Teško stanje uznemirenosti (pitanje psihologu)

Teško stanje uznemirenosti (pitanje psihologu)

 

Pomaže Bog…pre svega da skupim nešto malo snage da se skoncentrišem i da kažem da mi je drago da sam pronašao ovaj sajt…ne znam kako da počnem…imam potrebu da sve ispričam..da napomenem da sam osoba koja nema umerenosti u bilo kojoj sferi života..uvek kada nešto počnem da radim moram da prostudiram do kraja i kako vidim uvek to i ostavim..i tako počeo sam mnogo da čitam duhovne knjige i slušao bezbroj pravoslavnih beseda..i u jednom trenutku sam odlučio to je to biću monah..međutim student sam i rekao sam u sebi “ma samo da projurim kroz ovih nekoliko godina“ali sam hteo za taj period da se spremam ovde u svetu..kako to biva sa mnom vodio sam se mišlju “samo postoji ovo i ništa drugo što je u svetu“..i tako postavio sam sebi kao obavezu veliko molitveno pravilo i još na to neprestanu molitvu ili da nazovem pogrešan pristup molitvi..naime usadio sam sebi moram da se klonim svega u svetu i samo da se molim i ništa više..i tako ja u prelesnom stanju…jedna nedelja prolazi,druga,treća…i primetim odjednom da ne mogu da dišem za vreme molitve..onaj osećaj kao da hoćeš duboko da udahneš a ne možeš i počela je glava da me boli ali ne klasičan bol..da napomenem nikada nisam imao problema sa bolovima u glavi ali sada imam osećaj kao da mi je glava puna nečeg teškog,i neprestani strah i to baš jak tj uznemirenost neprestana..unapred da se izvinim što ovako malo nepovezano pričam..kada sam to primetio na početku mislio sam da nije to ništa i da će proći..međutim stanje se sve više pogoršavalo..i u jednom trenutku sam odlučio da se vratim kako sam pre živeo misleći da će uznemirenost prestati ali sada je još gore…sada sam se još više uplašio jer ne mogu da se ni na šta…imam osećaj da sam zaboravio sve…usporen sam u svakom smislu..kao da ne mogu ništa da radim…i imam osećaj da sve što počnem da radim jako prisiljavam sebe na to..i da da napomenem da sam se dugo vodio mišlju kada počnem neku aktivnost “ma šta radiš to to je prolazno nauči se da budeš bez ičega“ tj. ne mogu da se udubim zato što stalno mislim a šta ću raditi kada to završim…i što je najgore što mislim da ovo nikada neće proći da ću ovako celog života..a ja samo hoću da budem normalan i da ne mislim kako ću da mislim..mislim da sam i zaboravio da kako da mislim od neprestanog ponavljanja reči u molitvi…i brine me što sada čim čujem nešto što ima veze sa Bogom ja se odmah setim teškog stanja u toku molitve i u istom momentu se jako uznemirim kao da ću infarkt da dobijem..evo sada moje stanje koje me jako brine:kada čitam nešto ja mislim da li ću moći da se fokusiram,mislim kako ću da dišem…i lupam glavu svaki dan se pitam kako da se vratim u normalu..a ne mogu sam…i mnogo puta mi dođe misao na samoubitsvo jer ne mogu više da mislim…izgubio sam osećaje sve…zaboravio sam kako izgleda kada ti je dosadno,kada si srećan,kada nešto željno iščekuješ…oprostite još jednom ako sam nešto izostavio i molim vas ako znate šta se ovo događa sa mnom…

 

ODGOVOR PSIHOLOGA

 

Bog pomogo, brate

 

Iako bi ovo tvoje pitanje trebalo da bude namenjeno prevashodno jednom iskusnom duhovniku, stanje u kome si se našao ima i svoje psihološke odlike.

 

Pokušaću, pazeći da ne pređem granice psihologije i zađem u oblast duhovnog ( a u delu gde zađem u duhovno da navedem svetootačke stavove na osnovu kojih sam to napisala, jer to ne smem „od sebe“ da pišem) da kažem nekoliko reči o tome šta mislim da ti se događa i šta možeš učiniti dalje da izađeš iz ovog stanja duše.

 

Najpre, ono što je dobro i što ukazuje da si, uprkos težini i uznemirenosti koja te pritiska,  već na dobrom putu tj. da nisi zapao u jako teško stanje (u psihološkom i duhovnom smislu) je to što si smogao snage da ovo pismo napišeš, da se potrudiš da formulišeš svoje misli iako ti one lete i zatražiš podršku i usmerenje kako da se iz tog stanja polako uz Božiju pomoć iščupaš.

To je dobra vest, i imaj to na umu sve vreme – već si krenuo dobrim putem. 

 

Naš prota Dušan će imati verovatno još nešto kao sveštenik da ti napiše, a ja ću izneti ono što kao psiholog i pravoslavna hrišćanka smatram da ti se dogodilo.

 

Mislim da je stanje u koje si upao može biti uzrokovano dvema stvarima (najverovatnije su obe u pitanju):

 

1. nepravilnom pristupu Isusovoj molitvi za početnika u veri:

– pokušavanju da se odmah dosegnu velike visine ili dubine u molitvi , silasku uma u srce, umnosrdačnoj molitvi, težnji da se molimo neprestano.

 

Ovo jeste nepravilno samo iz tog razloga što to pokušava da čini neko ko je početnik , ne samo u molitvi već i u borbi sa strastima, početnik u veri, mlad čovek koji je još uvek jako privezan za ovaj svet, a ko samo ima lepu, iskrenu i veliku želju da mu život ima smisao, međutim nema dovoljnog opitnog duhovnog iskustva, niti duhovno rukovođenje od strane nekoga ko to duhovno opitno iskustvo ima.

 

Svima nam je dato da treba da težimo da se „molimo neprestano“ , međutim, to je nešto što se osvaja čitavog života, zapravo reč „osvojiti“ možda i nije u potpunosti ispravna – zapravo se taj dar dobija samo onda kada ga Bog nama da videvši naš istrajan trud. Dakle, to nije isključivi niti automatski rezultat naše samostalne želje i isključivo našeg truda.

 

Najvažnije je da se mi smirimo pred tom činjenicom da se takva molitva stiče tek na duge staze, bez preskakanja određenih duhovnih stepenika a uz istrajan trud  se očistimo od greha (da se trudimo da prepoznamo greh, da se što češće ispovedamo i trudimo da greh ne ponovimo, a ako ga ponovimo – da ne očajavamo već da ga opet ispovedimo i tako usput polako polako učimo smirenom prihvatanju svoje nemoći)

 

Prihvatanje sopstvene nemoći je neophodno u duhovnom životu –   ne na neurotičan način u smislu kompleksa inferiornosti ili kompleksa manje vrednosti, već zdravog hrišćanskog razumevanja i proživljavanja da mi bez Božije pomoći ne možemo zaista baš ništa a da to što se nama čini da možemo da postignemo sami, da su i te sposobnosti zapravo od Boga nam date).

 

2.u psihološkom smislu uzrok ovom stanju može da se krije u nečemu što se u psihologiji naziva narcizam.

 

Narcizam  u smislu potajne želje (ili, kod nekih ljudi, već utvrđenog uverenja) koja prebiva u nama da smo mi na neki način posebni, da se razlikujemo od drugih ljudi u nekom smislu, da mi možemo ostvariti velika i izuzetna dela, da nas ne zadovoljava nešto malo i skromno, već samo nešto veliko i značajno što će potvrditi našu izuzetnost. Osećamo u sebi veliku želju da brzo osvajamo neke velike, za većinu drugih ljudi, nepoznate i nedostižne duhovne predele.

 

Nismo motivisani da radimo nešto što mora da se „krcka“ po malo na dug period vremena, nešto što traži često monotoni i dosadni trud, već nas jedino motiviše kada mislimo da odmah ili što pre osvojimo nešto jako veliko. (takav je ideal mladih i u pogledu materijalnih dobara: odmah sada i mnogo, bez velikog napora, a nije važno kako i kojim sredstvima)

 

U hrišćanskom življenju nismo motivisani da jednostavno na više meseci ili godina održimo jedno malo molitveno pravilce , ali da ga održimo svakoga dana i ne odstupamo od njega , već smo umesto toga jako željni da se napnemo iz sve snage i da za kratko vreme osvojimo umnosrdačnu neprestanu molitvu i duhovne dubine.

 

To je sve sušti narcizam samo umotan u hrišćansku oblandu kod nas koji smo verujući hrišćani.

 

On se karakteriše upravo u toj težnji ka preterivanju, ka sada i odmah, ka toj preteranoj želji za osvajanjem nečeg velikog , što će povratno da nam da osećanje da smo mi na neki način posebni, izuzetni, značajni, da nismo „obični“.

Narcizam (Sveti Oci su različite aspekte narcizma nazivali samoljubljem, gordošću i taštinom) u manjoj ili većoj meri imamo svi mi koji dišemo na ovoj zemlji.

 

Narcizam je , stoga, često kod početnika u veri koji pokušava da se nauči Isusovoj molitvi ona trula daska na drvenom mostu duhovnog života kroz koju propadnemo u stanje uznemirenosti, očajanja, strahova, anksioznosti, nervne rastrojenosti, misaone razbijenosti…

Đavo je upravo na tome „pao“ i stoga ima jako dobro „lično“ iskustvo kako da nas nasanka na istu sudbinu.

 

Posebno one hrišćane koji su početnici u veri a željni opitnog duhovnog iskustva i osvajanja visokih duhovnih predela.

 

Da iskoristim priliku da ponovim da od narcizma patimo svi, ništa tu kod tebe nije nešto izuzetno niti je ovo što se tebi dogodilo nešto potpuno novo što se nikome nikada nije dogodilo ranije. Čak naprotiv, dosta je učestalo i ti si obična osoba kao i masa ljudi kojima se isto dogodilo.

 

Ako te je ova gornja rečenica , umesto osećaja olakšanja, nekako malo neprijatno žacnula (u smislu shvatanja da si sasvim sasvim običan i ni na koji način izuzetan u smislu onoga što ti se događa)- onda pouzdano možeš zaključiti da u pozadini tog neprijatnog osećanja i nelagodnosti stoji narcizam.

 

Tako ga i ja prepoznajem kod sebe, brate,  i znam da to uopšte nije prijatno.

 

 

3. Nedostatak samopouzdanja i nepravilni pokušaji da se tog doživljaja nesigurnosti i nesamopouzdanja rešimo

Ova tema je blisko povezana sa narcizmom, predstavlja njegov derivat, jer narcizam u svojoj pojavnosti sa jedne strane daje taj kompleks inferiornosti, a na drugoj strani daje iluziju veličine (hrišćanski rečeno taštinu i gordost).

 

Mladi (i ne samo mladi!) ljudi se često osećaju nesigurno tj. pate od nedostatka samopouzdanja.

 

Mi hrišćani znamo da treba da negujemo samopouzdanje koje će zapravo biti Bogopouzdanje, a ne pouzdanje u naše lične spobnosti.  Treba da smo potpuno svesni koje je naše mesto spram Boga, koje je naše mesto u poretku stvari, da se ne preuznosimo niti da se neurotički potcenjujemo.

 

Trudeći se da budemo sasvim obični, skrušeni duhom (shvatajući da sami bez Boga ne možemo baš ništa) , uz istovremeno shvatanje da je Gospod taj koji je SVE-moćan, SVE-držitelj, i da ako smo sa Bogom da nam niko ništa ne može jer nas Bog čuva (a ne neke naše sposobnosti!), da smo svesni, da smo mi bukvalno i samo oruđe u rukama Božijim – tada ćemo uspevati da se, opet uz Božiju pomoć, rešavamo tog neprijatnog osećanja nesigurnosti i nedostatka samopouzdanja, nedovoljne vere u sopstvene sposobnosti, i sticaćemo pravo smirenje, a umanjivati naš narcizam.

 

Približavati se Bogu znači kajati se i truditi se da moralno živimo, da se zaista borimo sa strastima, da se ne trudimo da žongliramo živeći jednom nogom u ovom svetu a jednom nogom u Crkvi (mislim na povlađivanje svojim strastima a ne obavezno i na stvarno povlačenje iz sveta) , i da ispravno verujemo – da znamo Ko je Bog u kojeg kažemo da verujemo, zašto nismo recimo rimokatolici ili starokalendarci, kako tačno glasi učenje Crkve.

 

Smirenost, skrušenost duha, potpuno i neopozivo odustajanje od hranjenja svoje umišljene posebnosti (narcizma),moralan život po učenju Crkve (a ne samo ono „nisam nikog ubio, nisam ništa ukrao“ i „važno je samo da sam u duši dobar čovek“ nego mislim na stvarno uzdržanje od bluda, na dugotrajno i u poslušnosti rađenje dosadnih svakodnevnih poslova u kući i na fakultetu, na uporno održavanje malog molitvenog pravila na više godina… itd) i ispravna vera u Hrista – to su one čvrste daske na mostu duhovnog života.

 

Takođe, važno je da pronađemo stalnog ispovednika –   pritom, ne moramo težiti da nađemo nekog „izuzetnog“ duhovnika (to opet narcizam iz nas progovara), već je dovoljno naći sveštenika koji ima vremena da te primi da se kod njega ritmično , recimo jednom mesečno, temeljno ispovedaš i kaješ za svoje grehove i strasti. Ako te nešto posavetuje, proveri da li je to u skladu sa svetootačkim učenjem.

 

Truditi se da vodimo jedan krajnje običan, povučen, tih, miran i skroman život.

 

Bez svih ovih gore pobrojanih stvari će svako od nas da propadne težeći da se brzo nauči umnosrdačnoj molitvi.

 

Koji su tvoji sledeći koraci?

 

Imaj u vidu da je sada tvoja psiha trenutno vrlo labilna, «polupropustljiva» za različite uticaje i misaone napade, lako te je sada uznemiriti, rasejati, rastrojiti.

Ono što možeš da uradiš je:

 

1) da odsecaš svaku misao koja ti govori da nećeš moći da dišeš, da nećeš uspeti ovo ili ono, da nećeš nikad moći da se fokusiraš, ili da nikad više nećeš biti manje napet a više životno radostan. Jednostavno odsecaj te misli, reci sebi da je sad tvoja duša povređena i da te zato jače napadaju te misli i da će to proći kao što prolazi akutni laringitis kada čovek ostane bez glasa i javljaju mu se misli da će tako biti zauvek.

 2) da odeš što pre na ispovest, da ispovediš ovo što ti se dogodilo i stanja koja ti se posledično dešavaju. Već to će te ti malo olakšati teret teškog psihičkog proživljavanja.

 

3) da se upišeš bar na mesec dana na neki grupni sport (npr. sa društvom koje ide na fudbal da odeš i ti, ili da upišeš neku borilačku veštinu) – ovo je važno da uradiš što pre, već koliko sutra, jer će te fizička aktivnost među ljudima u spoljnjem svetu najbrže odvratiti od preokupiranošću mislima. Bitno je da je grupni sport, da uključuje interakciju sa ljudima.

 

4) kako ti se stanje bude poboljšavalo, tako će biti vreme da se sve više vraćaš svojim obavezama – da učiš, završavaš studije (naš prota Dušan na ovo dodaje da je neophodno za hrišćanina da se posveti radu, svojim sadašnjim obavezama, jer i u monaškom i svetovnom životu dobro je imati struku i na taj način doprineti budućoj zajednici – bilo da je to monaška, bilo bračna. Hrišćanski život podrazumeva ne samo molitvu već i rad.)

Ako vidiš da se i posle nekoliko nedelja (više od 6 nedelja od kako su tvoji problemi počeli) tvoje stanje ne poboljšava, i ako se pogoršava, javi se da vidimo gde da te uputimo da potražimo stručnu pomoć – u duhovnom ili psihološkom smislu.

Neka bi Gospod dao da ti ovo iskustvo i teškoća kroz koju prolaziš bude na korist u daljem hrišćanskom uzrastanju. Na dobrom si putu i samo napred.

 

Svako dobro,

 

Urednik sajta Ima nade

 

…………………………………………………………………………………….

Duhovni saveti u mom pismu su prepričani saveti svetog Ignjatija Brjančaninova koji se mogu pročitatiOVDE.

 

 

10 komentara

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.