Хомосексуалност – да ли се она може и треба лечити?

Хомосексуалност – да ли се она може и треба лечити?

Поштовани посетиоци сајта „Има наде“ – после дуже паузе настављамо са објављивањем текстова. Овог пута започињемо серију текстова који се баве темом хомосексуалности. У питању су текстови који су из области психологије који су или писани од стране православних аутора, или од других аутора а који су у складу са учењем Православне Цркве и православне психологије о хомосексуалности. Овде се нећемо бавити указивањем на политичку страну приче о хомосексуализму као тоталитарној идеологији која је дошла и у наше крајеве земљине кугле. Жеља нам је да на овим страницама особе које имају нежељену склоност ка хомосексуалним односима пронађу утеху, усмерење, разумевање за њихов проблем, као и подршку да потраже психолошку и духовну помоћ. Нежељену хомосексуалност је могуће лечити, и ово је први у низу текстова који говори о томе.

 

Вековима се хомосексуалност у нормалним друштвима сматрала за поремећај. Међутим, године 1973. хомосексуалност је уклоњена са листе менталних поремећаја у Сједињеним Америчким Државама, а тај пример су следиле и земље западне Европе. Преко ноћи је хомосексуалност постала „нормална“. Хомосексуални активисти се позивају на ту одлуку америчких психијатара. Може ли иједна политичка одлука учинити некога здравим?  Познато је да у науци аргумент већине важи за најслабији аргумент. Утолико више што је Америчко удружење психијатара ту одлуку донело не само под притиском већ и једва натполовичном већином! 1

Године 1973. под претњама и застрашивањима од стране хомосексуалних активиста и других лобија, а на предлог др. Роберта Л. Спицера (dr. Robert L. Spitzer  – о овом угледном научнику и лекару, као и о његовим тешким предомишљањима, биће речи у наставку текста) хомосексуалност је политичком одлуком избрисана са листе поремећаја.

Др. Чарлс Сокаридес (Dr. Charles Socarides) је аутор бројних књига и добитник Награде за истакнутог професора (Distinguished Professor Award), које му је додељено од стране удружења британских психолога и психоаналитичара (АПП). Ево како он описује начин на који је америчко удружење психијатара променило хомосексуалност од патолошког стања у „животни стил“:

„Хомосексуални активисти у то време нису нападали свештенике. Нападали су чланове „световног свештенства“ тј. заједницу психијатара и неутралисали су је радикалним редефинисањем саме хомосексуалности. Године 1972. и 1973. успели су да придобију водеће људе у Америчком удружењу психијатара, па су низом потеза и директних обмањивања преко ноћи „излечили“ хомосексуалце – судским налогом.

Успели су то удружење придобити да изјави како однос са особама истог пола није поремећај, већ само „стање“ – једнако неутрално као и леворукост. Ми који се нисмо сагласили са том новом политичком дефиницијом убрзо смо ућуткани на сопственим стручним састанцима. На универзитетима су укинута наша предавања, а научни часописи су одбијали да објављују наше научне радове“. 8

 

„Поплава“ хомосексуалаца у медијима

Још од седамдесетих година популаризују се разне серије и филмови у којима постоје ликови хомосексуалаца, који су осмишљени као занимљиви и позитивни ликови, што је у супротности са реалним животом. Доктор Сокаридес је имао прилике да упозна сву трагедију хомосексуалности на примеру сопственог сина. Па ипак, управо је др. Сокаридес у др. Ану Фројд (Annа Freud) имао највеће успехе у лечењу. Он је четрдесет година радио на лечењу хомосексуалаца, и извештава о ¾ успешних лечења.

О популаризовању хомосексуалности у медијима од седамдесетих на овамо, он пише:

„Телевизијски и филмски редитељи почели су да снимају филмове и серије које промовишу хомосексуалност као легитиман начин живота. Један Одбор за праћење хомосексуалности је наредио Холивуду шта сме а шта не сме да снима у вези са хомосексуалношћу. Велике издавачке куће су одбиле да објављују књиге које су биле противне хомосексуалној револуцији. Хомосексуалци и лезбејке су утицале на сексуално образовање у америчким школама, а хомосексуални активисти су заузели водећа места на америчким факултетима. Законодавна тела савезних држава су поништила законе против содомије.“ 9

Потребно је само да погледамо модне писте. Последњих година пропагирају се мршаве девојке без груди које личе на дечачиће, као и лепушкасти, неговани и феминизирани манекени. Тренд метросексуалаца није потребно посебно ни наглашавати. Модна и фармацеутска индустрија су пуне хомосексуалаца. Стога се не треба чудити што многи људи имају нејасне представе о овом поремећају и што је све више људи збуњено и заведено пропагандом и стереотипима из медија.

Зато данас многи људи као хипнотисани понављају да хомосексуалност није болест него „стање“. Бивши хомосексуални активиста, а данас излечени хомосексуалац Мајкл Глац (Michael Glatze) медији види као једног од главних узрочника хомосексуалности:

„Хомосексуализам је узео готово 16 година мог живота и испунио мој живот лажима уз помоћ масовних медија који циљају на децу и покушавају да их увере у то да је хомосексуализам нормалан облик понашања“ 11

„Хомосексуалност чучи у многим људима, а посебно ће се развити ако се на различите начине рекламира.“ 12

Раби Розенберг (Rosenberg) из Удружења лечених хомосексуалаца и лезбејки „Јона“ (Jonah) закључује:

„Многи бивши хомосексуалци кажу да је најдубљи разлог за њихову депресију био велики притисак којем су били изложени са циљем да своје осећаје сматрају урођеним и непроменљивим.“ 13

 

Лечење хомосексуалаца

Споменути др. Роберт Спицер, професор психијатрије на Универзитету Колумбија је научник који је подстакао Америчко удружење психијатара да 1973. године уклони хомосексуалност са листе менталних поремећаја (из приручника за класификацију менталних болести – ДСМ).

Др. Спицер је временом под теретом научних чињеница променио свој став. Године 2001. и 2003. објавио је своју анализу излечења хомосексуалаца на основу 200 случајева излечених хомосексуалаца и лезбејки , и на основу тога затражио враћање хомосексуалности на листу болести. О претњама његовој породици које су тада уследиле, нерадо је говорио. 17

Др. Спицер није једини који је променио мишљење. Познати психолог Ричард Коен (Richard Cohen) је излечени хомосексуалац, а данас сам успешно лечи хомосексуалце. Италијанског музичара Ђузепеа Повију (Giuseppe Poviа) је излечио клинички психолог Џозеф Николози (Joseph Nicolosi ) , а након тога и двојицу Повијиних пријатеља. Повија је својевремено изјавио:

„Људи нису хомосексуалци, они постају хомосексуалци зависно од тога са ким се друже“. 18

Оснивачица лезбејског часописа „Венус“ (1995.) и лезбејска активисткиња Шарлин Котран (Charlene Cothran) је 2006. године јавно обзнанила да је напустила хомосексуални начин живота.

Занимљиво је излечење водећег хомосексуалног активисте и оснивача магазина „Млади хомосексуалци Америке“ (Young Gay America  – YGA) – Мајкла Глаца . То је био „мејнстрим“ магазин којег су наручивале школе, библиотеке и друге јавне установе, а бави се промовисањем хомосексуализма као начина живота. Мајкл Глац (Michael Glatze) је прекинуо 10-годишњу везу коју је имао са другим суоснивачем тог магазина, и јавно обзнанио да више није хомосексуалац. Глац каже:

Зацељивање рана које су узроковане хомосексуалним понашањем није једноставно – мало се може наћи стварне подршке. А она подршка која постоји је исмејана и ућуткана агресивном реториком масовних медија који промовишу хомосексуализам као нормалан облик понашања или је спроведена илегалним извртањем закона.

Морао сам да прођем кроз изругивање и „гласове“ неприхватања од свих који су за то сазнали. Циљ хомосексуалне агенде је да се постигне такав учинак да људи престану уопште и да постављају питање напуштања хомосексуализма, без обзира на питање да ли је то могуће.

Дуго времена сам негирао истину и још увек осећам кривицу због тога. Као вођа „геј“ покрета, много пута сам имао прилику да се обраћам јавности. Кад бих имао прилику да повучем назад неке од тих ствари које сам говорио, учинио бих то. Сада када знам да је хомосексуалност похота и порнографија умотано у једно, никада нећу дозволити некоме да ме увери у супротно, без обзира на то колико фине биле њихове речи и колико тужна била њихова прича. Видео сам то, знам истину…

Из мог искуства, „излазак“ (‘coming out’) од утицаја хомосексуалног менталног склопа је била надасве ослобађајућа, најлепша и најневероватнија ствар коју сам икада доживео у сопственом животу.“ 19

Ален Чемберс (Alan Chambers), председник организације „Егзодус Интернешнал“ (Exodus International) која окупља хомосексуалце и бивше хомосексуалце, каже:

„Чињеница је да постоји десет хиљада мушкараца и жена који су, као и ја, надвладали хомосексуализам… ми смо живи доказ!“

Од оних хомосексуалаца који приступе терапији, око 30-60% бива потпуно излечено. 21 Само задњих деценија у САД и Холандији је излечено више од 25 хиљада хомосексуалаца. 22

Успешно су лечили а и данас лече хомосексуалце G. V. Ardweg, Ch. Meves, R. Cohen, J. Nicolosi, Ch. Vonholdt, L. Payne, W. Gasser, Anna Freud, V. Frankl, Ch. Sociarides … и многи други.

Утемељитељи психијатријске и психоаналитичке науке, као и психологије били су по питању хомосексуалности једногласни. Још је 1932. године професор Schultz-Hencke написао да су различити облици хомосексуалности, укључујући и одређене карактеристике личности које често можемо приметити код хомосексуалаца – психолошки поремећаји.  Alfred Adler и Wilhem Stekel су имали исто мишљење. Ни Фројд није имао дилеме, за њега је хомосексуалност била психички поремећај, и разрађивао је различите методе лечења хомосексуалаца. Посебно далеко је у том правцу отишао К.Г.Јунг који је објаснио:

„Хомосексуални мушкарац је неспособан да пронађе мушкост дубоко унутар себе. Стога покушава да је пронађе на биолошко-сексуалном нивоу.“ 23

Виктор Франкл, оснивач логотерапије, називао је хомосексуалност перверзијом и болешћу. 24

У новије време научници почињу да признају оно што Фројд, Јунг, Франкл и остали никада нису ни доводили у питање – хомосексуалност јесте болест. У последњих неколико година излазе научни радови „мејнстрим“ научника који доказују повезаност хомосексуалности и психопатологије, као што су J. M. Bailey, G. Remafedi i R. Friedman.25

О радовима и студијама према којима се хомосексуалност може успешно лечити говорила је др. Вердијана Павловић, у Хрватској. 26

 

Хомосексуалност као обољење

Хомосексуалност у САД није (од стране Америчке Психијатријске Асоцијације) формално призната као ментално обољење. Део професионалаца у области менталног здравља, међутим, не слаже се са тим: неколико година након уклањања хомосексуалности из „Дијагностичког и статистичког приручника менталних поремећаја“ („Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders“  – DSM), већина психијатара у Америци су гледали на хомосексуалност као на патологију, а већина психијатара широм света и даље наставља да гледа на хомосексуалне пориве као на симптом менталне болести. 39

 

Уместо закључка

Свето Писмо Новога Завета, доследно настављајући старозаветну традицију назива хомосексуалне односе „срамним“ и „противприродним“. Тако и Апостол Павле у посланици Римљанима пише : „Зато их предаде Бог у срамне страсти. Јер и жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно, а исто тако и мушкарци оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду. И како не марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично. “ (Рим., 26-28 стих).

Немали број лекара и психолога (и  научника у тим областима) ће хомосексуалне пориве сматрати психичким обољењима, и вољни су да их лече. Тврде да за то имају разлога и да су њихове терапије успешне. Пишу о тој теми и научне радове, мада најугледнији медицински часописи текстове о њиховим истраживањима (зацело због политичких обзира у «данашњем политичком тренутку») углавном одбијају да објаве. За сада.

 

Аутор: Ален Перушко, психолог

Извор: интегралну верзију текста можете наћи под насловом «Хомосексуалност са знанственог гледишта» на овом линку.

 

Сајт «Има наде» се захваљује уредништву сајта и организацији «Католик» на дозволи да у деловима и у целини преноси изузетно вредне текстове у вези са хомосексуалношћу са психолошке тачке гледишта.

 


1 R.Cohen, Coming Out Straight. Understanding and Healing Homosexuality

2 Loewy, str. 93

3 C. A. Reich, The Grenning of America, str. 2

4 Kinsey Jones, Kinsey str. 63

5 Judith A. Reisman i Edward W. Eichel, Kinsey, Sex and Fraud

6 Kinsey Jones, Kinsey str. 503

7 A. Kinsey et al., Sexual Behavior in the human Female, str. 121

8 C. Socarides: ‘How America Went Gay’ str 20

9 Исто

10 Округли сто о хомосексуалности, одржан при Хрватској бискупској конференцији у новембру 2002., http://www.ika.hr/bilteni/bilten_48-2002.pdf

11 M. Glatze, How a ‘gay rights’ leader became straight

12 Okrugli stol o monoseksualnosti, održan pri Hrvatskoj biskupskoj konferenciji u studenom 2002., http://www.ika.hr/bilteni/bilten_48-2002.pdf

13 http://jonahweb.org/index.php

14 K. Freund i R.J.Watson, The Proportions of Heterosexual and Homosexual Pedophiles among Sex Offenders against Children: An Exporatory Study, Journal of Sex and Martial Therapy 18, No. 1, 1992, 34 – 43. str.

15 http://www.citeulike.org/user/chainsawriot/article/4083116

16 ‘John Jay’ studija, 2004, Part. 4.2 http://www.usccb.org/nrb/johnjaystudy/

17 http://www.cultureandfamily.org/articledisplay.asp?id=44&department=CFI&categoryid=cfreport

18 Roberto Marchesini, The Ex-Gay Story in the Pop Music World

19 M. Glatze, How a ‘gay rights’ leader became straight

20 Примјер код врло угледног научника др. Спицера имамо у реакцијама једног од руководиоца његовог сопственог универзитета, који Спицерове спознаје о томе да је хомосексуализам могуће лечити назива ‘одвратним’, а др. Спицера лично етикетира речима „You are an embarrassment to the University and a disgrace to science.“, тј. карактерише једног од најугледнијих научника у области психотерапије као „срамоту за Универзитет и несрећу за науку“. http://www.cultureandfamily.org/article … d=cfreport

21 G.v. Ardweg, Терапија хомосексуалности, искуства и учинци

22 Narth – Bulletin 1/2000., str 1.

23 J. Nicolosi, Identitat und Sexualitat, Brennenpunkt Seelsorge 4/1997, str. 80

24 V.Frankl, Die Psychotherapie in der Praxis, 2. izd., str. 79.

25 Homosexuality and Mental Illness, John Michael Bailey, Archives of General Psychiatry 1999 vol.56 (10), 883-888

26 Округли сто о хомосексуалности, одржан при Хрватској бискупској конференцији у новембру 2002.

27 E. Ringel, Selbstschadingung durch Neurose, str. 63.

28 J. Nicolosi, Identitat und Sexualitat, Brennenpunkt Seelsorge 4/1997, str. 80

29 Исто

30 Исто

31 J. Satinover, Homosexuality and Politichs of Truth, Grand Rapidis, MI 1996, str. 213

32 Ј. Тошевски, Скривена Сексуалност, Хомосексуалност мушкараца и жена, str. 100

33 Gerard J. M. van den Aardweg, Терапија хомосексуалности

34 „Homosexuality and Hope“, Изјава „The Catholic Medical Association“ (CMA), 2000, део први, погл. 1

35 оп. цит., погл. 2

36 Исто

37 Homosexuality and American Public Life (zbornik radova), Christopher Wolfe, Spence Publishing Company, Dallas, Texas, 1999, članak „Origins and Therapy of Same-Seks Attraction Disorder, By Richard Fitzgibbons, MD

38 Исто

39 Homosexuality: The Use of Scientific Research in the Church’s Moral Debate, Stantol L. Jonesm Ph.D. i Mark A. Yarhouse, Psy.D. InterVarsity Press 2000, Summary (према http://www.narth.com/docs/mentaldisorder.html)

40 М. Вујичић, БН

41 J. Тошевски, Скривена Сексуалност, Хомосексуалност мушкараца и жена, стр. 100

42 J. Satinover, Homosexuality and Politichs of Truth, pog. 4 bolesti

43 American Journal of Public Health, „The relationship between suicide risk and sexual orientation: results of a population-based study“, 1998., Risk Factors for Attempted Suicide in Gay and Bisexual Youth објављено у америчком часопису PEDIATRICS Vol. 87 No. 6 June 1991.

44 J. Satinover, Homosexuality and Politichs of Truth, pog. 4

45 Centar for Disease Control and Prevention, http://www.cdc.gov/

46 Исто

47 Исто

48 Исто

49 Исто

50 Исто

51 Исто

52 http://www.centar-zdravlja.net/zanimlji … je-hiv-om/

53 http://www.iskorak.org/files/flash/brosura00.html

54 http://www.cdc.gov/std/hpv/stdfact-hpv-and-men.htm

55 http://articles.latimes.com/2007/apr/11/local/me-meth11

56 J. Satinover, Homosexuality and Politichs of Truth, Grand Rapidis, MI 1996, pog.4

57 J.M. Bailey, Homosexuality and Mental Illness, vol.56, 883-884

58 J. Satinover, Homosexuality and Politichs of Truth, Grand Rapidis, MI 1996, pog.4

59 Национал, штампано издање, бр. 481

 

 

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*