Сарадња свештеника и психијатра је неопходна

Сарадња свештеника и психијатра је неопходна

Да ли је потребно да свештеник уме да разликује духовну болест од психичког поремећаја? Да ли духовник може да забрани медикаментозну терапију? Да ли се треба обратити за помоћ неверујућем психијатру? Теме као што су психичка обољења, узроци њихове појаве и методе лечења изазивају мноштво питања, како у друштву генерално, тако и у православној средини. Ова компликована тема обавијена је мноштвом митова и стереотипа, чијим се разоткривањем неуморно, већ ево скоро четврт века бави православни лекар-психијатар, Димитрије Александрович Авдејев.

 

Димитрије, какво је Ваше мишљење, колико је важно за свештеника да познаје основе психијатрије, да ли је савременом свештенику неопходно да разликује духовне болести од душевних (психичких) поремећаја?

 

– Одговарајући на ово питање може се дуго образлагати колико је ово важно и неопходно, наводити много аргумената „за“ и тако даље. Желео бих да наведем једноставан пример из сопствене праксе који даје исцрпан одговор на Ваше питање. Скоро ме је звала једна жена и рекла: „Ових дана нам је дошао свештеник из храма да нам освети стан. Била сам кући са дететом. Свештеник се помолио, осветио наш стан а затим ме је одвео на страну и рекао да можда моје дете има здравствене проблеме и посаветовао ме да се обратим Вама за савет. Рекао ми је да је читао Ваше књиге, слушао Ваша предавања. Ја сам, наравно, и сама примећивала да са психом мог детета нешто није у реду али нисам сама желела себи да признам то.“ Ова жена је дошла у ординацију заједно са дететом. И свештеник и мајка су били у праву. Дајући прву дијагнозу детету послао сам га на хоспитално лечење. Родитељи у оваквим случајевима веома страхују, боје се лечења, последица. Умирио сам мајку и дао јој практичне савете. Након пар месеци жена ме је поново позвала, рекла да је дете прошло лечење, да му је много боље и да ће сада бити под контролом лекара. Речима: „Хвала Вам докторе и хвала свештенику“ завршила је разговор. Видите колико је ово важно. Таквих случајева је много, када свештеник први примећује болест и тактично саветује особи да се обрати лекару за помоћ.

 

– У питању је заиста сарадња свештеника и лекара? Значи ли то да су прошла времена када на исповести свештеник прекорева човека који болује од депресије за страст унинија (чамотиње) и говори му да појача пост и молитву?

 

– На жалост, та времена у вези са депресијом и унинијем су још увек присутна. Пре неколико дана ми је у ординацији била жена из Краснојарска. Сибирски град, велики, развијени. Растојање између Краснојарска и престонице је прилично велико. По овдашњим ценама, долазак у Москву за становницу Краснојарска је скуп подухват јер, како се испоставило, она нема велика примања. Како се она нашла у мојој ординацији у Москви? Испричала ми је да већ дуго времена пати од унинија, апатије. Често је свештенику говорила о свом стању и након још једне исповести саветовали су је да иде у Тројице-Сергијеву Лавру да јој „читају молитве“. Да, наравно, могло је да се претпостави да је страст унинија изазвана нападом демона. Међутим, нико из њеног окружења није чак ни помислио да она може бити болесна. И ето, жена која је прешла хиљаде километара, дошла је у Лавру, живела тамо у гостионици и дошла на Чин изгнања злих духова. Она је ту дошла са надом да ће јој постати боље али се њено стање није побољшало. Она у потпуном очајању долази у моју ординацију. Сат времена разговора, клинички преглед довели су ме до недвосмисленог закључка да је код ње у питању ендогена депресија, то јест, обољење које се јавља на физиолошком нивоу и мало зависи од духовног стања. Одредио сам јој терапију која је сада већ почела да даје позитивне резултате.

Поводом „читања молитава против злих духова“ желео бих да посебно кажем. Нисам свештеник и не усуђујем се да постављам духовне дијагнозе, али бих ипак желео да се обратим свештеницима: униније (чамотиња) може понекад бити последица психичког обољења. Поставите себи питање да ли човек има духовну болест или је у питању ипак психичка болест? Болест може да се покаже на различите начине: у облику бунцања, маничних стања, компулзивних стања, чамотиње, страхова, губитка памћења, такође и да се манифестује слабошћу, губљењем снаге, апатијом, брзим замарањем. Такво стање особе се не може објаснити једино духовним разлозима!

 

– Сигурно је да нестручном човеку није лако разликовати једно од другог. Да ли можете дати савет како разликовати на пример депресију од унинија (чамотиње)?

 

– Присетимо се одломка из „Основа социјалне концепције Руске Православне Цркве“. У овом документу нема дела који је посвећен болестима очију или хирургији, али постоје делови о психијатрији и наркологији. И то није случајно, јер Црква има своје мишљење о узроцима психичких обољења. Таквих узрока има три: биолошки јер је још Преподобни Јован Лествичник говорио да такве болести могу да се јаве из „природе“. Друга два узрока су духовне врсте: греховне страсти и демони који себи налазе „склониште“ у недрима сваке страсти.

Постоји танка граница између унинија и депресије коју је важно разликовати. У првом случају је у питању поробљеност душе греховним страстима (унинија и туге), у другом случају је болест коју је потребно лечити методама савремене медицине (депресија). Молити се, обраћати се Господу за помоћ потребно је у оба случаја. Међутим, у другом случају потребна је и помоћ лекара. Да би неко био у стању да разликује једно од другог потребно је да се заинтересује за ову тему, да прочита нешто. У правцу помоћи верујућим људима и свештеницима написао сам чак и књигу „Униније и депресија: сличности, разлике, лечење“. Важно је и неопходно разликовати их јер је у првом случају потребно пронаћи грех и покушати са исцељењем духовним средствима, а у другом случају је у питању болест коју је такође потребно лечити и медикаментима. Најважније је да овде нема никаквог супротстављања, већ напротив, треба да постоји синергија, као два крила птице, сарадња лекара и свештеника.

У пракси то може изгледати рецимо овако. Замислите људе у реду за исповест. Уморни свештеник стоји у исповедаоници. Прилази му девојка са тужним очима, обореним ниско, каје се због непрестаног унинија, због тога што јој се не живи, јављају јој се мисли да заврши са животом. И ту се код свештеника покреће, да се изразимо језиком медицине диференцијална дијагностика: да ово није болест? Да ли овој девојци треба да се укаже да она можда има психичко обољење? Посебно је то актуелно сада, у време пролећа када депресија има тенденцију да се појача.

 

– Многи православни хришћани имају духовнике. Да ли се сусрећете са појавом да неки духовници не благосиљају својој духовној децу да пију лекове, а особа је болесна и лечење јој је неопходно?

 

– На велику жалост, сусрећем се. Прилично често свештеници не дају благослов за лечење, рођаци оболеле особе се не слажу са лечењем. На питање: „а зашто?“, и једни и други дају исти одговор: „упропастиће га“.

У друштву су се формирали чврсти негативни стереотипи о лекарима-психијатрима, о психотропним препаратима. Постоји мишљење да ће таблете обавезно дезорганизовати личност, направити „биљку“ од човека, како говоре многи противници медикаментозног лечења. Међутим, у томе и јесте елементарно непознавање суштине деловања медикаментозних препарата. Заиста, позитивни ефекат многих лекова у психијатрији наступа кроз заштитно успоравање нервног система. У томе се састоји особеност лечења психичког поремећаја.

Да би ово било разумљивије навео бих следећи пример: замислимо да смо хоспитализовали свог рођака због операције слепог црева. На операцији су му, наравно, отворили трбушну дупљу. А неко може рећи: „Замислите, они су му распорили стомак!“ Али свима, па чак и људима који нису лекари је јасно да је неопходно да се направи рез на стомаку да би се уклонило слепо црево. Није могуће пружити помоћ на други начин. Исто је и са препаратима које одређујемо – лечење није могуће без заштитног успоравања. Иако наука не стоји у месту и у том правцу је урађено много. Сада се појављују нови препарати који не делују негативно на психу. Међутим, у сваком случају болесном човеку је лечење неопходно јер стручно и на време започето лечење представља одличну рехабилитацију, одличну ремисију, а понекада и потпуно оздрављење.

Што се тиче савета неких духовника, ускраћивање благослова за лечење психичких поремећаја је грешка. Разумљиво је да се многе црквене особе саветују са духовницима у вези са животно важним питањима. Душевно здравље је једна од таквих тема, тим пре што сваке године број психичких поремећаја вишеструко расте. Зато се моје православне колеге и ја трудимо да до свештеника донесемо основе пастирске психијатрије. И у Русији и у иностранству сам говорио и говорим на пастирским семинарима, у богословским институцијама, пишем текстове и књиге на ту тему. Савременом свештенику је важно да буде упознат са овом проблематиком, посебно зато што мноштво психичких поремећаја не захтева клиничко, медикаментозно лечење, јер су изазвани греховним немоћима, страстима које су поробиле људску душу. На пример, данас је нашу земљу буквално запљуснуо талас самоубистава, на велику жалост, дечијих. А познато је да је самоубиство проблем не болесних, већ здравих људи. У овом случају је недопустиво бавити се експанзијом психијатрије. Често се узроци самоубистава налазе у неразумевању смисла људског живота, у одсуству духовности, понекада и у очигледно греховном начину живота. Главно „лечење“ ове болести састоји се у проповеди Православља, уцрквењењу, васпитању деце у духу хришћанског вероучења. Поремећаји у којима доминирају греховне страсти представљају један од најважнијих узрока код великог процента – управо 80% од укупног броја психичких обољења. Међутим, говорећи о њима, не сме се заборавити и на преосталих 20%.

 

– Димитрије, није тајна да се многи људи боје психијатара. А верујући људи још желе да се лече и код православног лекара. Међутим, не може се често наићи на специјалисте који исповедају Православље. Да ли се можемо лечити код неверујућег лекара.

 

– Као прво, не треба се бојати лекара-психијатара. Наравно, боље би било лечити се код верујућег лекара. Међутим, хајде да раздвојимо неке ствари. Постоји психијатрија, психотерапија и психологија. Ако говоримо о помоћи лекара-психијатра онда ова врста помоћи не подразумева бригу о души. У великој мери је у питању помоћ стручњака, клиничара која је усмерена на дијагностику психичких поремећаја и њиховом отклањању уз помоћ биолошке терапије, медикамената. То јест, помоћ клиничког лекара није и помоћ души што не могу да кажем за психотерапију и психологију. Зато је у одређеним ситуацијама потпуно допустиво обратити се за помоћ психијатру који није црквена особа. Међутим, његова помоћ мора бити строго професионална. Данас је законски забрањено лекару-психијатру да на било који начин утиче на религиозна осећања човека, на угрожавање религиозног достојанства. Ако лекар почне нешто да исмева, да говори, на пример, да се скине крст – знајте да је то једноставно недопустиво. Постоји закон који штити права психички болесне особе које налаже да се чак и у болницу, ако је неопходно, може позвати свештеник.

Међутим, у психотерапији и психологији је потребно бити веома пажљив. Овде говоримо о бризи која се указује души и ту није свеједно којим методама и начинима ће стручњак помагати. Ја не бих отишао на консултацију код психолога који не исповеда православну веру[1]. На срећу, данас у Москви и многим областима такође има све више и више православних психолога и психотерапеута. Многи имају саветовалишта при храмовима и ова тенденција ме радује. Дакле, ако постоји могућност, изаберите верујућег стручњака и побрините се за своје душевно и духовно здравље.

 

 

Аутор: Димитрије Авдејев,православни психијатар и психолог

Превод: Станоје Станковић

Извор: сајт Димитрија Авдејева

 

 

[1]

Скренули бисмо пажњу на околности у којима доктор Авдејев говори, околности које након пар реченица и сам објашњава – да у Русији постоји успон и тенденција развоја психологије са православним, светоотачким гледиштем. На жалост, у Србији не постоји организована помоћ православних стручњака на нивоу који је присутан у Русији, тако да црквена особа понекада мора да изабере условно речено, „мање зло“, тј. да изабере психотерапеута који није верујући али који стручно и са љубављу ради свој посао. Наравно, много би било лакше да се одлази на консултације код православно верујућег стручњака, јер саветовање у случају када одлазимо код нецрквеног психотерапеута увек изискује опрез и „гард“ у одређеној мери, посебно када се поведе разговор о духовности о којој данас ретко ко да има јасне и чврсте представе. – прим.прев.

 

 

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*