Сигуран ослонац у превазилажењу кризе (2.део)

Сигуран ослонац у превазилажењу кризе (2.део)

Можда ћете од људи којима помажете такође добити подршку и саосећање, разумевање и бригу, јер нико не може тако да разуме човека који страда, као особа која сама страда или је страдала. Такав човек је истински способан да саосећа у вашој жалости и радости, за разлику од многих лажних пријатеља који не могу да вас разумеју у несрећи, који су у радости са нама, а у жалости нестају под различитим изговорима. Чак ако и сами не видите људе којима помажете, али знате да то чините њих ради и у том случају ћете осетити захвалност. Добро је метафизично. Оно се враћа када га не очекујеш, и то на потпуно задивљујући начин, из правца где не можеш ни да очекујеш. Добро не пропада и не нестаје. Чинећи добро ми сами на несхватљив начин постајемо бољи.

Разумљиво је да је захвалност постоји од стране људи којима сте помогли. То је важно, али ви ипак желите да захвалност и признање добијете и од ЊЕГА (ЊЕ). Шта са тим?

Врло је једноставно. Након што помогнете некоме најпре ћете осетити да вам је искрена захвалност од људи који су у невољи потребнија, него неискрена од ЊЕГА (ЊЕ). Стотину пута сам то видео и настављам да виђам сваки дан. Када човек види да постоје људи којима је још теже него њему често преосмишљава сопствену ситуацију. Долази до реалног схватања сопствене ситуације, а не нарцисоидног и надувеног подизања мишљења о себи. Сем тога, издигавши се изнад ситуације човек често може да увиди ефикасне путеве њеног превазилажења. Поглед на ситуацију са стране помаже нам да помогнемо другима, приморава нас да се одвојимо од свог „Ја“.

Свима је познато знају да врло често човек који преживљава кризу почиње да осећа неповерење према другим људима. То је нормално. Када доживимо повреду,  страх од поновне повреде приморава нас да будемо веома опрезни. Међутим, опрезност затим прелази у потпуно неповерење, а неповерење нас са своје стране лишава контакта, пажње, могућности да стварамо нове односе, итд. Притом нам је након трауме веома тешко да се научимо да верујемо у људе. Врло се бојимо да не добијемо нову трауму.

У таквој ситуацији нам опет помаже наша жртвеност, милостиња и добра дела. Све то нам помаже јер сами бирамо објекат милосрђа и ништа не тражимо заузврат. Искрено помажемо не осећајући од тих људи опасност од наношења трауме. Људи у огромној већини (чак и ако нам то не говоре) осећају захвалност према нама. И ми то врло добро осећамо. У исто време топи се лед неповерења према свету у нама и ми се брзо исцељујемо од трауме.

Након што се човек одупре једном ногом о тврдо тле милосрђа бол одмах почиње да нестаје, живот се поново наставља, јавља се разумевање и сигурност. Обично се човек који помаже другима укључује у нови круг општења који поседује друге, истинске вредности засноване на узајамној подршци, саосећању и помоћи. Погледајте на волонтере! Какви су то људи! Они се у корену разликују од просечних колектива. Тамо је обично истински, прави живот, тамо су истинске вредности, искрено општење и пријатељство – заиста неопходне ствари.

Долазећи у тај колектив можете наћи и истински живот и сигурну подршку за себе. У случају да нисте у групи волонтера већ као појединац чините добро дело, свест о користи другоме, свест да сте другоме потребни и осећај саосећања сигурно ће у вама заменити све болне симптоме које је криза покренула.

Желео бих да кажем пар речи о још једној позитивној појави која се тада догађа. Није тајна да након тешких раскида, након других тешких криза човек осећа унутрашњу опустошеност. Та празнина чини живот неиздрживим. Потребно је испунити празнину, унутрашњи вакуум који просто усисава. Добра дела, милосрђе, чињење милостиње најбоља су средства да се та празнина испуни и то новим садржајем, најбољег квалитета.

Сем тога, још једном наглашавам, стајете на чврсто тло изишавши из смрадног блата кризе. Поставивши једну ногу на чврсту основу милосрђа и добра имате где да ставите и другу. То је реално изузетно чврста основа за савладавање кризе.

Потпуно сам убеђен да је за излазак из кризе овај корак један од најједноставнијих, лако остваривих и ефикасних.

Моја лична запажања (као и других колега који раде у нашем Центру) потврђују  да људи који преживљавају кризу породичних односа и који почну да на један или други начин помажу другима буквално четири пута брже излазе из кризе. Понекад се излазак из кризе догађа толико брзо да си чак и задивљен тиме!

Наравно, неки могу да помисле да тренутно нису у стању да помажу другима. У питању лукаво оправдање. Човек који тоне не може рећи спасиоцу да није у стању да буде спашен. То је глупо. Да бисте се спасили једноставно је НЕОПХОДНО да учините напор за своје спасење.

Много људи који чита овај текст осећа се као да је на усахлом пољу, не знају да шта даље да раде и предузму. Сви желе да то поље оживи, да донесе плодове, да радује очи и срце. Најједноставније што може да се уради је да се у себе узму семена добра и посеју на том пољу. Без семена нема клијања, без добра нема љубави, без срдачног труда не може бити среће… Желим да приметим да када идете путем милосрђа, помоћи другима и саосећања не губите ништа, не ризикујете ништа. Ново позитивно искуство представља увек добитак, не губитак.

На крају желим да испричам неколико типичних случајева.

За помоћ ми се обратила млада жена коју је напустио муж. Била је у веома тешком, депресивном стању. Није могла нормално да једе (није било апетита), лоше је спавала, имала је изузетно повишен крвни притисак на нервној бази, хронична псоријаза се активирала. Непрестано је анализирала ситуацију због које су се распали њихови односи (тим више што је сама била веома одговорна за то). Непрестане присилне мисли јој нису дале да се опусти. Такође је имала и самоубилачке намере. Није видела излаз. Сматрала је да је ништа неће спасити осим помирења са мужем за шта није било никаквих шанси. Она је то врло добро схватала. Предложио сам јој да се мало одвоји од своје трагедије и да помогне породици са дететом оболелим од рака. На мој наговор се сложила са напором. Ишла је тамо четири пута. Пета посета се поклопила са сахраном детета. Након тога је много схватила, почела да подржава родитеље у тузи и… код ње је све прошло. Душевне муке су одступиле, чак је псоријаза прешла у ремисију. Њено психолошко стање је постало нормално. Прекинули смо консултације, почели да се чујемо са времена на време јер њој више психолошка помоћ више није требала. У слободно време је почела да се бави волонтерским радом и… кроз месец дана муж се вратио иако, признајем, нисам чак ни веровао у такву могућност.

Друга жена коју је напустио муж, дошла је на разговор код мог колеге у стању најтеже депресије. Она апсолутно није видела излаз. Ситуација се компликовала тиме што је имала већ 42 године, деце није било. Са одласком мужа отишла је и последња нада. Када је дошла на другу по реду психолошку консултацију, упознала се у Центру са другом женом чије је дете било веома болесно. Разговарале су, жена је осетила саосећање, почела да помаже мајци детета. Почела је да одлази у дом болесног детета, да јој помаже (имала је финансијске могућности). Четврте консултације није ни било. Након што је почела да помаже тој породици, одмах је почела нагло да јој пролази депресија (Депресија је била веома снажна. Хтели смо да је пошаљемо на разговор код психијатра).

Сада она активно помаже породицама у којима има оболелих од рака. Створила је фонд при својој комерцијалној фирми.

Још један млади човек, који је имао добар, добро плаћени посао, налазио се у стању депресије која је дуго трајала. Жена га је напустила због његовог најбољег пријатеља. Он то није могао да преживи и почео је да пије. То му, наравно, није помогло јер је сам алкохол депресив (анти-депресивне особине показује веома кратко на самом почетку систематске употребе). Потпуно се изоловао од другова (била га је срамота јер га је напустила жена). Престао је да живи испуњеним животом, уопште није покушавао да изгради друге односе.

Након пола године таквог живота развио се алкохолизам. Притом иако је и ишао свакодневно на посао, квалитетно испуњавао своје обавезе, престао је да види смисао у заради новца и том послу. Помогло је чудо. Питали су га да финансијски помогне у једном делу милосрђа за конкретне болесне људе. Он је помогао без посебне жеље, али га је заинтересовало да види где је отишао новац. Када је видео реалне резултате помоћи људима од његовог новца, одједном је увидео смисао у свом раду. Он је зажелео да помогне још, а за то је требало узети и допунски посао! Када је узео додатни посао, изјаснило се да је то несместиво са алкохолом. Одбацио је пиће. Он је давао, наравно, само део своје зараде, али и то је било довољно да види плод своје помоћи. Он је осетио да је неопходан другима и почео да излази из депресије. Кроз пола године створио је нову и јаку породицу. Недавно се у њиховој породици родила кћер. До сада активно помаже на пројектима милосрђа који га је на тако чудесан начин избавио од депресије. То је истинско чудо јер да се то није догодило он би био само још један алкохоличар више. У сваком случају, уверен је да би се то неизоставно догодило да није покушао да помогне добром делу. Нажалост, примера таквог жалосног краја има премного.

Ову причу нам је испричала Марија.

Знам једног човека, који је могао да помогне старима, болеснима или напуштеној деци новцем, али је одлучно одбијао да буде у контакту са њима. Каже, немам стрпљења, душевних сила, а децу уопште не волим. Деца ће то осетити и биће им још горе. Једном су га познаници довукли у дечији дом. Управо у тренутку када су се проблеми јавили код њега. И ето он стоји у свом лошем расположењу међу децом коју „не воли“ и који трче ка „тета Катјама“ и „чика Романима“ и осећа се усамљен. Затим су све „тете“ и „чике“ почеле да се баве децом, корице цветне свеске се испуњавају. Наш херој стоји сав несрећан због своје „недостојности“ и проблема. Стоји, стоји, гледа – „тета“ и „чика“ има мало, деце је много. Ништа не умеју сама, све треба показати, просто се грабе за пажњу. Када је жалост због тога превазишла сва његова размишљања о недостацима пљунуо је на њих и похитао да помогне деци. Како су скочила на њега, како су та три сата пролетела! И шта?

Ни једном се чак није ни сетио да не воли децу, ни једном се није наљутио. Како бити љут, они и онако бригу не виде, иду неочешљана и у поцепаним папучама, васпитачи само наређују. Када је дошло време да се иде, деца нису само тета Катјама, чика Роману, већ и њему ишла као рођеном да се загрле пред одлазак. Ту је он и схватио да није битно да ли он ту воли, да ту нису важни његова љубав и душевно стање. Њега воле! Зато што је дошао и уделио им делић свог времена. То осећање га је тако грејало на путу кући! Он им је потребан, какав год био. Од тада он тамо одлази, ретко, али редовно. Душу открављује и децу греје.

аутор: Михаил Хасмински

први део текста можете прочитати овде

© Pobedish.ru
© Imanade.org (превод)

Текстови са кључним речима:

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*