Имам „право“ да преварим супружника – шта неправославна психологија заиста заступа?

Имам „право“ да преварим супружника – шта неправославна психологија заиста заступа?

Док сам припремала на српски језик видео предавање православног психолога Михаила Хасминског (које можете погледати на овом линку), једна његова реченица ми је, да будем искрена, зазвучала као претеривање.

 

Наиме, рекао је да секуларни (не-православни, световни, атеистички) психолози када је превара у браку у питању препоручују да се партнеру врати истом мером (како он каже – „набиј му рогове“).

До сада заиста нисам чула да неки од мојих колега који нису православни препоручују овако нешто, да препоручују превару као сасвим легитимну и морално неутралну ствар.

 

Међутим, у новом броју „Блиц жене“, наиђем на овакав коментар тј. савет психолога у вези са варањем у браку:

 

„Жена данас има право да задовољи све своје потребе, укључујући и сексуалне. То практично значи да сама бира начин за то, укључујући и право да се определи за другог партнера. Но, ако је за утеху, варање ни данас није у моди.“

 

Ово је цео коментар, дакле – није намерно издвојен из ширег контекста, па да звучи тако како звучи. Неколико термина сам „подебљала“ јер су веома индикативни.

 

Оваква формулација психолога у вези са преваром добро осликава разлоге због којих све више мислим да треба добро размислити да ли је баш свеједно од ког психолога тражимо помоћ. До пре неку годину ми се чинило да, за конкретно баш психолошке проблеме (који нису повезани са духовним проблемима, мада су такви ретки) заиста није неопходно да психолог буде православан. Битно је да је стручан и да не уплиће своје животне ставове и уверења у терапијски процес, да зна да не треба да дира клијентове религиозне ставове већ да поштено треба да каже да се у то не разуме и да је атеиста (ако до те теме у терапијском процесу уопште дође).

 

Међутим, моје мишљење се променило.

Схватила сам да „свето место не може остати пусто“ (упражњено) и да они који не верују у Христа (тј. који се декларишу као тзв. „атеисти“ ) су заправо људи који верују у нешто друго а не у Господа.

А то „друго“ је нека идеологија, нека специфична животна филозофија, неки повезани систем неких животних начела и „вредности“.

Стављам реч „вредности“ под знаке навода јер су понекад, у нечијим животним филозофијама, вредности заправо анти-вредности.

Једна од тих анти-вредности је морална неутралност – да ништа није само по себи добро ни лоше, већ је нешто само непријатно или пријатно, у складу са нашим личним идентитетом или не, да је то у складу са индивидуалним животним начелима конкретне особе или није, да неки наш поступак доводи до последица које нам могу бити пријатне или непријатне у погледу наших осећања. Све се то сматра морално неутралним „искуством“ по себи.

У таквом анти-вредносном систему се превара третира као морално неутрална и чак се иде корак даље –  подиже се на ниво „људског права“ и „слободе избора“.

Слобода избора (како каже цитирани психолог да жена „сама бира“ и да има „право да се определи“ да ли ће да вара свог мужа или не ) се овде третира као вредност сама по себи и да је сваки избор морално неутралан, што је са православне тачке гледишта потпуно неприхватљиво.

Изабрати грех (да „се определимо“ да преваримо супружника) не само да није морално неутрално, већ директно оштећује човекову душу, ма колико се особа тешила својом слободом избора и личном аутономијом да одабере грех.

На исти начин, код слично размишљајућих психолога, се представља и грех абортуса – да је то тзв. право жене „на избор“.

Ми, православни, знамо да грех и предавање греховним страстима буквално разара унутрашње биће човека, чини најпре пукотине на човековој души и временом прави све већа оштећења, која касније резултирају различитим психичким обољењима – од „блажих“ као што су неурозе, до оних веома озбиљних – психоза.

Треба бити опрезан када приметимо да неки психолог пуно помиње речи као што су „право“, „избор“, „слобода да бира“, „да се определи“, да „сама одлучи“.

То може да указује да је тај психолог „верник“ једне веома популарне идеологије у данашње време – идеологије џендеризма.*

И то нипошто не значи да је религијски и духовно неутралан у свом приступу клијентовим проблемима.

Чак напротив, врло је религиозан – поборник је идеологије (или животне филозофије) која одбацује Христа и Божије Заповести, пре свега, у поменутом случају, следеће Заповести:

„Не чини прељубу“ и „Не прави себи идола“.

Овде се од људске слободне воље (коју нам је, не заборавимо, сам Бог дао) прави читава филозофија греха која се своди на релативизацију доброг и лошег (врлине и греха) и где се потенцира слобода и право да се чини грех.

У вези са самим приступом проблему прељубе, православни психолог наравно да неће наступити „моралистички“ и слати клијента у пакао, већ ће заједно са клијентом истражити шта та прељуба заправо „говори“, јер нико се не одлучује на прељубу из чиста мира.

Међутим, свакако неће прељубу препоручивати као легитиман и морално неутралан начин за задовољење својих потреба, нити ће задовољење свих својих потреба клијенту препоручивати као врхунску животну вредност. Но, православно психолошки приступ преоблему прељубе у браку је засебна тема.

Уредник сајта Има наде

 

 

НАПОМЕНА:

* Идеологија џендеризма – је тоталитарна идеологија попут комунизма или фашизма која своје полазиште заснива на тзв. Родној терији (Теорији родова – eng. Gender theory). Одликују је, укратко, потенцирање права на „избор“ – од избора тзв. „сексуалне оријентације“ и „родног идентитета“, преко права на абортус насупрот праву на живот још нерођене деце,  завршно са правом да се ниједно греховно понашање па чак ни блудно развраћивање деце не сматра законски кажњивим (то се еуфемистички назива „сексуалним образовањем“ које се жели увести у школски систем).
Детаљније о томе шта је идеологија џендеризма и како је можете препознати, прочитајте на овим линковима:

Породичне жене неће тзв. „родну равноправност“ – даље руке од наше деце!

 

 

 

 

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*