Kako saosećati, a ne povrediti? Kako pomoći, a da ne ugrozimo slobodu volje druge osobe?

Kako saosećati, a ne povrediti? Kako pomoći, a da ne ugrozimo slobodu volje druge osobe?

– Kada nama bliska osoba prolazi kroz teška stradanja, mnogo teža od onoga što smo mi sami bilo kada osećali, često je teško odabrati prave reči i teme za razgovor sa njom. Pitamo se kako da pravilno izrazimo saosećanje?

– Odgovor je jednostavan. Najvažniji su iskrenost, ljubav i pažnja. Često je dovoljno biti pored osobe, držati je ruku i pritom nikakve reči nisu ni potrebne. Ponekada se bojimo da uznemirimo obolelu osobu – pa se trudimo da razgovor skrenemo na druge teme. Mitropolit Antonije Suroški pisao je da takvi razgovori donose pustoš jer se zapravo na taj način mi sami štitimo od uznemirenosti. Međutim, istovremeno  u takvoj situaciji mi se tkođe „štitimo“ i od istinitosti i pravednosti. To je pacijente vrlo opasno jer isprazna priča odvodi čoveka od realnosti i lišava ga snage potrebne za borbu sa bolešću.

Posećujući bolesne u prvoj moskovskoj bolnici koja je izgrađena sa blagoslovom vladike Antonija, pročitala sam uputstvo za razgovor sa bolesnima koje je on sastavio. U njemu piše:

„Za čoveka koji brine o teško bolesnom osobi je važno da nauči da bude nalik muzičkoj struni koja sama po sebi ne daje zvuk, koja tek nakon dodira palca počinje da se čuje“.

Na ovome su zasnovani svi odnosi između ljudi. Govorim o tome da se prave reči uvek mogu naći u toku razgovora. Najvažnije je to da osoba koja je pored nas  jednostavno oseti naše iskreno saosećanje. Ako ga imamo, sve ćemo pravilno reći. Treba se odreći praznih reči.

– Dešava se da svojim postupcima kod bolesnog čoveka pojačavamo samosažaljenje. Kako da to izbegnemo?

– Pre svega, neophodno je da ukažemo maksimalnu pažnju na stanje bolesne osobe Navešću primer. Obratila mi se pomoć žena koja je na hemoterapiji. Imala je već četvrti stadijum raka. Teško stanje, ali je ona navikla da brine o sebi. Za nju je mirovanje, ležanje u postelji bilo isto što i smrt. Ona dolazi i plače jer joj medicinska sestra ne dozvoljava da bilo šta radi. Sestra primorava bolesnu ženu da leži i ne daje joj ništa da radi. Ovo je užasna situacija. Žaljenje i preterana briga nisu produktivni. Neophodni su ljubav i odnos saradnje. Svako ima sopstvene unutrašnje resurse. Čovek se i bori upravo zahvaljujući tim resursima. Ako na sebe uzmete sve obaveze i svu odgovornost – lišićete osobu mogućnosti da deluje samostalno, lišićete je snage za borbu. Ako pogledamo istini u oči, rođaci koji isuviše brinu o bolesnoj osobi misle više na sebe – kako da sve učine brže da bi manje bilo uznemirenosti. Neophodno je misliti o bolesnom čoveku – kako je najbolje za njega.

Postoji i druga krajnost. Događa se da teško bolesna osoba prolazi kroz stadijum kada poriče da ima bolest. Ona se trudi da ne primećuje da se njeno fizičko stanje izmenilo, živi kao i ranije, preuzima na sebe prethodne obaveze. A pomoć joj je neophodna. Lično sam video puno tragedija zbog toga. Čovek je preživeo najteže lečenje, oslabio, ali ipak na silu ustaje, prelazi nekoliko koraka i pada u nesvest. A najbližih nema pored… jer sam čovek nije na vreme zamolio za pomoć. U takvoj situaciji potrebno je da sami ljudi koji su bliski bolesnoj osobi budu jako pažljivi, da analiziraju, izvode zaključke i pomognu na vreme.

– Šta ako se čovek ustručava da primi pomoć čak i od najbližih ljudi?

– Zaista ima mnogo ljudi koji teško pristaju da prime pomoć. Oni su sami navikli da pomažu drugima. U psihologiji postoji takav pojam – kongruentnost – kada su naša osećanja i ponašanje usklađeni. Ako budemo kongruentni, iskreni, čovek će ipak primiti našu pomoć. Svaka laž se oseti. Ako zaista iskreno želite da pomognete, teško da će vaša pomoć biti odbačena.

– Ljudima koji fizički boluju svojstvene su promene raspoloženja koje njima bliske osobe teško mogu da shvate.

– Neophodno je znati da čovek koji je teško bolestan preživljava nekoliko stadijuma u svom psihološkom stanju. Ove etape – šok, agresija, depresija i prihvatanje bolesti – odlično je opisao Andrej Vladimirovič Gnezdilov, psihoterapeut iz Petrograda. Tok stadijuma može biti različit. Neko od bolesnih ljudi može izbeći agresiju, a neko da i ne prihvati svoju bolest. Međutim, u celini smena ovih psiholoških stanja je jako karakteristična.

Najopasniji stadijum je stadijum šoka. U tom stanju moguća su samoubistva. Bolesnoj osobi su tada neophodni pažnja i podrška. Na stadijumu agresije čovek izliva svoja osećanja. Ako se nalazimo pored njega potrebno je da pružimo mogućnost za izlivanje osećanja. Jer čovek ih ne sme držati u sebi. Inače se agresija može pretvoriti u autoagresiju, razarajuće stanje. Razumem da je članovima porodice teško. Međutim, važno je biti svestan da je neophodno da osoba koja boluje prođe kroz to, a da joj mi ukažemo saosećanje i razumevanje.

Članovi porodice obolelog često počinju da osećaju uznemirenost kada bolesnu osobu počinje da obuzima depresija. Neophodno je upamtiti da ne treba uvek „zagušivati“ depresiju lekovima. Potrebno je proći kroz bol jer se kroz stradanja iskupljuje krivica, kroz stradanja čovek može da priđe Bogu. Kada depresiju koja se javila „zapušavaju“ uz pomoć antidepresiva moguće su i patološke promene ličnosti. Ako čovek ne prođe kroz depresiju ne može doći ni do svesti o svom istinskom stanju, neće imati snage da se bori.

Najbolje je naći stručnog psihijatra ili kliničkog psihologa koji može pomoći da se pravilno prođu svi stadijumi bolesti.

– Da li se mogu dati preporuke osobi koji se brine o bolesniku, kako da se  sačuva od „pucanja“?

– Vrlo često se obolele osobe žale: na početku se član porodice naglavačke baca u moje probleme, bukvalno sve brige uzima na sebe. A zatim dolazi do prenaprezanja, nestaje snage. Na kraju bolesna osoba ostaje bez ikakve pažnje. Važno je upamtiti da  ako se nama bliska osoba razbolela to od nas traži mnogo strpljenja i truda. Međutim, briga treba da bude u razumnoj meri. Potrebno je da i sam čovek vidi da se o njemu brinemo sa ljubavlju i radošću.

Možemo da preživimo bolest bliske osobe samo uz Božiju pomoć. Potrebno je da se češće i više obraćamo Bogu, ispovedamo se i pričešćujemo.

– Često pravoslavni ljudi koji imaju blisku osobu koja je bolesna pa pritom je necrkvena, jako žele da se ona ispovedi, pričesti, učestvuje u Tajni Jeleosvećenja, a sama osoba nije spremna za to. Kako je najbolje da se ponašamo u tom slučaju?

– Neophodno je da se molimo za tu osobu. O tome predivno govori vladika Antonije Suroški:

„Nametanje Boga u smrtnom času, kada se čovek odriče Boga prosto je surovo. Ako govori da ne veruje u Boga, može se reći: „Ti ne veruješ, a ja verujem. Ja ću govoriti sa mojim Bogom, a ti slušaj kako mi razgovaramo jedan sa drugim.“

Ako je obolela osoba spremna razgovor o veri može joj se pažljivo ispričati sopstveno iskustvo. Mi bismo u takvim slučajevima našim pacijentima predlagali knjige, diskove. Moje iskustvo je da su kroz knjige, između ostalih i savremenih autora, ljudi prilazili veri.

Pre nekoliko godina mi se obratio muškarac koji se dugo vremena bavio jogom. Razbolevši se, dospeo je u tešku depresiju. U pitanju je bio čovek sa visokim obrazovanjem, inteligentan, čovek koji je u svojim duhovnim traganjima dospeo u ćorsokak. Bolest ga je privela veri. To se dogodilo bukvalno na moje oči. Zamolio je da ga upoznam sa sveštenikom, razgovarao je, čitao. U nekom trenutku je shvatio da je za sobom vodio ljude po lažnom putu. Sabrao je svoje učenike i objavio im to. A pred smrt je primio i monaštvo.

– U teškoj situaciji čoveku je svojstveno da se nada da će se dogoditi čudo. Da li je među vašim pacijentima bilo ljudi kojima je vera pomogla da se izleče?

– Želim da kažem da se čuda zaista događaju i da je ljudima potrebno govoriti o tome. Međutim, treba zapamtiti da Promisao Božiji brine o svemu. Susretala sam se sa slučajevima koje ne možemo drugačije nazvati nego čudom. Jednom je došla mlada žena u teškoj depresiji – nju je sa malim detetom napustio muž. Dovela je na prijem svoju tetku. Tetka je imala rak – melanom. Lekari su potvrdili dijagnozu, operacija je bila zakazana za ponedeljak. U subotu smo otišli u hram. Ona se ispovedila, pričestila. Dugo je stajala kod ikona, molila se. Uveče me zove kolega i kaže: „Kažu da se rak smanjuje“. Nismo poverovali. Međutim, ispostavilo se da je zaista tako. Lekari nisu mogli da objasne to što se dogodilo. Ta žena je danas, slava Bogu, živa. Ona nas stalno zove, zahvaljuje, ali joj mi govorimo da ne treba da zahvaljuje nama. Ona je rekla da se tog dana molila u očajanju. Govorila je da čak nije molila ništa za sebe: „Daj mi Gospode da poživim još malo da pomognem sestričini“. Bolest joj se nije vratila.

Još jedan slučaj. Muškarca sa rakom bubrega su dovezli na operaciju, a raka nema. Profesor ljut, sumnja da su zamenili pacijente. U razgovoru sa njegovom ženom ispostavilo se da je pred operaciju dolazio sveštenik i krstio ga.

Isceljenja se događaju. Svako od ljudi koji radi sa teškim bolesnicima može da ih se seti. Pravoslavni čovek, ako se razboleo, potrebno je da dobije blagoslov, da se leči, razgovara sa duhovnikom, da se moli i pričešćuje. Vera je najvažnija. Bez nje je jako teško.

Autor: Ina Mirzoeva, psiholog

© Boleem.com
© Imanade.org (prevod)

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*