Како постати истински слободан и независан

Како постати истински слободан и независан

Православни психолог Михаил Хасмински у овом тексту у форми интервјуа даје нам и православни , али и психолошки поглед на то у чему се заиста састоји истинска човекова слобода и како се до ње стиже.

Насупрот увреженом савременом мишљењу да је човек слободан (најчешће се користи термин „независан“)  уколико има доста новца да ту независност „омогући“, или уколико му се може да греши без последица (овоземљских) , православно духовно искуство и православна психологија су једногласни – истинску слободу човек може постићи искључиво борбом са својим страстима које га поробљавају. Господ је човеку дао слободну вољу у виду могућности да не греши. Човек који је у потпуности поробљен страстима долази до таквог стадијума поробљености да више не може да се одупре греху. Најслободнији је онај човек који је достигао највиши степен слободе  – слободе од страсти.

Уредник сајта  Има наде

 

 

Истинска слобода је слобода од страсти

 

Људима је својствено стремљење ка слободи. Слободи као циљу самом по себи. Слободи као добру, као начину живота. Сви смо пролазили кроз то покушавајући да достигнемо слободу. Међутим, за цео свој живот нисам видео ни једног слободног човека. Колико год то на први поглед изгледало парадоксално.

Хајде да погледамо уобичајени човеков пут.

У почетку је дете, као плод у стомаку, повезано са својом мајком пупчаном врпцом и не може бити слободно. Од мајке добија кисеоник, хранљиве материје и у потпуности зависи од ње. Када је пупчана врпца пресечена, човек опет није слободан јер почиње да зависи од доктора, а затим од мајке. О каквој слободи се ту може говорити? Иако желиш да се ослободиш пелена – увијају те. Иако желиш да поједеш – одвајају те од груди. Све одлуке доноси – не дете, већ његово окружење.

Дете расте. Требало би да наступи слобода. Међутим, опет почињу ограничења: „немој да вичеш“, „немој да радиш то и то“. Поново, све његове поступке одређују одрасли. Мама одлучује шта ћеш јести, како ће те казнити, када ћеш спавати или прошетати. Поново нема слободе. Човек мисли: „Ето, када порастем бићу слободан!“

Долази школски узраст и чини се да би се могле доносити самосталне одлуке. Међутим, поново нема слободе, јер човек почиње да зависи од учитеља, захтева се већа помоћ у кући. И опет, ти не доносиш одлуке сам, нема слободе. „Добро,“ мисли дете, „још ћу порасти“.

Са одрастањем дете опет не добија слободу. У старијим разредима он добија много више озбиљнијих обавеза, почиње да зависи од другова из разреда. Човек улази у друштво и сада већ зависи од њега. Чак и у већем степену у односу на родитеље, јер са њима проводи мање времена. Социјални фактори одређују његово понашање.

Мисао о слободи га не напушта: „Ето, када одрастем, почиње прави живот!“ Међутим, кроз неколико година почињеш да зависиш од друге средине, то јест, од универзитета. Мислиш: „Добро. Ето, доћи ће и 18 година и нико ми неће наређивати!“. А са 18 година, на пример, долази љубав и ти тада осећаш одговорност пред другим човеком. Почињеш да зависиш од њега. Опет не одлучујеш све сам у свом животу.

А када се ожениш још мање одлучујеш. Слобода је ограничена другим обавезама. Неопходно је некако издржавати породицу. Зависиш од деце, од њихових жеља. Деца расту, одговорност се повећава, слобода се смањује. Уместо да одеш на пиво са друговима, идеш кући јер те тамо чекају жена и дете. Када се појаве унуци, такође не можеш а да се не бринеш о њима, јер су тако слатки и толико их волиш. Затим се разболиш и почињеш да зависиш од лекара. И тако до краја. До последњег уздаха зависиш од некога…

И јавља се питање: а где је она? Где је слобода? Да ли је она у принципу могућа? О каквој слободи онда људи маштају? Јер сви знају све ово. Како је могуће маштати о нечему што се очигледно неће остварити? Не видимо око себе људе који се сматрају слободним. И питање слободе, као неке вредности у животу се непрестано поставља, али не наилази на осмишљавање. Добро је, наравно, бити слободан. Заиста. У крајњој мери, тако су нам рекли. Али ми не видимо такве људе!

Шта представља слобода у уобичајеном схватању? То је одсуство било каквих ограничења, која могу да утичу на наше поступке и одређују наше понашање. Живимо у друштвеној заједници. Код човека се током живота та заједница мења, мења се интензитет и карактер природа? утицаја на нас. Међутим, ми желимо да се осетимо слободним од те заједнице. Не можемо да се осетимо независним јер смо део ње. Можемо маштати о слободи и то ће код нас трајати до последњег уздаха.

 

– Не само да маштамо већ и тежимо слободи. Многи одрасли људи покушавају да добију ту слободу разводећи се са супружником. Неки адолесценти беже из куће како би стекли слободу,.

 

– Да. Они покушавају да добију ту слободу, али је на крају никада не задобијају. Можеш се избавити и да не зависиш од жене. Међутим, пошто живиш у друштву, не можеш да одеш ван њега. Упражњено место могу заузети другови, друга жена, пред којом ћеш опет имати обавезе. И опет, никакве слободе нема.

Наравно, можеш побећи и од друштва. Међутим и тада нећеш бити слободан. Јер ћеш зависити од спољашњих услова: времена, од чврстине грађевине у којој живиш. Твоја животна безбедност ће бити у опасности. Сама слобода када се схвата као одсуство ограничења је потпуна илузија. Ње једноставно у принципу нема Таква слобода у принципу једноставно не постоји.

 

– Та представа о слободи коју сте навели: то јест, као одсуство ограничења, оквира, као могућност да се делује у сагласности са сопственим жељама – да ли сте је и ви имали раније, као млади?

 

– Јесам. Као и сви људи.

 

– Да ли се догодило нешто што је изменило вашу представу о слободи или се то догодило само по себи?

 

– Једноставно у неком одређеном периоду живота почињеш да анализираш, гледаш око себе. И постепено постајеш свестан да је слобода нешто недостижно.

Хајде да видимо како се слобода тумачи у речницима.

„Слобода је човекова способност да делује у сагласности са својим интересима и циљевима, ослањајући се на познање објективне неопходности нужности. Не постоји једнозначно схватање и тумачење слободе.“

Ако кренемо „од супротног“ – слобода представља супротстављеност супротност ропству. Када чинимо било шта у складу са вољом неког другог а против сопствене воље, услед спољашњег притиска је – ропство. што је на вољу неком другом, због спољашњег притиска, против сопствене воље је – ропство.

Погледајмо шта се догађа са људима. У реалности све се то лако исправља може повезати са новцем. Мало тога чинимо из задовољства, а не ради новца. Такав рад, не ради новца, представља жртвовање свог времена, интереса. Иако се она то веома цени у друштву. Такву жртву бисмо у неком степену могли назвати слободом. Сличну жртвеност је у неком степену могуће назвати слободом. Међутим, сада таква слична тенденција није развијена. У основи, ми радимо за новац. Женимо се јер је то прихваћено пожељно?. Перемо чарапе јер тако треба. Иначе ништа не бисмо радили.

Осим тога, ми зависимо од те представе коју о нама формирају други људи. Ми крајње (веома?) зависимо од мишљења људи и од сопствених амбиција? захтева: увек нам је мало власти, похвала и новца. Сопствени захтеви амбиције? нас увек бацају у зависност од онога ка чему су усмерени ти захтеви амбиције?. Почињемо да чинимо ствари које, у суштини, не желимо: устајемо рано ујутро, помажемо неком у нечему, зовемо неког. Међутим, желимо да нас сматрају добрим! И зато смо принуђени да пристанемо на неке жртве. Уместо да се ујутро ваљамо у кревету, треба да устанемо и да идемо негде, како би мишљење о нама било добро. Плус новац. Али шта ће нам тај новац? И ето, ту се укључује наша умишљеност. Размишљамо овако: „Нисам себе на сметлишту нашао. Нека се ови тупани возе у кантама. Ја заслужујем више! И треба да посадим задњицу у ауто са свим удобностима. Радићу много, устајаћу рано, враћаћу се касно. А затим ћу возити тај ауто, показивати га свима и доказати свима колико вредим! …“

Понекада власт представља већу зависност од новца. Неки сматрају: „Нека ми и плате мање. Нека и не долазим кући, нека будем на послу дан и ноћ. Само да добијем још једну звезду на еполети, јер ће то потврдити моја права јер ћу тако остварити своје амбиције. Доказаћу себи да нисам неки жалосни јадни? чиновник, већ прави потпуковник!“

И тако по читавом спектру наших зависности. Зависности од мишљења, социјалног статуса, власти ограничавају нашу слободу.

 

– Зависност од новца је најснажнији пример. Да ли је то главна зависност?

 

– На садашњој етапи развоја културе то је основна зависност. Али шта је у стварности заправо? новац?

 

– Исечени зелени папир?

 

– Да. Ако говоримо о функцијама које он остварује може се рећи да новац остварује функцију размене материјалних вредности. То знамо из економије. Јасно је да новац представља неопходно средство, који је увек постојао и који ће постојати до самог краја. Зато је унеколико отежано користити га у виду златника (то смо већ прошли). Међутим, треба да постоји неко универзално и удобно згодно средство размене.

Питање није међутим чак ни у самом новцу, било да се ради о златницима или разнобојним сеченим папирима. Говорим о мотиву њиховог сакупљања. Ту се показује следећа закономерност: људи зарађују и сакупљају новац (јер новац такође представља еквивалент утрошене енергије) ЕТО ПРОСТО ТАКО. Траћимо цео свој живот у безумном трку, лишавајући се добровољно слободе у замену за зарађени новац.

Ми можемо током радног времена радити нешто руководећи се сопственим интересима. Међутим, наши интереси се обично разилазе са интересима организације у којој радимо. Наше угађање сопственим интересима највероватније неће трајати дуго. Можда ће нам кроз недељу-две та наша активност досадити. Или ће се продужити до прве опомене од стране претпостављеног. Након тога нам се наш интересантни посао више неће чинити тако занимљивим. Делимично и зато што наша дела противрече мишљењу које формирамо имамо о себи, а такође и мишљењу и односу других људи према нама. А од овог последњег смо веома зависни!

Ако се овакав случај и догоди, треба да одлучимо шта нам је важније. Подржати сопствено мишљење о себи, опсовати претпостављеног и лишити се новца. Или се смирити и зарађивати новац. То јест, одлучити која зависност је доминантна. И притом, ми и даље себе сматрамо слободним! Ето какав се занимљив парадокс добија.

Испада да једну зависност мењамо другом.

Најстрашније је што се у зависности од власти и новца налази сваки човек. Неки очајнички желе да стекну слободу и вишу о томе на сваком месту и на сав глас о томе причају свуда. Међутим, ако желиш слободу – онда молим лепо, ослободи се од главне зависности – од новца. Подели новац, огрни се у кожух и иди у шуму.

 

– Хајде да кажемо да нпр. панкери имају своју, а скинхеди своју слободу. Ови последњи покушавају да свет који их окружује учине слободним од „црних“ који, како се њима чини, заслужују истребљење.

 

– Шта значи то да „сви имају своје слободе“? Слобода је – једна! Она не може бити код неког оваква, а код другог сасвим другачија. Ја хоћу овакву, а не желим онакву. Слобода није сир у излогу. Ако желим купићу сир од једног произвођача, а ако хоћу – могу и од неког другог. Слобода је могућност да поступаш онако како желиш. Ако си принуђен да идеш против своје воље, тупо зарађујући новац (не само радити ради задовољства или ради промене разноврсности током одређеног периода времена, већ радити регуларно и непрестано: из дана у дан, из године у годину бавећи се одређеним послом) ти ниси слободан! Ти се бавиш зарађивањем новца. Без сумње, зависан си. Зависан си од зарађивања новца.

Ово можда и није тако лоше. Јер, ако не зависиш од новца – зависићеш од људи који ће ти корицу хлеба бацити или не. Ослободити се тога није могуће. Слобода је немогућа. Ако не зависиш од претпостављеног, значи зависићеш од пролазника, који ће још и размислити, да ли ће ти бацити новчић или не.

А шта даље радимо са тим новцем? Ово је важан моменат! Губимо снагу, здравље, своју енергију, одричемо се нечега да бисмо зарадили новац, сложили га на гомилу и ставили на полицу. То јест, та акумулирана енергија нам ништа не пружа. Није битно да ли ћете новац однети у банку или оставити кући и ставити на полицу. Сматрамо да, тобож, улажемо новац у нешто сигурно, у нашу будућност. Ако трезвено размислимо, схватамо да те будућности можда и неће бити. У чему је логика? Какве логике има у томе? Чак ако и доживимо сутрашњицу, са новцем може да се догоди нешто: обезвређивање, девалвација, инфлација. Неколико пута смо већ пролазили кроз то.

У то исто време, потпуно озбиљно сматрамо да је новац слобода. Ако неко реши овај парадокс, бићу му веома захвалан.

Најстрашније је када ставимо новац у банку за будућност и сакупљамо ка, рецимо до суме од сто хиљада долара. Притом мислимо да ћемо, када сакупимо толико новца, постати слободни. И ето, када сакупимо последњи део и формирамо ту суму, тада не само да не постајемо слободни, већ још више зависимо, зависимо од новца. Сада смо приморани да размишљамо о томе како да тај новац не пропадне, да нас банка не превари. То јест, почињемо да размишљамо како да се обезбедимо да не изгубимо тај новац. Ситуација је следећа: новац заиста постоји. Он треба да пружи слободу. Међутим, добија се сасвим супротна ситуација.

Узгред, богати људи су они који су најмање слободни. Они су принуђени да непрестано мисле о новцу. Принуђени су да жртвују своје време, здравље, породицу, односе са децом, пријатељима. Постоји изрека: „Ако желиш да створиш непријатеља, позајми му новац“. Тако делује еквивалент нашег труда којег сматрамо за симбол слободе. У коме желимо да видимо симбол слободе.

Али, да додамо, једна неслобода може да пређе у другу. Ево примера – Ходорковски, човек који је имао јако пуно новца. Он није био слободан од новца и од сопствених тежњи, те је хтео да претвори своја средства у власт. И претворио је. Он сада заиста више није слободан. Сада већ заиста није слобода. Али се зато ослободио новца. Човек је једну слободну заменио другом. А заправо је можда маштао да заради одређену суму новца како би постао слободан…

Слобода од власти је други пример. Уопште, новац и власт иду заједно. Једно се претвара у друго. Коју слободу има Председник? Сваки његов корак је одредио шеф обезбеђења. Сваки корак! Човек не само да нема лични живот, он не може ни да живи истинским испуњеним животом. У великој мери он не припада себи.

Што си на вишој позицији, већа је одговорност. Што више одговорности, то више човек треба да жртвује своје интересе ради интереса потчињених. Ако се говори о просечном одговорном руководиоцу. Где је ту слобода?

Узгред, човек који зарађује новац, временом је принуђен да још више брине – како да уложи тај новац, како да га не изгуби, итд. То јест, са повећањем власти, расте и одговорност, расте и трошење енергије на подршку за одржавање таквог стања на неком стабилном нивоу.

У Православљу новац, власт и све оно за шта мењамо трампимо своју слободу јесу синоними за реч „страст“. Страст добијања високог положаја, зараде додатних 100 хиљада долара. Притом, када питаш за шта је потребан толики новац, добијаш одговор:

 

„Да бих купио нови стан!“

„Шта ће ти нови стан?“

„Да би ми било удобно тамо.“

 

Зашто да отаљаваш цео живот, попут робијаша, само да би у старости живео у луксузном стану? Да ли је то разумно улагање?…

Све што се сада догађа у вези са новцем, подгрева са од стране медија пропагандом потрошње. На радију се може чути нешто попут: „Новац се не осећа не шири мирис!“. То јест, није важно какав је новац у питању и на који начин је зарађен.

Људи на тај начин постају робови или новца или ствари. И то је право ропство. Оно одговара само онима који производе ствари и који се налазе на врху власти. Ако су раније робовима навлачили ланце да не би могли побећи, сада се то чини једноставније – уз помоћ новца и рачуна. Уз њихову помоћ Путем њих вам говоре: „Свеједно ћеш доћи господару! И играћеш по нашим правилима!“

Ако немаш нови фрижидер – ти си последњи губитник. Па, сви га имају! Ту мисао убацују уз помоћ рекламе, која има за циљ управо то. Ти си глуп, ако још ниси купио тај производ.

Многи људи наседају на ту рекламу и почињу да купују рекламиране производе. Из угла произвођача човек који не купује њихове производе није вредан. Он је сувишан. Свима покушавају да продају чај за мршављење, технику (да би потрошач непрестано куповао нове моделе и „upgraid“-ovao tj. надограђивао). Човек постаје прави роб јер зависи од рекламе. Реклама формира његов начин мишљења.

 

– Истина, постоји и мишљење људи који нас окружују.

 

–   Да. Мишљење о томе да је новац неопходан се такође намеће споља. И прихвата се без икаквог критичког погледа. Уз помоћ тих „тројанаца“ убачених у човеков мозак, човеком се лако управља (као компјутер који је пун вируса). Tо јест, нису нам потребни никакви ланци. Човеком се и овако може манипулисати. Он ће играти по прописаним правилима, постаће мали шраф у машини. И управо преко страсних ствари држе људе: путем гомилања, преко осећања сопственог значаја. Преко људских слабости које су у човеку. Свака религија ове слабости назива „страстима“. Какву слободу још желите налазећи се у (таквој) тамници (то јест, налазећи се у зависности од новца, од манипулација, од околности, од својих страсти). Неки мисле: „Ето како сам слободан и паметан, гледам на вас глупане који седите у тамници.“

Ти си паметан? Па, седиш у истој таквој тамници, само у суседној ћелији.

Ако нам је мало духовног ропства у виду страсти, имамо ми још један моћни механизам – кредитирање.

Говорећи о кредитима, може се навести аналогија са пецарошем. Човек ради сваког дана а викендима одлази на пецање. Седи на обали и размишља: „Види како је риба глупа, хвата се на удицу“. Иако се тај исти човек пеца на исту такву удицу. Њему овде и сада (истог тренутка!) предлажу да купи неку ствар. Овде и сада! И није важно што ће човек касније 10 пута више платити, исплаћујући камате. Али, он жели да добије ствар сада. Он не мисли о будућности. Тим више што му говоре: „Што си ти нешто посебно? На Западу сви тако живе!“ У данашње време се на људе који не живе у кредитима и иначе гледа са подозрењем. Говоре нам: „Хајде, узимај! Узимај, док још дају кредит!“

И човек гута ту удицу. Потом се нађе у ропству и никуда више не може да оде. А зашто? Зато што желимо да живимо „овде и сада“.

Ова стремљења се хране рекламама. Готовине има јако пуно. Новац мора да се окреће. У озбиљне научне производе нема смисла улагати новац, док има будала на овом свету пошто на овом свету живе будале. Боље да гомилају дугове, узимају робу на кредит и да плаћају камате. И богати нигде не треба да сакупљају новац, са кредитирањем се све поједностављује. Пре десет година нису постојали толики кредити. Људи су тада накупљени новац стављали у банку или под душек. А сада тај новац покушавају да извуку од њих. Када би постојала жеља, било би веома једноставно схватити овај механизам…

Када мислиш о свему томе, постаје веома комично гледати „паметне“ пецароше. Притом они себе сматрају слободним људима! Уверени су: „Сам бирам шта желим! Сам! Сам добровољно плаћам? Да! Значи да сам слободан!“ А нико ти заправо не каже да си – роб.

Па шта је онда слобода? У Еванђељу стоје следеће речи: „Познајте истину и истина ће вас ослободити“. У светлости свега што смо говорили, ово звучи прилично чудно. Рекло би се да знамо мноштво примера слободних људи. А заправо њих је мало, у питању су буквално појединци.

Заправо, слободни људи су људи који се налазе у унутрашњој хармонији са самима собом, који зависе само од Бога. Нису били зависни од новца и од некаквих страсти. Скоро да их није мучила савест. Живели су у складу са собом.

Замислимо следећу ситуацију. Неком православном монаху – старцу прилази купац и говори: „Хајде, оче, заиграј к`о мечка пар пута, па ћу ти за то дати џак пара. Старац би се запрепастио и рекао: „Господе помилуј! Шта си то, мили мој, смислио? Јеси ли болестан? Шта ће ми новац? Душа ми је важнија!“

Том истом старцу се може предложити власт – да постане игуман или епископ. Он ће се и тога одрећи. Нису му потребне све те ситнице, јер оне ограничавају слободу. Њему ништа није потребно. Ето шта је унутрашња слобода. Нема никаквих привезаности, нема страсти.

Може се приговорити: нема слободе од Бога. Међутим, можемо одговорити да постоји љубећи Отац, који све даје сину. А син из уважавања према Оцу чини све за Оца, и то на потпуно добровољној бази. То нимало не противречи његовим жељама и интересима. Човек у таквом случају има потпуну слободу. Он не зависи од спољашњих фактора, не зависи од оца. Све што отац жели, син чини добровољно. То и јесте моменат потпуне слободе.

Ако се дотакнемо будизма, и ту се под слободом сматра стање када си слободан од привезаности. То јест, не можеш спокојно да одеш на небо, ако на земљи имаш још неку привезаност. У том случају остављаш на земљи тај део себе. О овоме се говори и у исламу. Уопште, све религије говоре о томе да човек не може бити слободан ако је привезан за било шта на земљи. Међутим, ипак је тешко говорити о одсуству привезаности – у сваком случају се везујеш за људе, чиниш добро. Ми овде говоримо о привезаности за ствари: сујети, слави, неким испразним богатствима која не иду на корист твоје душе. Твоја душа ће напустити ову земљу и неће понети ништа са собом.

Православни светитељи ово нису само претпостављали. Они су имали стварно искуство. Искуство посматрања сујете целог света. Цар Соломон, најбогатији човек свог времена назвао је живот „сујетом над сујетама“. Шта све није имао! Новац? Гомилу! Власт? Неограничену! Љубавнице? Цео харем! И по целом свету се говорило о његовој мудрости. И ето, није неки сиромах већ је највећи цар рекао да не постоји ништа земаљско вредно наших напора. Осим љубави. То јест, важни су људски односи, важно је постојање жеље да се даје од себе. Љубав, жртва за другог. Ето, то је највиши степен слободе – када дајем нешто, а мени заузврат ништа не треба. Прими ли човек мој дар или га не прими и пљуне ме – у принципу није ни важно. Слободан сам од било које твоје одлуке: дао сам, поклонио сам, а ти имаш слободу да узмеш или не. Кажу да је Бог бесконачна љубав. Понајвише због тога што жели да дарује. То је највиши степен слободе!

Раније су људи живели слободни од времена, временских непогода, од страсти. Сада је мало таквих људи. Узгред, видео сам тако слободне људе пред њихову смрт. Не често, али сам имао прилике. Стање када човек схвата да ће умрети. Смирио се, завршио је сва дела на земљи и постао потпуно слободан. У миру је са целим светом. И са небом. И ето такав спокој сам видео код пацијента са малигном болешћу, такву увереност, такву хармонију у души без обзира на његову болест. То је просто потресно гледати…

И у рату су слични случајеви могући. Када се људи налазе под паљбом. Онда када прихватају ту неизбежност смрти, тада доживљавају највећу слободу. Нису привезани ни за шта.

Али таквој слободи нико не стреми. Ми живимо у складу са ефемерним схватањем слободе.

Чак су и ти исти тајкуни зависни. Они су стварно неслободни, јер се налазе у борби са конкуренцијом. Не могу да допусте да њихова производња стане и да их конкуренција претекне. Зато су принуђени да модернизују производњу, да производе нове производе са бољим особинама или да предлажу клијентима нове услуге.

 

– Да ли ви стремите ка том стању о коме говорите?

 

– Стремим, али мислим да још нисам спреман да осетим такво стање. За то је неопходна зрелост. За то је неопходно спровести огроман рад на себи. Није важно колико ће то времена узети. Важан је напор. Тражи се колосални труд и жеља да се у потпуности промените.

Одрећи се свега уопште није лако. Који ће се човек, на пример, добровољно одрећи власти? Људи наравно дају отказ, отпуштају их. Међутим, то је праћено стресом, унутрашњом кризом. Ми понижење доживљавамо увек као лоше. Људи који над нама имају власт (није важно, притом, каква је власт у питању: преко новца или власт над умовима) не могу да је се одрекну. Управо супротно, они покушавају на све начине да нас привежу и користе сва средства за то.

Наравно, раније су робовласници исто тако поступали са робовима. Они су смишљали механизме потчињавања. Нико раније по сопственој иницијативи – осим, наравно, уколико то није било покренуто неким духовним мотивима – није пуштао људе на слободу. Сада се исто тако стварају прецизни механизми поробљавања људи. Најбољи је привезивање људи за новац, то јест сугерисати да је новац најнеопходнија ствар. На тај начин је могуће путем новца утицати на живот људи, на њихове жеље и поступке.

 

 

Аутор: Михаил Хасмински, психолог, психоонколог

Превод: Станоје Станковић

Извор: Реалисти.ру

 

 

 

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*