људима, кад знам да им је сваки динар драгоцен?

Мука ми је да изговорим било коју цифру, па и најмању, јер се осјећам као да им узимам хлеб из уста.

Не морам да Вам објашњавам какву последицу има на мене упоран и свакодневни рад „за кафу у шећер“, али опет знам да имам више него многи од њих који долазе.

Како да савладам ту одбојност у мени према новцу који сам заслужила, и не упадам у осјећање кривице када наплаћујем родитељима за њихову децу? Или је можда решење да ипак за децу не наплаћујем ништа?

Уопште тај однос материјалног за неки рад и труд ме збуњује, уз наравно потребу да очувам свој душевни мир уз сазнање да поступам морално и праведно.

Надам се да питање није исувише себично, како се мени понекад чини.

Унапред се захваљујем и желим Вама и свим Вашим ближњима и пријатељима свако добро.

 

ОДГОВОР ПСИХОЛОГА

 

Помаже Бог,

Хвала Вама, такође, на лепим речима подршке. Наиђу тако тренуци када се запитам да ли некоме заиста користи овај мој уложен труд и време, тако да ми Ваше речи пуно значе.

Ваша тема уопште није неозбиљна, потпуно ми је јасно колико ситуација у којој сте се нашли може бити изнурујућа и оптерећујућа. С друге стране, свакоме је свој проблем највећи, тако да нема смисла ни упоређавати нити рангирати своје и туђе проблеме. Оно што нас притиска – притиска нас, одузима нам животну радост, смућује нас, онеспокојава, и самим тим завређује пажњу.

Да се вратим на Ваше питање – први корак је да загребете испод овог видљивог дела проблема (како да наплатите свој рад а да се Ви са тим осећате добро) и истражите о чему се ту заправо ради.

Читајући Ваше питање и начин на који описујете проблем, све ми се чини да оно што Вас омета да заузмете праву позицију су нешто што се у психологији назива интројектима.

Интројекти су неки садржаји, уверења или поруке о људској вредности или неким нашим особинама које смо некритички усвојили током нашег детињства, а касније наставили , често потпуно несвесно, да се у складу са њима понашамо никада их заиста не преиспитавши како бисмо видели да ли су та уверења уопште тачна (онако како смо их ми разумели и прихватили) и имају ли и даље некаквог смисла и вредности за нас.

Рецимо, ако је особа одрастала у нпр. хришћанској породици, могла је, слушајући своје родитеље који су наглашавали скромност, затим свештеника који је држао проповед о богатом младићу који није хтео да се одрекне свог имања да би кренуо за Христом, или учећи на веронауци о хришћанској врлини милосрђа (нпр. да је то оно о чему ће нас питати Господ на Страшном суду – колико смо били милостиви) и тако даље – особа која је тако одрастала могла је да усвоји спонтано и некритички следећа уверења:

  • „Није морално нити хришћански имати пуно новца“,
  • „Грех је наплаћивати услугу пружања помоћи од људи који су у лошијој материјалној ситуацији од мене“,
  • „Грех је уопште наплаћивати било какву помоћ, највећа врлина је бити милосрдан и помагати људима без очекивања земаљске плате“
  • „Имати јасан ценовник за свој рад је одраз неослањања на Божију бригу о нама , Богу који брине и о врапцима и птицама“
  • „Себично је наплаћивати свој рад, а себичност није хришћанска врлина и удаљава нас од Христа“

Таква уверења нас касније у одраслом добу потпуно несвесно ометају да пронађемо прави модус понашања за нас. Интројекти се препознају управо по мучном осећању, душевној узнемирености, налету одбојности или осећању кривице када пробамо да се понашамо другачије од њих. Или , како Ви рекосте, „мука ми је да кажем било коју цифру“ и „важно ми је да сачувам свој душевни мир“, имам „одбојност према новцу“, „осећање кривице“.

Уколико сам добро наслутила да је ово заправо Ваша тема, онда можемо кренути корак даље у расветљавању целе ситуације. Ту Вам могу помоћи нека од следећих питања:

  • Какав однос према новцу су имале битне особе у Вашем одрастању (Ваши родитељи, старији брат или сестра, ујак, тетка, дакле неко ко Вам је у детињству представљао значајну особу)
  • Које поруке је њихово понашање у вези са имањем, немањем или коришћењем новца говорило Вама?
  • Шта сте извукли као закључак у вези са тиме колико новца сме да има особа која себе сматра моралном, праведном, одговорном?
  • Колико једна добра хришћанка сме да поседује новца? Сме ли себи дозволити да има и више од „таман довољног да покрије рачуне“ ? Да ли такве особе смеју да имају баш доста новца, да буду богате, да буду финансијски ситуиране? Ако да, зашто да? А ако сматрате да то не би било добро, зашто не? Шта би то говорило о њима?
  • Како Вам са стране делује особа која наплаћује своју услугу помагања рецимо болесној деци? Или медицинска сестра која наплаћује свој долазак да да инфузију или неопходне инјекције старим и болесним људима који су непокретни па су принуђени да ову услугу плаћају?

Пробајте да урадите један експеримент – седите на једну столицу а преко пута себе ставите другу, затим затворите на кратко очи, да се лакше фокусирате на оно што се дешава у Вама, пар пута мирно удахните и издахните и онда у тренутку када отворите очи, погледајте у столицу преко пута Вас и изговорите (пожељно је да гласно изговорите а не у себи):

„Услуга за помоћ коју сам Вам пружила кошта тачно …. (па додајте овде тачну цену колико неко други наплаћује за исту врсту услуге као што Ви нудите). Не могу Вам учинити никакав попуст, тачна цена услуге износи…. (па опет поновите горњу цифру).“

Сад ослушните себе – шта се у Вама догађа док то изговарате (ако је потребно изговорите то још једном). Какво осећање се у Вама јавља? Која мисао? Какву слику о себи имате док узимате од особе којој сте пружили услугу тачно онолико новца колико сви у Вашој бранши наплаћују?

Замерате ли нешто себи? Коју реченицу у својој глави чујете?

Ко у Вашој блиској околини такав сличан став има? Ко је такве сличне мисли изговарао у Вашем детињству?

Ово је мој предлог питања која Вам могу помоћи да боље психолошки истражите због чега Вам је тешко да наплатите Ваш рад онолико колико он заиста вреди. Наравно, потребно је више рада на овој теми да бисте одређена своја од раније усвојена а неадекватна и нетачна животна уверења о новцу, раду и личној вредности освестили и променили.

С обзиром да сте верујућа особа, важно је да кажемо и нешто о правилном хришћанском односу према новцу и наплаћивању новца. Чини ми се да су особе које живе црквеним животом, које су активни верници, чешће подложне усвајању једног подсвесног уверења да је новац неспојив са хришћанским врлинским животом, да га новац по правилу омета.

Нпр. Знамо да каже Господ у Јеванђељу у вези са оним богатим младићем који је побожно живео и једино што није имао снаге да се одрекне свега што има и пође за Христом: „Лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у Царство Небеско“.

Лако можемо из овога закључити да је богатство (у нашем случају имање довољно новца и чак понешто да претекне, ако смо вредно радили, имали посла и наплатили свој рад колико вреди) нешто што сигурно стоји на путу између нас и Христа.

Међутим, овде се не ради о богатству као таквоме него о привезаности нашег срца за било шта овосветско. Срце тог богатог младића је било привезано за његово богатство и оно му је било важније од Христа. Дакле, ако наше срце има страсну привезаност за било шта овосветско – тада ће заиста лакше проћи камила кроз иглене уши него што ћемо ми поћи за Христом.

Тако да, новац сам по себи није зло. Имамо примере светих и благоверних царева и кнежева који су били итекако имућни, и то их није спречило да постану светитељи. Јер је њихово срце било слободно од поседовања и слободно од привезаности за материјално као за идола. Новац су користили као средство а не као благо срца њиховог.

То је једина опасност на коју треба да пазимо, да пазимо „где је срце наше“ и шта је благо нашег срца, а не да бринемо да ли имамо пуно или довољно новца који смо зарадили радећи коректно и наплаћујући поштено и пуновредно наш рад.

Пазите да никога не оштетите у смислу да му не наплатите више него што је стандардна цена за Ваш рад и пазите на Ваше срце, то је главно.

Друго питање је у вези са правилним хришћанским ставом према милосрђу, помагању потребитима, сиромашнима, људима у независној ситуацији. Лакше би било да се бавите неком професијом програмера, тада бисте имали јасно разграничен став да свој рад треба да наплатите онолико колико он заиста вреди и на тржишту кошта. Посао програмирања не узбуркава наше „интројекте“ о хришћанској врлини милосрђа и вероватно никада не бисте дошли у ситуацију да их преиспитате шта је тачно правилан хришћански приступ. Богу хвала, стављени сте Промишљу Божијом управо у ситуацију да преиспитате шта сте све у својој глави некритички усвојили а што није потпуно тачан православни став.

Бити милосрдан, милостив, милостивог срца, значи давати од онога што имате људима којима видите да је заиста потребно и то тачно оно што им је потребно (а не нешто што МИ мислимо да им треба, па им тутнемо у руке и умиримо савест). Такође, то значи помоћи људима кад им је нешто потребно – било саосећањем, пажњом, да гладног нахранимо, болесног обиђемо, жедног напојимо….

Међутим, када је у питању наплата свог рада, у радно време и на радном месту – не чините Ви грех нити сте себични и немилостиви уколико Вам неко тражи професионалну услугу или помоћ, а Ви му хришћански савесно пружите тражену помоћ – да тај рад наплатите колико он вреди. Важно је да ценовник имате унапред одређен и дефинисан и да тачно одредите која и када су одступања од њега. Уколико имате више одступања него случајева које по основном ценовнику наплаћујете то значи да се и даље роб својих „интројеката“, а то ћете и осетити по лошем стању у које западате – изнурености, незадовољства итд.

Познајем људе хришћане који увек наплаћују своје услуге по основном ценовнику, а онда по свом нахођењу део тог новца одвоје и донирају некоме потребитом или за те особе купе нешто што им је потребно. Али им је јако важно да држе увек цену без изузетака како би обезбедили да се њихов рад препознаје, цени и адекватно вреднује.

Када будете прорадили ове теме које су повезане са наплаћивањем свога рада и када разјасните себи шта је хришћански правилан однос према новцу и наплаћивању новца за поштен рад и то тачно онолико колико тај рад вреди, тек тада ћете моћи, из те добре здраве позиције да онда одредите, евентуално, и неке изузетке од правила.

Овако, како сада радите, Ви од већине људи правите изузетке када је у питању наплаћивање свог рада, уместо да буде од мањине, јер се тек онда то може назвати изузетком од правила.

Код других људи који се баве на различите начине помагањем људима сам приметила да су одређивали специфичније цене у односу на:

  • Да ли је неко редован и дугогодишњи прималац услуга, пацијент, клијент код нас
  • Да ли је неко незапослен, студент или пензионер
  • Уколико је неко у незавидној финансијској ситуацији, нудили су могућност исплате на рате, или компензацију дела новца у некој другој форми, али нису никад снижавали цену испод оне коју су за ту групу одредили.
  • Неки су нудили јасно прецизиран попуст ако се ради о детету или тек ако се ради о више деце или породичном аранжману (мада, уколико је неко по професији педијатар у приватној пракси, логично је да тај неко не може усвојити овај критеријум)

Једно је сигурно, ово како је сада Вам више не одговара – трошите се психички, расте Вам незадовољство, осећате се све уморнијом јер радите све више за све мање новца, и уколико бисте наставили по досадашњем принципу то би могло да доведе до синдрома прегоревања (енг. Burn out синдром) , до губљења ентузијазма за рад и последичног напуштања своје професије. Тиме бисте трајно ускратили људе за квалитетну и савесну помоћ због које су и долазили код Вас, а не због тога што им наплаћујете мање.

А то сигурно није по Богу.

Држите се, у Господа уздајте, преиспитајте Ваше интројекте Христа и себе ради, и радите посао који Вам је Бог дао не изнурујући се како бисте били у стању да на дуге стазе помажете људима.

 

Уредник сајта Има наде

 

 

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*