Ko nam nameće prisilne misli?

Ko nam nameće prisilne misli?

„Ljudi obično misli smatraju za nešto nevažno: zato ih i prihvataju olako.

Ali od prihvatanja nepravilnih misli rađa se svako zlo.

Misao je nalik kormilu broda: od nevelikog kormila, od neugledne daske

koja se vuče za brodom, zavisi kretanje i u velikoj meri

sudbina čitave te ogromne mašine.“

Sveti Ignjatije Brjančaninov,

Episkop kavkaski i crnomorski

 

Prisilne misli – to su misli preko kojih nam dolaze lažne ideje, koje pokušavaju da zagospodare nad nama. Svakoga dana naša svest biva podvrgnuta njihovim aktivnim napadima. To nas ometa da trezveno sagledamo situaciju, da pravimo planove i da verujemo u njihovo ostvarenje; zbog tih misli nam je teško da se usredsredimo i da nađemo alternativu za prevazilaženje problema, te misli iznuruju, a često dovode i do očajanja, koje za posledicu ima pojavu misli o samoubistvu.

Evo nekih misli, koje dovode do želje da čovek okonča sa sobom:

– Svet je užasan, pun zla, veoma je malo dobrih ljudi;

– Niko te ne voli;

– Tvoj položaj je bezizlazan;

– Strašno je živeti;

– Nećeš uspeti da postigneš u životu ono što si hteo (ono što su hteli od tebe)

– Nikada nećeš biti srećan; – Nepostojanje – je odličan odmor od života;

– Samoubistvo je – jedinstveni izlaz;

– Završivši sa sobom, sjedinićeš se sa voljenim čovekom koji je već TAMO.

I tome slično. One prodiru u našu svest. Ne puštaju nas ni na jedan sekund. Teraju nas da patimo u mnogo većoj meri nego što to iziskivaju sami događaji koji su izazvali krizu. Postoji niz psihičkih oboljenja (depresija organskog porekla, šizofrenija i dr.) u kojima u kompleksu simptoma prisustvuju i prisilne misli. Kod takvih oboljenja je terapija lekovima jedina pomoć.U tom slučaju neophodno je obratiti se lekaru – psihijatru za određivanje terapije.

Međutim, većina ljudi koji stradaju od prisilnih misli prilikom preživljavanja duševne krize, nemaju psihopatološke poremećaje. Uz pomoć naših saveta oni mogu uspešno da se izbave od takvih misli i da izađu iz stanja krize.

 

Kakva je priroda prisilnih misli?

Sa tačke gledišta nauke, prisilne misli su – neprestano ponavljanje nepoželjnih fantazija i težnji, sumnji, želja, sećanja, strahova, dela, ideja, itd. od kojih je nemoguće izbaviti se naporom volje. Realni problem u tim mislima se preuveličava, uveličava, izvrće. Kao po pravilu, tih misli ima nekoliko, one stvaraju zatvoreni krug koji ne možemo da prekinemo. I mi bežimo po krugu, kao muve bez glave. Što se više trudimo da se izbavimo od njih, njih je sve više. I tada se pojavljuje osećanje prisile. Veoma često (ali ne i uvek) prisilna stanja bivaju praćena depresivnim emocijama, teškim mislima, a takođe i osećanjem zabrinutosti.

Da bi savladali ovaj problem, treba da odgovorimo na pitanja:

– Kakva je priroda prisilnih misli? Odakle se one pojavljuju?

– Kako se boriti sa prisilnim mislima?

I tu vidimo da u psihologiji tačnog odgovora na ovo pitanje nema. Mnogi psiholozi su pokušali da objasne razlog pojavljivanja prisilnih misli. Razne psihološke škole do sada vode rat među sobom, ali većina povezuje prisilne misli sa strahovima. Istina, to ne pojašnjava način kako se boriti sa njima. Klasična psihologija ne daje recepte za efektivnu borbe sa prisilnim mislima iz razloga što ne vidi prirodu tih misli. Jednostavno rečeno, prilično je teško boriti se sa neprijateljem ako ga ne vidiš, pa čak ni ne shvataš ko je on. Međutim, odgovori na ova pitanja i uspešno rešenje problema poznati su više od hiljadu godina. Delotvorno sredstvo borbe sa prisilnim mislima kod psihički zdravog čoveka postoji.

Svima nam je poznato da je snaga prisilnih misli u tome da oni mogu bez naše volje da utiču na našu svest, a naša slabost je u tome da nemamo skoro nikakvog uticaja na prisilne misli. To jest, iza tih misli stoji samostalna volja, različita od naše.

Sam naziv „prisilne (nametljive) misli“ već pretpostavlja da se one „nameću“ od strane nekog spolja. Nas često iznenađuje i paradoksalnost sadržaja tih misli. To jest, mi logički shvatamo da sadržaj tih misli nije u potpunosti osnovan, nije logičan, nije proizvod dovoljne količine stvarnih spoljašnjih okolnosti, ili je čak jednostavno apsurdan ili lišeni svakog zdravog smisla, ali im se opet uprkos tome ni najmanje ne možemo odupreti. Takođe, često prilikom pojavljivanja tih misli sebi zadajemo pitanje: „Kako sam došao do ovoga?“, „Odakle se ova misao pojavila?“. „Ova misao mi je ušla u glavu?“. Odgovor na to ne možemo pronaći, ali je opet smatramo za svoju. Pri tom, prisilna misao ima ogroman uticaj na nas.

Svi znaju da čovek, koji je proganjan od strane prisilnih misli, čuva kritički odnos prema njima, shvatajući svu njihovu besmislenost i otuđenost njegovom razumu. Kada pokušava da ih prekine naporom volje nema rezultata. Znači, imamo posao sa samostalnim razumom, različitim od našeg.

 

Čiji su to razum i volja koji su usmereni protiv nas?

Sveti Oci Pravoslavne Crkve govore da čovek u sličnim situacijama ima posao sa napadom demona.

Odmah želim da pojasnim da niko od njih nije shvatao demone tako primitivno, kao što ih shvataju oni koji se nisu zamišljali nad njihovom prirodom. To nisu oni smešni čupavci sa rogovima i kopitama! Oni uopšte nemaju vidljivu spoljašnjost, što im dozvoljava da deluju neprimetno. Moguće je nazivati ih različito: energije, duhovi zlobe, bića. Govoriti o njihovoj spoljašnjosti je besmisleno; ali, znamo njihovo osnovno oružje – laž.

Tako da su upravo zli duhovi, po mišljenju Svetih Otaca, uzrok tih misli, koje prihvatamo za svoje. Od navika je teško odreći se. A mi smo tako navikli da smatramo svojim i samo svojim sve misli, sve naše unutrašnje dijaloge, pa čak i unutrašnje borbe. Ali da bismo pobedili u tim borbama, neophodno je u njima stati na svoju stranu, protiv neprijatelja. A za to je neophodno shvatiti da te misli – nisu naše, da se one nameću spolja od nama neprijateljske sile.

Demoni deluju kao banalni virusi, trudeći se pri tom da ostanu neprimećeni i neprepoznati. Pri čemu ta bića deluju nezavisno od toga da li verujete u njihovo postojanje ili ne.

Sveti Ignjatije (Brjančaninov) je ovako pisao o prirodi takvih misli: „Duhovi zlobe sa takvom lukavošću vode borbu protiv čoveka, da se misli i maštanja koje oni prinose duši predstavljaju kao da se rađaju u njoj samoj, a ne od njoj tuđeg zlog duha, koji deluje i ujedno se trudi da se sakrije.“

Kriterijumi određivanja istinskog izvora naših misli je veoma jednostavan. Ako nas misao lišava spokoja, ona je od demona.

„Ako ti od nekog pokreta srca istog trenutka osećaš smućenost, stešnjenost duha, već od suprotne strane – od zlog duha“, govorio je pravedni Jovan Kronštatski. A zar nisu upravo takve prisilne misli koje nas muče u kriznim situacijama?

Istina, nismo uvek ustanju da tačno ocenimo svoje stanje.

Poznati savremeni psiholog V.K. Nevjarovič u knjizi „Terapija duše“ piše o tome: „Javlja se takođe i odsustvo neprestanog unutrašnjeg rada nad samokontrolom, duhovnoj trezvenosti i svesnom upravljanju svojim mislima, detaljno opisanim u svetootačkoj literaturi. Može se takođe smatrati, sa manjom ili većom očiglednošću, da se neke misli skoro uvek osećaju kao tuđe i čak prinudne, nasilne, da zaista imaju tuđinsku prirodu za čoveka – jer su demonske. Po svetootačkom učenju, čovek često nije u stanju da razlikuje istinski izvor svojih misli, a duša postaje proniknuta demonskim stihijama. Samo iskusni podvižnici svetosti i pobožnosti, sa svetlom dušom, očišćenom molitvenim podvigom i postom, u stanju su da primete približavanje tame. Duše pokrivene grehovnim mrakom često ne osećaju i ne vide to, jer se na tamnom tamno loše razlikuje.“

Upravo misli „od lukavog“ podržavaju sve naši zavisnosti (alkoholnu, zavisnost od klađenja i sličnih igara na sreću, bolesnu neurotičnu zavisnost od nekih ljudi i dr.). Misli koje pogrešno prihvatamo za svoje mogu da nagnaju ljude ka samoubistvu, očajanju, uvredama, nepraštanju, zavisti, strastima, one podstiču gordost, i izazivaju odsustvo želje za priznavanjem sopstvenih grešaka. One nam prisilno predlažu, maskirajući se kao da su naše sopstvene misli, da činimo veoma loše postupke prema drugima, da se ne trudimo nad sopstvenim ispravljanjem. Te misli nam smetaju na putu duhovnog razvoja, našaptavaju nam osećanje prednosti nad drugima i dr. Takve smisli i jesu „duhovni virusi“.

Upravo duhovna priroda takvih misli – virusa, potvrđuje se time, što nam na primer često biva teško da učinimo bogougodno delo, da se pomolimo, da odemo u hram. Osećamo unutrašnji otpor, ulažemo veoma veliki napor da bi se suprotstavili tim mislima koje nalaze ogroman broj izgovora da to ne učinimo. A šta je teško, na primer, u tome da ustanemo rano ujutro i da odemo u hram? Ali ne, bilo gde drugde da idemo lakše ćemo ustati rano, ali kada treba da odemo u hram – teško nam je.

Po ruskoj poslovici: „Iako je i hram blizu, da idemo teško je; a kafana je daleko, ali ću ići lagano“. Da sedimo pred televizorom nam je takođe lako, ali da se molimo isto toliko vremena je mnogo teže da sebe nateramo. To su samo neki primeri.

Zapravo, u neprestanom izboru između dobra i zla se sastoji celokupan naš život.

I kada proanaliziramo sve te izbore koje činimo, svako od nas može svakodnevno videti kako na njih deluju ti „virusi“.

Ljudi iskusni u duhovnom smislu su na taj način sagledavali prirodu prisilnih misli. I njihovi saveti za savlađivanje tih misli funkcionisali su besprekorno!

Iskustvo nam pokazuje da je crkveno shvatanje ove teme istinito.
Nastaviće se… sledi tekst „Kako se izboriti sa prisilnim mislima“.

 

Autor: Mihail Igorevič Hasminski – pravoslavni krizni psiholog. Više od tri godine radio je kao psiholog u dečijoj onkološkoj bolnici. Jedan od pokretača pravoslavnog kriznog centra pri hramu Hristovog Vaskrsenja u Moskvi. Bavi se psihološkom rehabilitacijom ljudi koji su doživeli žalost (smrt bliskih, dece posebno), podrškom bolesnih koji stradaju od teških oboljenja sa lošom prognozom (maligna oboljenja), rehabilitacijom ljudi koji su postradali u zoni ratnih dejstava (kao vojnika, tako i civila), žrtvama vremenskih nepogoda, terorističkih napada, prestupa protiv ličnosti sa primenom seksualnog nasilja, psihološkom pomoći ljudima koji su preživeli raskid, porodicama koje su preživele psihotraumatske ekstremne situacije.

Izvor: Pravoslavnaя psihologiя

 

Tekstovi sa ključnim rečima:

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*