Kojim ljudima je potreban pravoslavni psiholog?

Kojim ljudima je potreban pravoslavni psiholog?

Pravoslavni ruski psiholog Mihail Hasminski u ovom intervjuu sažeto objašnjava koja je svrha i kakav je način rada pravoslavnog psihologa.

„Ko je onda taj pravoslavni psiholog? Mislim da je u pitanju psiholog, ali pritom unutrašnje pravoslavna osoba koja radi razmatrajući dušu sa tačke gledišta pravoslavne antropologije.

Sa te tačke gledišta pravoslavni psiholog se i trudi da razume drugog čoveka, pa i ima više odgovornosti. Pravoslavni psiholog treba da odgovara ne samo pred klijentom, već i pred Bogom za ono što je učinio ili posavetovao. Zato on pažljivo treba da izmeri sve što govori i preporučuje, brižno se odnoseći ne samo prema onome kome pomaže, već i prema sopstvenoj duši.“

 

Urednik sajta „Ima nade“

 

 

 

 

Profesionalno znanje o duši

 

Kojim ljudima je potreban pravoslavni psiholog? Ljudima koji imaju malu veru ili čak onima koji su prosto prvi put došli u hram? Ili takođe i ucrkvenjenima?

 

  • Postoje vrlo verujući ljudi koji se obraćaju psihologu za pomoć. Meni su na savetovanje dolazili čak i sveštenici, starešine hramova. Oni takođe mogu, na primer, teško da preživljavaju smrt bliske osobe ili da se posavetuju o porodičnim problemima.

Problem je još i u tome što nekim sveštenicima prosto ne polazi za rukom da govore na istom jeziku sa ljudima koji im dolaze. Njihove pravilne preporuke – da se ljudi smiruju, trpe, mole se i poste – često može da primi samo duhovno iskusan, duboko verujući čovek. A čak i među odavno ucrkvenjenim ljudima daleko da su svi takvi.

Recimo da je u hram prvi put došao čovek koji ima određene probleme u porodici, svađa se sa ženom, itd. I njemu sveštenik, na primer, ispravno ukazuje da je neophodno sa snishođenjem da se odnosi prema ženinim slabostima i njenim nervima. Dodaje da ako u datom slučaju čovek ne može da trpi teškoće i nemoći drugoga, to onda može da bude rezultat njegove sopstvene gordosti.

Kakva će biti, vrlo verovatno, reakcija našeg gordog čoveka? On će reći: „Šta mi Vi to govorite? Ja sam gord? Ma što sam ja uopšte dužan da snishodim toj glupači?“

Zato je sa čovekom još potrebno umeće da se porazgovara tako da njegov prvi dolazak u hram ne bude i poslednji.

Psihologu je često lakše da razume necrkvenu osobu i bude mu bliži, shvatljiviji, ali istovremeno ostane i karika koja je neophodna da čovek ne samo dođe u Crkvu, već da tamo i ostane zauvek.

 

 

Postoji stav da je pravoslavni psiholog zapravo gubitnik kome nije pošlo za rukom da se ostvari kao svetovni profesionalac. I eto, on sebe naziva pravoslavnim i prebacuje na sebe određeni broj ljudi samo na račun veroispovedanja.

 

  • Slažem se da nema pravoslavnih ginekologa, pravoslavnih stomatologa ili pravoslavnih matematičara.

Ko je onda taj pravoslavni psiholog? Mislim da je u pitanju psiholog, ali pritom unutrašnje pravoslavna osoba koja radi, razmatrajući dušu sa tačke gledišta pravoslavne antropologije.

Sa te tačke gledišta pravoslavni psiholog se i trudi da razume drugog čoveka, pa i ima više odgovornosti. Pravoslavni psiholog treba da odgovara ne samo pred klijentom, već i pred Bogom za ono što je učinio ili posavetovao. Zato on pažljivo treba da izmeri sve što govori i preporučuje, brižno se odnoseći ne samo prema onome kome pomaže, već i prema sopstvenoj duši.

 

Uzgred, bukvalni prevod reči „psihologija“ sa grčkog je „znanje o duši“, sledi da je psiholog „dušeznalac“. U nekom smislu svetovna psihologija je prisvojila sebi ovaj naziv. Ako odričete dušu čoveka (u većini škola svetovne psihologije se ona odriče) na koji način je vi možete „poznavati“? A eto, na primer, Prepodobni Sergije Radonješki i Teofan Zatvornik, svi Sveti Oci uopšte, nisu razume se, imali diplomu psihologa, ali su ipak bili itekakvi dušeznalci. Tako da pravoslavni psiholozi ne samo da postoje, već često i bolje pomažu ljudima od svetovnih psihologa. U kriznim situacijama nesumnjivo bolje.

 

 

Da li se ciljevi pravoslavne i svetovne psihologije podudaraju?

 

  • Psihologija je raznolika oblast, međutim, ako razmatramo pomoć ljudima u teškim okolnostima, nije tajna da mnogi svetovni psiholozi najčešće za cilj postavljaju prosto umirenje čoveka, vraćanje komfora u njegov život ponovo. Odatle se često kod njih pojavljuju i saveti tipa: „Muž te je prevario? Ne uznemiravaj se uopšte! Nađi švalera i nabij mu rogove!“

 

Stvarno?

 

  • Ne šalim se ni najmanje. Slične stvari savetuju čak i poznati psiholozi, pritom javno, u novinama, televiziji, popularnim časopisima. Sada je mnogo toga u svetovnoj sredini izgrađeno upravo na osećanjima i zadovoljstvima. Glavno je da se uklone neprijatna osećanja. A kako? Pa, na primer, učiniti to isto, recimo prevariti kao odgovor na prevaru. I to je to, svi su kvit, možemo da se smirimo. To je potpuno logično u takvom koordinatnom sistemu.

 

Često tamo nema orijentisanosti na izmenu duše, oni se bave jedino simptomima koji uznemiravaju. Bolest duše pritom ostaje. I tako odlaze godinama. A eto, poslati čoveka istinskom Lekaru koji će ga isceliti, to je psihologija sasvim drugog nivoa. Najvažniji pomoćnik je, kao što znamo, Gospod.

 

Naš konačni zadatak je, koliko je to moguće, privesti čoveka Bogu, zato što će On i biti najbolji lek.

 

 

O Miši koji je progovorio

 

Kako ste počeli da spajate pravoslavnu i kriznu psihologiju?

 

  • Radeći u onkološkom centru, podrazumeva se da radite i sa smrtno bolesnim ljudima i sa njihovim bliskim osobama. Ti vidiš tragediju, bol, stradanja, strah u dušama ovih ljudi, neverje, očajanje.

 

A u dečijoj bolnici gde sam pomagao kao psiholog-volonter sve to je pomnoženo na kvadrat. Mog prvog malog pacijenta su zvali Miša, imao je oko trinaest godina. On je već umirao i ležao je kod kuće. U porodici je bilo još braće i sestara, a on je ležao sam, ni sa kim nije razgovarao. I niko nije znao kako da mu pomogne. Pitam njegovu mamu u čemu je razlog. Ona mi govori: „Ne znam, on se pre nekog vremena zatvorio u sebe i to je to. Ni sa nama ne razgovara, ni sa braćom i sestrama takođe.“ A ja sam tada imao jako malo iskustva. U velikoj meri nisam znao šta tu da radim i da kažem. Pomolio sam se. Imao sam disk sa snimcima zvukova iz prirode: zvukova kiše, talasa, ptica u šumi, itd. Pomislio sam da mu možda može pomoći neka relaksacija. Predložio sam da mu daju da posluša ovaj disk u smislu terapije (postoji takav smer Terapija zvucima iz prirode – NST, Nature Sound Therapy). Bukvalno nakon nekoliko dana njegova mama me je zvala i rekla da, poslušavši nekoliko puta ove zvuke iz prirode, Mišda je iznenada počeo da razgovara sa njima. Tu se ispostavilo (on je pričao mami) da je jednom u uglu svoje sobe očigledno i apsolutno realno video oganj koji ga je plašio i strašne maske koje su pravile strašne grimase i vikale da će uskoro umreti. Dete se prepalo i zatvorilo u sebe.

 

Izostavljam detalje, međutim, po nekim znacima bilo je očigledno da se ne radi prosto o halucinaciji. Slušajući ga, shvatio sam da se radi o postupcima zlih duhova, da tamne sile postoje i da su realne.

 

Tada sam bio potpuno necrkven, ali sam otišao u Visoko-Petrovski manastir, ulazim a meni u susret ide sveštenik, sada već upokojeni, otac Boris. Dolazim do njega. Ne umem da uzmem blagoslov, prilazim i jednostavno kažem: „Eto, baćuška, tako i tako, takav je problem“. On govori: „Idemo“. Ja mu govorim: „Ali tamo nema novca“. On mi odgovara: „Pa i nije potreban nikakav novac“. Odmah smo otišli. On je služio svetu Tajnu Jeleosvećenja nad mališanom, strahovi su se izgubili. Nakon nekog vremena Miša je umro, ali nije imao više strahove, a zadobio je veru.

 

Ovo je ostavilo veliki utisak na mene. Počeo sam da odlazim u manastir na Petrovki. Ubrzo sam shvatio da mnogo toga u životu očigledno nisam znao i da je potrebno, radi realne efikasne pomoći koristiti i druge resurse koji se ne nalaze u udžbenicima, ali koji postoje već dve hiljade godina.

 

Kada, na primer, pokušavaš da realno pomogneš ljudima koji umiru od raka, vidiš da postoji određena barijera u koju udaraš i tvoja svetovna psihologija ti dalje ne može pomoći.

 

 

To jest, svaki psiholog udara u to?

 

  • Onaj ko radi sa ljudima koji su teško bolesni, susreće se sa smrću, sa najsnažnijim krizama – da, naravno. U takvim slučajevima, shvatanje problema često izlazi izvan granica ovog života. Zajedno sa kolegama sam pokušao različite metode, pokušavali smo da adaptiramo i psihoanalizu i neke humanističke škole. Međutim, ne, to ne pomaže kada radiš sa čovekom koji realno umire. Možeš naravno da govoriš to što je, na primer, govorio Viktor Frankl, to je lepo, ali obično uopšte ne radi i ne donosi utehu.

 

Ali ako u svom radu kao pravoslavni psiholog budete radili sa necrkvenim, smrtno bolesnim čovekom, vi nećete, neće prosto moći da ga poučavate u veri?

 

  • Da. I tu je nastalo već drugo pitanje. Sve je pravilno, većina ljudi sa kojima sam imao prilike da budem u kontaktu, upravo i nisu mogli da dobiju za njih tako neophodnu duhovnu podršku, jer nisu bili verujući.

 

I postalo je jasno: da bih im pomogao, potrebno je reći nešto tako da oni poveruju. I opet, uobičajene reči tu nisu bile od pomoći.

 

Bez obzira na obilje knjiga, bogoslovskih između ostalog, pokazalo se da onoga što bi na dostupan i shvatljiv način moglo da dopre bolesnim osobama u dušu, ima krajnje malo. Počeli smo da sličan materijal sakupljamo na kašičicu, između ostalog i neke naučne argumente u korist realnosti religioznih fenomena, na primer, života nakon smrti. Tražili smo tamo gde se uslovno govoreći, duhovno i naučno dodiruju. Razume se, ne pozivam na proveru vere naukom, ali ako autoritet nauke nekoga može da podrži na putu ka veri – onda zašto da ne?

 

Tako se i sakupilo neko iskustvo. A paralelno sa tim je teklo i moje ucrkvenjenje. Zatim su se pojavili određeni programi, između ostalog i rehabilitacioni koje smo želeli da proširimo.

 

Uopšte, svako je imao priliku da u realnosti kaže nešto svoje, izbegavajući floskule i uobičajene fraze. To jest, da pokuša da na svoj način privede osobu veri. I sve to je bilo potrebno činiti izuzetno taktično, jer su bolesnici bili različiti. Dodatna teškoća se ogledala u tome da bolesni ljudi u najvećoj meri nisu tražili samu veru, jer da su je želeli, ona bi već odavno bila prisutna u njima. Oni su želeli dokaze. I bilo je potrebno prilično široko i duboko kopati da bi ti objektivni, razumljivi, logični dokazi u nekoj meri bili pokazani njima.

 

Dokazi čega?

 

  • Tog istog zagrobnog života. Ili činjenice da svest nije proizvod aktivnosti mozga. Svi ovi argumenti su kasnije ušli u mnoge moje materijale, knjige i tekstove. Iako se misionarenju i katehizaciji nigde posebno nisam učio.

 

I naravno, uslovi za rad u onkološkom centru nisi bili potpuno odgovarajući. Bilo je teško sa prostorijama, ponekada smo morali da radimo zajedno sa lekarima u ordinaciji. To naravno nije baš prikladno sa razgovor sa teško bolesnim ljudima.

 

I tada je arhimandrit Avgustin (Pidanov), starešina hrama Hristovog Vaskrsenja na Semenovskoj čuo za naš rad i smatrao da je u pitanju važno socijalno služenje koje je neophodno razvijati u Crkvi.

 

 

Kakvo služenje?

 

  • Psihološka pomoć ljudima u kriznim situacijama. Napisao je izveštaj Svjatejšem Patrijarhu Alekseju II. Kao odgovor na ovaj izveštaj, Patrijarh Aleksej je blagoslovio stvranje našeg kriznog centra. To je bilo 29. oktobra 2006. godine. O svom blagoslovu za stvaranje našeg centra Patrijarh je nakon nekoliko dana govorio u svom govoru na eparhijalnom sabranju. To je bio svojevrsni prelomni trenutak za naš centar. Za nas su čuli ljudi, novinari, tako je sve i krenulo. Prvi su, uzgred rečeno, bili saradnici časopisa „Neskučnый sad“. A već zahvaljujući njihovom tekstu, upoznao sam se sa mojim dugogodišnjim drugom i kolegom Dimitrijem Semenikom koji je u to vreme već otvorio jedan od sajtova buduće grupe sajtova. U pitanju je bio sajt „Perežitь.ru“.

 

 

Mi ne zadiremo u svešteničku oblast

 

 

Da li vam dolaze ljudi zato što nisu uspeli da ostvare kontakt sa svojim parohijskim sveštenicima?

 

  • Dolaze nam različiti ljudi iz potpuno različitih parohija. I priznajem, ponekada (ali ne jako često) govore o tome da im se nešto nije dopalo u kontaktu sa sveštenikom. I oni se najčešće tom svešteniku ne vraćaju. Možda idu nekom drugom.

 

A pravoslavni psiholog nije sveštenik, ali nije ni potpuni stranac.

 

I naravno, verujući se često, sa osnovom, boje da se obraćaju svetovnim psiholozima. Ako čovek sa određenim pogledom na svet čuje „autoritetne savete“ na temu „pa i ti se zabavi, zavoli sebe, pljuni na sve druge“, javiće se, kako sada govore, kognitivni disonans, u najmanju ruku.

 

Pravoslavnom psihologu su, naravno, očigledne greške duševnog savetovanja koje ponekada čine sveštenici upravo u psihološkom aspektu. Razlozi ovih grešaka su mnogobrojni.

 

Ja, na primer, za jednog čoveka imam ne manje od sat vremena, a sveštenici se često nalaze u neprestanom nedostatku vremena i čak vreme za razgovor ne mogu ni da nađu. Postoje i druge greške koje se dopuštaju u teškom i razgranatom pastirskom služenju. I eto, ja sam sistematizovao ova pitanja, analizirao kako izbeći ove greške, podelio svoja razmišljanja sa nekoliko arhijereja. Nisam očekivao takvo interesovanje za ovaj problem. Već kroz neko vreme sam, sa blagoslovom nadležnih arhijereja, održavao u različitim mitropolijama seminare na temu psiholoških aspekata pastirske brige o duši. I danas delim ova znanja sa sveštenicima eparhija u koje me pozivaju.

 

Kakva je bila reakcija sveštenika na predavanja o njihovim mogućim greškama? Da li je bilo negativnih reakcija?

 

  • Tako nečega nije bilo ni kod koga, ni jednom i ni sa kim. Naprotiv, u celini je to izazivalo veliko interesovanje, iako pojedine sveštenike, kako sam video, ovo nije isuviše brinulo. Međutim, čuo sam mnogo dobrih utisaka i zahvalnosti, između ostalog i na Minskoj duhovnoj akademiji.

 

Za vreme ovih seminara mene često pitaju: „Pa dobro, sa greškama je manje ili više jasno, svi ih imaju, svaki čovek. A šta zapravo raditi, kako ih ispravljati?“ I tu ja predlažem naše realno, nakupljeno iskustvo u misionarskom služenju, kao i u socijalnom i psihološkom radu sa ljudima koji se nalaze u stanjima krize – ono što već mnogo godina radimo na forumima i sajtovima grupe „Perežitь.ru“ kao i materijale koje koristimo. Mi vidimo realan rezultat našeg rada, zahvaljujući makar povratnoj informaciji putem interneta, foruma, društvenih mreža.

 

Ko ste to „mi“?

 

  • Psiholozi našeg centra, autori grupe sajtova „Perežitь.ru“, administratori, moderatori foruma, volonteri. Mi predlažemo praktično iskustvo pravoslavne pomoći u krizi, delimo ga, pokušavamo da ga popularizujemo.

 

Dešava li se da svoje pacijente šaljete svešteniku?

 

  • Ne samo da se dešava, već praktično uvek tako i biva. Ako je čovek, na primer, dospeo na odeljenje intenzivne nege, biće čudno ako ga tamo budu držali sve dok ga ne puste iz bolnice. Za dalje lečenje postoje druga odeljenja i drugi lekari-specijalisti. Imamo jako blizak kontakt sa sveštenicima. Naša psihološka služba je nešto poput odeljenja intenzivne nege u bolnici. Reanimirali smo pacijenta, sada ga treba usmeriti terapeutima da ga oni potpuno izleče. A dešava se i obrnuto. Mnogi moskovski sveštenici nam šalju ljude ako vide da čovek ima problem ne samo (ne toliko) duhovan, već i psihološki.

 

Kod nas postoji neizostavno pravilo: mi se nikada ne guramo u oblast duhovnog rukovođenja. Mi prosto nemamo ni blagoslov, ni vlast, ni iskustvo, ni znanje, ni snage da se bavimo time.

Mi imamo drugi zadatak – po mogućnosti privesti osobu do onih koji imaju takva znanja i takve sile, a zajedničkim naporima privesti Bogu čoveka koji strada.

 

Zato je veoma važno da se čovek izbavi iz krize zahvaljujući ne samo ukazanoj psihološkoj pomoći, već i stečenoj veri. Često je, da bi se izašlo iz krize, potrebno da se izmeni sopstveni život, izgradi na hrišćanskim temeljima.

 

***

 

Mihail Hasminski, krizni psiholog, pomoćnik starešine patrijaršijskog podvorja hrama Hristovog Vaskrsenja na Semenovskoj, rukovodilac Centra krizne psihologije, glavni urednik internet sajta „Ruska pravoslavna psihologija“, glavni stručnjak grupe sajtova „Perežitь.ru“, član asocijacije psihoonkologa Rusije.

Rođen 1969. Godine, završio Moskovsku višu školu policije. Major policije. Psihološko obrazovanje dobio u Akademiji ministarstva unutrašnjih poslova. Radio u onkološkim ustanovama, više od tri godine u bolnici sa decom sa onkološkim oboljenjima. Od trenutka stvaranja Centra krizne psihologije je njegov rukovodilac. Oženjen, ima sina.

 

 

Intervju sa pravoslavnim psihologom Mihailom Hasminskim za časopis „Toma“

Za Imanade.org preveo: Stanoje Stanković

Ruski izvor: Foma.ru

 

 

 

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*