Психолог при православном храму – чему он, ако је свештеник ту?

Психолог при православном храму – чему он, ако је свештеник ту?

Православним људима је често својствен опрезан однос према психологији: да ли је то штетно по душу? Међутим, овај стереотип бива оборен самим животом. Испоставља се да психолози могу бити и православни и штавише, они могу да раде заједно са свештеницима, свако са своје стране указујући помоћ људима у решавању не само душевних, већ често и духовних проблема. Како се то догађа?

Разговарамо са руководиоцем православног Центра кризне психологије при храму Христовог Васкрсења на Семеновској у Москви, Михаилом Хасминским.

 

 

Из полиције у психологе

 

 

Ви сте раније радили у полицији, затим сте постали психолог. Нетипична прича, одмах да кажем.

 

  • Да, потпуно нетипична. Док сам радио у органима одржавања реда, већ сам имао и друго, психолошко образовање, стечено као допунско док сам учио на Академији министарства унутрашњих послова, почетком 90-их година. Треба рећи да је ниво предавања тамо био врло озбиљан, притом, што је важно, нас су усмеравали на практичан рад са људима, посебно са људима који су се нашли у тешкој животној ситуацији, пре свега са жртвама криминалних преступа. То јест, имао сам два висока образовања: једно правно, друго психолошко. Када сам касније радио на различитим оперативним дужностима, стечена психолошка знања сам користио у различитим ситуацијама, она су била присутна у позадини.

 

Како се догодило да сте Ви изненада постали православни психолог?

 

  • Знате, и мене самог запрепашћује ова путања – из полицајца у психологе. Ја никакво посебно интересовање за психологију нисам имао. Тешко је поверовати да можеш једном да одеш у Тројице-Сергијеву Лавру и вратиш се као други човек, са потпуно другим мислима, погледом на свет, жељама.

 

Зашто је тешко?

 

  • Зато што је гледајући са стране, по мом мишљењу, тешко у то поверовати. Уопште, мени је јако тешко да говорим о томе, то је било истинско чудо. Генерално речено: једном сам потпуно случајно ишао у Тројице-Сергијеву Лавру, поклонио се моштима Преподобног Сергија Радоњешког. И изненада, на путу назад за Москву, схватио сам да се не налазим на свом месту. Изненада се јавила јасна жеља да помажем људима који су болесни од рака.

 

У то време узгред, моја мама је имала рак на последњем стадијуму који је након овог путовања неочекивано прешао у чврсту ремисију запрепастивши лекаре. Идем, дајем отказ и почињем да радим као психолог у Руском онколошком центру „Блохинове Академије медицинских наука“ и као волонтер у Првој болници за децу са онколошким обољењима.

 

Сигурно се јавља питање, ако човек прави овакве преокрете, како је могуће да је толико дуго служио у полицији и како су му давали да носи оружје (осмехује се). Међутим, уверавам Вас да је то било потпуно нормално, једноставно ме је Бог посетио. Иако је, гледајући са стране на све то, можда заиста деловало чудно.

 

 

То јест, Ви сте отишли из полиције не зато што сте се разочарали у тај посао?

 

  • Не, никакве разочараности није било. Просто када Бог посећује човека, он види живот из унеколико другачијег угла, у њему се појављује други смисао и друге тачке додира, последично се откривају и друга места за служење.

 

Питам Вас то јер у друштву постоји много предрасуда против те професије…

 

  • У полицији као и свуда има разних људи. Могу рећи да сам током службе у структурама полиције видео задивљујуће људе, самопожртвоване, који су се заиста залагали у свом послу. Ова предубеђења су изазвана и непознавањем реалне ситуације у полицији, неким личним проблемима, комплексима, али и грешкама људи који раде у полицији. А и генерално људи не воле увек оне који пазе на ред. Ето, на пример, ђаци, да ли они воле учитеље? Узгред, сада јако много људи формира своје представе о органима одржања реда на основу глупавих телевизијских серијала!

 

Али због чега сте Ви ипак отишли?

 

  • Не знам како да Вам то искажем. Како да објасниш то што се са тобом догађа за неколико сати? Када се све изнутра мења и ти схваташ да се не налазиш тамо где треба да будеш.

 

А да ли постоји нешто заједничко у раду оперативца на терену и психолога?

 

  • Једна од важних професионалних особина човека на терену је способност за систематичну и објективну анализу сваке информације. За оперативца је важно разумевање психологије различитих људи. Нећеш постати професионалац ако набубаш све из књига и положиш испите. Сарадник органа полиције треба да има жив, брз ум, нестандардно мишљење, одговорност, пажљивост, гипкост, правилну мотивацију, добро срце. Потребно је и поштење, одређена директност личности да будеш у стању да видиш и кажеш истину коју човек од себе јако често крије. Ове особине су важне и за практичног психолога. Он је дужан да се врло трезвено, врло критично односи према ономе што му човек који се обратио за помоћ говори о себи (зато што је људима својствено да нешто улепшавају, нешто скривају, нешто произвољно тумаче). И обично је дужан да пацијенту говори истину, па чак и понекад непријатну. Да, психолог је понекад дужан да буде и раме накоме може да се исплаче, али то раме може да буде и довољно строго, да тако кажем – гвоздено раме. То јест, потребно је разумети човека, дати му да искаже осећања, али након тога је потребно јасно означити суштину његовог проблема и одговорно предложити реална средства за његово решавање. То може да се доживи као суровост, али је често неопходно.

 

 

Проблеми: психолошки или духовни?

 

 

Дакле, Ви сте одлучили да будете психолог. А шта ће уопште психолог у храму? Тамо је већ свештеник.

 

  • Заиста, „у“ самом храму психолог није потребан. Он не учествује као психолог у богослужењу. Осим што у слободно време од посла може да помаже у олтару, што управо понекад и чиним. Међутим, психолог може да ради при храму, да даје психолошке савете. То, између осталог, такође представља социјално служење и црквено послушање. Психолог се на тај начин бави јако важним делом, помажући свештенику у бризи о душама. Нека је и другачије служење, али је ипак – служење.

 

А зашто уопште људи иду психологу у храм, када у самом храму већ постоји свештеник? Зашто не иду одмах свештенику?

 

  • Далеко да је у сваком храму свештеник доступан, он нема увек довољно времена, нема увек довољно знања и искуства да може да помогне у решавању не духовних, већ психолошких проблема (иако су они често повезани). Обично свештенику иду за решавање духовних питања. Међутим, пошто се човек састоји из три дела (дух, душа и тело) логично је претпоставити да човек за помоћ у духовним питањима треба да иде код свештеника, за душевне немоћи код психолога, а са телесним болестима да се обрати лекарима. Ако човек има психолошке проблеме (а они у пракси постоје код свакога) онда је потребно позабавити се њима професионално.

 

Са каквим проблемима ради Ваш центар?

 

  • Ми не радимо са психијатријским обољењима (за то су задужени психијатри) и зависностима. Стручњаци у нашем центру раде са неурозама, психосоматиком, психолошким проблемима деце, међутим, основни смер рада су кризе.

 

Криза је тешко стање, преокрет. То су и породични проблеми, тешки разводи, психолошка стања за време тешких болести, преживљавање насиља, стање након смрти блиске особе и нека друга. Сада се још бавимо и радом са избеглицама, рехабилитацијом и адаптацијом људи који су се налазили у зони ратних дејстава.

И наравно, често људи у храм долазе са стране, они о Цркви скоро ништа не знају, просто су се нашли у тешкој ситуацији и у великој мери из очајања долазе у храм. Они преживљавају кризу, а то је јако тескобно стање. Потребно је да са њима ради професионалац који ће бити и стручњак и мисионар.

 

На пример, дошао је човек у жалости. Потребно је схватити на ком стадијуму туге се налази ова особа, како управо он преживљава ту несрећу, који ресурси могу да му се предложе, на која питања треба да добије одговор да би му постало лакше, итд.

 

 

Зар свештеник то не може да ради?

 

  • Ради се о томе да не уме сваки свештеник то да ради. Свештенослужитеље за сада још не уче, на пример, психологији туговања за блиском особом. Зато је ту могуће направити грешке. Ето, рецимо ако изненада дође човек и каже да жели да се убије, шта треба свештеник да уради?

 

 

Ако свештеник почне да говори да је у питању велики грех, зар ће то бити грешка?

 

  • Најчешће, да.

 

Зашто?!

 

  • Па зато што ако је човек почео да размишља о самоубиству и жели да прекине живот, то значи да човек нема веру у Бога! Или као минимум верује у Њега недовољно, не верује Њему. Зато на њега богословски аргументи неће деловати.

 

Он долази са унутрашњим болом и за почетак је потребно разумети га, прихватити, утешити, а затим му већ дати неопходан и за њега разумљив савет. И неизоставно навести такве аргументе које би он могао да схвати и узме у обзир, а не склапати компликоване богословске конструкције или држати лекције. Сем тога, потребно је одредити тип личности, брзо и професионално оценити његово стање и степен адекватности.

Такође, постављајући питања, потрудити се да схватимо који је степен његове одлучности. Највероватније да свештеник без посебних знања и искуства рада са суицидалним особама то неће бити у стању да уради. Једној од особа у таквој ситуацији треба препоручити лекове – антидепресиве. Другој особи да прочита разумљиву књигу, трећу особу оптеретити појачаним служењем, помоћи јој, саосећати са њом, итд.

 

Али, раније никада није било психолога при храмовима.

 

  • Наравно, није било. Раније много тога није било: ни психолога, ни психијатара, ни антидепресива. Раније су и људи били мудрији, па су и кризе пролазиле једноставније. Наравно, и њима су умирале блиске особе или су постојали проблеми у породици, али су људи изнутра били изграђени на други начин.

 

На пример, као православни хришћанин можете схватити у чему је смисао живота и страдања, зашто створити породицу, итд. Раније су људи у већини знали одговоре на ова питања. Сада уопште није тако. Раније никоме ни на памет не би пало да каже „не плачи“ човеку коме тек што је умро неко близак. Постојали су чак и ритуали оплакивања, институт жена које су плакале. Када је неко умирао, сви су мирно оплакивали, ако можемо тако да кажемо. Нико није одводио децу на страну и лагао их да је дека отпутовао негде на дуго времена.

Или развода тада скоро да није било јер су људи породично ишли мудром свештенику. Данас, ко долази тако, да ли је много таквих људи? Развода је јако пуно, а ако људи и иду негде, онда пре световном психологу у чијем темељу нема закона Божијих као апсолутног координатног система. И следи да и не полази уопште за руком да се било шта структурира. Испоставља се да има много психолога, па ипак и даље би психолошко стање становништва требало буде боље.

 

 

На то се може речи да у томе постоји одређена логика. Ако је психологија наука, она је дужна да опише психолошку реалност, а не да се оцењује по принципу „добро“ или „лоше“.

 

  • Али те оцене такође представљају интерпретацију психолошке реалности! Уверен сам да се већина психолошких проблема савременог човека јавља зато што људи не испуњавају заповести Божије. Одсуство оцене да ли је нешто добро или лоше у световној психологији је отприлике исто као када би специјалиста хигијене на питање „да ли је прање руку – добро или лоше?“ одговорио да није у стању да пружи недвосмислени одговор. Зар би то било нормално?

 

Моје искуство ме уверава да се скоро сваки кризни психолошки проблем заправо ослања на духовни проблем. Да будем прецизнији: говорим искључиво о психолошким, не о психијатријским проблемима. Тамо наравно узроци могу бити у соматици, у наслеђу, у обољењима која су такође присутна.

 

Наставиће се…

 

 

Интервју са православним психологом Михаилом Хасминским за руски православни часопис „Тома“

За Иманаде.орг превео: Станоје Станковић

Руски извор: Фома.ру

 

 

 

 

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*