Pogled pravoslavnog psihijatra na homoseksualnost

Pogled pravoslavnog psihijatra na homoseksualnost

Pravoslavni psihijatar dr. Lin (Magdalena) Papas iz Kalifornije, u ovom intervjuu govori o načinima na koji se u savremenom društvu menja pogled prema homoseksualnosti u skladu sa gubljenjem repera za to šta je zaista normalno a šta nije.

Ljudi koji odbacuju Boga gube taj reper i za normalno proglašavaju sve što im njihove grehovne naklonosti kroz osećanja govore da je normalno i u redu. Takav pristup, potpomognut medijima i snažnom kampanjom odvodi na stranputicu mnoge mlade ljude koji, prema doktorki Papas usled homoseksualnog načina života dospevaju u sve veću depresiju, a sve je manje lekara koji će im otvoreno pomoći i posvedočiti da je homoseksulnost jedna „infekcija duše“ koju  je potrebno lečiti kako bi osoba izašla iz mračnog tunela depresivnosti, perverzija i suicidnih misli.

Homoseksualnost je samo još jedan (promašen) vid potrebe za ispunjenjem jer se pokušava zadovoljiti  potreba na devijantan način. I zbog toga dovodi do teških posledica. Savremeno društvo koje trenutne grehovne strasti proglašava za normalne stvara takvu klimu da je osobama koje boluju od homoseksualnosti otežano da pronađu adekvatnu pomoć, jer nailaze na pritiske da ostanu homoseksualni i da je to sasvim normalno, a psihijatre koji tvrde drugačije osuđuju i čak sudski i zakonski gone.

Urednik sajta „Ima nade“

 

 

 

Pogled pravoslavnog psihijatra na homoseksualizam

 

Dr Lin Papas (LynnePappas), u pravoslavnoj crkvi krštena kao Magdalena, veoma je ugledan psihijatar, licencirana za rad s decom, adolescentima i odraslima, zaposlena u okrugu Bat i oblasti Čiko na severu Kalifornije. Bavi se psihijatrijskom medicinom više od dvadeset dve godine. Takođe je i predsednica crkvenog saveta Crkve sv. Andrije Jurodivog u Redingu (Kalifornija), parohiji Srpske pravoslavne crkve. Dr Papas je pristala da s nama podeli svoje stručno znanje o jednom od „zala današnjice“.

 

—Tema našeg današnjeg razgovora je nešto što poslednjih godina tišti mnoge hrišćane – sve veće prihvatanje homoseksualnosti kao norme u mnogim tradicionalno hrišćanskim zemljama. Zakonodavstvo u SAD i drugim državama nalaže da homoseksualnost nije duševna bolest. Premda je većina studija pokazala da se homoseksualnost ne nasleđuje, homoseksualci se sve više tretiraju kao manjina, što za sobom povlači potrebu za zakonima o zaštiti ljudskih prava i obrazovanju koje podstiče toleranciju.

Jedno od pitanja koja se nameću nije samo uticaj svega toga na crkvu ili društvo uopšte već i na pojedince koji osete homoseksualne nagone ali ne žele da se prepuste homoseksualnom načinu života te stoga traže pomoć.

U praksi ste sigurno videli primere takvog sukoba. Šta te osobe rade ako im se kaže da moraju da budu prihvaćene kao takve, umesto da se leče? Šta nam možete reći o tome?

 

—Prvo, govoriću o tome sa stanovišta promene onoga što nazivamo paradigmom. Svi mi tražimo znakove u svojoj sredini i u svetu – koji utiču i na našu dušu – o tome šta je istina, šta nas vodi kroz život, šta je stvarnost. Zbog toga smo sada u situaciji da nam čitav svet govori da je sada normalno ono što se nekada smatralo nenormalnim, ono što ne potiče od Boga, što nije zdrav način života niti zdrav izbor ili zdrava veza. Došlo je do promene paradigme, sva pravila su promenjena i ljudima se govori da su sva ranija shvatanja netačna te da sada imamo novu realnost. Potom ta realnost kaže: „Sve što osećam dobro je za mene“, bilo da je to veza jednog muškarca s drugim, muškarca s dečakom, žene s devojčicom ili ljudi sa životinjama (ljudi se neće zaustaviti kod jedne stvari). Sada govore da su sve to samo mogućnosti i da je takva raznovrsnost „normalna“. Svaki pojedinac u sebi nosi seme Božje istine, i negde u srcu i duši zna da je sve to pogrešno – jer mi zaista to i osećamo. Ali ti pojedinci nailaze na spoljašnji svet koji im kaže: „To što osećašunutra je pogrešno“. Javlja se pritisak koji sve remeti. Stoga ljudi više nemaju granice, nemaju uporište ili neki reper koji bi im rekao šta je istina. Veoma je važno da to imamo u vidu dok se bavimo ovim pitanjem budući da je ono zahvatilo sve i okrenulo svet naopačke, pa ljudi više ne znaju kuda da idu.

 

—Živite u Kaliforniji, i to blizu San Franciska, „Meke“ gejeva. Da li ste možda primetili trend ne samo da se homoseksualnost prihvati već i da se otvoreno podstiče?

 

—I te kako. Štaviše, takav način života se ohrabruje s pritajenim besom koji se može osetiti kada dođete u dodir s tim životom i tim svetom – postoji veoma snažna skrivena struja, koja je zapravo oličenje sile zla. Mnogo je razloga za taj bes (koji je pritom ispunjen gordošću), tu silu, dominaciju, za takvo ispoljavanje individualnog prava čoveka da se stara o sebi, i da od nečega napravi da to bude „šta god ja hoću da bude“. To je veoma moćno osećanje. Zbog toga se ljudi, naročito u Kaliforniji, sve više deklarišu i glasaju za legalizaciju gej brakova. Ovo se već dogodilo u nekoliko država. No, ovde nije reč o ljudima koji skrušeno stoje po strani i govore: „Želim da budem sa svojim partnerom“. Reč je o kampanji, o žarkoj želji tih ljudi da se nametnu i da vas nateraju da prihvatite njihovu ideologiju.

 

—Kako je ta želja pojedinaca među homoseksualcima da ne budu diskriminisani, ili možda samo da ih niko ne tuče, prerasla u planirani, finansirani i agresivni program čiji su cilj svi aspekti društva – pravosuđe, mediji, pa čak i obrazovni sistem, sve do osnovnih škola? Sa stanovišta psihijatrije, recite nam šta se to dešava u njihovom umu i srcu što ih tera da pokušaju da stvore novo društvo, i to prema svom liku, da tako kažemo? Je li posredi jednostavno gordost? Želja da izgrade samopoštovanje tako što će promeniti stavove svih ljudi oko sebe?

 

—Ne znam mogu li u potpunosti da odgovorim na to pitanje. Ljudi koji se meni obraćaju obično nisu toliko militantni u svojoj želji da promene društvo. Neki žele i to da učine – kao da će time dobiti potvrdu svog izbora, potvrdu da su dobro pokrili svoje rane. Jer, znate, u srcu čitave borbe leži čovekova želja da bude voljen, da pronađe mesto gde će osećati da je drugima stalo do njega, da tu pripada, da je voljen i prihvaćen. Postoji bezbroj stvari koje ljude dovedu do te tačke u životu. Militantni aspekt te želje jeste produžena ruka one skrivene struje. Kada je neko povređen ili ljut, u prvi mah može reagovati odbrambeno, ili se ponašati ponizno ili biti utučen; no, potom na drugom kraju spektra često otkrivamo da te emocije polako prerastaju u gnev. Pomenuti militantni gnev predstavlja ogranak gneva koji je sve vreme prisutan, ali se ne ispoljava kod svakoga u toj meri. Ako ne živimo u Gospodu, iskreno i smireno, javljaju se gnev i ljutnja. Gnev je često duboko sakriven, zaturen negde, a naš odbrambeni sistem je toliko dobar da se gnev potiskuje i drugi ga ne vide. Ponekad gnev probije napolje i ne bude tako dobro sakriven – tada i pronalazimo militantni aspekt, kada ljudi žele da nametnu svoj način mišljenja kako bi se „osvetili“ Bogu, rekla bih, a ne samo drugima. To je jedan način da se okomimo na sve ono u nama što nam stvara zbrku. Reč je samo o ispoljavanju, predstavi, simbolu koji nema nikakve veze sa onim što nam je zaista u srcu – ali oni misle da ima.

 

—Vaše objašnjenje zaista ima smisla, ali nas to vraća do činjenice da je donedavno homoseksualnost s pravnog stanovišta smatrana problemom koji zahteva psihijatrijsko lečenje. Ako odemo još dalje u prošlost, videćemo da ona nije doživljavana kao psihološki problem već kao smrtni greh, pa čak i zločin, a u nekim delovima sveta i dalje je tako. Ljudi su kažnjavani zbog toga kako se to ne bi proširilo na ostatak društva. Svi hrišćani smatrali su tu pojavu grehom, a pravoslavni hrišćani i dalje tako misle.

U SAD zakoni su se promenili te se homoseksualnost više ne posmatra kao psihijatrijsko oboljenje i homoseksualcima više nije „potrebno psihijatrijsko lečenje“. No, ja ipak mislim da pojedinci i dalje žele da se izleče od problema koji leže u korenu njihove homoseksualnosti. Recite nam, na osnovu vašeg iskustva, da li ljudi traže pomoć psihijatra zbog problema koji su u osnovi toga, ili baš zbog homoseksualnosti? Da li zdravi ljudi koji ispoljavaju homoseksualno ponašanje imaju duševne probleme?

 

Ko god učestvuje u homoseksualnim aktivnostima nije duševno zdrav. Da ponovim, takvo ponašanje je reakcija i manifestacija iskrivljenog shvatanja bola, odbačenosti, napuštenosti, gubitka i želje da se oslobodimo odvojenosti od Boga. To je još jedan vid potrage za ispunjenjem na devijantan način. To nikada nije vođeno zdravom dušom niti srcem pojedinca.

 

—U medijima je danas prisutan trend da se homoseksualci prikazuju kao uglavnom duševno stabilne osobe koje su jednostavno prihvatile drugu orijentaciju (mada, sudeći po onome što sam pročitala, analitička statistika govori upravo suprotno). Stoga ih društvo doživljava kao osobe koje su prikladne da, na primer, usvoje dete ili predvode male izviđače. Naravno, polazna pretpostavka u sistemu za usvajanje jeste da se usvajanje deteta treba dozvoliti samo mentalno stabilnoj osobi. Ako psihijatrijska praksa pokazuje da homoseksualci nisu stabilni, kako im onda možemo dozvoliti da imaju kontrolu nad ranjivom decom?

 

—To što ste rekli pretpostavlja da psihijatrija i sistemi u društvu imaju pravu predstavu o tome šta je normalno. Izvan Boga – a mi živimo u bezbožnom društvu – niko zapravo ne zna šta je normalno, te stoga moraju da izmišljaju definicije, moraju da ih uklope u ono što oni žele da bude normalno. Zato nam je danas ovako. Izmislili su novu definiciju normalnog, sutra će možda ponovo izmisliti novu definiciju zasnovanu na nekom nagonu koji ih u tom trenutku obuzima. A u toj slici nigde nema mesta za Boga. Na kraju opet dolazimo do toga, pa sada imamo i novu definiciju porodice. Više ne gledamo šta je Bog rekao o porodici, šta je Bog stvorio i kako je „uredio stvari“. Odbacili smo ga jer nam to nije potrebno, čak i ne znamo da on postoji, pa svoje vrednosti određujemo prema tome šta nam se „čini“ da je dobro. Zatim, strasti pokreću sve – i to trenutne strasti. U današnje vreme trenutne strasti i želje određuju šta je normalno.

 

—Lično ste se uhvatili u koštac s tom redefinisanom normalnošću u pravnom sistemu. Možete li nam reći nešto o tome?

 

—Pa, imala sam pacijenta koji je, da tako kažem, vodio borbu protiv svog homoseksualnog života. Bio je veoma izmučen i došao je kod mene kako bi krenuo na terapiju. Nalazio se u teškoj depresiji i borio se sa suicidalnim mislima i pokušajima. Mučila ga je zavisnost od droge, bio je kokainski zavisnik, a učestvovao je i u perverznim radnjama. Znate, homoseksualni način života ume da bude veoma perverzan; štaviše, perverzan je po definiciji. Ali perverznost može da ide u beskonačnost, kao i svako zlo. Može da bude sve ozbiljnija i ozbiljnija. Tako je i on ulazio u sve ozbiljnije aktivnosti, veoma demonske, budući da je reč o torturi, mučenju – stvarima koje ljudi jedni drugima rade. Nije imao mira zbog svega toga. U detinjstvu ga je zlostavljao mladi učitelj i on se nikada nije izborio s tom traumom, te se od ranog detinjstva pomirio s tim da mu se sve to desilo zbog toga što je i on takav. Počeo je da veruje da mu se takvo zlostavljanje nikada ne bi desilo da njegov život nije zaista takav. Prihvatio je tu spoljnu okolnost kao znak sopstvene homoseksualnosti, jer, mislio je, da nije tako, zašto bi mu onaj mladi učitelj to uradio? Od tog trenutka njegov razvoj od dečaka do mladića bio je veoma izvitoperen, veoma traumatičan, i kad god bi pogledao oko sebe, pronalazio bi stvari koje je potom dodavao toj paradigmi koju je stvorio o sebi, stvari koje su potkrepljivale činjenicu da je on gej – na primer, nešto što bi saznao iz medija, čuo od drugih ljudi, nekakva ideologija ili osećanje da je on zapravo rođen takav. Počeo je da takva objašnjenja ugrađuje u svoju paradigmu.

Kako mi to počinjemo da ugrađujemo zabludu i laž? Naša paradigma jednostavno dobija sve više i više materijala. I tako, nedugo potom, pred kraj tinejdžerskog doba i početkom dvadesetih godina života, on je već konstruisao čitav svet kao da je pisac, napravio je čitav svet a svi drugi oko njega dodavali su deliće njegovoj ličnosti dok se formirala, te je njegov karakter oblikovan na osnovu svega toga. Upravo se to dešava u društvu, s medijima, sa svetom – oni nas oblikuju, a mi prihvatamo deliće koje nam serviraju, ukoliko nemamo ništa drugo na osnovu čega bismo izgradili svoju ličnost, ukoliko nemamo Boga, a pritom nema nikoga da nam pomogne. Ukoliko sami ne osećamo šta je istinito, a šta ne.

Dakle, kada je došao kod mene, već je bio veoma istraumiran, ali nije došao zbog želje da reši problem svoje seksualnosti. Došao je zbog depresije. Ali čovek ne može da se reši depresije ako se pre toga ne osvrne na ono što ga je do depresije dovelo. On se osvrnuo na svoj život, na odrastanje i detinjstvo, na odnos s majkom i ocem, na sve vidove pružene roditeljske ljubavi ili njenog nedostatka, kao i na njegovo pitanje o tome da li je on ikada pronašao svoje mesto, da li je bio prihvaćen i voljen.

S vremenom je postalo jasno da ga je taj muškarac prihvatio i voleo. U njemu je pronašao nekoga ko mu je posvećivao izuzetno mnogo pažnje – ukazivao mu je fizičku pažnju, davao komentare itd. Tada je to postalo način života koji je on prihvatio. Sve je to počelo da mu se otkriva, pa je počeo da preispituje svoju raniju pretpostavku da je rođen kao gej osoba. Kada je potom krenuo da razmišlja o problemima u svom životu, pojavile su se pukotine u njegovom oklopu, u paradigmi. Najednom su zraci svetlosti počeli da se probijaju, što ga je pomalo uznemirilo.

Znate, prilikom terapijskih sesija koje držim, nikada nisam krila da sam pravoslavne vere. Nikada nisam krila ko sam i odakle sam. Jedan profesor na katedri za dečju psihijatriju gde sam stažirala jednom prilikom mi je rekao, videvši da nosim krst oko vrata: „Trebalo bi da to skinete“. Upitala sam: „Zašto?“, a on je odgovorio: „Zato što kao psihijatar, treba da budete prazna tabla za pacijente, a ako nosite krst, time utičete na nekoga. Vaš krst utiče na njihovo mišljenje, a oni bi trebalo da razmišljaju svojom glavom. Vi tako dobijate ulogu paradigme.“

Pogledala sam ga i rekla: „Pa, otvoreno da vam kažem, ja bih rekla da sam ja iskrena, ako ništa drugo. Bar je moja vera prikazana spolja tako da ljudi znaju ko sam ja u mojoj paradigmi. Ako odem kod nekog drugog, kod budiste ili indusa, može se desiti da njihova paradigma izbija iz svega što mi kažu, ali ja to neću znati. Po mom mišljenju, to čoveka dovodi u zabludu.“

Tako je i moj pacijent video da nosim krst i počeo da me zapitkuje o Bogu. Tokom narednih nekoliko godina polako je počeo da napušta uverenje da je rođen kao gej osoba – počeo je da preispituje svoju prošlost, pa čak i stupio u vezu sa ženom i zavoleo je. Ona je zatrudnela, ali je prekinula trudnoću, što ga je strašno pogodilo. U takvom stanju očaja ponovo je počeo da koristi drogu i sve se u njegovom životu raspalo – za to je okrivio Boga i mene. Na kraju me je tužio za neetičnost, kako je to udruženje psihijatara reklo, budući da se homoseksualnost u suštini više ne smatra patološkim stanjem, te je moja hrišćanska vera navedena kao neprikladna „neravnoteža moći“. Pošto nosim krst oko vrata, imam ikonu na zidu i Bibliju na stolu, optužena sam da sam nepravedno uticala na tog muškarca koji je – svojevoljno – došao kod mene. To što mi se svojevoljno obratio i dolazio kod mene tri godine za njih nimalo nije bilo bitno. Bitna im je bila samo činjenica da je Bog prisutan i da sam ja tog muškarca „naterala“ da sluša ono što Bog kaže.

 

—Taj slučaj upravo dokazuje to što smo rekli. Očigledno je da je podneo tužbu protiv vas zato što je neuravnotežen, ali to država nije uzela u obzir?

 

—Zato što država kaže da on nije neuravnotežen. Zato što zakoni i ono što je svet odredio kao normalno kažu da je on „okej“.

 

—Je li dobio tužbu?

 

—Odlučila sam da se nagodim. Dali smo iskaze, ali sam se nagodila pre nego što je došlo do suđenja.

 

– Dakle, u neku ruku moglo bi se reži da je on „pobedio“ jer je dobio nagodbu. Da li bi ovo moglo da posluži kao hladan tuš i drugim psihijatrima koji takođe smatraju da je homoseksualnost njihovih pacijenata deo čitavog problema zbog kojeg su oni depresivni?

 

Reći ću vam da je homoseksualnost uzročni činilac depresije. Nema tu mesta za „možda“. Nije to jedina stvar, ali je bez sumnje veoma bitna. Hoćete li naći druge psihijatre spremne da to potvrde? Možda nekoliko. S druge strane, otkrićete da čak i među hrišćanima – pritom mislim na versku pripadnost, a ne samo na pravoslavni svet – videćete da je to kao i jeres u hrišćanstvu: veoma brzo sve postane prihvatljivo. Tako da ćete naći mnoge koji misle da je to sasvim u redu i neće vam dati izjavu kao što sam ja to učinila.

 

Šta to znači za osobe kojima je zaista potrebno isceljenje – isceljenje od homoseksualnosti? Znači li to da ih je jednostavno izdala sreća, da nemaju kome da se obrate? Hoće li oni otkriti da je na svetu sve manje psihijatara koji su spremni da razgovaraju o tome?

 

—Ne mora da znači. Ako se neko obrati psihijatru ili psihologu koji je spreman da ustvrdi to što sam i ja rekla, naći će nekoga da im pomogne. Mislim da ste hteli da postavite ovo pitanje: šta je sa osobama koje ne shvataju da je homoseksualnost ogroman deo njihove borbe, njihovog bola, njihove neprekidne bolesti?

Zanimljivo je što kad govorimo o bolesti, mi odmah pomislimo na patogene ili nešto što raste u nama, ili na infekciju izazvanu bakterijom ili virusom, a ne na nešto što je izazvano infekcijom duše. A o tome je ovde reč. Kao što je slučaj i s toliko drugih stvari u današnjem društvu, ljudima je sve teže i teže da uoče infekciju jer smo toliko toga „normalizovali“ što se tiče delova duše koji sve više nestaju u grehu koji smo mi pak proglasili „normalnim“.

 

Nastavak intervjua pročitajte na OVOM LINKU.

 

Autor: Lin (Magdalena) Papas, pravoslavni psihijatar u SAD

Prevod: M.Stajić

Izvor: Pravoslavie.ru

 

 

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*