Kako pomoći sebi da se preživi žalost: praktični saveti

Kako pomoći sebi da se preživi žalost: praktični saveti

 

 „Spasenje davljenika je u rukama samih davljenika“

Umrla je bliska osoba. Prošla je sahrana, pomeni… I eto, rođaci i prijatelji koji su podržavali i pomagali sve to vreme, postepeno se vraćaju običnom životu, svojim obavezama. Njihova pažnja i briga usmerena prema Vama je sve manja…

A Vi? Vi kao i ranije nosite težinu gubitka, tugujete i ne shvatate kako je moguće živeti dalje kada se dogodila takva nesreća. Nedostaje Vam bliska osoba koja je otišla od Vas, i čini se da se nikada neće završiti ova strašna tuga a sve Vam je teže i teže usled pomanjkanja pažnje i brižnosti.

Kako živeti dalje? Kako se navići na novu situaciju? Kako se adaptirati na stanje gubitka?

Ako ste već počeli da zadajete sebi ova pitanja, znači da shvatate da je nešto neophodno promeniti u svom odnosu prema životu u kome se desio gubitak, da je neophodno prilagoditi se na, za Vas novu, socijalnu i emocionalnu situaciju životnog gubitka.

U tom trenutku za Vas postaje aktuelan citat koji se nalazi na vrhu teksta. U ovom kontekstu ova fraza ne znači da ste dužni da „sami sebe izvučete iz vode“ – da zaboravite umrlog, ili da se pravite kao da se ništa nije dogodilo. Upravo suprotno, dužni ste da „naučite da plivate“ i da preduzimate „mere bezbednosti na vodi“, tj. da učinite sve da sa najmanjim telesnim i emocionalnim poremećajima proživite svoju situaciju žalosti.

Nema univerzalnih recepata za to, svako ima svoju, jedinstvenu tugu i svoju jedinstvenu situaciju u porodici i društvu.

Ipak, potrudiću se da Vam dam nekoliko saveta za koje se nadam da će pomoći u nekim trenucima ovog teškog perioda u životu.

Potrudite se da postanete svesni u kojim životnim aspektima ste najranjiviji – da li je to emocionalna, svakodnevna, profesionalna sfera? Kada shvatite „gde je probušena najveća rupa“, biće lakše da se zatvori. I kao što malo dete postepeno uči da hoda, trudite se i Vi da se postepeno učite da samostalno dobijate ono što ste ranije dobijali uz pomoć upokojenog čoveka.

To mogu biti neke najobičnije svakodnevne navike. Na primer, žena koja je izgubila supruga, koji je radio sve po kući može da se nauči da radi nešto sama. A može da pronađe i neki profesionalni servis koji će joj pomoći da održava dom na svakodnevnom nivou. Muškarac, koji je izgubio ženu, može da nauči da rukuje sa kućnom tehnikom (mašina za pranje veša, šporet, mikrotalasna peć) i obezbediti sebi raniji nivo svakodnevnog života. Neko će učiti da priprema jelo. Neko će učiti da donosi odluke. To je prilično teško ako je umrli čovek sve radio za Vas ranije. Imajte na umu da nije neophodno nastojati da se donosi odluka istog trenutka. Ne ustručavajte se da se posavetujete sa autoritetnim ljudima po konkretnim pitanjima, možda će Vam biti potrebna pomoć u jednoj ili drugoj oblasti. U prvo vreme nakon smrti bliskog čoveka generalno se potrudite da odložite rešavanje krupnih pitanja (kupovina/prodaja stana, selidbe, itd.) za neki kasniji period.

Teže je sa emocionalnim pukotinama. Emocionalna sfera je prva stvar za koju je potrebno rešavanje.

Ne slušajte one koji govore „drži se, budi jak, hrabar…“ Ne gutajte suze. Ako Vam se plače – plačite, ako tugujete – tugujte. I ne osećajte krivicu zbog toga pred Vašim okruženjem. Suze predstavljaju normalnu fiziološku reakciju na bol, u ovom slučaju na duševni bol. Suze predstavljaju emocionalno pražnjenje. Nakon plača čovek se može osetiti nemoćnim, razbijenim, opustošenim, ali će mu biti lakše. Zapamtite da imate pravo na izražavanje svojih osećanja. I nije Vam potrebno da se pravdate pred okolinom. Samo maloj deci treba da objasnite da Vaša osećanja nisu izazvana njihovim ponašanjem, već tugom zbog umrlog. Odrasli, po pravilu, to i razumeju. Ako zadržavate suze, dete može da pokuša da oponaša Vaše ponašanje, ne shvatajući uzrok tako da će i kasnije zadržavati svako svoje osećanje. Isto kao i sebi, dozvolite detetu da plače zbog umrlog ako želi. Tešite ga, govorite sa njim, pomozite mu da proživi ta osećanja.

Razmislite sa kim možete da govoriti o čoveku koji Vas je napustio. Ako u Vašem okruženju takvog čoveka nema – koristite psihološku pomoć. Glavno je da – govorite. O gubitku, usamljenosti, o osećanjima, strahovima… Ne ustručavajte se da se pokažete kao slab čovek, tuga nas na neko vreme pretvara u malu bespomoćnu decu. Govorite sa Bogom o čoveku koji je umro. Zaupokojena molitva je Vaša realna pomoć i duši umrlog.

Međutim, ne pokušavajte da razgovarate sa umrlim čovekom, jer njega pored vas u fizičkom smislu nema. Ne obraćajte se okultizmu, ne slušajte one koji pokušavaju da Vam govore o sujeverjima, znacima i ostalom. Ako ste verujući čovek Vi i onako znate šta se dogodilo. Ako ne verujete u Boga, smrt je za Vas kraj fizičkog postojanja, i onda još više nema smisla da vršite sujeverne rituale.

Mnogima vođenje dnevnika pomaže da olakšaju težinu emocija. Pišite o svojim mislima, osećanjima, svom bolu gubitka. Odredite sebi za pravilo da kroz neko vreme pročitate napisano, a zatim pokušate da proanalizirate šta se promenilo u tom periodu vremena? Koja su osećanja postala izraženija, a koja su, nasuprot tome, otišla? Čemu ste se naučili? Slična samoanaliza će Vam otkriti Vaše slabe i jake strane. Oslonite se na dalje na ono u čemu ste jaki, tražite izvor podrške u onim poljima gde niste sigurni u sebe.

Drugo sredstvo je – da napišete pismo umrlom. Čak iako smrt nije bila brza, uvek ostaje mnogo toga neizrečenog, neispričanog. Pišite. To je neophodno Vama, a ne njemu. Ako niste rekli do kraja nešto važno, imate mogućnost da uradite to sada. Iskoristite tu priliku. Ne bojte se da ćete ispasti smešni zbog toga što nemate gde da pošaljete pismo. Vi ga možete jednostavno baciti. Važno je da će Vam pismo pomoći da se oslobodite od težine neizrečenog koju nosite, stavivši ga na papir.

Ako ne volite da pišete, a emocije i sećanja vas preplavljuju, pokušajte ovo. Stavite ispred dve kutije. Pripremite određeni broj šarenih loptica i male listiće papira. Kada se setite nečeg dobrog o umrlom – spustite jednu lopticu u kutiju. To će biti kutija Vašeg sećanja. Ako se setite nekog tužnog događaja, uvrede, svađe , napišite na listiću to čega ste se sećali, bukvalno reč-dve, stavite listić u lopticu i spustite u drugu kutiju. To će biti banka Vaših uvreda. Koliko dugo ćete to raditi – zavisi od Vas. Kada shvatite da većina dobrih i lepih sećanja već „leže“ u kutiji sećanja – zatvorite je i stavite gde je potrebno. Sva svetla sećanja su Vam sada ispred Vas. Pogledajte koliko ih je. Kada novih povređujućih sećanja ne bude više – izaberite dan (možda neki datum u vezi sa upokojenim) i spalite papirne loptice – svoje povrede.

Posebno razmatranje zaslužuje osećanje krivice pred umrlim. Na ovu temu ima mnogo materijala na sajtu. Glavno je – ne dozvoljavajte sebi da gajite osećanje krivice, ono deluje razarajuće.

Drugo snažno osećanje koje možda prati gubitak jeste – strah. Tokom noći ili dana, u usamljenosti ili u masi, strah nastupa neočekivano i bukvalno Vas parališe. Šta raditi u takvoj situaciji?

Važno je zapamtiti da Vaš strah nije strah odraslog čoveka u realnoj opasnoj situaciji, već pre „dečija“ reakcija na neizvesnost koja Vas okružuje nakon smrti bliske osobe.

Predlažem malu vežbu da bi se vratili u „odraslo“ stanje, ostati „ovde i sada“ u realnosti.

* * *

Kada osetite strah – prvo se okrenite oko sebe, ako nema neposredne pretnje za Vaš život i zdravlje, izaberite pet boja predmeta koje Vas okružuju. Koje boje je plafon? Pod? Fotelja? Zavese? Vaša odeća? (Osmotrite bilo koji predmet, ali boju ne treba samo da „prepoznate“ prešavši pogledom preko njega, već da identifikujete, možda, izgovorite naglas). Ako se strah prikrao noću, ne govorite da je plafon bele boje (to nije Vaše osećanje „ovde i sada“, to je znanje), noću on izgleda siv, kao i sve ostale stvari, zato ili uključite sijalicu ili razlikujte intenzitet senki sive boje u predmetima oko Vas.

Sada zvuci. Pet zvukova – sat, ptica, auto na ulici, televizor… sve što Vam prija, ali zvukova takođe treba da bude pet. U noćnoj tišini to može biti zvuk Vašeg disanja, kucanje srca, šuškanje odeće, vetar u lišću pored prozora, šum vode u olucima… Slušajte pažljivo, svaki zvuk takođe treba razlikovati i nazvati.

Zatim obratite pažnju na osećanje sopstvenog tela. Vaše ruke – gde su, da li su tople ili hladne, suve ili mokre od znoja? Isto i sa nogama. Potiljak i oblast vrata. Kičma. Stomak. Osetite sve te delove Vašeg tela. Pažljivo, polako. Zatim se ponovo ogledajte okolo.

* * *

 Za ljude koji slabo vide ili čuju različite boje i zvukove moguće je zameniti taktilnim osećajem predmeta. Dotaknite ono što je pored vas. Izdvojte pet različitih osećanja – tkaninu pokrivača, prohladno drvo nameštaja, obli naslon fotelje… Pokušajte da prepoznate jedva primetne mirise koje puštaju ovi predmeti.

Ove metode obično vraćaju osećanje realnosti pri iracionalnim strahovima.

Budite prirodni u žalosti. Ne dozvolite ljudima oko Vas da Vam nametnu određene modele ponašanja. U isto vreme ne odbacujte pomoć bližnjih ako Vam pomaže. Verujte rođacima i u isto vreme slušajte sebe.

Naoružajte se strpljenjem. Niko ne može reći koliko dugo ćete osetiti bol gubitka. Žalost je slična talasu – čas odstupi, čas naiđe sa novom silom. Posebno teško se preživljavaju praznici i porodične godišnjice. Mnogo godina bol gubitka može da se pojavi na dan rođenja umrlog čoveka, godišnjicu smrti, za Novu godinu ili za Božić. Nemojte se kriti od svojih osećanja. Dajte na volju sećanjima, zakažite pomen u hramu, pomolite se kod kuće, posetite groblje. Čak i u situaciji ako je umro jedan od supružnika, a drugi ima novu porodicu – ne ustručavajte se. Umrli čovek je deo Vašeg života. čovek koji Vas voli treba to da razume i uvaži Vaša osećanja. To nije preljuba, to je dan sećanja.

Sada malo o fiziološkim aspektima preživljavanja tuge. Danas svi znaju za vezu emocionalne i telesne (somatske) strane. Duboko osećanje tuge može da izazove telesne bolesti. tuga se pokazuje i u spoljašnjem čovekovom izgledu. Onaj koji žali je mišićno napet, napregnut, nije u stanju da se opusti. Takva napetost može da izazove poremećaje sna, što opet, dovodi do poremećaja disanja, skokova krvnog pritiska, srčanih oboljenja. Ako osećate mišićnu napetost, zamolite nekoga da Vas izmasira (obično pre svega strada oblast vratnih mišića) ili zakažite masažu. Možda nekome mogu da pomognu zvukovi prirode. Obratite pažnju na svoje stanje za vreme slušanja. Ako umesto opuštanja osetite da se tuga „nagomilava“ ili zvuci u Vama bude tegobna sećanja – istog trenutka prekinite slušanje. Ako ste ranije imali iskustvo opuštanja tela, možete mu se ponovo vratiti sada. Ako niste imali, najbolje je ne počinjati bez iskustva stručnjaka.

Ne ignorišite potrebe svog organizma. Potrudite se koliko god je moguće da sačuvate uobičajeni dnevni raspored. Ne propuštajte obroke, čak i ako vam se ne jede. Mala porcija jela će Vam pomoći. Potrebno je sasvim malo, makar jabuka, čaša jogurta ili mleka. Ne idite u drugu krajnost – ne pokušavajte da „pojedete“ tugu. Ako su napadi gladi neizdrživi, pokušajte da shvatite da li zaista želite da jedete, ili Vam je prosto potrebna uteha kao kod dece: „Evo ti keksa, nemoj da plačeš“? Ako je tako, ukoliko Vam je potrebna emotivna podrška potražite je kod bliskih ljudi, prijatelja, ili kod psihologa, a ne u prekomernoj telesnoj težini.

Druga životno važna potreba koju je neophodno zadovoljiti je potreba za snom. Istuširajte se pred spavanje, ne gledajte televizor, pokušajte da se maksimalno opustite u krevetu. Ako ne uspevate da samostalno utonete u normalan san – obratite se lekaru za medikamentoznom pomoći. Međutim, zapamtite da lekovi olakšavaju Vaše stanje, ali ne odstranjuju uzrok. Na taj način Vi kao da sebe „zamrzavate“ u stanju žalosti, produžavajući period tugovanja. I naravno, ne treba tražiti utehu u alkoholu.

Još jedan važan aspekt – tempo Vašeg života. Nije isključeno da u periodu preživljavanja tuge nećete biti u stanju da ispunite sve obaveze sa kojima ste se ranije lako nosili. Ništa strašno. Ako imate mogućnost da ih prebacite na nekog drugo – učinite to. Dozvolitesebi da umanjite opterećenje, zapamtite da stres koji Vi preživljavate negativno utiče na sve oblasti Vašeg života. Više se odmarajte. Vidite kakav Vam odmor više prija – aktivan ili pasivan? Ne bojte se da pokažete slabost i ne osećajte krivicu zbog toga. Kada budete mogli, Vi ćete se vratiti uobičajenom životnom ritmu. A sada se prosto pobrinite za sebe.

Vreme prolazi i ono što se juče izgledalo nesavladivo sada se može prevazići. Osećanja koja nisu dozvoljavala da se udahne jenjavaju i smenjuju ih druga. Osećanje gubitka ne prolazi, Vama će uvek nedostajati umrla osoba ali će oštar bol biti zamenjen tugom i tegobnim sećanjima, a zatim će uspomene postati svetle. To znači da ste preživeli najteži period.

Preživeti tugu – ne znači zaboraviti. Preživeti tugu – znači naučiti da normalno živiš nakon gubitka.

http://www.memoriam.ru/main/kak_perezit?id=280

autor: Svetlana Furajeva, psiholog

© Memoriam.ru
© Imanade.org (prevod)

Tekstovi sa ključnim rečima:

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.