Teško stanje uznemirenosti (pitanje psihologu)

Teško stanje uznemirenosti (pitanje psihologu)

 

Pomaže Bog…pre svega da skupim nešto malo snage da se skoncentrišem i da kažem da mi je drago da sam pronašao ovaj sajt…ne znam kako da počnem…imam potrebu da sve ispričam..da napomenem da sam osoba koja nema umerenosti u bilo kojoj sferi života..uvek kada nešto počnem da radim moram da prostudiram do kraja i kako vidim uvek to i ostavim..i tako počeo sam mnogo da čitam duhovne knjige i slušao bezbroj pravoslavnih beseda..i u jednom trenutku sam odlučio to je to biću monah..međutim student sam i rekao sam u sebi “ma samo da projurim kroz ovih nekoliko godina“ali sam hteo za taj period da se spremam ovde u svetu..kako to biva sa mnom vodio sam se mišlju “samo postoji ovo i ništa drugo što je u svetu“..i tako postavio sam sebi kao obavezu veliko molitveno pravilo i još na to neprestanu molitvu ili da nazovem pogrešan pristup molitvi..naime usadio sam sebi moram da se klonim svega u svetu i samo da se molim i ništa više..i tako ja u prelesnom stanju…jedna nedelja prolazi,druga,treća…i primetim odjednom da ne mogu da dišem za vreme molitve..onaj osećaj kao da hoćeš duboko da udahneš a ne možeš i počela je glava da me boli ali ne klasičan bol..da napomenem nikada nisam imao problema sa bolovima u glavi ali sada imam osećaj kao da mi je glava puna nečeg teškog,i neprestani strah i to baš jak tj uznemirenost neprestana..unapred da se izvinim što ovako malo nepovezano pričam..kada sam to primetio na početku mislio sam da nije to ništa i da će proći..međutim stanje se sve više pogoršavalo..i u jednom trenutku sam odlučio da se vratim kako sam pre živeo misleći da će uznemirenost prestati ali sada je još gore…sada sam se još više uplašio jer ne mogu da se ni na šta…imam osećaj da sam zaboravio sve…usporen sam u svakom smislu..kao da ne mogu ništa da radim…i imam osećaj da sve što počnem da radim jako prisiljavam sebe na to..i da da napomenem da sam se dugo vodio mišlju kada počnem neku aktivnost “ma šta radiš to to je prolazno nauči se da budeš bez ičega“ tj. ne mogu da se udubim zato što stalno mislim a šta ću raditi kada to završim…i što je najgore što mislim da ovo nikada neće proći da ću ovako celog života..a ja samo hoću da budem normalan i da ne mislim kako ću da mislim..mislim da sam i zaboravio da kako da mislim od neprestanog ponavljanja reči u molitvi…i brine me što sada čim čujem nešto što ima veze sa Bogom ja se odmah setim teškog stanja u toku molitve i u istom momentu se jako uznemirim kao da ću infarkt da dobijem..evo sada moje stanje koje me jako brine:kada čitam nešto ja mislim da li ću moći da se fokusiram,mislim kako ću da dišem…i lupam glavu svaki dan se pitam kako da se vratim u normalu..a ne mogu sam…i mnogo puta mi dođe misao na samoubitsvo jer ne mogu više da mislim…izgubio sam osećaje sve…zaboravio sam kako izgleda kada ti je dosadno,kada si srećan,kada nešto željno iščekuješ…oprostite još jednom ako sam nešto izostavio i molim vas ako znate šta se ovo događa sa mnom…

 

ODGOVOR PSIHOLOGA

 

Bog pomogo, brate

 

Iako bi ovo tvoje pitanje trebalo da bude namenjeno prevashodno jednom iskusnom duhovniku, stanje u kome si se našao ima i svoje psihološke odlike.

 

Pokušaću, pazeći da ne pređem granice psihologije i zađem u oblast duhovnog ( a u delu gde zađem u duhovno da navedem svetootačke stavove na osnovu kojih sam to napisala, jer to ne smem „od sebe“ da pišem) da kažem nekoliko reči o tome šta mislim da ti se događa i šta možeš učiniti dalje da izađeš iz ovog stanja duše.

 

Najpre, ono što je dobro i što ukazuje da si, uprkos težini i uznemirenosti koja te pritiska,  već na dobrom putu tj. da nisi zapao u jako teško stanje (u psihološkom i duhovnom smislu) je to što si smogao snage da ovo pismo napišeš, da se potrudiš da formulišeš svoje misli iako ti one lete i zatražiš podršku i usmerenje kako da se iz tog stanja polako uz Božiju pomoć iščupaš.

To je dobra vest, i imaj to na umu sve vreme – već si krenuo dobrim putem. 

 

Naš prota Dušan će imati verovatno još nešto kao sveštenik da ti napiše, a ja ću izneti ono što kao psiholog i pravoslavna hrišćanka smatram da ti se dogodilo.

 

Mislim da je stanje u koje si upao može biti uzrokovano dvema stvarima (najverovatnije su obe u pitanju):

 

1. nepravilnom pristupu Isusovoj molitvi za početnika u veri:

– pokušavanju da se odmah dosegnu velike visine ili dubine u molitvi , silasku uma u srce, umnosrdačnoj molitvi, težnji da se molimo neprestano.

 

Ovo jeste nepravilno samo iz tog razloga što to pokušava da čini neko ko je početnik , ne samo u molitvi već i u borbi sa strastima, početnik u veri, mlad čovek koji je još uvek jako privezan za ovaj svet, a ko samo ima lepu, iskrenu i veliku želju da mu život ima smisao, međutim nema dovoljnog opitnog duhovnog iskustva, niti duhovno rukovođenje od strane nekoga ko to duhovno opitno iskustvo ima.

 

Svima nam je dato da treba da težimo da se „molimo neprestano“ , međutim, to je nešto što se osvaja čitavog života, zapravo reč „osvojiti“ možda i nije u potpunosti ispravna – zapravo se taj dar dobija samo onda kada ga Bog nama da videvši naš istrajan trud. Dakle, to nije isključivi niti automatski rezultat naše samostalne želje i isključivo našeg truda.

 

Najvažnije je da se mi smirimo pred tom činjenicom da se takva molitva stiče tek na duge staze, bez preskakanja određenih duhovnih stepenika a uz istrajan trud  se očistimo od greha (da se trudimo da prepoznamo greh, da se što češće ispovedamo i trudimo da greh ne ponovimo, a ako ga ponovimo – da ne očajavamo već da ga opet ispovedimo i tako usput polako polako učimo smirenom prihvatanju svoje nemoći)

 

Prihvatanje sopstvene nemoći je neophodno u duhovnom životu –   ne na neurotičan način u smislu kompleksa inferiornosti ili kompleksa manje vrednosti, već zdravog hrišćanskog razumevanja i proživljavanja da mi bez Božije pomoći ne možemo zaista baš ništa a da to što se nama čini da možemo da postignemo sami, da su i te sposobnosti zapravo od Boga nam date).

 

2.u psihološkom smislu uzrok ovom stanju može da se krije u nečemu što se u psihologiji naziva narcizam.

 

Narcizam  u smislu potajne želje (ili, kod nekih ljudi, već utvrđenog uverenja) koja prebiva u nama da smo mi na neki način posebni, da se razlikujemo od drugih ljudi u nekom smislu, da mi možemo ostvariti velika i izuzetna dela, da nas ne zadovoljava nešto malo i skromno, već samo nešto veliko i značajno što će potvrditi našu izuzetnost. Osećamo u sebi veliku želju da brzo osvajamo neke velike, za većinu drugih ljudi, nepoznate i nedostižne duhovne predele.

 

Nismo motivisani da radimo nešto što mora da se „krcka“ po malo na dug period vremena, nešto što traži često monotoni i dosadni trud, već nas jedino motiviše kada mislimo da odmah ili što pre osvojimo nešto jako veliko. (takav je ideal mladih i u pogledu materijalnih dobara: odmah sada i mnogo, bez velikog napora, a nije važno kako i kojim sredstvima)

 

U hrišćanskom življenju nismo motivisani da jednostavno na više meseci ili godina održimo jedno malo molitveno pravilce , ali da ga održimo svakoga dana i ne odstupamo od njega , već smo umesto toga jako željni da se napnemo iz sve snage i da za kratko vreme osvojimo umnosrdačnu neprestanu molitvu i duhovne dubine.

 

To je sve sušti narcizam samo umotan u hrišćansku oblandu kod nas koji smo verujući hrišćani.

 

On se karakteriše upravo u toj težnji ka preterivanju, ka sada i odmah, ka toj preteranoj želji za osvajanjem nečeg velikog , što će povratno da nam da osećanje da smo mi na neki način posebni, izuzetni, značajni, da nismo „obični“.

Narcizam (Sveti Oci su različite aspekte narcizma nazivali samoljubljem, gordošću i taštinom) u manjoj ili većoj meri imamo svi mi koji dišemo na ovoj zemlji.

 

Narcizam je , stoga, često kod početnika u veri koji pokušava da se nauči Isusovoj molitvi ona trula daska na drvenom mostu duhovnog života kroz koju propadnemo u stanje uznemirenosti, očajanja, strahova, anksioznosti, nervne rastrojenosti, misaone razbijenosti…

Đavo je upravo na tome „pao“ i stoga ima jako dobro „lično“ iskustvo kako da nas nasanka na istu sudbinu.

 

Posebno one hrišćane koji su početnici u veri a željni opitnog duhovnog iskustva i osvajanja visokih duhovnih predela.

 

Da iskoristim priliku da ponovim da od narcizma patimo svi, ništa tu kod tebe nije nešto izuzetno niti je ovo što se tebi dogodilo nešto potpuno novo što se nikome nikada nije dogodilo ranije. Čak naprotiv, dosta je učestalo i ti si obična osoba kao i masa ljudi kojima se isto dogodilo.

 

Ako te je ova gornja rečenica , umesto osećaja olakšanja, nekako malo neprijatno žacnula (u smislu shvatanja da si sasvim sasvim običan i ni na koji način izuzetan u smislu onoga što ti se događa)- onda pouzdano možeš zaključiti da u pozadini tog neprijatnog osećanja i nelagodnosti stoji narcizam.

 

Tako ga i ja prepoznajem kod sebe, brate,  i znam da to uopšte nije prijatno.

 

 

3. Nedostatak samopouzdanja i nepravilni pokušaji da se tog doživljaja nesigurnosti i nesamopouzdanja rešimo

Ova tema je blisko povezana sa narcizmom, predstavlja njegov derivat, jer narcizam u svojoj pojavnosti sa jedne strane daje taj kompleks inferiornosti, a na drugoj strani daje iluziju veličine (hrišćanski rečeno taštinu i gordost).

 

Mladi (i ne samo mladi!) ljudi se često osećaju nesigurno tj. pate od nedostatka samopouzdanja.

 

Mi hrišćani znamo da treba da negujemo samopouzdanje koje će zapravo biti Bogopouzdanje, a ne pouzdanje u naše lične spobnosti.  Treba da smo potpuno svesni koje je naše mesto spram Boga, koje je naše mesto u poretku stvari, da se ne preuznosimo niti da se neurotički potcenjujemo.

 

Trudeći se da budemo sasvim obični, skrušeni duhom (shvatajući da sami bez Boga ne možemo baš ništa) , uz istovremeno shvatanje da je Gospod taj koji je SVE-moćan, SVE-držitelj, i da ako smo sa Bogom da nam niko ništa ne može jer nas Bog čuva (a ne neke naše sposobnosti!), da smo svesni, da smo mi bukvalno i samo oruđe u rukama Božijim – tada ćemo uspevati da se, opet uz Božiju pomoć, rešavamo tog neprijatnog osećanja nesigurnosti i nedostatka samopouzdanja, nedovoljne vere u sopstvene sposobnosti, i sticaćemo pravo smirenje, a umanjivati naš narcizam.

 

Približavati se Bogu znači kajati se i truditi se da moralno živimo, da se zaista borimo sa strastima, da se ne trudimo da žongliramo živeći jednom nogom u ovom svetu a jednom nogom u Crkvi (mislim na povlađivanje svojim strastima a ne obavezno i na stvarno povlačenje iz sveta) , i da ispravno verujemo – da znamo Ko je Bog u kojeg kažemo da verujemo, zašto nismo recimo rimokatolici ili starokalendarci, kako tačno glasi učenje Crkve.

 

Smirenost, skrušenost duha, potpuno i neopozivo odustajanje od hranjenja svoje umišljene posebnosti (narcizma), moralan život po učenju Crkve (a ne samo ono „nisam nikog ubio, nisam ništa ukrao“ i „važno je samo da sam u duši dobar čovek“ nego mislim na stvarno uzdržanje od bluda, na dugotrajno i u poslušnosti rađenje dosadnih svakodnevnih poslova u kući i na fakultetu, na uporno održavanje malog molitvenog pravila na više godina… itd) i ispravna vera u Hrista – to su one čvrste daske na mostu duhovnog života.

 

Takođe, važno je da pronađemo stalnog ispovednika –   pritom, ne moramo težiti da nađemo nekog „izuzetnog“ duhovnika (to opet narcizam iz nas progovara), već je dovoljno naći sveštenika koji ima vremena da te primi da se kod njega ritmično , recimo jednom mesečno, temeljno ispovedaš i kaješ za svoje grehove i strasti. Ako te nešto posavetuje, proveri da li je to u skladu sa svetootačkim učenjem.

 

Truditi se da vodimo jedan krajnje običan, povučen, tih, miran i skroman život.

 

Bez svih ovih gore pobrojanih stvari će svako od nas da propadne težeći da se brzo nauči umnosrdačnoj molitvi.

 

Koji su tvoji sledeći koraci?

 

Imaj u vidu da je sada tvoja psiha trenutno vrlo labilna, «polupropustljiva» za različite uticaje i misaone napade, lako te je sada uznemiriti, rasejati, rastrojiti.

Ono što možeš da uradiš je:

 

1) da odsecaš svaku misao koja ti govori da nećeš moći da dišeš, da nećeš uspeti ovo ili ono, da nećeš nikad moći da se fokusiraš, ili da nikad više nećeš biti manje napet a više životno radostan. Jednostavno odsecaj te misli, reci sebi da je sad tvoja duša povređena i da te zato jače napadaju te misli i da će to proći kao što prolazi akutni laringitis kada čovek ostane bez glasa i javljaju mu se misli da će tako biti zauvek.

 2) da odeš što pre na ispovest, da ispovediš ovo što ti se dogodilo i stanja koja ti se posledično dešavaju. Već to će te ti malo olakšati teret teškog psihičkog proživljavanja.

 

3) da se upišeš bar na mesec dana na neki grupni sport (npr. sa društvom koje ide na fudbal da odeš i ti, ili da upišeš neku borilačku veštinu) – ovo je važno da uradiš što pre, već koliko sutra, jer će te fizička aktivnost među ljudima u spoljnjem svetu najbrže odvratiti od preokupiranošću mislima. Bitno je da je grupni sport, da uključuje interakciju sa ljudima.

 

4) kako ti se stanje bude poboljšavalo, tako će biti vreme da se sve više vraćaš svojim obavezama – da učiš, završavaš studije (naš prota Dušan na ovo dodaje da je neophodno za hrišćanina da se posveti radu, svojim sadašnjim obavezama, jer i u monaškom i svetovnom životu dobro je imati struku i na taj način doprineti budućoj zajednici – bilo da je to monaška, bilo bračna. Hrišćanski život podrazumeva ne samo molitvu već i rad.)

Ako vidiš da se i posle nekoliko nedelja (više od 6 nedelja od kako su tvoji problemi počeli) tvoje stanje ne poboljšava, i ako se pogoršava, javi se da vidimo gde da te uputimo da potražimo stručnu pomoć – u duhovnom ili psihološkom smislu.

Neka bi Gospod dao da ti ovo iskustvo i teškoća kroz koju prolaziš bude na korist u daljem hrišćanskom uzrastanju. Na dobrom si putu i samo napred.

 

Svako dobro,

 

Urednik sajta Ima nade

 

…………………………………………………………………………………….

Duhovni saveti u mom pismu su prepričani saveti svetog Ignjatija Brjančaninova koji se mogu pročitati OVDE.

 

 

10 komentara

  1. Mnogo sam se obradovao kada sam video da ste mi odgovorili…čitajući ovo sa suzama od radosti da nisam jedini kome se ovo dogodilo i da će proći…Naime osečam blago poboljšanje..ali uvek sam bio takav da hoću sve odmah…sećam se kada sam bio mali bio sam baš razmažen i sve sam hteo odmah tog momenta a ako ne dobijem ja se treskam i plačem :D…a evo i sada hoću odmah da se vratim u prethodno stanje…još uvek se uzbuđujem za sve…i kada pričam i sve što radim kao da sam usporen..jer znam da me misli pokreću…tokom celog dana ja mislim jao koja će sad misao da mi dođe i baš na svaku misao ja ne znam više kako da odragujem…na samu reč “misao“ mene hvata panika jer znam kroz šta prolazim..a ako i ne mislim na to..u glavi mi samo prolaze misli iz celog mog prošlog života kao brzi voz..ama baš svega se sećam…i kada pričam sa nekim vidim da samo pričam o tome kako je pre bilo lepo..a sve znam i da ne treba se vraćati u prošlost ali eto…:/ i sve što počnem da radim javi mi se “to je strast“…e da i non stop mislim isto kada radim nešto a šta ćeš posle to je prolazno..i zbog toga ja ne mogu da se udubim ni u šta..jer odmah povezujem Isusovu molitvu za trajno..i ovo je važno isto…pošto sam navodno izgubio osećaje za sve ili sam to umislio..da je samo taj strah ostao i ništa više..opet kada nešto radim kao pre ja imam strepnju da li ću se osećati kao što normalno trebam da osećam za određenu radnju..a ovako imam osećaj da kroz sve samo projurim kao da želim da se vratim toj čamotinji i uznemirenosti…možda je to zbog toga što sam se non stop molio i prisiljavao sam se da se molim čak i kroz umne aktivnosti :(((…i eto a ja “samo“ želim da se vratim kada nisam toliko mislio…opet oprostite što vas ovoliko opterećujem..sigurno imate mnogo drugih obaveza… opet mislim da samo postojim ja i da je moj problem najveći ne obazirujući se na druge :/…Bog vam pomogao!!!

    • Urednik Ima nade says:

      Hvala što ste se javili da izrazite zahvalnost – s obzirom da teško nalazim vremena da odgovaram na pitanja koja mi stižu preko ovog sajta, Vaš komentar mi je podrška da to što radim zaista koristi ljudima koji pišu.

      Želim Vam svako dobro od Gospoda – Životodavca i Darodavca svega dobroga.

      Urednik „Ima nade“

  2. Pomaže Bog. Za početak da kažem da mi je drago što sam „naišla“ na ovaj sajt, jer sam na njemu pronašla odgovore koje koje su mi bili preko potrebni. Hvala Bogu što možemo da dobijamo savete od psihologa koji su u pravoslavnoj veri. Stefane, nisi sam, mnogima se to dešavalo, samo malo ko priča o tome. Situacija slična tvojoj se i meni desila pre dve godine. Tačnije sve ovo što si rekao, tako sam i ja razmišljala i bila u takvom stanju, možda i mnogo gorem. Naime, na internetu sam počela da čitam o veri, svaki dan po nekoliko sati sam čitala različite tekstove, da kažem tešku literaturu i postala opsednuta time. Počela sam da se plašim greha, otuđila se od ljudi, u njima samo videla njihove grehe, i umesto da ih volim počela sam da osećam netrpeljivost prema njima, povukla u sebe totalno. Takođe, počela sam da se molim za jednu osobu da mu Bog oprosti grehe i da on poveruje u Boga i time dovela sebe u stanje uninija (osobu sam „upoznala“ preko fejsbuka i zaljubila se, a počela sam da se molim kada sam čula kakav život vodi i pomislila sa ga privedem veri, pri tome ne shvatajući težinu toga, on je koristio moju naivnost i predstavljao se onakvim kakav nije, skoro sam tek saznala da me mnoge stvari lagao) .Mislila sam da izlaza nema, da treba da odem u manastir, zatim mi se javlja pitanje kako ću u manastir kada želim da zasnujem porodicu, da imam decu, zatim kako da se udam ako je i pogled i poljubac greh a ja ni dečka nemam, pa ko će me oženiti tako, pogotovo u ovo vreme kada su na žalost veze takve da se potenciraju seksualni odnosi… Bila sam dobar student, na fakultetu mi je samo diplomski ostao, međutim nisam mogla da se skoncentrišem na to. Što sam se više molila za tu osobu počela sam sve više da upadam u depresiju, gubim apetit ( jela sam baš malo jer sam i to smatrala grehom). Sve u svemu, u meni je bilo potpuno rasulo. A prisiljavala sam sebe da radim teške fizičke poslove do iznemoglosti… Od nasmejane „punačke“ devojke pretvorila sam se u kostura, mršava, bleda u licu, koncentraciju sam izgubila skoro potpuno, ako mi majka kaže da nešto uradim ja zaboravim, a nisam ni imala snage samo mi se spavalo. Roditelji su primećivali da nešto sa mnom nije u redu, a ja sam uporno negirala i govorila kako sam jednostavno izgubila apetit. Išla sam kod sveštenika, koji mi je rekao da svako prima određeni teret prema svojim mogućnostima, da se ne može u spoljašnjem svetu živeti po strogim pravilima kao u monaštvu i da nisam jaka da se molim za nekoga da mu Bog oprosti grehe jer je to borba sa samim đavolom. Da treba da nastavim školu, budem poslušna roditeljima, jer Bog je odredio gde ćemo se roditi, od kojih roditelja.. Sve ima svoje… i još dosta korisnih saveta. Međutim, pošto sam psihički bila jako rastrojena, nisam poslušala njegov savet i nastavila sam da čitam i dalje. To stanje je trajalo oko dva meseca. Sve dok dva dana i dve noći nisam mogla da zaspim i počela da drhtim. Tada sam odlučila da ispričam roditeljima šta se sa mnom dešava. Iako hrišćani ( roditelji veruju u Boga, ali se ne razumeju pojam ispovesti, misle da je malo vere dovoljno a sve ostalo preterivanje…), nije im bilo jasno kako sam moleći se za nekoga dovela sebe u tako stanje duha, ali su naravno učinili sve da mi pomognu. Išla sam kod „Oca Marijana“ na Stave, rekao mi je šta treba da čitam i kako da se molim, a potražila sam i pomoć psihologa. Pila sam antidepresive nekoliko meseci i postala sam opet ona stara, vedra, nasmejana, diplomirala sam, upisala još jednu godinu studija i to završila, nastavila da pišem pesme, počela da učestvujem na književnim manifestacijama… A mislila sam da nema dalje… Da napomenem da mi se stanje depresije nakon godinu dana opet pojavilo, međutim na vreme sam se obratila psihologu. O problemima treba pričati, ne treba se povlačiti u sebe. Sada ako osetim neku tugu, nemir, izađem da prošetam, počnem da pevam, naravno molim se Bogu, ali čitam neku laganu literaturu. Kao što mi je jedan sveštenik rekao “ Azbuka se uči od prvog slova, a ne sve odjednom“. Život je pun uspona i padova, samo se ne treba predavati. Jači smo mi mnogo više nego što mislimo. I ukoliko opet padneš u očajanje nakon nekog vremena, godinu, dve, bori se! Svim snagama. Budi u društvu sa ljudima, šetaj, radi, fizički rad i izlazak u prirodu u lek. Sve najbolje ti želim. Izvinite na gramatičkim greškama, ili ako nešto nije dobro definisano u tekstu. Nadam se da će ovaj tekst pomoći Stefanu, pa i drugima koji se nađu u sličnoj situaciji.

    • Pomaže Bog!!!žao mi je što tek sad vidim ovu poruku…potpuno ista situacija…da ne ponavljam sve što si navela…to je taj strah od greha…i kada sam prestao tako da živim(naglo) taj strah se manifestovao na sve sfere života čak i na sopstvene misli..i to je uzrokovalo neprestanu napetost i bol u glavi tj nazovi bol jer ima perioda kada me ne boli glava ali onda se stres akumulira u predelu grudi nzm ni ja kako da opišem…užas…idem redovno sada kod psihijatra u Jagodini…prepisao mi je antipsihotike..metoten i risar i plus na to lorazepam i mendileks…jeste se popravilo stanje ali nažalost još uvek osećam da mi kao nešto vri u glavi non stop…i to mi mnogo smeta…ali dobro sve se nadam vremenom će se i to rešiti…samo se pitam zašto sam još uvek napet non stop(doduše u malo manjoj meri nego ranije)kada sam prestao toliko da se molim itd.Samo da kažem da mi je drago da sam pročitao ovo i da znam da nisam sam..i naravno drago mi je da si uspela da prevaziđeš taj težak period u životu…

    • Danijel says:

      I meni se nesto slicno desilo pre skoro 10 godina. Zaljubio sam se u devojku koju sam samo upoznao i prosao potpuno isto kao i vi. Naravno, tada sam i upoznao BOga i poboznost, celomudrenost i nevinost pa sam se time i vodio. Cak sam plasio i da se poljubim sa nekom devojkom, jer nisam znao da se ljubim… ALi to je samo bila moja Narcisoidnost, citajuci ovaj tekst psihologa, shvatio sam da je to bila jedna velika opsesija i moja ogromna patnja koja je trajala par godina. A zasto, zato sto sam pomislio da, posto sam nevin mnogo vredim. Ali da napomenem da mi je otac vrlo stroga osoba, koji se trudio da bukvalno ubije svako samopozdanje u meni, stalnim pocenjivanejm i konstantnim batinama. Nije mogao da shvati da ja neisam robot nego zivo bice sa svojim potrebama i mogucnostima. Pa stoga i verujem da je moje zaljubljivanje u devojku za kojom smo bukvalno svi uzdisali, bilo bolno jer sam se smatrao inferiornijim u odnosu na nju. Da smatrao sam da nisam vredan….

  3. Ista stvar se mene desila
    … Razlog – kada zelis duhovne darove da dobijes iz licnih nekih pobuda … to onda ne ispada put ka Bogu nego put od Boga … sta je Djavo uradio nego bas to – pokusao je da zauzme mjesto Boga i otpao, pokusao je da ga imitira ali bez ljubavi … vecina nas cim cuje ,,duhovno,, misli da je to nesto uzviseno gdje nema greske samo blazenstvo … i na duhovnom i na materijalnom putu postoje prepreke i zamke … u materojalnom izgubis auto, kucu, djevojku a u duhovnom mozes da izgubis zdravu svijest, tj da ostetis svoj duh a to je mnogo gore od bilo kakvog materijalnog gubitka … opasan je to put, pogotovo z mlade koji procitaju 4 knjige i oce odma na Boziji presto pa polako zemljaci …

  4. Vukašin says:

    Pomaže Bog svima!

    Hteo bih, da kao pravoslavni hrišćanin, i kao neko ko se borio samo za jedan osmeh puna 3 meseca i još uvek se bori da dođe u Bogom dano normalno stanje, da svima kažem iskreno i od srca, da su Pouzdanje u Gospoda i Vera Gospodu najbitniji za spasenje.Gospod zna dokle su naše mogućnosti, prema tome neće nas predati pogibiji.
    Verovatno nisam neko ko može da uteši ili da da dobar i suštinski bitan savet za olakšanje ovih paklenih stanja i mislenog haosa, a pre svega stručan da bilo šta i govorim, ali ja ću se truditi iz najdublje želje sastradalničke muke, da iznesem svoje iskustvo koliko god mogu iskreno i detaljno, kako bih ako je ikako moguće olakšao svima koji su izgubili svoj duševni mir i ulažu ogromne napore da ga povrate.
    Prošle godine, imao sam niz životnih udaraca, babina iznenadna smrt početkom godine koja nas je veoma uzdrmala,jer je baba bila žena starog kova, puna ljubavi, nežnosti,radosti i najjači oslonac.Porodica u ne baš dobroj materijalnoj situaciji i ta situacija je pravila razdor i haos koji nam je kidao duše svima.Mnogo sam tugovao, ali posle toga me je Gospod digao i dao mi veliku životnu silu.Neopisivo je kako sam se prijatno osećao i koliku sam radost u sebi osećao, u sebi sam mislio:“Pun sam Duha Svetoga, hvala ti Gospode na ovome!“, svaki korak je bio ispunjen samopouzdanjem i nadom.Međutim, to je kratko trajalo..Došao je kraj Avgusta i dočekalo me je još jedno teško iskušenje, umro je majčin otac, moj deda.Tih dana sa svojim najboljim prijateljem radio sam u polju kod njega na selu i učio se radu kakav je bio svakodnevnica naših predaka.Bio sam jako srećan zbog toga.
    Posle sahrane 28. Avgusta, na Uspenije Presvete Bogorodice, Božija je bila volja da me Gospod preda Tami.
    Septembar mesec je počeo, a ja sam osetio da mi se životna sila gubi velikom brzinom.Početni znaci depresije su već bili prisutni ( Bezvoljnost,loša koncetracija,usporenost, apatičnost i naravno veliki strah od svega što se dešavalo).
    Celu jesen i zimu, mene je samo molitva držala da ostanem živ.Sve pozive za druženja, sport ili bilo šta, izbegavao sam, jer nisam bio sposoban.Takođe negativne misli su se samo gomilale i unosile veliku nervozu i strah.Nisam bio sposoban da pomislim na bilo šta pozitivno.Takođe,osećaji su otupeli,gledanje TV-a i čitanje nemogući zbog rasejanosti misli, subjektivna promena okoline je bila prisutna i stvarala veliki strah, apsolutno oko nije videlo nikakvu lepotu koju je Gospod naš dao ovome šaru zemaljskome, čak mi se ovaj svet i sve što ga čini u meni je stvaralo odbojnost i nemir.Bilo je tu poseta i psiholozima, kritikovali su me da sam tvroglav, da sam se „učaurio“, nekad vrlo druželjubiv a sad kao starac.Ostale „simptome“, poput osećaja besmisla,praznine,bespomoćnosti ne smem ni da spominjem koliko su bili teški i koliko me sada muči sama pomisao na to.Sve sam to uspeo da prebrodim uz pomoć Božiju, i pomoć najbližih i prijatelja prvenstveno
    Savetovao bih sve ovde da se sete pravednog Jova i njegovih muka, da ga je Gospod samom nepomeniku predao da mu on pravi zlodela.
    Verovatno će moj potpuni oporavak od sveg tog užasa potrajati još neko vreme, dok mi se svi osećaji ili emocije i misli saberu i vrate u normalu, ali molim vas sve ovde ne gubite Veru pradedovsku ni za živu glavu, ona će vam doneti spas pre ili kasnije.Idite i tražite pomoć i borite se.Bez borbe nema ni ploda.
    Spas svakom, propast nikom! Amin.

  5. Hvala puno na ovoj poruci Vukašine…potpuno isto stanje je i kod mene kao i što sam napisao na početku..prošlo je prilično dosta vremena od tad i vidim napredak ali i dalje…kao da sama pomisao na to sve odmah me vrati kao da sam opet u tom periodu..a da i glava me još boli ne prestaje..imam osećaj kao da je uzrok toliko pomisli u toku dana..ne znam više šta da radim povodom toga…pokušavam da se borim da prihvatim tu glavobolju kao trpljenje neko ali ipak često pomislim na period kada me nije bolela..ali nije to onaj klasičan tup bol nego više kao da mi vri nešto u glavi..bar kad bih znao tačan uzrok..pozdrav svima i hvala vam što odgovarate..neka je Gospod sa vama

    • Vukašin says:

      Stefane,
      Moj ti je savet da se fizički aktiviraš, kao što ti je gore predložio Urednik sajta.Kreni da šetaš, trčkaraš, voziš bicikl.Ako te boli glava, verovatno joj fali kiseonik.Problem sa pomislima koje ne traju ni milisekundu, pre bi se reklo poput impulsa, imam i ja takođe,gomila besmislenog otpada koji me napada, koji nema apsolutno nikakve veze sa mojim životom i pređašnjim životnim iskustvom, ali to je verovatno rezultat nagomilanog straha.Molitvom sam uspeo da i to suzbijem na podnošljivije stanje.Sveti Oci kažu da kad nam dođe pomisao ili makar slika u um, koja nam nije po volji i koja unosi nemir i smutnju u srca, od lukavog je duha i moramo je saseći molitvom, iako ona može biti uporna čak i za vreme molitve.Duša je deo čoveka, koji je stvoren od najfinijeg materijala i kada se ona uzdrma i izbaci izbaci iz takta, jako ju je teško vratiti u normalno stanje.Dobro je što si se javio na ovaj sajt, jer ovde ćeš dobiti suštinske odgovore i svu potrebnu pomoć i ne odustaj.Zapamti da su naši Manastiri neprocenjivo bogatstvo i ne dvoumi se da ih posetiš, jer su oni riznica Duha Svetoga.
      Tvoje, moje i stanja ostale naše braće i sestara, nisu ništa drugo do ispiti naših mogućnosti.Ovde Gospod vrši smotru, pazimo da ne pogrešimo, a nagrada i olakšanje mora doći.Nisi sam u svojoj muci, svi su ovde uz tebe i najvažnije, Gospod je uz tebe.

  6. Draga braćo i sestre,

    Srećan i blagosloven Božićni post 2018. Prašajte! Godine brzo minu, a s njima i bol, kaže se da vreme leči sve. Čitam neko vreme vaše dragocene savete, primere i ispovesti, značajne pre svega i kao pomoć drugima, ali i kao samopomoć, podrška Bogom dana i pružena ruka razumevanja i prihvatanja, ulivanja nade u nalaženju smisla, pa se upitah kako vaše priče sada izgledaju. Ќako ste i kako žovite posle tri godine? Da li bi neko odonapisao vas napisao nastavak ovih vrednih ljudskih susreta duša i duha koji su tako puni hrišćanske ljubavi i plemenitosti? Unapred hvala i učesnicima ove teme i redakciji IMA NADE.

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*