Анатомија страха (како се изборити са страхом)

Анатомија страха (како се изборити са страхом)

Нема ничег страшнијег од страха.

Френсис Бекон

 

 

Страх је осећање које је свако од нас много пута осетио. Сви људи, свих узраста и националности су у неком тренутку осетили страх. Страх може да нас убије и да нас спаси. Страх може да нам помогне и доведе нас у очајање. Шта је страх са тачке гледишта психологије?

 

– Уопштено говорећи умерени страх представља природну реакцију на сваку реалну или замишљену ситуацију која угрожава вредности неке особе, тј. здравље, физички интегритет, нека идеја, сопствени став, деца, удобност, итд.

 

– Шта лежи у основи страха? Одакле се страх појављује?

 

– Осећање страха је последица неизвесности. Када нешто не знамо или не можемо да претпоставимо макар и делимично онда нас незнање и неодређеност јако плаше. То је потпуно природно јер се иза неизвесности може крити опасност која угрожава оно што нам је вредно. Зато је нормални, умерени страх без обзира на сва непријатна осећања која изазива, неопходно осећање. То је потпуно нормална и природна реакција на опасност, претњу (праву или замишљену) која се у нама подржава веома јаким инстинктом – инстинктом самоочувања.

 

– У једном интервјуу сте скоро идентичне речи изговорили о болу. Да ли су страх и бол слични?

 

– И страх и бол имају заједнички циљ – очување живота. Страх и бол се прилично често појављују заједно и имају много тога заједничког. Бол нам даје сигнал да у организму нешто није у реду. Ми не бисмо били у стању да преживимо да не постоји бол. Наш организам је усмерен да живи, бол има функцију упозорења, он нам сигнализира да у телу нешто није у реду и то нам на крају у већини случајева спасава живот. Страх има сличну заштитну функцију јер нам говори да нам прети опасност и приморава нас да реагујемо. Страх, као и бол треба да нас сачува и натера да будемо опрезни, пошаље нам сигнал да је потребно да се замислимо, променимо и донесемо неку одлуку која ће бити одговарајућа у одређеној ситуацији. Уопште, може се рећи да су страх и бол сигнали на опасност коју треба да препознамо и предузмемо адекватне мере да бисмо савладали опасну ситуацију.

 

– Хајде да детаљније говоримо о неизвесности која лежи у корену страха.

 

– Као што сам већ рекао управо нас неизвесност и плаши. То познато још од античних времена. На пример, до нас је дошла мисао философа Аристотела да је дефиниција страха „очекивање зла“.

Нагласићу да је кључна реч овде – ОЧЕКИВАЊЕ. То јест, другим речима – неизвесност. О томе је говорио и велики хришћански светитељ, Преподобни Јован Лествичник који је писао да је „Страх је опасност на коју се мисли још пре но што је настала; страх је трепетно осећање срца, које дрхти и тугује због неизвесних а могућих догађаја“. О томе је писао и философ Џон Лок: „Страх је узнемиреност душе при мисли о будућем злу које ће се вероватно обрушити на нас“.

Да бисмо нормално и заиста живели неопходно нам је да у неком степену представимо шта нас чека у будућности, потребно је да будемо спремни на различите врсте непријатности и да знамо како да их савладамо. Ако не поседујемо мање или више јасно виђење ситуације, ако дође до драстичне промене и не знамо шта ће бити даље или не знамо како да реагујемо на узрок који је довео до промене, јавља се страх. Страх се такође се лако јавља у ситуацији када нам недостаје потребна информација. Зато се генерално може тврдити да нас извесност, предвидљивост, тачна прогноза, анализа ситуације ослобађају страха. Да што се боље сналазимо у одређеној ситуацији мање има и страха.

 

Да ли бисте могли да наведете пример?

 

– Ево једноставног примера: можемо мирно да шетамо шумом у току дана када све познајемо и видимо у њој. Дању се одлично оријентишемо, ситуација је у великој мери предвидљива. Без обзира на то ноћу у тој истој шуми све може да нас плаши. Зашто? Зато што се дању све види и ми у великој мери контролишемо ситуацију. Са наступањем ноћи долазе тама и неизвесност, губимо контролу и постаје могућа свака неочекиваност. Сем тога лако можемо да залутамо и то нас такође плаши јер је много страшније залутати у шуми ноћу него током дана.

 

– А зашто се толико бојимо неких људи?

 

– Бојимо се само људи од којих не знамо шта да очекујемо. Погледајте: нама је понекада тешко и да замолимо непознатог човека за нешто јер НЕ ЗНАМО шта ће нам рећи (када бисмо знали, страха не би било). И опет, није нам страшно да питамо нама познату особу чију реакцију знамо.

 

Зашто је тако страшно правити избор и доносити одлуке?

 

– Страшно нам је да доносимо одлуке, јер НИСМО УВЕРЕНИ да су оне правилне (да смо уверени не би било страха). Страшно нам је да живимо јер НЕ ЗНАМО како да живимо. Будућност нас плаши својом НЕИЗВЕСНОШЋУ (када бисмо је знали, не би било страха). Страшно би нам било да неко НЕПОЗНАТ НЕОЧЕКИВАНО искочи иза угла (ако је човек познат и очекујемо да ће урадити нешто слично неће бити страха).

 

– Може ли се рећи да што више има неизвесности то је и страх већи?

 

– Да, страхови су јачи што се човек горе оријентише у ситуацији, што више неизвесности има.

 

– А шта ако се бојим убода игле или операције? Ту нема неизвесности, ја врло поуздано знам да ће ме убости! Или знам да ће бити операције или на пример осећам страх од бубашваба. А тачно знам, какве су бубе.

 

– Да, на први поглед се чини да у тим случајевима нема места за неизвесност, да се страх јавља узалуд али није тако. Ствар је у томе што постоје измишљени и реални страхови.

На пример, док се припремају да вас убоду, ви замишљате да ће то бити веома болно (у случају операцији у машти замишљате ужасне слике хируршке интервенције где вам коначни исход није познат). Због тога се јавља фактор неизвесности, очекујете бол чији интензитет тачно не знате. Исто је и са бубашвабама. Ваша машта замишља да су оне веома страшне и непријатељски расположене („изненада ће се попети на мене!“). Такође не знате шта ће се догодити када „ступите у борбу“ са том бубашвабом. И тако плашите сами себе, уводећи својом маштом различите факторе неизвесности. Иако са друге стране ово може да буде смешно другој особи, на пример вашем мужу (који не машта већ поуздано зна да су бубашвабе безопасне).

Молио бих да се примети да након што су операција или убод игле извршени или је бубашваба убијена (то јест извесност је заменила дотадашњу неизвесност), страх истог тренутка пролази. Чим наступи извесност фантазије нестају и одмах одступа и страх. Сваки човек се много пута убеђивао у то али томе није придавао значај.

Важно је рећи да понекад страх нема узрок у неизвесности већ просто представља утврђени стереотип понашања, рефлекс. То се на пример често догађа када се особа од детињства боји мишева. Затим одрасте, али ипак осећа страх када их види. У питању је друга врста страха о чијем пореклу нећемо говорити у нашем разговору.

 

– А шта ако се свеједно након операције бојим компликација? Мој страх није отишао.

 

– Страх пред операцијом о коме смо говорили је нестао јер је операција завршена. Међутим, сада се јавља нови страх – страх од компликација. И овај страх је поново повезан са неизвесношћу. Када прође пост-операциони период и постане јасно да компликација више не може бити онда и по том питању наступа извесност. Онда и тај страх пролази.

Радећи у онколошком центру много пута сам код својих пацијената видео тај механизам појаве страха. На почетку, током периода утврђивања болести (када се успоставља тачна дијагноза) човек се боји да ће се открити да има рак. Затим се поставља тачна дијагноза и страх је нестаје. Особа схвата да је све завршено и да нема више неизвесности по том питању. Међутим, сада болесна особа почиње да се боји терапије која ће се давати у борби против рака. Када је лечење завршено и болест прешла у стадијум повлачења и тај страх одступа. Али сада се појављује следећи страх – страх од поновне појаве рака, тзв. рецидива. На пример јавио се рецидив и особа је свесна тога. Сада страх пред рецидивом нестаје, међутим јавља се страх од прогнозе и будућег лечења. И тако даље. Страхови се замењују, континуирано прелазећи из једног у други.

 

– Да ли се могу навести још неки примери који осликавају везу између неизвесности и страха?

 

– Навешћу пример са новим војницима-регрутима који су се први пут нашли на линији фронта. У том тренутку они представљају гомилу која је једино у стању да у сваком тренутку упадне у панику. Још увек непрекаљени војници се свега боје и немају никаквог искуства. Ситуација им је потпуно непредвидљива и страх је због тога веома снажан. Међутим, пролази одређено време, они учествују у борбама, стичу искуство и могу много тога да предвиде. Временом почињу да препознају шта их чека на бојном пољу, савлађују законе вођења борбе и начине заштите. На тај начин стечена знања, релативна предвидљивост ситуације и искуство потискују страх. Још једном бих поновио да знање са искуством анализе ситуације и правилно разумевање савлађују страх налик на зрак светлости који изгони таму и мења целу околину.

 

– У примеру са убодом игле говорили смо о измишљеним страховима, страховима који потичу од уобразиље? На који начин се може победити страх који је у нашој машти? Јер је то заиста чест случај.

 

– Поставили сте важно питање јер у сваком страху машта има веома велику улогу. Навешћу још један пример: дању сви иду по гробљу без икаквог страха. Ноћу је ситуација другачија… Страшно нам је да се тамо нађемо. Нормално је да смо здравог разума и да не мислимо да ће нас покојници напасти. А одакле страх онда? Овде машта ради своје. Почињемо да фантазирамо и сами себе плашимо као што се деца на рекреативној настави међусобно плаше страшним причама. Замишљамо различите сцене које смо видели у хорор филмовима или читали у сличним књигама. Машта додаје доста тога преко и нас заиста постепено хвата ужас.

Ствар је у томе што нашој свести уопште није битно да ли се ситуација одвија у реалности или у машти. Свест реагује на исти начин. Штавише чак ће се и физиолошки механизми покренути да исти начин, како у првом, тако и у другом случају. Навешћу класичан пример из психологије: ако човек затвори очи и замисли лимун, затим замисли како га сече и ставља кришку у уста… приметиће (ако је то живо замислио) да се у устима појавило много пљувачке, то јест, жива уобразиља је покренула потпуно конкретне физиолошке механизме. Страх је такође тесно повезан са уобразиљом. Ако замислимо (чешће просто сугеришемо) себи нешто што изазива страх такође ће се покренути врло конкретне измене у физиолошком стању (појачавање броја откуцаја срца, скок крвног притиска, хормонске промене). Те измене са своје стране јачају измаштане страхове и… тако у круг. У таквом стању ће заиста бити тешко снаћи се где је реалност, а где уобразиља.

Често наши нереални страхови које је створила жива машта доводе до жалосних последица у реалном животу. Недавно ми је на психолошком саветовању један мушкарац описао следећи случај. Чекао је жену са службеног путовања, она га је звала и рекла да ће каснити два дана. Код њега се разиграла уобразиља, почео је да мисли да жена има љубавника, да га обмањује, да ће ти односи разорити њихову породицу. Затим је замислио како се жена разводи од њега и живи са другим мушкарцем, а он заувек остаје сам и нико га не воли. Тако је постепено „увртео“ себи такве идеје у главу. Изгубио је апетит, крвни притисак је скочио, изгубио је сан, појавио се срчани бол. На крају је завршио у болници са акутним инфарктом. Због чега? Због фантазије. НЕИЗВЕСНОСТ, несигурност од које је проистекао првобитни страх овог мушкарца је испунио ужасним уобразиљама које су довели до реалних проблема. Овај случај, на жалост, није једини, већ прилично чест. У стању смо да сопственим фантазијама које појачавају наше страхове претварамо стварност у пакао, што јако често и радимо.

 

– Шта нам можете рећи о механизму појављивања страхова?

 

– Умеће оријентисања и анализе текуће ситуације долази постепено. Од самог рођења човек доспева у одређени систем. На почетку је у питању сасвим једноставан систем. На пример, малишан од првих дана треба да схвати где је мама. Мама за новорођенче представља све: безбедност, храну, нежност. Зато је знање о томе где је мама, њено разликовање од других (у почетку по мирису, гласу, касније и по лицу) базична потреба бебе. Ако дете НЕ ЗНА где је мама, осећа страх и плаче. Такође се плаши НЕПОЗНАТИХ звукова, људи, гласова, поступака, места. Затим се постепено, дан за даном поље познања шири. Малишан већ почиње да схвата шта може, а шта не може учинити. Почиње да разликује смену ноћи и дана, да осим мајке постоје и други блиски људи… Тако се постепено појављује схватање онога што се догађа у свету. Међутим све што излази ван граница тог система који се разуме рађа страх различите јачине. И тако током целог живота.

 

– Следи да страх пролази ако се опет уђе у границе тог система? Од неизвесности до предвидљивости?

 

– Наравно, ако поново уђемо у границе предвидљивости и јасне прогнозе, ако се смањи број непознатих фактора, појави осећај стабилности и поретка и страх одлази (у мери у којој улазимо у границе тог система). Најчешће тај систем шири своје границе током времена. О томе је говорио Шекспир: „Од свих ниских осећања – страх је најнижи. Познавање природе страха изазива његово нестајање.“

Постоје ситуације са којима се човек сусреће у животу а које изазивају снажан страх (губитак блиске особе, развод, неки стрес, итд.) Све то изазива потпуну дезоријентисаност, губитак адаптације, крах целокупног животног система, нејасноћу перспектива. Потребно је да прође време да би се поново ушло у границе разумљивог система, појавила предвидљивост, адаптација на нове услове.

 

Многи људи намерно изазивају страх гледајући хорор филмове, баве се екстремним спортовима. Зашто имају потребу да то раде?

 

– Као прво, када човек осећа страх у крв улазе велике дозе посебних хормона које треба да подрже организам у борби са опасношћу. Најпознатији је адреналин. Тај хормон покреће одређене биохемијске процесе који са своје стране пружају посебно задовољство човеку. Једноставније речено у питању је одређени вид наркоманије, попут никотинске или хероинске. Постоји такође и зависност од ње, којом се управо и објашњава понашање људи који непрестано трагају за ризиком, снажним осећањима, итд.

Друго, то раде да би одагнали унутрашњи страх, победом над страхом друге врсте. Како говоре: „клин се клином избија“. Снажније осећање потискује слабије. Ако човек има основни страх (пред друштвом, болешћу, животом), савлађивање другог страха (на пример у екстремним спортовима) му на парадоксални начин помаже да створи илузију да је у стању да се носи и са основним страхом. Савлађујући страх у екстремним спортовима особа стиче илузију да утиче на сопствени живот и држи га под контролом, влада њиме. Осећа се снажном. Наравно да се на тај начин неће избавити основних страхова, већ само стећи илузију да је тако. Прилично раширена појава када се на пример људи суоче са сазнањем о сопственој неизлечивој болести или изгубе блиску особу, суоче са озбиљним животним проблемима, преживљавају тешке периоде у животу изненада почињу да се баве екстремним спортовима, држећи равнотежу буквално на ивици живота, излажући себе ризику. О томе се ради и овде, у овом случају.

Коначно ту је и жеља да се себи или људима око себе докаже сопствена неустрашивост и „чврстина“, то јест, људи не покушавају да победе страх унутар себе већ да покажу људима око себе да се ничега не боје. Важније им је оно за кога их сматрају, него ко су у стварности. То се веома често види код адолесцената. Одатле потиче и интересовање младих за „тамне“ силе (покрет Готи, сатанизам), љубав према хорор филмовима, екстремни спортови који заиста подвргавају опасности и сопствени живот и живот других људи. Парадоксално је али у суштини такви људи су паничари и кукавице када се догоди нешто заиста озбиљно.

 

– Ту је још један парадокс, када људи који желе да се убију често говоре да неустрашиво гледају смрти у лице. У тренуцима искрености, међутим, признају да им је страшно да живе.

 

– Да, веома је смешно чути испразно хвалисање од стране особа које су одлучиле да се убију да су веома храбре, способне за такав поступак којим могу да окончају живот. Смешно је јер код њих као и код већине људи, присуствује не само страх од смрти који желе да сакрију, већ још и страх пред животом који већина људи нема. То јест, они имају чак и више страхова од осталих људи. Страх пред животом се бори са страхом пред смрћу! Борба страхова за сопствено постојање! Дарвин може да предахне!

 

– Дакле, може се рећи да су самоубице највеће кукавице?

 

– Да, јер се боје и живота и смрти. Обично човек покушава да побегне од неке претње да би се сачувао и спасио. Сви знамо такве примере. Побегао од разбојника, пожара, одговорности, итд. Самоубице се налазе у потпуно глупом стању. Боје се смрти али се боје и живота. Плашећи се живота, желећи да побегне од њега самоубица се судара са потпуно основаним страхом да ће постати инвалид ако му не успе самоубиство (у већини случајева људи не успевају да се убију). Овом страху додају се и други који су у вези са оним што може да их чека ван границе живота (а већина зна да ништа добро не чека самоубицу тамо), страх од самог акта самоубиства, од бола при самом самоубиству.

У таквом ужасном стању потпуног страха могу да се налазе годинама, постају робови сопствених страхова. Познати амерички писац Бернард Шо је о таквом стању писао: „Бити роб сопственог страха је најгори вид ропства“. Управо у таквом стању и бораве многе самоубице које покушавају да побегну од сопственог страха од живота, од привидне немогућности да се реши ова или она ситуација. Међутим, извор њиховог страха није споља, већ унутар њих… Како је могуће да се убијањем тела уништи извор страха ако се он не налази у телу, већ у души? Управо душа и страда и боли, а не тело. Не описује узалуд свака особа сопствено тешко стање речима: „Душа ме боли“, „Кида ми се душа“, „Тешко ми је на души“, итд. Шта год радио са телом узнемирена душа која страда свеједно остаје и боли. Немогуће је бекством у смрт избавити се од страха пред животом.

 

Самоубице непрестано говоре о мислима које као да их нагоне на самоубиство. Да ли те мисли и јесу заправо страх?

 

– Страх често бива праћен одређеним присилним мислима („никоме нисам потребан“, „немам због чега да живим“, „нико ме не воли“, „ништа добро се никада неће догодити“, „нема будућности за мене“). Ако се особа довољно дуго налази у стању страха и не тражи излаз или из неког разлога не може да га пронађе, она самим тим појачава такво стање и временом упада у панику која представља највећи степен страха, у питању је апсолутно неконтролисани животињски страх. У овом случају самоубица постаје налик животињи, јер животињски инстинкти побеђују разум и друге осетљиве људске системе.

Човек који се одлучио на самоубиство, често није у стању да разумски објасни разлог страха који осећа пред животом. Његова логика је скоро сасвим искључена, емоције владају. Јако мали број особа које желе да изврше самоубиство могу доследно да наведу и након логичне темељне анализе кажу зашто то желе да ураде. Чак ако се самом самоубици чини да је такав став логичан, то још увек не значи да у њему постоји макар и кап здравог разума. Искусни стручњак може да постави свега пар питања која ће приморати самоубицу да размишља и на тај начин у прах разбити његову извитоперену логику.

 

Значи самоубиство представља панично бекство од себе уз помоћ самоповређивања?

 

– Да. Као што сам већ рекао, снажно животињско осећање страха и јесте паника која уопште није под контролом човека. Управо у таквом животињском стању човек може да пређе црту. Паника је најопаснија. У војној психологији постоје интересантна истраживања на ову тему. Например, једно истраживање је довело до закључка да војни одред који упада у панику и спасава се паничним бекством губи од четири до шест пута више људи него да је остало на свом месту и ушло у борбу. Панично бекство доводи до много већих губитака!

Ситуација са самоубицама је врло слична описаној. У случају самоубиства догађа се исто такво панично одступање које је увек праћено озбиљним губицима и за самог самоубицу. Ствар је у томе што већина самоубица преживи и постају инвалиди (слично као и војници који беже за време борбе), док други умиру од рана које су себи нанели. самоубиство није у стању да реши основни проблем, већ једино да ствара нове.

 

Говорите да самоубица није у стању трезвено да гледа на ствари, да види реалност, јер оно што он види представља искривљену стварност. Да ли се у стању страха може видети реалност?

 

– Не може. Постоји чувена изрека Данијела Дефоа: „Какве бесмислене одлуке човек доноси у стању страха! Страх нам одузима способност да се користимо средствима које нам предлаже разум“. Где нема разума, нема ни реалности и постоје само осећања која изврћу реалност.

Особина страха да извитоперује реалност било је познато још у древна времена. Сенека је на пример говорио: „Одвоји узнемиреност од узрока, гледај на само дело и уверићеш се да ништа није страшно сем самог страха“. Цар Соломон у „Причама“ говори да страх није ништа друго до лишавање помоћи од стране разума.

Осећајући страх ми нисмо у стању да трезвено оценимо ситуацију и видимо реалност каква она јесте, проценимо сопствене снаге и схватимо последице наших дела. Тиме се посебно објашњава чињеница да се велики део самоубистава изврши у стању алкохолне опијености. Човек покушава да алкохолом угуши последње остатке трезвеног размишљања и логике који га спречавају да изврши самоубиство. У исто време самоубица, изврћући реалност помоћу алкохола одлази у сопствени, од реалности далеки, свет који је изграђен искључиво на осећањима, али који ствара илузију реалности.

У питању су карике истог ланца. Нереални поглед на ствари, напуштање логике и илузорни свет осећања помажу расту самоубистава. Тиме се управо и објашњава практично узрочна веза између пораста употребе алкохола и броја самоубистава.

 

– Људи који су решили да заврше са собом сматрају да ће уз помоћ вотке коју пију пред покушај самоубиства угушити страх.

 

– Не, они гуше остатке неопходног инстинкта самоочувања, реалних представа о свету и разума који је у човеку. Разум који говори: „А шта ако се не убијеш? Бићеш инвалид. А ако смрт није крај? Биће ти још горе и болније у вечности. А ако својим поступком унесрећиш људе? Бићеш крив за то. Ако чак успеш да урадиш то што хоћеш, не можеш себе оживети, у питању је кобни корак!“, итд. Све то представља потпуно логична размишљања која су у складу са стварношћу. Самоубица покушава да уз помоћ алкохола натера свој разум да заћути.

 

– Како реалност може толико да се разилази са осећањима особе која не жели да живи? Није измишљотина, особа заиста осећа најснажнију увреду, душевни бол, очајање, ужас, итд. Осећа своја страдања!

 

– Не постоји узалуд пословица: „У страху су велике очи“. Само се чини се да је све лоше, док у стварности ситуација није толико безизлазна како особи изгледа. Осећања постоје али се она у нама јављају или од нас самих или од стране бића која се у Православљу зову демонима. Хајде да се вратимо нашем примеру са војницима. У рову је седело неколико људи и одједном им се учинило да их својом бројношћу непријатељ премашује неколико пута, да на њих иде цела дивизија. И ето то „учинило се“ почиње да се реализује у осећањима, страх прелази са једног на другог војника, почиње паника која их води у смрт. Реално гледано никакве дивизије није било. Једноставно им се учинило а затим су и осетили. Не може се смислити ништа глупље!

Није дозвољено да се верује сопственим осећањима! Можемо осетити, тим пре сугерисати себи било шта. Од давнина је позната аутосугестија. И лекари знају да у питању није шала. Узмимо на пример, плацебо ефекат који је одавно познат у медицини (када пацијенту као лек дају нешто што нема терапијски ефекат). Ако је човек поверовао у тај лажни лек, сугерисао себи да ће му помоћи, у том случају ће оздравити – то представља снажну потврду силе аутосугестије.

Одговорно тврдим да у већини случајева осећања безизлаза, бола, очајања представљају просто средство систематске аутосугестије. Најмудрији људи који су живели пре много векова одувек су знали да се не смемо предавати осећањима без контроле разума. И обрнуто, контролишући себе умом, логиком, не дајући осећањима да надвладају, свако осећање може бити од користи. У једном од својих дела Свети Григорије Ниски пише да осећање страха „само по себи представља неутрални покрет душе који је при лошој употреби ума постао порок“. Он међутим додаје: „ако разум узме власт над таквим осећањима, свако од њих се претвара у врлину. Тако раздражљивост ствара храброст, бојажљивост – опрез, а страх – племениту покорност“.

 

Говорили смо да је узрок страха неизвесност. Да ли осим тога постоји још нешто што изазива појаву страха код самоубица?

 

– Осим неизвесности, недостатка знања и искуства дубински узрок појаве многих страхова се крије у гордости. Није тешко објаснити на који начин се из гордости рађа страх од општења са другим особама од кога страдају многе потенцијалне самоубице.

Страх од контакта са људима је последица страха од несхваћености: човек почиње да мисли шта ће о њему рећи други, у својој фантазији осликава негативну реакцију на његове речи од стране људи који га окружују, осуду са њихове стране… На тај начин доводи себе до стања да почиње да га плаши сам процес општења. На крају, такве особе немају шта да насликају у фантазији јер се код њих већ створио одговарајући рефлекс који и изазива страдања: мисао о општењу једнако је – страх од општења.

Осмотримо ово питање мало дубље: зашто се јавља тај страх да ћемо бити несхваћени али и од саме мисли о мишљењу људи који су око нас? Разлог је опет у гордости (може бити развијена у мањој или већој мери, али као пример говорим о случају када је јако развијена). Особа мисли да је веома паметна, достојна поштовања и врло важна, а нико је међутим у окружењу не разуме, не цени у пуној мери и говори „гадости“ о њој. Нормално да слично „неправедно обраћање“ траумира човека. Због тога се затвара у себе.

Особа не би избегавала стварност у случају да има адекватно, нормално мишљење о себи. Међутим, поседује високо мишљење о себи, све у њеном животу заснива се на мишљењу да ствари нису онакве каквим би требало да буду… Сваки поступак приводи разарању „важне“ слике коју је гордост насликала. Зато се сваки корак доживљава као пораз и као резултат формира убеђење: „Ја сам несрећник, губитник јер не могу да стекнем пријатеље, женску пажњу, будем добар са шефом…“ (списак нема краја). И даље су само последице…

Сем високог мишљења о себи гордост поседује још једну особину која човека може да доведе до самоубиства. Сви знају да горда особа сматра себе за центар света, њу интересују једино сопствена осећања, мисли и проблеми. Егоцентрична је и управо то јој смета да осмотри проблем са друге тачке гледишта и пронађе решења која се могу наћи. Једноставније речено, човек који све доживљава само са позиција сопствених осећања, интереса, проблема практично није у стању да погледа на свет из другог угла.

Треба рећи да се одавно зна за повезаност гордости и страха. Навешћу речи једног од највећих хришћанских светитеља, преподобног Јована Лествичника, који је указивао да страх потиче од страсти гордости: „Горда душа је роб страшљивости јер се узда у саму себе: она се плаши од сваког шума, од сваке сенке“.

О томе сведочи и преподобни Нил Синајски заповедајући: „Не предај душу своју гордости и нећеш видети страшна привиђења, јер је душа гордог човека остављена од Бога и чини радост демонима. Горди човек ноћу уображава мноштво звери које нападају, а дању се узенмирује помислима страха. Ако спава, често поскакује, а као будан боји се птичје сенке. Шум лишћа доводи гордог до ужаса, а жубор воде га поражава. Јер онај ко се до недавно противио Богу и одрекао Његове помоћи, на крају се боји ништавних призрака“. Ето како гордост може отровати живот свог носиоца па чак и убити га…

 

– Страх општења (контакта са људима) је веома раширени страх. Желели бисмо да, ако је могуће, детаљније говоримо о њему.

 

– Као што сам рекао, страх од општења је повезан са хипертрофираном зависношћу од подршке слике коју је створило сопствено „ја“. Није толико важна чињеница да је човек насликао себи у глави нереалну слику. Ако се реалност и однос других не поклапа са створеном сликом (а то се обавезно дешава) човек се вређа, затвара у себе, избегава контакт, прекрива гомилом комплекса и боји контакта.

Притом особа није у стању да пронађе одговор на питање зашто нема пријатеље. Заправо узрок је у томе што и не жели праве пријатеље. Њој су потребни људи који ће гледати у њу и певати песме о њеном значају, потврђивати слику коју је сама особа измислила. Пошто се тако нешто, наравно, не догађа јавља се незадовољство, човек се затвара у себе, јавља се страх од општења и односа са људима и на крају – страх од живота. У темељу лежи страх од несхваћености, недовољног цењења који се појавио на тлу гордости.

Ова затвореност последично рађа страхове који појачавају отуђеност човека. Особа на крају тврди да је нико не разуме, да не може стећи ни љубав, ни пажњу. А како да разумеју ако сама избегава општење пазећи на слику коју је створила?

 

– Неки људи се не боје да буду у контакту са другим људима, али се боје да иду на посао, уче, баве се нечим.

 

– Сем страха од општења, сусреће се и страх од бављења различитим пословима (често ова два страха могу ићи заједно). Узроци које смо размотрили у претходном питању доводе до следећих мисли: „А зашто ми не иде? Зашто опет трпим пораз?“ Ове мисли о поразу временом прерастају у страх од будућности који паралише вољу и саму природну жељу за животом. Страх од будућности временом доводи до убеђења да је једини излаз из ситуације – не стићи у ту „страшну“ будућност. Чини се да су страхови од одређеног посла и страх од општења различити, док су последица и узрок идентични.

 

– На почетку нашег разговора говорили сте да је функција страха у очувању човека, да служи као сигнал за опасност који нас приморава да будемо опрезни у непознатој ситуацији… Једном речју, да је страх у служби инстинкта самоочувања. Како је онда могуће да страхови нагоне човека на самоубиство?

 

– Право питање. Уопштено говорећи, са тачке гледишта психологије већина страхова свој корен има у страху од смрти. Страх је, као што смо рекли реакција која нам омогућава да избегнемо фаталне последице и преживимо.

Међутим ствара се до бесмислености потресни парадокс. У нама се рађа страх који у суштини треба да спречи смрт и помогне му да преживи. Међутим, код такве особе се због тог страха развија таква паника да она… убија себе! Покушавајући да побегне од садашњости или будућности и гушећи панику, убија страх заједно са собом! Испоставља се да уместо да сачува сопствени живот (на шта је у почетку усмерен страх као појава), поступа логички и разумно, надокнади мањак информација о ситуацији, анализира путеве излажења из ње – човек из варнице прави ломачу (панику) и покушава да убије себе.

Доспевамо до тога да самоубиство представља заправо страх од себе самога. То јест, човек је толико болестан од своје гордости, толико изопачено доживљава себе и свет који га окружује, толико плаши себе и не жели да се снађе и обради проблем да на крају крајева већ не види никакав излаз. Жели да заврши са собом јер се боји себе, боји се да му се сопствено мишљење о себи не уруши, да се не разоре његове илузије и фантазије, боји се будућности.

Замислимо ситуацију: особа шета шумом. У једном тренутку види своју сенку и хвата је такав страх да није у стању да се носи са њим. Пење се на дрво и убија се вешањем. Разлог самоубиства је био што се особа уплашила зато што је неко упорно пратио. Није могла (или није желела?) да схвати да се за њим креће сенка. Чак ако би јој се објаснило да јој је за петама сопствена сенка ипак не би поверовала и пре би изабрала да се избави од сопственог страха на већ изабрани начин. Страх временом (понекада веома брзо) прелази у ужас који помућује разум. Може се рећи да је самоубиство стање када се бојиш сопствене сенке. Стања у којима човека плаши сопствена сенка је веома лако достићи. Довољно је само „пустити на вољу“ сопственим осећањима и дозволити им да преузму контролу над разумом.

 

– Пређимо на главно питање: како се борити са страховима? Шта о томе говори савремена психологија?

 

– Треба рећи да савремена психологија на жалост мало тога предлаже. Разне школе покрећу различите теорије борбе са страхом почевши од анализе прошлости и завршавајући са различитим начинима понашања. Понекада дају привремени резултат али чешће резултата нема, чак ни привременог. Мислим да узрок томе погрешно дефинисање природе страха.

Из општих препорука најефикасније су следеће:

Док страх није значајно нарастао и прешао у панику потребно је избавити се неизвесности тог најважнијег узрока страха, то јест, повећати сопствена знања (већ смо говорили о неопходности тога), учити се дефинисању приоритета, разматрању и анализи проблема са свих страна.

Сем тога, неопходно је „закорачити“ преко ставова и принципа који ће се током анализе ситуације показати као лажни. Веома је важно одрећи се слике о себи, одбацити гордост, формирати реално мишљење о себи, својим квалитетима и недостацима, узајамним односима са људима, перспективи, итд.

На крају потребно је победити сопствену гордост и замолити за помоћ. Ако не тражиш помоћ, како ти се може ући у главу и објаснити твој проблем, како ти неко може помоћи?

Сем тога данас су у многим случајевима довољно ефикасне фармаколошке методе лечења. Не треба негирати корист психијатра. Ако човек не успева да савлада сопствени страх користећи психолошке методе лечења, неопходно је обратити се фармакологији. У том случају, ако успеју да обуздају страх пацијент ће добити време да осмисли ситуацију. Ако се страх не заустави и развије се особа може упасти у тешко стање панике када већ није у стању да се контролише. Не треба чекати то стање! Најбоље је прибећи неким ефикасним препаратима који су доказали своју ефикасност и који могу да побољшају стање. На жалост, сам узрок страхова фармакотерапија не лечи али се у многим случајевима симптоми успешно отклањају. Међутим! Наглашавам да лекове мора да препише само лекар-психијатар! Самостално лечење у овом случају је апсолутно недозвољено!

 

– Страхови су постојали код људи свих времена који су успевали да се некако изборе са њим када још није било психолога и фармаколошких метода лечења. Да ли су раније постојале неке ефикасне методе борбе са страховима?

 

– Да, такве методе су постојале и данас постоје. Штавише, оне су много ефикасније од многих савремених метода и што је врло важно, проверене су временом. Најефикаснији метод избављења од страхова нам предлаже Православље.

Из Житија светих знамо огроман број повести о људима који се нису бојали ничега и никога сем Бога. Игуман земље руске, Свети Сергије Радоњешки се није бојао чак ни медведа са којима је живео у истој шуми. Преподобни Иринарх Ростовски се уопште није бојао смрти коју му је у време Смутње обећао официр пољске војске јер је Светитељ категорички одбијао да се моли за пољског краља. Официр је био задивљен спокојством и неустрашивошћу светитеља и питао зашто се не боји смрти. Свети је рекао да Пољак нема власт да му убије душу која ће свеједно стати пред Бога. Запрепашћени пољски официр је забранио својим војницима да пљачкају манастир, поклонио му се и изашао из његове собе.

Таквих примера има на хиљадe, не само у древности већ и у време које није далеко од наших дана. Добро је познат догађај из живота једног вологодског свештеника – Новомученика. 1921. године ухапсили су га припадници озлоглашене ЧЕКЕ. Током испитивања су тражили од њега да открије где је сакрио црквене вредности и светиње храма. Желели су их да конфискују у корист бољшевика. Свештеник је на то одговорио неустрашивим одбијањем. Иследник му је показао на војника са оружјем и недвосмислено рекао:

– Ако одмах не кажете где сте сакрили црквену имовину стрељаћемо вас већ данас. Размишљајте брже. Имам мало времена и много претпостављених.

Свештеник је одговорио:

– Стрељањем можете уплашити једино човека човека који има мало времена, много претпостављених и један свет, али не и човека који има Вечност, једног Бога и цела два света.

Сви ови догађаји илуструју одсуство страха код истински верујућег човека. Свети Оци су сматрали да је страх пред било чим осим Бога знак унутрашње неслободе и несавршенства. И то је заиста тако. Погледајте како се помоћу страха влада целим светом. Терор, репресије, злочини, болести, епидемије, претње животној стабилности, здрављу, статусу, итд. Знајући и схватајући људски страх, лако је манипулисати. То се догађа свуда и у најразличитијим областима живота. Користећи људски страх политичари убеђују људе да изаберу оно што нам није на корист, а трговци нас убеђују да купимо оно што нам није потребно. Међутим, још префињеније и вештије помоћу страха демони манипулишу људима, тежећи једном циљу – одвраћању људи од Бога. Сви смо ми робови страха и људи који могу управљати нама помоћу страха.

 

– Да, али ипак остаје страх – страх Божији. Значи да робовање том страху остаје. Каква је разлика онда? Они су мењали много страхова за један велики, једно ропство за друго?

 

– Многи људи који слабо познају Православље мисле да је страх Божији страх пред Богом. Није тако. Свети Оци су говорили да није у питању страх пред Богом, већ страх да се ожалости Бог.[1] Ако на пример имате праведног, умног, доброг, саосећајног оца који вас воли, да ли ћете га се бојати?

 

– Не, ако одговара описаном, онда, наравно не.

 

– Али ћете се бојати да га не ожалостите! Управо тако треба и разумети страх Божији. Бог је Савршенство, истинска Доброта, Правда и Љубав! Како Га се бојати? Узгред, апостол Јован о страху и љубави говори: „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави.“ (1. Јн. 4:18). То је поново потврда да особу која у свом срцу нема Бога Који је љубав муче страхови.

Навео бих и изреку преподобног Јефрема Сирина који објашњава везу између страха Божијег и обичних страхова: „Ко се боји (да ожалости) Господа тај је изнад сваког страха, удаљио је и оставио далеко иза себе све страхове овога века. Далеко је од сваке бојазни и никакав трепет му се не приближава“.

Други светитељ, преподобни Јован Лествичник говори: „У коме нема страха Господњег често се и сенке боји“. Зар ово није истина о нама, људима који немају страх да не ожалосте Бога и зато и страдају, бојећи се свега на свету?

Мислим да је разумљиво да се овде не говори о замени једног страха за други. Обрнуто, човек је у ропству ако не зна за Бога. Ако је са Богом, престаје да буде роб јер се Бог односи према њему као према сину. Немогуће је бити у ропству код сопственог Оца, Који је Љубав. Управо о томе и говори апостол Павле подсећајући хришћане: „…Јер не примисте духа ропства, да се опет бојите; него примисте Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче!

 

– То јест, потребно је да будемо са Богом да бисмо победили страх?

 

– Да, управо тако. На везу страха и мањка вере указао је и Сам Господ, када је апостолима који су се уплашили од буре рекао: „Зашто сте страшљиви, маловјерни?“ (Рим. 8:26). Подршка коју нам даје Бог и наша беспомоћност без Њега може се описати следећим примером: одласком на опасно место у вечерњим сатима. Вероватно се не бисмо бојали да одемо у најозлоглашенији парк, у најмрачнију шуму са батаљоном специјалне полиције који би нас чувао. А сами се, наравно, бојимо! Зашто? Зато што је све непредвидљиво. А са четом полиције која има аутоматско оруже се осећамо безбедно јер знамо да нас чувају од сваког хулигана или животиње. Зато нам није страшно када смо са њима.

И ту се опет јавља питање зашто самоубиством живот завршавају већином људи који не верују? Зато што су верујући људи са Богом. Бог је много јачи од сваке чете специјалне полиције. Управо зато се и светитељи ничега нису бојали. Чега да се боје ако су са Богом? „Ако је Бог са нама, ко је против нас?“, говорили су они. И нису се бојали ни дивљих звери, ни непријатељских војски, ни болести, ни стихија, ни људског неразумевања. Љубав према Богу им је пружала помоћ.

Ако наставимо са овим примером можемо рећи: да би специјалне јединице кренуле са тобом у шуму потребно је да се позову. Исто је и са Богом – ако желиш да буде поред тебе, потребно је да Га позовеш у помоћ. Помоћ ће доћи баш када је потребно. Призвати Га у помоћ може се једноставном молитвом, сопственим искреним речима из срца. Не треба сумњати, Он ће сигурно чути такву молитву.

 

– Међутим, многе особе које страдају од страхова ће одмах рећи да им такав пут избављења од страха није прихватљив…

 

– То је као да нам кажу: „Ево, узми фењер, осветли пут па ти неће бити толико страшно да идеш ноћу“. Ми ћемо на то одлучно тврдити да нам то неће помоћи, иако чак нисмо ни узели фењер нити смо схватили како ради. Зар није разумније да макар испробамо то средство? Милиони људи су пролазили кроз борбу са страховима, са гордошћу, са социофобијом. И без обзира на тежину тих проблема уз помоћ одређеног оружја су победили, оздравили душом и на крају почели нормално да живе и што је најважније да заиста уживају и цене реални живот.

На жалост многе самоубице се са великом скепсом односе према сличним случајевима оздрављења. Све савете доживљавају као претњу: „Ја у то не верујем!“, „За мене то није решење!“

Ако си ипак дошао до краја, зар ти није свеједно које методе ћеш испробати? Ако ти се не допадне, можеш да је одбациш и то је све. Ништа не губиш! Зар може бити нешто горе од тога што сада имаш – досадни, нечисти, мучни, непрестани страх од кога ћеш полудети?

 

 

 ………………………………………………………………………………..

[1] Аутор овде говори о савршеном страху. Ипак, Свети Оци, учитељи Цркве говоре о постојању различитих степена страха Божијег. На првом степену, „степену роба“ човек испуњава заповести зато што се боји вечних мука и казне за непокајане грешнике. На степену „најамника“ врши заповести јер очекује плату за то. На трећем, савршеном степену, „степену сина“ човек се боји да кршењем заповести не ожалости Бога и не изгуби љубав Божију. То је савршени страх, то је „љубав која изгони страх напоље“ (1 Јн. 4:18). Међутим, важно је додати да Свети Оци уче да се са сва три степена страха Божијег угађа Богу (Преподобни авва Доротеј Палестински, „Поуке – О страху Божијем“) – прим. прев.

 

Аутор: Михаил Игоревич Хасмински , кризни психолог и психоонколог

Превод: Станоје Станковић

Извор: Анатомия страха

Текстови са кључним речима:

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*