Тешко стање узнемирености (питање психологу)

Тешко стање узнемирености (питање психологу)

 

Помаже Бог…пре свега да скупим нешто мало снаге да се сконцентришем и да кажем да ми је драго да сам пронашао овај сајт…не знам како да почнем…имам потребу да све испричам..да напоменем да сам особа која нема умерености у било којој сфери живота..увек када нешто почнем да радим морам да простудирам до краја и како видим увек то и оставим..и тако почео сам много да читам духовне књиге и слушао безброј православних беседа..и у једном тренутку сам одлучио то је то бићу монах..међутим студент сам и рекао сам у себи “ма само да пројурим кроз ових неколико година“али сам хтео за тај период да се спремам овде у свету..како то бива са мном водио сам се мишљу “само постоји ово и ништа друго што је у свету“..и тако поставио сам себи као обавезу велико молитвено правило и још на то непрестану молитву или да назовем погрешан приступ молитви..наиме усадио сам себи морам да се клоним свега у свету и само да се молим и ништа више..и тако ја у прелесном стању…једна недеља пролази,друга,трећа…и приметим одједном да не могу да дишем за време молитве..онај осећај као да хоћеш дубоко да удахнеш а не можеш и почела је глава да ме боли али не класичан бол..да напоменем никада нисам имао проблема са боловима у глави али сада имам осећај као да ми је глава пуна нечег тешког,и непрестани страх и то баш јак тј узнемиреност непрестана..унапред да се извиним што овако мало неповезано причам..када сам то приметио на почетку мислио сам да није то ништа и да ће проћи..међутим стање се све више погоршавало..и у једном тренутку сам одлучио да се вратим како сам пре живео мислећи да ће узнемиреност престати али сада је још горе…сада сам се још више уплашио јер не могу да се ни на шта…имам осећај да сам заборавио све…успорен сам у сваком смислу..као да не могу ништа да радим…и имам осећај да све што почнем да радим јако присиљавам себе на то..и да да напоменем да сам се дуго водио мишљу када почнем неку активност “ма шта радиш то то је пролазно научи се да будеш без ичега“ тј. не могу да се удубим зато што стално мислим а шта ћу радити када то завршим…и што је најгоре што мислим да ово никада неће проћи да ћу овако целог живота..а ја само хоћу да будем нормалан и да не мислим како ћу да мислим..мислим да сам и заборавио да како да мислим од непрестаног понављања речи у молитви…и брине ме што сада чим чујем нешто што има везе са Богом ја се одмах сетим тешког стања у току молитве и у истом моменту се јако узнемирим као да ћу инфаркт да добијем..ево сада моје стање које ме јако брине:када читам нешто ја мислим да ли ћу моћи да се фокусирам,мислим како ћу да дишем…и лупам главу сваки дан се питам како да се вратим у нормалу..а не могу сам…и много пута ми дође мисао на самоубитсво јер не могу више да мислим…изгубио сам осећаје све…заборавио сам како изгледа када ти је досадно,када си срећан,када нешто жељно ишчекујеш…опростите још једном ако сам нешто изоставио и молим вас ако знате шта се ово догађа са мном…

 

ОДГОВОР ПСИХОЛОГА

 

Бог помого, брате

 

Иако би ово твоје питање требало да буде намењено превасходно једном искусном духовнику, стање у коме си се нашао има и своје психолошке одлике.

 

Покушаћу, пазећи да не пређем границе психологије и зађем у област духовног ( а у делу где зађем у духовно да наведем светоотачке ставове на основу којих сам то написала, јер то не смем „од себе“ да пишем) да кажем неколико речи о томе шта мислим да ти се догађа и шта можеш учинити даље да изађеш из овог стања душе.

 

Најпре, оно што је добро и што указује да си, упркос тежини и узнемирености која те притиска,  већ на добром путу тј. да ниси запао у јако тешко стање (у психолошком и духовном смислу) је то што си смогао снаге да ово писмо напишеш, да се потрудиш да формулишеш своје мисли иако ти оне лете и затражиш подршку и усмерење како да се из тог стања полако уз Божију помоћ ишчупаш.

То је добра вест, и имај то на уму све време – већ си кренуо добрим путем. 

 

Наш прота Душан ће имати вероватно још нешто као свештеник да ти напише, а ја ћу изнети оно што као психолог и православна хришћанка сматрам да ти се догодило.

 

Мислим да је стање у које си упао може бити узроковано двема стварима (највероватније су обе у питању):

 

1. неправилном приступу Исусовој молитви за почетника у вери:

– покушавању да се одмах досегну велике висине или дубине у молитви , силаску ума у срце, умносрдачној молитви, тежњи да се молимо непрестано.

 

Ово јесте неправилно само из тог разлога што то покушава да чини неко ко је почетник , не само у молитви већ и у борби са страстима, почетник у вери, млад човек који је још увек јако привезан за овај свет, а ко само има лепу, искрену и велику жељу да му живот има смисао, међутим нема довољног опитног духовног искуства, нити духовно руковођење од стране некога ко то духовно опитно искуство има.

 

Свима нам је дато да треба да тежимо да се „молимо непрестано“ , међутим, то је нешто што се осваја читавог живота, заправо реч „освојити“ можда и није у потпуности исправна – заправо се тај дар добија само онда када га Бог нама да видевши наш истрајан труд. Дакле, то није искључиви нити аутоматски резултат наше самосталне жеље и искључиво нашег труда.

 

Најважније је да се ми смиримо пред том чињеницом да се таква молитва стиче тек на дуге стазе, без прескакања одређених духовних степеника а уз истрајан труд  се очистимо од греха (да се трудимо да препознамо грех, да се што чешће исповедамо и трудимо да грех не поновимо, а ако га поновимо – да не очајавамо већ да га опет исповедимо и тако успут полако полако учимо смиреном прихватању своје немоћи)

 

Прихватање сопствене немоћи је неопходно у духовном животу –   не на неуротичан начин у смислу комплекса инфериорности или комплекса мање вредности, већ здравог хришћанског разумевања и проживљавања да ми без Божије помоћи не можемо заиста баш ништа а да то што се нама чини да можемо да постигнемо сами, да су и те способности заправо од Бога нам дате).

 

2.у психолошком смислу узрок овом стању може да се крије у нечему што се у психологији назива нарцизам.

 

Нарцизам  у смислу потајне жеље (или, код неких људи, већ утврђеног уверења) која пребива у нама да смо ми на неки начин посебни, да се разликујемо од других људи у неком смислу, да ми можемо остварити велика и изузетна дела, да нас не задовољава нешто мало и скромно, већ само нешто велико и значајно што ће потврдити нашу изузетност. Осећамо у себи велику жељу да брзо освајамо неке велике, за већину других људи, непознате и недостижне духовне пределе.

 

Нисмо мотивисани да радимо нешто што мора да се „крцка“ по мало на дуг период времена, нешто што тражи често монотони и досадни труд, већ нас једино мотивише када мислимо да одмах или што пре освојимо нешто јако велико. (такав је идеал младих и у погледу материјалних добара: одмах сада и много, без великог напора, а није важно како и којим средствима)

 

У хришћанском живљењу нисмо мотивисани да једноставно на више месеци или година одржимо једно мало молитвено правилце , али да га одржимо свакога дана и не одступамо од њега , већ смо уместо тога јако жељни да се напнемо из све снаге и да за кратко време освојимо умносрдачну непрестану молитву и духовне дубине.

 

То је све сушти нарцизам само умотан у хришћанску обланду код нас који смо верујући хришћани.

 

Он се карактерише управо у тој тежњи ка претеривању, ка сада и одмах, ка тој претераној жељи за освајањем нечег великог , што ће повратно да нам да осећање да смо ми на неки начин посебни, изузетни, значајни, да нисмо „обични“.

Нарцизам (Свети Оци су различите аспекте нарцизма називали самољубљем, гордошћу и таштином) у мањој или већој мери имамо сви ми који дишемо на овој земљи.

 

Нарцизам је , стога, често код почетника у вери који покушава да се научи Исусовој молитви она трула даска на дрвеном мосту духовног живота кроз коју пропаднемо у стање узнемирености, очајања, страхова, анксиозности, нервне растројености, мисаоне разбијености…

Ђаво је управо на томе „пао“ и стога има јако добро „лично“ искуство како да нас насанка на исту судбину.

 

Посебно оне хришћане који су почетници у вери а жељни опитног духовног искуства и освајања високих духовних предела.

 

Да искористим прилику да поновим да од нарцизма патимо сви, ништа ту код тебе није нешто изузетно нити је ово што се теби догодило нешто потпуно ново што се никоме никада није догодило раније. Чак напротив, доста је учестало и ти си обична особа као и маса људи којима се исто догодило.

 

Ако те је ова горња реченица , уместо осећаја олакшања, некако мало непријатно жацнула (у смислу схватања да си сасвим сасвим обичан и ни на који начин изузетан у смислу онога што ти се догађа)- онда поуздано можеш закључити да у позадини тог непријатног осећања и нелагодности стоји нарцизам.

 

Тако га и ја препознајем код себе, брате,  и знам да то уопште није пријатно.

 

 

3. Недостатак самопоуздања и неправилни покушаји да се тог доживљаја несигурности и несамопоуздања решимо

Ова тема је блиско повезана са нарцизмом, представља његов дериват, јер нарцизам у својој појавности са једне стране даје тај комплекс инфериорности, а на другој страни даје илузију величине (хришћански речено таштину и гордост).

 

Млади (и не само млади!) људи се често осећају несигурно тј. пате од недостатка самопоуздања.

 

Ми хришћани знамо да треба да негујемо самопоуздање које ће заправо бити Богопоуздање, а не поуздање у наше личне спобности.  Треба да смо потпуно свесни које је наше место спрам Бога, које је наше место у поретку ствари, да се не преузносимо нити да се неуротички потцењујемо.

 

Трудећи се да будемо сасвим обични, скрушени духом (схватајући да сами без Бога не можемо баш ништа) , уз истовремено схватање да је Господ тај који је СВЕ-моћан, СВЕ-држитељ, и да ако смо са Богом да нам нико ништа не може јер нас Бог чува (а не неке наше способности!), да смо свесни, да смо ми буквално и само оруђе у рукама Божијим – тада ћемо успевати да се, опет уз Божију помоћ, решавамо тог непријатног осећања несигурности и недостатка самопоуздања, недовољне вере у сопствене способности, и стицаћемо право смирење, а умањивати наш нарцизам.

 

Приближавати се Богу значи кајати се и трудити се да морално живимо, да се заиста боримо са страстима, да се не трудимо да жонглирамо живећи једном ногом у овом свету а једном ногом у Цркви (мислим на повлађивање својим страстима а не обавезно и на стварно повлачење из света) , и да исправно верујемо – да знамо Ко је Бог у којег кажемо да верујемо, зашто нисмо рецимо римокатолици или старокалендарци, како тачно гласи учење Цркве.

 

Смиреност, скрушеност духа, потпуно и неопозиво одустајање од храњења своје умишљене посебности (нарцизма), моралан живот по учењу Цркве (а не само оно „нисам никог убио, нисам ништа украо“ и „важно је само да сам у души добар човек“ него мислим на стварно уздржање од блуда, на дуготрајно и у послушности рађење досадних свакодневних послова у кући и на факултету, на упорно одржавање малог молитвеног правила на више година… итд) и исправна вера у Христа – то су оне чврсте даске на мосту духовног живота.

 

Такође, важно је да пронађемо сталног исповедника –   притом, не морамо тежити да нађемо неког „изузетног“ духовника (то опет нарцизам из нас проговара), већ је довољно наћи свештеника који има времена да те прими да се код њега ритмично , рецимо једном месечно, темељно исповедаш и кајеш за своје грехове и страсти. Ако те нешто посаветује, провери да ли је то у складу са светоотачким учењем.

 

Трудити се да водимо један крајње обичан, повучен, тих, миран и скроман живот.

 

Без свих ових горе побројаних ствари ће свако од нас да пропадне тежећи да се брзо научи умносрдачној молитви.

 

Који су твоји следећи кораци?

 

Имај у виду да је сада твоја психа тренутно врло лабилна, «полупропустљива» за различите утицаје и мисаоне нападе, лако те је сада узнемирити, расејати, растројити.

Оно што можеш да урадиш је:

 

1) да одсецаш сваку мисао која ти говори да нећеш моћи да дишеш, да нећеш успети ово или оно, да нећеш никад моћи да се фокусираш, или да никад више нећеш бити мање напет а више животно радостан. Једноставно одсецај те мисли, реци себи да је сад твоја душа повређена и да те зато јаче нападају те мисли и да ће то проћи као што пролази акутни ларингитис када човек остане без гласа и јављају му се мисли да ће тако бити заувек.

 2) да одеш што пре на исповест, да исповедиш ово што ти се догодило и стања која ти се последично дешавају. Већ то ће те ти мало олакшати терет тешког психичког проживљавања.

 

3) да се упишеш бар на месец дана на неки групни спорт (нпр. са друштвом које иде на фудбал да одеш и ти, или да упишеш неку борилачку вештину) – ово је важно да урадиш што пре, већ колико сутра, јер ће те физичка активност међу људима у спољњем свету најбрже одвратити од преокупираношћу мислима. Битно је да је групни спорт, да укључује интеракцију са људима.

 

4) како ти се стање буде побољшавало, тако ће бити време да се све више враћаш својим обавезама – да учиш, завршаваш студије (наш прота Душан на ово додаје да је неопходно за хришћанина да се посвети раду, својим садашњим обавезама, јер и у монашком и световном животу добро је имати струку и на тај начин допринети будућој заједници – било да је то монашка, било брачна. Хришћански живот подразумева не само молитву већ и рад.)

Ако видиш да се и после неколико недеља (више од 6 недеља од како су твоји проблеми почели) твоје стање не побољшава, и ако се погоршава, јави се да видимо где да те упутимо да потражимо стручну помоћ – у духовном или психолошком смислу.

Нека би Господ дао да ти ово искуство и тешкоћа кроз коју пролазиш буде на корист у даљем хришћанском узрастању. На добром си путу и само напред.

 

Свако добро,

 

Уредник сајта Има наде

 

…………………………………………………………………………………….

Духовни савети у мом писму су препричани савети светог Игњатија Брјанчанинова који се могу прочитати ОВДЕ.

 

 

10 коментара

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*