Porodici je potrebna hijerarhija

Porodici je potrebna hijerarhija

Poštovani posetioci, pred vama se nalazi novi tekst o temi porodičnih odnosa. Ruski psiholog Ljudmila Jermakova u ovom intervjuu naglasak stavlja na ženi – njenom traganju za pravim mestom u pravilnom i hijerarskijkom duhovnom poretku života.

Dobro primećuje nekoliko korisnih stvari – tendenciju žena da preuzimaju glavnokomandujuću ulogu u braku, zloupotrebu i manipulaciju seksualnošću  unutar braka, uznemirenost koju osećaju žene koje se nalaze u dugim vanbračnim vezama i uticaju koji je ženi Bogom dan da unutar porodice gradi određenu emocionalnu atmosferu (bilo atmosferu nezadovoljstva i napetosti, bilo atmosferu mira i prijatnosti).

Mi smo napravili izbor najkorisnijih i najadekvatnih (sa stanovišta naše vere i pravoslavne psihologije) pitanja i odgovora iz ovog intervjua , preveli i priredili za sve kojima je ova porodična tematika važna.

Psiholog Ljudmila u ovom tekstu se prevashodno bavi ženama, što ne znači da i pravilna uloga muškarca, njegovo hrišćansko nastrojenje, trud da bude zaista glava porodice i ispuni ulogu i dužnost koju mu je Gospod namenio nije važna tema. Na tu temu vam preporučujemo tekst sveštenika Alekseja Janga na ovom linku.

Urednik sajta Ima nade

 

Porodici je potrebna hijerarhija

 

Nemački filosof,čini mi se da je to bio Hegel, govorio je da je brak — ozakonjeni polni život. Odnosno, dve osobe se sjedinjuju radi produžetka vrste. Da li biste Vi mogli da formulišete viši smisao braka?

 

— U našem životu sve je uređeno tako da mi bilo koji svoj zadatak možemo ispuniti jedino u uzajmnom odnosu sa nekim drugim. Svakom čoveku je svagda neophodan druga osoba; osoba na koju se mogu osloniti, kojoj mogu verovati, osoba koja brine za mene i za to šta će se sa mnom desiti.

Svakako, može se izgubiti zdravlje, pamet, radna sposobnost, posao — sve… Zbog toga ja moram poveriti sebe, svoj život drugome čoveku… I to, poveriti ga onako kako bih ga poverio samome sebi. Faktički, on je “drugo Ja”. U životu se svašta dešava. Međutim, to je činilac sigurnosti, pouzdanja, i da ponovimo – poverenja. Dakle, da možemo da verujemo drugoj osobi kao sebi samima.

Nije slučajno što svakoga od supružnika nazivaju “polovinom”. Mi se ne možemo kretati na jednoj nozi, ne možemo nešto raditi samo jednom rukom. Zbog toga je u nas usađeno da tragamo za svojom drugom polovinom. Nama je teško da živimo u skladu i harmoniji ako nismo pronašli svoju drugu polovinu…

Savremeni mladi ljudi često misle da se dvoje sjedinjuju u brak kako bi stalno doživljavali veoma zanosna seksualna osećanja. Danas se neopravdano preuveličava značaj te telesne strane braka. To dovodi do mnogo negativnih posledica po buduću porodicu.

Kao jedna od dalekosežnih posledica takvih zabluda javlja se to, da neko od supružnika, najčešće žena, putem uspostavljanja pravila u seksualnom životu počinje da dobija od supruga privilegije i pogodnosti. To je veoma lepo opisano u knjizi Erika Berna: „Supružničke igre” (misli se na specifične igre koje se nazivaju psihološkim igrama koje se događaju u bliskim odnosima sa ciljem da se ostvari neka psihološka korist, prim.urednika sajta Ima nade). Uz pomoć tog instrumenta žena počinje da menja porodičnu hijerarhiju. Ako u nekom trenutku ona može da kaže mužu „ne”, muž postaje od nje zavisan, a ona po tom pitanju — glavna. Potom ona počinje da gospodari i po drugim pitanjima…

 

Od kog trenutka nastaje porodica? Da li se vanbračna zajednica može smatrati porodicom?

 

— Porodica podrazumeva visoki stepen poverenja. Moj muž ili moja žena — to je osoba na koju mogu da računam. Ne kaže se uzalud: „Muž — to je zid od kamena”, pa i da je žena pomoćnica mužu. Dakle, mora da postoji visoki stepen poverenja i odgovornosti jedno prema drugom.

Kada pak počinjemo da živimo u vanbračnoj zajednici, to je kao nekakva audicija, kao proba u filmovima: probaju jednog glumca, potom drugog, pa trećeg… U takvim odnosima nema tog stepena poverenja kao kada se čovek u potpunosti otvara pred drugom osobom.

Smatram da porodica nastaje od trenutka venčanja (autorka misli na venčanje isključivo u Crkvi , na Svetu Tajnu Braka, prim.urednika sajta Ima nade). Formiranje porodice — to je velika tajna. Čak i ljudi koji nisu crkveni u trenutku venčanja odjednom počinju da razumeju da se dogodila nekakva tajna u njihovom životu koja ih je stvarno učinila jednim bićem sa onim drugim, savršeno nerazdeljivim. U tom trenutku im se daje velika pomoć kao dopuna onim naporima koje oni sami ulažu u izgradnju porodice.

Mogu da posvedočim da se dešava da se venčavajuljudi već u poodmaklim godinama, a njihova odrasla deca se već spremaju za razvod. Međutim, posle venčanja ovih postarijih roditelja počinje da se uspostavlja mir, da se smiruje situacija i u porodicama njihove dece i mlade porodice uspevaju da se sačuvaju.

 

Neki ljudi koji žive u vanbračnoj zajednici, govore da srećno tako žive već 5-10 godina i postavljaju pitanje: „Šta bi za nas izmenio žig u ličnoj karti?” Razume se da pet ili deset godina zajedničkog života još nije neki čvrst pokazatelj. O tome da li su srećni moći će se prosuđivati tek nešto kasnije, kada bude prošlo 20 ili 30 godina zajedničkog života. Tada će ljudi moći da kažu da su srećni. Tada će to biti ubedljivije. No, šta Vi kao psiholog možete odgovoriti takvim ljudima?

 

— Znate, oni samo govore da su spokojni i srećni. Faktor uznemirenosti neprestano je prisutan. Ja, kao psiholog, mogu to da posvedočim. U psihologiji je dobro poznat fenomen „nezavršenog posla”. U vanbračnoj zajednici nema efekta završenosti. Nema završenosti i uznemirenost raste. Ona, vremenom, naročito raste kod žene zbog toga što se i spoljašnjost menja. Muškarac počinje da gleda na mlade devojke. Zašto biva tako? Jednostavno zato jer naše telo stari, a duša pak ostaje mlada. Muškarac sebe ne vidi uvek u pravom svetlu, ali vidi da je žena već poput starice, a on se ne oseća starim. On bi hteo da se još proveseli i da još ponegde izađe… On vidi da sa ženom to ne biva uvek moguće, a sa mladom devojkom, nekakvom sekretaricom ili saradnicom — s njom će biti izvanredno. Da doživi ponovo uzbudljiva osećanja koja je nekada doživljavao…

U vanbračnoj zajednici kod žene se pojačava stanje uznemirenosti, a kod muškarca stanje mladalačke neodgovornosti, doživljaj da je on tokom celog roka trajanja vanbračne zajednice — “momak za ženidbu”, a ne muž.

U isto vreme, ponekad deluje kao da je vanbračna zajednica skladnija upravo zbog toga što žene, uprkos svemu, u njemu ne razvijaju svoje negativne emocije u punoj meri već se prinudno suzdržavaju. Savremeni muškarci daju prvenstvo vanbračnoj zajednici upravo zbog toga što se žene u njemu ponašaju uzdržanije. U vanbračnoj zajednici žena retko “vodi glavnu reč”.

 

Postoje ljudi koji ne teže braku. Postoji i druga krajnost — idealizovanje braka i njegovo predstavljanje kao nekakve bezgranične sreće. Nije slučajno da se mnogi filmovi završavaju svadbom. Jasno je da to nije tako. Šta pak, u suštini, s tačke gledišta dostizanja sreće predstavlja brak sam po sebi?

 

 

— Sa mnom se konsultuju mladi parovi koji imaju sve što im je potrebno za sreću — mladost, zdravlje, stan, auto, vikendice, novac… Međutim, kako oni provode svoj život? Rade ili uče, potom dolaze kući, ležu na kauč, gledaju televizor, naručuju picu… U tome im prolazi mesec, pola godine, godina… Na kraju krajeva, oni picu već više ne mogu ni da vide, baš kao i jedno drugo, i televizor je dojadio, sve je postalo dosadno. Oni žele promene, i sve se ruši. Dolaze kod psihologa pitajući: „Šta da se radi?”

Ovde je umesno setiti se izreke Suvorova: „Teško je učiti, lako je u boju”. I praksi imati porodicu podrazumeva za ženu veoma mnogo fizičkog napora. Međutim, danas se naše devojke vaspitavaju ovako: engleska ili francuska škola, balet, muzička škola itd. U toku je intelektualizacija žene. No, setite se vaspitanja naših plemkinja i velikih kneginja. One su znale sve da rade. Živele su veoma skromno, šile su, vezle, plele čipke… U institutima za plemenite devojke, gde su se vaspitavale naše buduće plemkinje, pridavali su veoma mnogo pažnje životnoj strani porodičnog života — umeću da se vodi domaćinstvo, da se planira porodični budžet, da se sprema, šije, veze itd.

Danas se dešava ono što smo do nedavno viđali jedino kod dece iz sirotišta, dece iz internata i dečijih domova — otpustili su dete iz dečijeg doma, a ono ne zna ni čaj, ni makarone da skuva, ni sasvim prosta jela. Sada sve to vidimo već i kod domaće dece iz dobrih kuća.

Mladi su se poženili i poudavali. Šta oni rade? Oni naručuju picu…

Međutim, problem je što i sami roditelji tako usmeravaju svoju decu –   da se bave engleskim jezikom — to je dobro, a eto kuvati, brisati, spremati — to je prljavo, nedostojno, i nikome nije potrebno.

 

Šta čini porodicu srećnijom, a šta — manje srećnom?

 

– Podsetimo se onih Puškinovih stihova:

            „Na svetu sreće nema, no ima pokoja i volje.

            Davno zavidna mašta sudbe je moje —

            Davno je umorni rob, smislio da bega

            U obitelj daleku napora i čistih nega”.

 

U mom poštanskom sandučetu more je pisama o porodičnim problemima. Pišu žene kojima se raspada porodica. Navodno, sve je tu: postoji dom, auto, tu je i divan muž, on ima solidnu platu i posao, rastu divna deca — a sreće nema. Namah bi se učinilo: A zašto?

Međutim, kada one počnu da opisuju detalje, sve postaje jasno.

Po pravilu, u današnjoj više-manje stabilnoj porodici, žena je — ”glavnokomandujući“. Njoj se čini kako ona sve porodične odnose drži pod kontrolom. Ali, to je veoma opasna zabluda. Greške u izgradnji porodične konstrukcije, obremenjene su pretnjom iznenadnih urušavanja.

Žena mi kaže: „U mojoj porodici, muž je — glavni. Ja ga slušam u svemu”. Međutim, kada počne da nabraja izvesne epizode iz svog života, jasno je da se muž tu najmanje pita. U svojim različitim izdanjima žena je krajnje neobuzdana: pre svega u negativnim emocijama.

Odnosi u porodici postepeno počinju da se dovode u red kada ona samu sebe počinje da obuzdava.

U filmu „Kubanski kozaci” ima jedna lepa epizoda. Predsednici kolhoza nadmeću se u trkama. Napred izbijaju dvoje — muškarac i žena. Oni su mladi, lepi i potajno vole jedno-drugo, uprkos neprestanih sukoba oko proizvodnje. Žena je (igra ju Latinjina), nedvosmisleno i jasno u prednosti, ali bukvalno svega nekoliko metara pred ciljem, ona usporava svoga konja ustupajući prvenstvo voljenom čoveku, dok ona sama pristiže kao druga.

To je primer ženske mudrosti.

Majka treba da misli o tome kakva će slika porodičnog života ostati kod dece. Postoji jedno stanovište koje se naziva — ”zaraženost emocijama“. Žena svojim emocijama prenosi zarazu na ostale članove porodice. Kod psihologa Adolfa Uljanoviča Haraša, nalazi se jedan dobar primer: on ženu upoređuje sa vlasnikom pasa. Međutim, pod terminom „psi“ on podrazumeva emocije. Onoga koga žena ne voli — njega ne vole ni njena deca, ni muž ni domaće životinje. Niko ne shvata o čemu se radi, ali negativne emocije svih domaćih usmeravaju se protiv tog čoveka. Premda ona ništa i nije govorila, ona prenosi zarazu na sve svojim emocijama, svojim odnosom.

Kako bi u kući vladali mir i sreća, žena treba da prebiva u stanju mira i spokojstva. Muž je došao — ona se sama uspokojila, time je sve umirila, tako je to spokojstvo prenela i na decu i na muža. Kasnije deca pamte te trenutke tatinog dolaska s posla kao jedno stanje sreće, atmosferu radosti, mira. Da bi deca bila bezbrižna i srećna, ona treba da žive u bezbrižnoj sredini. Žena koja ima sklonost prema snažnim izlivima negativnih emocija treba da upotrebi svoju volju da se trudi da tu sklonost obuzdava.

Suprotno stanju mira jeste stanje napetosti, nezadovoljstva. Šta će deca zapamtiti , šta će ponavljati kasnije u svom životu…?

 

Kako izmeniti svoje navike, kako pobediti egoizam?

 

— Kada živimo udvoje, mi uvek nešto žrtvujemo. Kada žena poklanja veliki deo svoga vremena domaćim, navodno nezahvalnim poslovima a zapravo se događa da joj se sve stostruko vraća — deca odrastaju dobra, zdrava, muž je zadovoljan, porodica je srećna. Ona žrtvuje svoje vreme — loncima, pranju poda, odeće… Iako je pri tom i ona u nečemu profesionalac, dobar specijalista.

No, danas, pojavom Interneta, postoji mogućnost da se svako za sebe ostvari skoro u svakoj oblasti. Odvela je decu na spavanje — i sada je moguće odvojiti neki deo vremena i posvetiti ga poslu — baviti se prevodima, ili raditi kao knjigovođa, ili pak raditi nešto kao pravnik… Mogućnosti je mnogo.

Potrebna je ogromna požrtvovanost od strane žena. Postoji takođe i požrtvovanost od strane muškarca. Naši dečaci koji su vaspitavani od strane žena a bez muškog uticaja mogu biti često preterano emotivni i naginjati ka hedonizmu, ka emocionalnoj tački sreće i radosti.

A zapravo važi ona izreka: „Ko je dao — umnožiće mu se, a ko nije — izgubio je” (Šota Rustaveli).

Sreća (porodična, pre svega) — sastoji se u tome da se daje, pruža.

Na primer, tata je došao, dali su mu mogućnost da se odmori, a posle, on bi mogao da gleda televizor svo veče ili da leži na kauču, međutim, on oseća potrebu da se pozabavi decom. Počinje sa decom da radi domaće zadatke ili da ide sa njima u šetnju. Odnosno, žrtvuje to vreme odmora koje mu se činilo tako potrebnim. On prinuđuje sebe da učini nešto na silu, žrtvuje sebe porodici, ali potom on prima ogromnu nadoknadu u vidu radosti. Sin počinje nešto da radi ugledajući se na oca, ili pak, njegova ćerka nekome preko telefona s ponosom kaže: „Evo, moj tata je — takav…!” U takvim trenucima čovek doživljava osećanje radosti i sreće i shvata da se nije uzalud trudio uprkos umoru.

 

 

Savremena omladina veoma voli da raspravlja o tome kako su sada druga vremena, progres, nove tehnologije, zbog toga se sada sve mora izmeniti. Zašto ni do danas nije zastarela zapovest o tome, da je muž — glava ženi? U kom se smislu muž danas pojavljuje kao glava porodice?

 

— Može se govoriti o dva suprotna stremljenja u svetu — to su poredak i haos. Poredak je strogo hijerarhijski. Sve počinje i gradi se na tome kako ti živiš i vaspitavaš svoju decu i kako se odnosiš prema životu. Ukoliko sve to gradiš pravilno, tada se tako izgrađuje i ceo tvoj život. Zaista, on se kreće kao po nekakvim nevidljivim, od nekoga utabanim stazama. Kreće se pravilno i ravnomerno. Ponekada se može i zaći sa tog puta, ali uz pomoć izvesnih napora vraća se nazad i sve će biti u redu. Ako je život haotičan, tada neće ispasti ništa dobro.

Uvek je neko više, a neko pak manje glavni.

Osvrnimo se na psihofiziološke karakteristike žene i muškarca. Muškarac — to je pre svega um (”racio“), glava. Ne kaže se tek tako: „muž — glava porodice”, „muškarac — to je kameni zid”, a žena — to je ogromni izvor emocija. Ne mogu nas emocije voditi kroz život zbog toga što one greše. Emocije su situacione (u zavisnosti od situacije), zavise od trenutka. Znamo kako je teško raditi sa ženama – rukovodiocima zbog toga što se često značajne odluke donose pod uticajem emocionalnih upliva sa kojima one nisu uvek u stanju da izađu na kraj, a ponekad čak i ne smatraju da je to neophodno činiti.

Sreća — to je traženje i nalaženje svog životnog puta, svog zadatka, svog prednaznačenja i svoga mesta u toj hijerarhijskoj strukturi života.

 

 

Dopustimo i to da žena ima finansijskih mogućnosti da ne radi. U kakvim okolnostima treba raditi, a u kojoj situaciji treba ostatti kući?

 

Pokušaću da odgovorim primerom. Dolazi mi prekrasna, lepa, negovana žena i dovodi dete-adolescenta. A dete je, u poređenju s njom — kao neki neandertalac, nalazi se na sasvim drugom stupnju razvoja, iako je njegov intelekt na nivou norme za odrasle. Oči ugašena pogleda, kao da u toj glavi i nema nikakvih misli. Od toga ja uvek doživim šok iznutra. Kako je moguće da takva žena ima ovakvo dete?

Ali, ko je njega vaspitavao? Jasle, vrtić, škola? U suštini, niko ga nije vaspitavao. On se tamo prosto nalazio. Zato se ne treba posle čuditi kada kasnije takva deca pokazuju nebrigu prema ostarelim roditeljima ili odobravaju njihovu eutanaziju.

A zašto biva tako? Žena teži ka ostvarivanju svojih mogućnosti, trudi se da se samoostvari. Zbog toga se trudi da ukloni sve prepreke, u tom smislu i dete.

Videla sam toliko nesrećnih sudbina… Na primer, žena, poznata glumica ili visoki rukovodilac — ostaje sama u starosti sa bolesnim detetom-jedincom. Ponekad je dete psihički bolesno ili je prosto rečeno ”propalitet“ — nesposobno za život. Ona nije mogla sebi da dozvoli više od jednog deteta — bila je previše zahtevna. Sada, međutim, govori: „Kako dalje da živim? Pa ja sam već trebala otići sa ovoga sveta. Znam, čim ja odem on će istog momenta poginuti. Kome će trebati njegov stan? Ta on neće biti u stanju ni da sačuva stan, niti da sebe prehrani. Kada bih počela život ponovo, živela bih sasvim drugačije. Ne treba mi ni slava, ni lepota, ni cveće, ni komplimenti… Sada bih imala nekoliko dece, mirnu starost. Neka je jedno dete i bolesno, no druga su — zdrava, i ja bih spokojno otišla sa ovoga sveta”. Uzvikuje od bola: „Ta učinite nešto! Recite to mladima kako ne bi ponovili moje greške!”

Eto tako je žalostan rezultat sjajnog, bezbrižno proživljenog života žene!

Dešava se, sreli su se maturanti ili kolege sa studija i upoređuju svoje uspehe. Neka od žena je uspela da ostvari izvrsnu karijeru, a poneka ima mnogo dece. Majka koja je izrodila mnogo dece, moguće je da se raskrupnila, ne obraća toliko pažnje na svoj izgled, međutim, ona je smirena i dobro joj je. Svi — i muškarci i žene koji su se sakupili počinju da ”zavide“ toj ženi jer je ona pronašla svoj smisao života i ostvarila ga. Upravo to i jeste smisao života žene. Ostvarivši se kao žena, ona je pomogla kako sopstvenom, tako i ostvarenju svoga muža i svoje dece. Ona je ispunila najvažniji zadatak u svom životu.

Kod Serafima Sarovskog postoji ovakva izreka: „Spasi sebe, i hiljade oko tebe će se spasti”. Eto, ona je pronašla sebe. Ona je shvatila: „U određenom trenutku ja moram da skuvam lonac čorbe, jer imam petoro dece. Moram da operem čitavu gomilu veša”. A u to isto vreme drugi su razmišljali: „Šta mi to treba? Zašto bih ja bila ta bela vrana, bolje da sve vreme potrošim na sebe, izgradiću svoju karijeru”. A šta potom? Potom, već je — 50, 60 godina i sve se srušilo, sve je veoma strašno. Nije bez razloga rečeno: „Sećaj se smrti i nećeš sagrešiti doveka”.

 

 

Danas mnoge mlade porodice razmišljaju ovako — poživećemo neko vreme udvoje za sebe, a potom, posle pet godina izrodićemo decu. Šta vi mislite o tome?

 

— Za takav način života, da se prvo proživi za svoje zadovoljstvo, a potom da se izrode deca potrebno je preduzeti izvesne mere. Često se na taj korak odlučuje upravo žena. Ona preduzima mere koje joj urušavaju zdravlje a u suštini predstavljaju ubijanje dece u prikrivenom obliku. To su abortusi, spirale, hormonske tablete, preparati, dakle, sve ono što sprečava ili prekida trudnoću. Sve se to taloži i slaže kao teško breme na decu koja se rode. Pristiže i naplata za te ubijene živote, prvo rođenoj deci, a potom majci koja je jednostavno htela da dobro i veselo poživi, da sve dobro i pravilno isplanira, te da logički, racionalno izgradi svoj život.

A ko vam je to rekao da ćete još imati vremena da sebe ostvarite kao roditelje?

Može se dogoditi da čovek pet godina živi za svoje zadovoljstvo, a potom pokušava da izrodi decu. Međutim, ona mu se ne rađaju.

Odnositi se prema životu egoistično, veoma je opasno…

 

Autor: Ljudmila Fjodorovna Jermakova, psiholog

Prevod: Miodrag Rođenkov

Izvor: integralni tekst Semьe neobhodima ierarhiя

 

Prevođenje ovog i niza drugih tekstova kao i  sam sajt Ima Nade je finansijski podržao brat u Hristu Jovica M. i mi mu se na tome srdačno zahvaljujemo.

Na taj način nam je omogućio da i u narednom periodu nastavimo sa razvijanjem projekta ovog sajta.

 

 

 

 

 

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*