Почетак заједничког живљења (питање психологу)

Почетак заједничког живљења (питање психологу)

Можете ми објаснити и дати ми ваше мишљење у вези „ускакање“ девојке код момка.
Ми смо обоје православне вере и решили смо да живимо заједно у духу Исуса Христа, да поштујемо православну традицију и прихватили смо једног другог такви какви јесмо, ја сам глув и не чујем добро а она има проблем са отежаном гутањем.

И најважније што се волимо и она жели да ускочи код мене у мају месецу и постављамо питање како, зашто и када је то најбоље урадити , и шта то значи ускакање. Обоје смо зреле особе имамо 30 година и време нам је за заједнички живот!

Мало да нам просветлите пут и молим вас за благослов!
Хвала унапред.

 

 

 

ОДГОВОР ПСИХОЛОГА

 

Помаже Бог,

 

Лепо је чути да су се нашли двоје људи жељни да заједнички иду кроз живот и да желите да живите, како кажете, „у духу Исуса Христа“ и да сте прихватили једно друго са свим особеностима које имате. То је заиста један здрав и добар темељ за срећан и испуњен брачни живот.

Оно што могу да кажем у вези са започињањем живота у двоје јесте да је неопходно да га започнете уласком у Свету Тајну Брака – да се најпре венчате у Цркви. Тек тада сте у очима Божијим вас двоје заиста заједно и тек тада је Божији благослов на вашој заједници.

Без Божије Благодати није могуће одржати ниједну заједницу на окупу трајно (а да она личи на нешто, да не буде само нека „фасада“ од заједнице а заправо свако ту живи сам за себе), а то посебно важи за брачну и породичну заједницу. Зато је главни циљ пред вама да поступате примарно према Божијим Заповестима и Христовом учењу, па тек онда и према вашим, несумњиво лепим и дубоким, осећањима. Што значи – иако имате жељу да заједнички живите, да би тај заједнички живот могао да се развија и цвета љубављу, неопходно је да се пре тога венчате.

Јер, венчање кроз Свету Тајну Брака – није нека обична формалност нити друштвени обичај нити правно-економска погодност као што је то општинско венчање, већ је заиста Света Тајна, што значи да Бог кроз тај чин директно дејствује.

Живљење заједно док сте још у вези, невенчани, ма колико споља изгледало да је све у реду и да вам лепо иде, постепено и то неприметно за око ствара једну духовну атмосферу која ће пре или касније испливати у даљем животу и донети пуно психичких проблема као и духовних – познајем доста младих људи чији су се бракови због тога срушили као кула од карата после одређеног броја година. Велика љубав на почетку, велика енергија, радост, приврженост ономе другом а занемарили су Онога Који им је ту почетну љубав и дао – тачније, поштовали су Га колико им је одговарало, селективно, колико су стизали, „успут“, Бог је био нека врста „додатка“ њиховој вези и уопште у њиховом животу је све више одлазио на маргину. И тако се полако благодат повлачила.

Благодат Божија и дуготрпљење Божије када се истроши и повуче, тада видимо да од наших тананих и снажних љубавних осећања остају само суморне рушевине и емоције изврнуте у своју ружну и супротност. Духовни муљ услед невенчаног живљења и телесних односа пре брака касније у браку (када би све, формално гледало, требало да је у реду) почиње да испливава и најчешће се види преко већег броја психолошких проблема који настају:

  • Појачана нетрпељивост , неразумевања, поновљене свађе, а да чак не знају ни откуда се то одједном појавило
  • Све мања спремност да се своје жеље и прохтеви оставе по страни зарад давања предности оном другоме, све више се калкулише са својим интересима.
  • Све веће незадовољство особинама оног другог,
  • Чини нам се да се наш муж или жена јако променио и то у негативном смислу
  • Постаје нам све тескобније самима са собом и у том односу
  • Све више ствари радимо преко воље
  • Ствари постају монотоне и то монотоно лоше, и питамо се да ли ће тако бити до краја нашег заједничког живота
  • И све више нам се чини да је животна радост, за коју знамо да имамо право јер смо вредно људско биће, негде другде, да је буквално негде исцурила из нашег брака и отекла далеко одатле.
  • Разне психолошке деформације и маневри настају како би особа некако нашла модус за подношење тог и таквог незадовољавајућег брака. Понегде се супружници неписано одлучују да живе засебне животе иако и даље делећи исти простор.
  • Преваре такође постају примамљива могућност да се прекине тај осећај душевне опустошености и емотивне беживотности која предуго траје.

 

Никако не бих желела да се то вама деси. И неће вам се десити ако знате шта треба да радите, нема то везе са срећном звездом или баксузношћу.

Срећан и испуњавајући брак се не догађа тако што се некоме „посрећи“, већ искључиво тако што ћемо се трудити да примарно живимо као хришћани и то активно верујући хришћани – да учимо о нашој вери, да се трудимо да се боримо са својим гресима и укорењеним запуштеним греховним стањима (страстима), да призивамо Божију помоћ за наш брак и нашу љубав (и касније, ако Бог да, за децу) свакодневно кроз молитвено правило, да идемо на недељне Литургије и да следимо Божију Вољу коју препознајемо кроз испуњавање Његових Заповести.

То је једини и сигуран рецепт за оно о чему многи људи маштају и трагају – срећан, трајан и испуњавајући однос љубави. Нема другог.

Наравно, имамо ми прилике још увек да видимо (додуше, све мање и мање како стасавају нове генерације) људе који су неколико десетина година у браку, нису се развели, живе овако споља гледано релативно складно иако не живе активним православним литургијским животом.

Може нам се учинити да је могућ онда још неки други начин за остварење лепог заједничког живота у двоје и да је тај пут : толеранција, самооствареност, улагање труда за оне ситне знаке пажње како често кажу у новинама на ову тему, свакодневне или учестале знаке љубави, угађање другоме, итд. А да живљење црквеним животом и није нешто неопходно.

Међутим, када бисмо могли заиста да имамо увид у душевно и духовно стање људи у таквим браковима, а не само да их видимо са стране, видели бисмо да ствари нимало не стоје тако бајколико, и да , на жалост, како залазе у неке дубље године, неке негативне стране карактера све више испливавају, тако да брак постаје све мање „квалитетан“ а све више иде по инерцији.

Како да се то нама не догоди? Одговор сазнајемо у јеванђељском догађају – Свадби у Кани Галилејској, када Господ претвара воду у вину и то тек након што је сво вино припремљено за свадбу попијено. Тада сватови, не знајући о чуду које је Господ учинио, изненађено питају „како то да , за разлику од свих ранијих сватова, овде домаћин најбоље вино износи тек на крају. Док је уобичајено до тада било да се најбоље вино износи на почетку, па кад гости већ буду припити, онда им се може дати и лошије јер неће приметити“.

И дан данас благодат Божија чини да брак хришћанских супружника постаје касније све бољи , а не све лошији. Постаје као вино у овој јеванђеоској причи – и на почетку прилично добро, а како време одмиче постаје све бољи, на опште чуђење људи са стране који су до сада виђали уобичајену појаву да бракови почињу најчешће лепо, са заљубљеношћу и радошћу, а да већ након које године постају све неквалитетнији и беживотнији.

Оно што је уобичајено није увек и нормално, исправно, истинско. То што многи млади људи започињу свој заједнички живот не венчавајући се у Цркви, то не значи да је то прави пут, немојте да вас та уобичајеност превари, да се и ви не нађете у такође уобичајеној ситуацији где људи у браку живе усамљенији и душевно суви и бескрвнији него икада раније.

Оно што као психолог могу да вас упутим је да у заједничком животу водите рачуна о следећем:

  1. Имајте на уму да је сваком човеку понекад тешко и са самим собом, наиђу неки лоши сати, поподнева или дани, тако да имајте разумевања за неке ситуације које просто у заједници несавршених бића каква смо ми људи – настају. Нпр. тренутна нека нетрпељивост код супружника, неки затегнути однос, неко неразумевање. Немојте много придавати значаја оваквим стварима, ако су повремене, неће вам угрозити брак, нити су повод за неку забринутост. Једноставно, дешава се. Важно је да у већини случајева ваш однос другачије функционише. Ако, пак, у већини ситуација настаје проблем због нечега – онда на то треба обратити пажњу.

 

  1. Будите спремни на поделу кућних послова и улога на неки начин који нисте можда очекивали, или који није сличан ономе како су ствари функционисале у вашим примарним породицама. Ви сте сада једно тело, једна потпуно нова и засебна заједница, која треба сама да осмисли своја правила, своје улоге, своје поделе послова и одговорности. Најбоље би било да поделите послове према ономе што некоме од вас више лежи, разговарајте шта је коме лакше или шта му је баш одбојно да ради, па видите да направите неку комбинацију која ће бити функционална за вас за неко време, па после извршите корекције ако буде требало.

Ако се бојите шта ће вам други рећи ако чују да сте се договорили нпр. да мушкарац шири веш, а да жена намешта силиконску траку око судопере и у купатилу – једноставно им немојте рећи, битно је да је вама добро.

 

На питање једном светитељу: „Старче, ко треба да ради кућне послове“, он је рекао: „Ко први стигне“.

 

Дакле, није говорио о мушким и женским пословима већ о хришћанском приступу који важи и у монашком братству и у браку и у свакој успешној заједници – „ко први стигне“.

Можда вам се чини да сам превише реченица утрошила на ову тему, међутим – у реалном заједничком животу често управо ова свакодневица зна да направи веома озбиљне проблеме, чак и да гуши и блокира развој љубавних осећања и животне радости.

 

Православни хришћани треба да се понашају у свакој ситуацији примарно као хришћани, што значи да носе бремена једни другима, да надомешћују слабости и потешкоће оног другог, да не калкулишу „да ли ја радим више или онај други“, „оставићу њему да и он мало савије леђа и нешто поради по кући“, итд. Једноставно, замислите да сте у манастиру – морали бисте да знате и да ако затреба радите буквално све домаћинске послове (од кувања до кошења траве) јер то може бити ваше послушање за тај дан, ту нема подела на мушке, женске, овакве или онакве послове. Ви сте, такорећи, у „породичном манастирском општежићу“. Ако калкулишете са пословима у породичном манастиру, извлачите се, мрзи вас, ви тада као хришћанин чините грех.

 

  1. Радите на себи – нема тог човека који ће успети да браком надомести незадовољство собом. У почетку љубавна осећања нам помажу да привремено ставимо по страни своја лична незадовољства и психолошке проблеме, па нам се чини да љубав заиста лечи све и то одмах и без нашег труда, међутим, када се први талас осећања заљубљености и радости стиша, опет остајемо пред огледалом исти ми – са свим својим кофером мана, душевних проблема, страсти, неких нерешених ствари из детињства, несигурности, страхова, недостатком самопоуздања итд. Ако хоћете да вам у браку буде све боље, морате ви постати бољи, што значи активно радити на решавању тих проблема који вас ометају да здравије приступате животу, супружнику и ситуацијама у којима се нађете заједно. Олакшајте своме супружнику, порадите на својим манама да би и њему и вама било боље. Иако вас воли, дајте све од себе да што мање ваших мана у даљем животу треба да подноси.

 

  1. Научите да правилно слушате другог – ово је једна толико корисна комуникацијска вештина, а тако је мало распрострањена: активно слушати другу особу шта нам она говори. Без својих мисли, без чекања да друга особа узме ваздух како бисмо ми рекли шта МИ мислимо. Једноставно, ставити себе, своја осећања и мисли „у заграду“ (привремено по страни) да бисмо могли пажљиво да саслушамо шта нам онај други говори – како се она стварно осећа ( а не шта ми мислимо да она осећа), шта је то у објективној стварности узроковало да се она тако осећа, шта она у том тренутку жели, шта јој је потребно (а не шта би нама било потребно да смо у таквој ситуацији), и поставити јој питања тако да она може да у потпуности озвучи своје мисли и осећања. Једноставно, привремено ставити себе по страни зарад непроцењивог дара слушања који можемо пружити вољеној особи. Та вештина нуди огромне могућности за развој брачне блискости и среће. То уме да буде понекад тешко за издржати, али је вредно сваког труда.

 

 

Сигурно има још савета који би се могли поводом ове теме пружити, али за сада стајем овде. Надам се да сам јасно изразила кључну мисао а то је да ће вам заједнички живот бити успешан само ако му претходи Света Тајна Брака, и да ће вам брак бити успешан само ако му приступате примарно као православни хришћани, па тек онда са осталим својим одликама (мушко, женско, физички јачи, спретнији, умешнији, сутпилнији … итд).

Ако буде још сличних питања, потрудићу се да напишем и разрађенији текст на ову тему.

Препоручујем вам да прочитате овај користан текст о проблемима у браку који могу настати управо услед заједничког живљења и телесних односа пре склапања Свете Тајне Брака:

Разлози за уздржање од блуда, поред тога што „Бог тако каже“

Затим овај текст о православном погледу на полне односе – свештеник Јосија Тренхам:

Полни односи – православни поглед

 

* * *

Наш прота Душан на овај мој одговор додаје неколико речи о значењу термина „ускакање“ – у неким нашим крајевима постоји обичај да млада, пред улазом у кућу младожење, прескаче корито са водом, које символише реку, реку живота. Она тако „ускаче“ у кућу свога мужа, постаје део те куће, те породице. То је симболика, значење „ускакања“ у брачну заједницу.

Такође вам поручује да се не плашите рађања деце, да деца не наслеђују телесне недостатке родитеља, да Бог види вашу жељу да прихватите једно друго онаквим какви јесте и да ступите у брак. Свака препрека се може превазићи међусобном љубављу и животом утемељеном на искреној, правој вери, онако како читамо у Символу наше вере.

Сматра да би било добро да се јавите своме свештенику ради што озбиљнијег приступа Светој тајни брака.

 

 * * *

Желим Вам пуно среће у вашем духовном сапутништву за Царство Небеско,

Уредник сајта Има наде

2 коментара

  1. Pomaze Bog,tinejdzerka sam i pocetnik u hriscanskom zivotu.Kod sebe sam primetila da u poslednje vreme u sebi stalno pametujem i razmisljam o Bogu i nekim zapovestima o kojima samo nesto povrsno znam,koje su i za neke zrele i jake vernike teske i koji se ne opterecuju analiziranjem.Kako bih vam bolje objasnila razmisljam o nekim stvarima kojima nisam dorasla,ali to je valjda ta umisljena zelja da se odmah sve zna i sve stekne,u mom slucaju ja sam samo gubila gubila sam samu sebe,bukvalno kao da sam se svadjala sa samom sobom,ne mogu da se usaglasim i slozim sa sobom, u mom umu samo su beskrajne dileme.A kao posledica svega je gubitak koncetracije,stalna glavobolja i kao neko grcenje u mozgu,ne mogu da lepo komuniciram sa svojim bliznjim.Gledala sam neki video gde je govorio jedan monah i rekao je da je bolest sizofrenija ili umisljenost ustvari gubitak komunikacije sa samim sobom,tu sam se pronasla.
    Htela bih da mi objasnite ovo stanje,i sta da radim kako bih se vratila u normalu

    • Александар Јеремић says:

      Јована милост ти од Бога! Најбоље ти је да посетиш православног психолога нпр. Сању, која и држи овај сајт. Биће ти од велике помоћи на твом путу ка Богу и Цркви. Неке од ствари које си изнела делују опасно, мада искрено мислим да то није шизофренија нити силазак са ума.

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*