Зашто живети по хришћанским заповестима? (2. део)

Зашто живети по хришћанским заповестима? (2. део)

Заблуда друга

Ова заблуда је у вези са ставом неких људи који не схватају суштину хришћанског морала и смисао испуњења заповести. Они мисле да их треба испуњавати јер је то традиција нашег народа и наших предака или зато што ће испуњење заповести помоћи оздрављењу живота заједнице. Или просто говоре: „неопходно је то чинити јер нам је Бог тако рекао“, не покушавајући да схвате смисао онога што нам је заповеђено. И зашто нам је Бог то заповедио.

Такви одговори нису задовољавајући јер у суштини ништа не објашњавају. Не пружају јасну представу зашто је неопходно испуњавати заповести.

Смисао постоји и он је веома дубок.

Бог је даровао људима слободу воље. Сваки човек има два пута: бити са Богом или против Њега. Избор је управо овакав: „Који није са Мном, против Мене је“ (Мт. 12:30). Трећега нема. Бог љуби свако Своје створење и жели да сви људи буду са Њим. Међутим, Он никога не присиљава. Смисао овог земног живота је – одлучити и изабрати. Док је жив човек није касно изабрати. Међутим, након смрти се већ не може ништа учинити или исправити. Како је говорио Преподобни Варсонуфије Велики: „Што се тиче знања о будућем, немој се варати: што овде посејеш, тамо ћеш пожњети. По одласку одавде нико већ не може да напредује… овде је делање, а тамо награда, овде подвиг, тамо венци.“[2]

За оне који одговоре Богу „ДА“ испуњавање заповести добија најдубљи смисао – оно и јесте одговор и средство сједињења са Богом.

Јер ми у стварности скоро ништа не можемо да принесемо Богу. Скоро ничим не можемо да Му одговоримо „ДА“. Он нас је створио, добили смо од Њега таланте, имање, породицу, па чак и само наше постојање: „у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо“ (Дела Ап. 17:28).

Једино своје што можемо дати Богу је добровољно испуњавање Његових заповести. Испуњавање не из страха и не ради користи већ из љубави према Њему. Сам Господ сведочи о томе: „Ако ме љубите, заповијести моје држите“ (Јн. 14:15).

Так онда сваки пут када добровољно и свесно чувамо заповест Божију, нека и најмању – самим тим сведочимо о нашој љубави према Њему. Одговарамо Му „ДА“.

Испуњење заповести је увек само оно што происходи између човека и Бога. Ако човек не краде или не убија зато што се боји да не оде у затвор, не може рећи да испуњава Божије заповести „не убиј“ или „не укради“, јер оно „што се чини из страха људског није угодно Богу“.[3] Заповест је дата од Бога и испуњење заповести је оно што добровољно и без принуде човек чини ради Бога.

Испуњавање заповести није изнуђено задовољавање некакве спољашње побожности, већ проистиче из унутрашње, добровољне одлуке на дело љубави према Богу. „Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему“ (1 Јн. 4:16), „Ако заповијести моје одржите, остаћете у љубави мојој“ (Јн. 15:10).

Када се син труди да не прави буку да не би пробудио уморног оца који је дошао са посла, или када отац у време глади даје свој оброк сину, или када младић купује цвеће да га поклони вољеној девојци – чине то не зато што их на то принуђује друштвена обавеза, или дуг поштовања традиције предака, или неки скуп прихваћених правила, већ најједноставније – љубав.

Поступајући тако они су потпуно слободни, јер не делују из принуде. Сви такви поступци су добровољни знаци љубави.

Тако и човек који се сједињује са Богом у љубави, постаје истински слободан. Вршење заповести за њега је природно као и удисање ваздуха.

Управо несхватање тога у многоме објашњава стереотип неверујућих и нецрквених људи који гласи: „Живот по заповестима је неслободан живот, а живот у гресима је слобода“.

У стварности је потпуно обрнуто.

У то може да се убеди свако ко се загледа у себе. Како може зло да доноси слободу ако је након њега тешко у души? Како може лаж да доноси слободу, ако она не смирује срце, које је жедно истине?

Речено је: „познаћете истину, и истина ће вас ослободити“ (Јн. 8:32) и „Ја сам Истина„, сведочи Господ Исус Христос. (види Јн. 14:6) Познање Христа и сједињење са њим у љубави пружа истинску слободу, „слободу славе дјеце Божије“ (Рим. 8:21). Како говори апостол Павле: „Све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме.“ (1 Кор. 6:12)

Човек којим нешто влада и који нема снаге да се одрекне онога што није корисно за њега – зар се може звати слободним? Колико људи су себи уништили живот јер нису могли да се одрекну нездраве хране, иако су знали да им није корисна. Покушавали су да је одбаце, али су изгубили битку са угађањем стомаку.

Зар је то слобода?

Не, то је право ропство! Управо тако, јер „сваки који чини гријех роб је гријеху“ (Јн. 8:34); „јер од кога је ко побијеђен томе и робује.“ (2 Петр. 2:19)

У једном познатом вицу говори се како је алкохоличар, прилазећи винском подруму мислио: „ето, жена говори да сам се скроз пропио. Не могу чак ни да прођем поред винског подрума а да не уђем у њега. То није тако!“ Иде поред, затим пролази неколико метара и говори: „па, ето, доказао сам да могу само да прођем поред. Значи нема никакве зависности. То треба прославити“. Затим се враћа у радњу да би купио флашу.

У томе је цела „слобода“ грешника.

Наравно, упропашћени алкохоличар такође има сопствену „слободу“ на пример да ли да купи један или други вињак. Међутим, нико од људи са здравим разумом неће поставити на исти ниво такву „слободу“ од праве слободе од алкохолне зависности.

Тако и „слобода“ избора између разних врста греха не може ни да се пореди са слободом од греха.

И свако у стварности осећа то и схвата да је истинска слобода боља. То се на пример види по томе што се често чак и нецрквени и неверујући људи са великим уважавањем односе према православним подвижницима и старцима за које знају. Њих одушевљава и привлачи светост, која се достиже животом са Христом и у Христу. Њихове душе осећају мирис слободе, љубави и благе вечности који се излива из душа оних који добровољним испуњавањем заповести одговарају Богу „ДА“.

Заблуда трећа

За многе људе, нажалост, представа о хришћанском моралу и средствима за њено достизање своди се искључиво на списак одрицања – не чини то и то, не сме се то и то.

Видевши такав списак, нецрквени човек га примењује на свој живот, чита из њега све што је набројано у списку и поставља питање: па шта остаје од мог живота и чиме испунити створену празнину?

Дакле, узгред, углавном проистиче следећи распрострањени стереотип да је тобож живот моралног човека неизоставно досадан и бљутав.

У реалности досадан и мучан је живот неморалног човека. Грех, попут наркотика, само привремено помаже у заборављању и удаљавању од те туге. Није изненађујуће да грешник, који мислено представи себи сопствени живот без тог наркотика, схвата да ће се сударити са зјапећом празнином и бесмислом који она заправо и јесте. Боји се тога и опет бежи ка греху, као „пас се враћа на своју бљувотину, и: „свиња се окупала па се у блату ваља“ (2 Петр. 2:22). Долазе на ум речи Преподобног Исаака Сирина – он је поредио грешника са псом који лиже тестеру и опијајући се укусом сопствене крви не може да се заустави.[4]

Међутим, Господ у Светом Писму предлаже неупоредиво више: „уклони се од зла и чини добро“ (1 Петр. 3:11). Понекад се у разговорима о моралу морални акценат ставља на први, „негативни“ део ове заповести, док други део, који открива позитивну перспективу нове пуноће живота, није мање важан.

Неки мисле да ова заповест има хронолошки след, то јест да је у почетку неопходно уклонити се од зла, а да већ затим треба приступити чињењу добра. У стварности те ствари су међусобно повезане – чињење добра помаже уклањању од зла и уклањање од зла оставља више могућности да се чини добро.

Заповест „чини добро“ показује да Бог за сваког човека има перспективу изобилног, насићеног, интересантног и благодатног живота. Добро вршено ради Бога чини живот осмишљеним.

Као што човек који је утонуо у грехе, нема скоро уопште времена да се бави добрим делима, тако и човеку који Бога ради и са Богом чини добро већ није до греха. Не зато што он непрестано седи и тресе се: „ох, како да не погрешим, како да не учиним то и то, како да не упаднем у то и то“. Не, већ што се више врлина и благодат Божија изливају у његово срце, тим мање места у њему остаје за грех.

Наравно и хришћанин који је озбиљно ступио на духовни пут, па чак и искусни подвижник може да упадне у грех. Међутим, како је приметио Свети Игњатије Брјанчанинов: „огромна је разлика грешити намерно уз расположеност ка греху, и погрешити због заноса и немоћи уз расположење да се угађа Богу.“[5]

Наравно и скитница која живи на ђубришту је прљава као и човек који је изашао из свог дома у новом оделу, али се спотакнуо и упао у бару. Међутим, свима је јасно да је разлика између једног и другог велика, пошто је за првог уобичајено стање и начин живота да буде прљав, а за другог непријатна несмотреност коју он хоће и може да исправи истог тренутка.

Ако је човек направио избор да буде са Богом и почео да сведочи о том избору својим делима и животом, њега већ ништа не може омести или поколебати, како је обећао Сам Господ: „Сваки, дакле, који слуша ове ријечи моје и извршује их, упоредићу га са човјеком мудрим који сазида кућу своју на камену; И удари дажд, и дођоше воде, и дунуше вјетрови, и навалише на кућу ону, и не паде; јер бјеше утемељена на камену. А сваки који слуша ове ријечи моје и не извршује их, биће сличан човјеку лудом који сазида кућу своју на пијеску; И удари дажд, и дођоше воде, и дунуше вјетрови и ударише на кућу ону, и паде, а пад њезин бијаше страшан.“ (Мт. 7:24-27)

Тако је велики значај испуњавања заповести Божијих. Без тога само именовање себе хришћанином, па чак и признавање Христа Господом не спасавају, јер Сам Он је рекао: „Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мојега који је на небесима.“ (Мт. 7:21)

Воља Оца Небеског није скривена од нас. Она је изражена у заповестима које нам је дао. Ако их творимо, „ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност. Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем.“ (Рим. 8: 38-39)

Неопходно је још нагласити и да саме заповести које нам је Бог дао нису случајне и не могу се мењати. Иако су заповести дате у одређено време, оне отварају пут ка врлинама, које су вечне. Управо зато њихово испуњавање омогућава човеку да постане свет, јер те заповести указују на вечне особине Божије.

На пример, ако човек држи заповест „не чини прељубу“ (2. Мојс. 20:14) чувајући верност супрузи, самим тим он постаје налик на Бога, јер „Бог је веран“ (Рим. 3:4). Ако чува заповест „не сведочи лажно на ближњег свог“ (2 Мојс. 20:16), самим тим се уподобљава Богу јер је „Бог истинит“ (Јн. 3:33). Тако свака заповест узводи ка једној или другој особини Светога Бога.

Из тог разлога што се човек више јача у њиховом добровољном испуњавању тим више постаје свет и сједињује се са Богом.

Зато на питање зашто је Бог људима дао управо такве заповести, постоји један једини одговор: зато што је Он Сам управо такав и те заповести су дате онима који желе да постану слични Њему и кроз то постану „богови по благодати“.

Дакле, хришћански морал и живот по заповестима јесу истина, љубав, слобода, чистота и светост. Ко може то да схвати, биће му лакше да учини главни избор у свом животу – бити са Богом или против Њега.

    НАПОМЕНЕ:

  1. Преподобних Варсануфије Велики и Јован Пророк, Духовно руковођење. М., 2001. С. 513. – у српском издању одговор на питање 606. – прим. прев.
  2. Симфонија по делима светог Тихона Здонског. Прилог магистарској дисертацији: „Святитель Тихон Задонский и его учение о спасении“ доцента архимандрита Јована Маслова. Загорск, 1981. С. 2003.
  3. Преподобни Исак Сирин Слова подвижничка [слово 85]. М., 2002. С. 627.
  4. Свт. Игњатије (Брјанчанинов). Однос хришћанина према својим страстима / Аскетски огледи I.

 

Први део текста можете прочитати овде

 

http://svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/ZabludeMaksimov.htm

 

Текстови са кључним речима:

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*