Како излечити душевни бол?

Како излечити душевни бол?

У најтежим болестима неопходно је

 применити и најјача средства.

 

Хипократ

 

Бол је нешто што је познато свима. Бол може бити различит: физички и унутрашњи или душевни (у психологији се такав бол назива психоалгијом). Сваки бол представља тежину, мучење и страдање. Бол доживљавамо као сурову казну, неправедност, зло… Бол је нешто што желимо да прекинемо. Како дакле то учинити?

 

Како се односити према болу?

 

За почетак, хајде да разумемо да бол заправо није зло. Бол представља крајње средство које постоји у нама и приморава нас да се побринемо о себи. Не бисмо доживели данашњи дан да нема бола.

Да нема бола не бисмо осетили кварење зуба тако да бисмо их касније све изгубили.

Да нема бола никоме не би пало на памет да лечи повреде, преломе и унутрашње болести. То значи да бисмо живели само до прве озбиљне болести. Не осећајући бол, не бисмо схватили да са нашим организмом нешто није у реду, не бисмо тражили помоћ лекара.

Бол је наш највернији помоћник који чува наш живот, наше благостање. Бол предупређује лоше последице, скреће нам пажњу да код нас нешто није у реду и тражи да то исправимо.

 

Како реаговати на бол?

 

Шта бисмо рекли када бисмо видели следећи призор… Особа која је купила нови, скупоцени аутомобил, опремљен одличним алармом буди се ноћу јер је аларм веома гласан. Не трудећи се да пронађе разлог зашто се аларм упалио, почиње да ломи сигнализацију. Њено мишљење је да је крива управо сигнализација која јој ремети сан. Нису криви лопови који проваљују у ауто нити сама особа која је лења те зато не жели да изађе и да види о чему се ради или да позове полицију. Не, крив је аларм! Наравно да овакву особу нећемо сматрати превише интелигентном (да не кажемо нешто друго).

Или друга ситуација… Особа трпи бол без обзира на то што му сви око њега препоручују да се одмах обрати лекару јер сматра да јој смета само бол. Трпи га на почетку, а затим покушава да га загуши аналгетицима. Бол наставља да се појачава и на крају се испоставља да се особа одмах обратила лекару, добила би помоћ без озбиљних последица по организам. Међутим, сада су непријатне последице пред њим. Да ли је интелигентан такав човек?

Да, ми се често понашамо слично таквим особама када страдамо од душевног бола. На жалост, разлог свог душевног бола ми често не желимо да видимо. Из неког разлога неразумно трпимо, страдамо, мучимо се, долазимо до очајања (све до самоубиства), покушавамо да разним средствима загушимо бол, да се боримо са њим, да га заборавимо, све чинимо само… не слушамо сигнал нити исправљамо узрок бола.

Људи код којих је душевни бол толико велик да желе да се ослободе од тог бола самоубиством подсећају на особу која се бори са алармом и упозорењима, а не са истинским узроком. Тело нас у таквим случајевима не боли! То је исто као када особа има чир на желуцу и покушава да га излечи ампутацијом ноге!…

 

Када душа боли значи да нешто ипак није у реду?

 

Нормалан човек у потпуности сагледава да није бол сам по себи тај који нас омета да живимо већ да је у питању узрок који изазива појаву бола. Зато се, када нас нешто боли, у организму трудимо да пронађемо место и узрок бола. Ако постоји нада да узрок може да се исправи сам онда чекамо, трпимо, узимамо аналгетике, а ако видимо да узрок остаје и бол не пролази онда идемо на дијагностичке прегледе и уз помоћ одговарајућег специјалисте исправљамо тај узрок. Ако боли бубрег идемо код нефролога, ако боли грло до оториноларинголога, ако боли желудац до гастроентеролога, ако је срце у питању до кардиолога.

Коме се обратити ако боли душа?

Када боли тело, знамо да од нервних завршетака на месту болести у одговарајући део мозга долази сигнал о тој дисхармонији. Одакле и где долази сигнал у случају душевног бола? Да ли сте некада размишљали о томе?

Не? Због чега је то тако? Потребно је добро се замислити над тим…

Можда сигнал на непознати начин долази у мозак? Можда долази у срце, јер понекад и оно боли од немира? Можда је соларни плексус средиште духовног бола?

Не. Наука одлучно и једногласно тврди да човекова свест није локализована у телу, то јест, никакав сплет нервних ћелија, чак ни мозга не може да испуни и не испуњава функцију онога што називамо људском свешћу. У скоријем периоду  ћемо објавити чланак на ту тему са мноштвом навода ауторитетних извора високе и непристрасне науке.

Дакле, ако сте заклети материјалиста и у потпуности одричете постојање душе, невидљивог света и свега што је повезано са тим можемо вас обрадовати: вас, дакле, ништа не боли. Јер сагласно науци у материјалном телу нема свести што значи да не може ни бити душевног бола. Зато сада можете почети да се радујете – на исти материјални начин као што и патите – и да завршите читање овог текста.

Са осталим читаоцима кренућемо – у свет људске душе.

Психологија је наука у чијем самом називу се налази признање постојања душе (психа – душа, логос – знање), која је међутим изгубила много од када је одбацила сам појам душе. То јест, психологија поставља себи за задатак да лечи душу коју је престала да признаје, али никакав други смислени појам није увела. Ситуација је једноставно апсурдна. Како је могуће лечити орган ако не признајеш да постоји и ништа о њему не знаш? То је разлог зашто традиционална психологија у случају душевног бола може практично увек само да слегне раменима. Уз помоћ савремених фармаколошких препарата интензитет душевног бола се може ублажити, уз помоћ психотерапеутских техника скренути пажња са бола и научити да се са њим живи, на одређено време могуће је чак и заглушити тај бол, међутим, без обзира на огромно искуство које је савремена психологија сакупила за протеклих више од педесет година она није у стању да утиче на искорењивање узрока који доводи до тог најснажнијег, бола.

Од чега боли душа? (Одмах ћу рећи да не говорим о случајевима тешких психичких болести као што је рецимо шизофренија, који се сусрећу код људи који покушају самоубиство у приближно 20% случајева).

Као што тело боли када га нечим повредимо или му не пружамо неопходно исто је и са душом. Шта је неопходно души?

 

Један од савремених свештеника пише:

 

Сви знају да игнорисање дубинских стремљења људског духа рађа ту саму извитопереност људске природе која се традиционално назива грехом и која представља извор болести. Зато је за болесног човека најважније помирење са Богом, успостављање разрушених или изгубљених особина људског духа. Помирење са Богом представља покајање, препознавање свог греха, своје одговорности за сопствени живот, одговорности за стање у које је особа довела себе  и стремљење, жеља да се отпочне нов живот помирењем са Богом и добијањем опроштаја од Њега.

Црква је одувек повезивала болест са унутрашњим стањем човека, са људским грехом. Зато у основи црквене Тајне Јелеосвећења за исцељење болесних лежи молитва за опроштај грехова. И без обзира да ли прибегавамо Тајни Јелеосвећења или идемо да се лечимо прво што треба да урадимо јесте да постанемо свесни своје одговорности, свог греха и воље Божије у вези са нашим оздрављењем.

Грех није реч која је у моди. Можда се тако схвата јер људи којима је стран црквени живот под грехом схватају нарушавање некаквих правила која су неопходна Богу, а никако не нама самима. Јер мото савремености је – „узми све што ти живот пружа“. А ето, сада од нас из неког разлога нешто траже што нам се, наравно, не може свидети…

Реално гледано, грех представља злочин против сопствене душе. Ако направимо аналогију са телом то би било као да не храните своје тело, већ га сечете га ножем, укуцавате ексере у њега, поливате киселином. Бог је овде налик на доброг доктора који стоји поред, са спремним медицинским инструментима и препаратима и моли нас да што пре прекинемо да мучимо себе и приђемо Њему да нас исцели.

Ако макар мало обратимо пажњу и преиспитамо себе свако може да примети како му постаје непријатно на души када учини нешто лоше. На пример, ако се разљути на неког, уплаши, увреди неког, узме мито, не буде милостив према некоме, превари супругу. У мери у којој се гомилају слични поступци души постаје све теже и теже и ми заборављамо шта је истинска, чиста, дечија радост. Покушавамо да заменимо радост примитивним задовољствима која нас не радују, већ само отупљују. А душа се суши и боли све јаче и јаче…

И када се догоди неки важан догађај у нашем животу, на пример неки велики губитак нама чак ни на ум не долази да је огроман бол који се навалио на нас на неки начин у вези са нашим грешкама. Међутим, управо је тако. Бол у различитим кризама људских односа изазван је нашом осветољубивошћу, мржњом или сујетом. Бол услед раскида љубавних односа би много пута био мањи када сами односи не би били помрачени вређањем и егоизмом. Бол услед смрти блиске особе удвостручава се роптањем на Бога, итд.

Дакле, закључак је следећи: душевни бол нам сигнализира да са душом нешто није у реду, да смо можда негде повредили своју душу и да је потребно да се исправимо.

 

Где лечити бол душе?

 

Ако се никада нисмо бавили својом душом сматрајући да се духовни живот састоји у посети позориштима и читању романа неопходна нам је помоћ у лечењу душевног бола јер сами нећемо успети да изађемо на крај.

Где отићи када душа боли? Где се обратити за помоћ?

Наравно, најбоље је обратити се тамо где прецизно лече. То мора да буде место које има проверене традиције лечења, инструменте и услове за лечење и  најважније – на милионе излечених болесника.

Заправо, главног и јединственог Лекара душевног бола смо већ поменули. Видео сам стотине људи који су се излечили од душевног бола. И сви они су били у потпуности излечени само на једном месту и само код јединственог Лекара. Та болница је – Црква, а Главни Лекар у њој – Господ Бог!

То је Лекар који не лечи за новац, који то чини без користи и са великом љубављу. Тај Лекар чека особу којој је лоше јер је увек спреман да пружи своју руку помоћи. Код Њега нема одсуства и паузе за ручак. Он је увек спреман да приступи лечењу ваше душе.

Тај Лекар лечи не вештачким, већ вечно живим, провереним и веома ефикасним лековима. Никада никоме није одбио помоћ, али неће почети да вам се намеће, неће вас наговарати да се лечите код Њега јер тај Лекар уважава вашу слободу и избор и није му потребна реклама. Тај Лекар једноставно искрено жели да вам помогне јер вас воли. Он рачуна на ваше поверење у Њега и испуњавање Његових савета са ваше стране.

Ако ви још увек имате мало поверења и из тог разлога се бојите да Му се обратите сетите се да ништа не ризикујете. Ви увек можете да завршите са собом чак и само након годину дана духовног живота. Заиста, немате ништа да изгубите.

 

Како Бог лечи душевни бол?

 

Заједно смо већ дошли до разумевања да је бол изазван нарушавањем душевних потреба. Дакле неопходно је да се тај бол лечи задовољењем тих потреба.

Не верујте да списак људских потреба, који је далеко раширен и практично канонизован од стране популарних психолога (попут најпознатије Масловљеве пирамиде потреба) међу којима су само-остварење, признање, социјални статус, комуникација, приврженост за људе (афективна везаност) заиста представља оно што је потребно човеку. Чак и ако сагласно са тим списком имате 100 од 100 поена, нећете бити срећни. Јер срећна је особа која је задовољила душевне потребе које се ипак разликују од поменутог списка.

 

Заправо, главна и једина потреба душе је љубав. А Бог и јесте љубав. Приближавање Богу увећава љубав. Удаљавање од Бога кроз грехе умањује љубав и повећава душевни бол.

 

Дакле, души нису потребне некакве трице. Њој је неопходан Сам Бог и само Он може да задовољи њене потребе. А Он је спреман да нам Себе да. Господ жели да нам дарује Себе и кроз то нас избави од бола и нашу душу просвети љубављу.

Молитву пореде са дахом живота или са храном за душу. Ко се молио тај је осетио истинитост ових поређења из сопственог искуства. Наука није могла да опипа нити да измери супстанцу која улази у душу приликом молитве. Црква ту супстанцу назива благодаћу. Молитва представља најбржег исцелитеља душевног бола.

Исто тако неопходни извор благодати за човека представља Причешће Телом и Крвљу Христовом.

 

Овај текст није богословски, ми само желимо да вам укажемо на јединствени и истинити пут исцелења душе од бола. Зато ћемо у вези са великим чудом Причешћа рећи само да су плодови тог Чуда несумњиви и осетни. Велик број људи које лично познајем се избавило након Причешћа од најтежих психичких растројстава, болести тела, очајања, депресије, а једном је практично на моје очи, жена оздравила од меланома (веома тешког малигног тумора). Причешћу претходи исцељујућа Тајна покајања – исповести. За време исповести човеку се праштају сви греси које исповеди. Из његове душе као да се извлаче ексери које је забијао у себе, исцељују се све ране које је нанео себи. Савест постаје чистија. Да ли се још увек сећате како је добро на души када је савест чиста?

Могуће је задовољити се краткотрајним ефектом, тј. позитивним исходом одређене кризе. Међутим, ускоро ће доћи нова криза можда тежа од претходне. Ако не желите да осећате бол, ако желите да живите у љубави и радости неопходно је да непрестано бринете о души.

Неопходно је да научимо себе да души пружамо све што јој је неопходно и да не чинимо оно што је рањава. Ово захтева измену наших навика. У питању је дуг процес који захтева сталну пажњу и напор. Међутим, у мери у којој ћете уз помоћ Лекара проналазити сопствене грешке и исправљати их у дубини своје душе тежина ће вас напуштати, осећање истинске радости ће испунити вашу душу.

Највећи део посла нећете радити ви, већ онај свевидећи, Лекар Који нас воли а кога ми уопште не ценимо. Од вас се једино тражи да примите тај чудесни дар исцељења.

Ако желите да будете телесно здрави неопходно је да бринете о хигијени. Ако желите да будете душевно здрави и ту је такође потребно да чувате хигијенске норме. Професор Зураб Кекелидзе, заменик директора Државног научног центра социјалне и судске психијатрије В.П.Српског, је говорио: „Постоји појам психохигијене. Немој чинити оно што нарушава психичко здравље! Прочитај Десет заповести, тамо је све написано! А ми не познајемо те законе и стога чинимо гомилу глупости!“

О томе нам говори искуство генерација које су живела пре нас. Они су то одлично схватали, видели, осећали резултате, предавали сопственој деци.

И немојте да грдите бол, не жалите се на њега и не мучите се више већ идите и лечите га.

Желим вам успех у томе.

 

Аутор: Михаил Хасмински, православни кризни психолого и психоонколог

Превод: Станоје Станковић

Извор: Где вылечить душевную боль

 

 

 

 

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*