Како помоћи себи да се преживи жалост: практични савети

Како помоћи себи да се преживи жалост: практични савети

 

 „Спасење дављеника је у рукама самих дављеника“

Умрла је блиска особа. Прошла је сахрана, помени… И ето, рођаци и пријатељи који су подржавали и помагали све то време, постепено се враћају обичном животу, својим обавезама. Њихова пажња и брига усмерена према Вама је све мања…

А Ви? Ви као и раније носите тежину губитка, тугујете и не схватате како је могуће живети даље када се догодила таква несрећа. Недостаје Вам блиска особа која је отишла од Вас, и чини се да се никада неће завршити ова страшна туга а све Вам је теже и теже услед помањкања пажње и брижности.

Како живети даље? Како се навићи на нову ситуацију? Како се адаптирати на стање губитка?

Ако сте већ почели да задајете себи ова питања, значи да схватате да је нешто неопходно променити у свом односу према животу у коме се десио губитак, да је неопходно прилагодити се на, за Вас нову, социјалну и емоционалну ситуацију животног губитка.

У том тренутку за Вас постаје актуелан цитат који се налази на врху текста. У овом контексту ова фраза не значи да сте дужни да „сами себе извучете из воде“ – да заборавите умрлог, или да се правите као да се ништа није догодило. Управо супротно, дужни сте да „научите да пливате“ и да предузимате „мере безбедности на води“, тј. да учините све да са најмањим телесним и емоционалним поремећајима проживите своју ситуацију жалости.

Нема универзалних рецепата за то, свако има своју, јединствену тугу и своју јединствену ситуацију у породици и друштву.

Ипак, потрудићу се да Вам дам неколико савета за које се надам да ће помоћи у неким тренуцима овог тешког периода у животу.

Потрудите се да постанете свесни у којим животним аспектима сте најрањивији – да ли је то емоционална, свакодневна, професионална сфера? Када схватите „где је пробушена највећа рупа“, биће лакше да се затвори. И као што мало дете постепено учи да хода, трудите се и Ви да се постепено учите да самостално добијате оно што сте раније добијали уз помоћ упокојеног човека.

То могу бити неке најобичније свакодневне навике. На пример, жена која је изгубила супруга, који је радио све по кући може да се научи да ради нешто сама. А може да пронађе и неки професионални сервис који ће јој помоћи да одржава дом на свакодневном нивоу. Мушкарац, који је изгубио жену, може да научи да рукује са кућном техником (машина за прање веша, шпорет, микроталасна пећ) и обезбедити себи ранији ниво свакодневног живота. Неко ће учити да припрема јело. Неко ће учити да доноси одлуке. То је прилично тешко ако је умрли човек све радио за Вас раније. Имајте на уму да није неопходно настојати да се доноси одлука истог тренутка. Не устручавајте се да се посаветујете са ауторитетним људима по конкретним питањима, можда ће Вам бити потребна помоћ у једној или другој области. У прво време након смрти блиског човека генерално се потрудите да одложите решавање крупних питања (куповина/продаја стана, селидбе, итд.) за неки каснији период.

Теже је са емоционалним пукотинама. Емоционална сфера је прва ствар за коју је потребно решавање.

Не слушајте оне који говоре „држи се, буди јак, храбар…“ Не гутајте сузе. Ако Вам се плаче – плачите, ако тугујете – тугујте. И не осећајте кривицу због тога пред Вашим окружењем. Сузе представљају нормалну физиолошку реакцију на бол, у овом случају на душевни бол. Сузе представљају емоционално пражњење. Након плача човек се може осетити немоћним, разбијеним, опустошеним, али ће му бити лакше. Запамтите да имате право на изражавање својих осећања. И није Вам потребно да се правдате пред околином. Само малој деци треба да објасните да Ваша осећања нису изазвана њиховим понашањем, већ тугом због умрлог. Одрасли, по правилу, то и разумеју. Ако задржавате сузе, дете може да покуша да опонаша Ваше понашање, не схватајући узрок тако да ће и касније задржавати свако своје осећање. Исто као и себи, дозволите детету да плаче због умрлог ако жели. Тешите га, говорите са њим, помозите му да проживи та осећања.

Размислите са ким можете да говорити о човеку који Вас је напустио. Ако у Вашем окружењу таквог човека нема – користите психолошку помоћ. Главно је да – говорите. О губитку, усамљености, о осећањима, страховима… Не устручавајте се да се покажете као слаб човек, туга нас на неко време претвара у малу беспомоћну децу. Говорите са Богом о човеку који је умро. Заупокојена молитва је Ваша реална помоћ и души умрлог.

Међутим, не покушавајте да разговарате са умрлим човеком, јер њега поред вас у физичком смислу нема. Не обраћајте се окултизму, не слушајте оне који покушавају да Вам говоре о сујеверјима, знацима и осталом. Ако сте верујући човек Ви и онако знате шта се догодило. Ако не верујете у Бога, смрт је за Вас крај физичког постојања, и онда још више нема смисла да вршите сујеверне ритуале.

Многима вођење дневника помаже да олакшају тежину емоција. Пишите о својим мислима, осећањима, свом болу губитка. Одредите себи за правило да кроз неко време прочитате написано, а затим покушате да проанализирате шта се променило у том периоду времена? Која су осећања постала израженија, а која су, насупрот томе, отишла? Чему сте се научили? Слична самоанализа ће Вам открити Ваше слабе и јаке стране. Ослоните се на даље на оно у чему сте јаки, тражите извор подршке у оним пољима где нисте сигурни у себе.

Друго средство је – да напишете писмо умрлом. Чак иако смрт није била брза, увек остаје много тога неизреченог, неиспричаног. Пишите. То је неопходно Вама, а не њему. Ако нисте рекли до краја нешто важно, имате могућност да урадите то сада. Искористите ту прилику. Не бојте се да ћете испасти смешни због тога што немате где да пошаљете писмо. Ви га можете једноставно бацити. Важно је да ће Вам писмо помоћи да се ослободите од тежине неизреченог коју носите, ставивши га на папир.

Ако не волите да пишете, а емоције и сећања вас преплављују, покушајте ово. Ставите испред две кутије. Припремите одређени број шарених лоптица и мале листиће папира. Када се сетите нечег доброг о умрлом – спустите једну лоптицу у кутију. То ће бити кутија Вашег сећања. Ако се сетите неког тужног догађаја, увреде, свађе , напишите на листићу то чега сте се сећали, буквално реч-две, ставите листић у лоптицу и спустите у другу кутију. То ће бити банка Ваших увреда. Колико дуго ћете то радити – зависи од Вас. Када схватите да већина добрих и лепих сећања већ „леже“ у кутији сећања – затворите је и ставите где је потребно. Сва светла сећања су Вам сада испред Вас. Погледајте колико их је. Када нових повређујућих сећања не буде више – изаберите дан (можда неки датум у вези са упокојеним) и спалите папирне лоптице – своје повреде.

Посебно разматрање заслужује осећање кривице пред умрлим. На ову тему има много материјала на сајту. Главно је – не дозвољавајте себи да гајите осећање кривице, оно делује разарајуће.

Друго снажно осећање које можда прати губитак јесте – страх. Током ноћи или дана, у усамљености или у маси, страх наступа неочекивано и буквално Вас паралише. Шта радити у таквој ситуацији?

Важно је запамтити да Ваш страх није страх одраслог човека у реалној опасној ситуацији, већ пре „дечија“ реакција на неизвесност која Вас окружује након смрти блиске особе.

Предлажем малу вежбу да би се вратили у „одрасло“ стање, остати „овде и сада“ у реалности.

* * *

Када осетите страх – прво се окрените око себе, ако нема непосредне претње за Ваш живот и здравље, изаберите пет боја предмета које Вас окружују. Које боје је плафон? Под? Фотеља? Завесе? Ваша одећа? (Осмотрите било који предмет, али боју не треба само да „препознате“ прешавши погледом преко њега, већ да идентификујете, можда, изговорите наглас). Ако се страх прикрао ноћу, не говорите да је плафон беле боје (то није Ваше осећање „овде и сада“, то је знање), ноћу он изгледа сив, као и све остале ствари, зато или укључите сијалицу или разликујте интензитет сенки сиве боје у предметима око Вас.

Сада звуци. Пет звукова – сат, птица, ауто на улици, телевизор… све што Вам прија, али звукова такође треба да буде пет. У ноћној тишини то може бити звук Вашег дисања, куцање срца, шушкање одеће, ветар у лишћу поред прозора, шум воде у олуцима… Слушајте пажљиво, сваки звук такође треба разликовати и назвати.

Затим обратите пажњу на осећање сопственог тела. Ваше руке – где су, да ли су топле или хладне, суве или мокре од зноја? Исто и са ногама. Потиљак и област врата. Кичма. Стомак. Осетите све те делове Вашег тела. Пажљиво, полако. Затим се поново огледајте около.

* * *

 За људе који слабо виде или чују различите боје и звукове могуће је заменити тактилним осећајем предмета. Дотакните оно што је поред вас. Издвојте пет различитих осећања – тканину покривача, прохладно дрво намештаја, обли наслон фотеље… Покушајте да препознате једва приметне мирисе које пуштају ови предмети.

Ове методе обично враћају осећање реалности при ирационалним страховима.

Будите природни у жалости. Не дозволите људима око Вас да Вам наметну одређене моделе понашања. У исто време не одбацујте помоћ ближњих ако Вам помаже. Верујте рођацима и у исто време слушајте себе.

Наоружајте се стрпљењем. Нико не може рећи колико дуго ћете осетити бол губитка. Жалост је слична таласу – час одступи, час наиђе са новом силом. Посебно тешко се преживљавају празници и породичне годишњице. Много година бол губитка може да се појави на дан рођења умрлог човека, годишњицу смрти, за Нову годину или за Божић. Немојте се крити од својих осећања. Дајте на вољу сећањима, закажите помен у храму, помолите се код куће, посетите гробље. Чак и у ситуацији ако је умро један од супружника, а други има нову породицу – не устручавајте се. Умрли човек је део Вашег живота. човек који Вас воли треба то да разуме и уважи Ваша осећања. То није прељуба, то је дан сећања.

Сада мало о физиолошким аспектима преживљавања туге. Данас сви знају за везу емоционалне и телесне (соматске) стране. Дубоко осећање туге може да изазове телесне болести. туга се показује и у спољашњем човековом изгледу. Онај који жали је мишићно напет, напрегнут, није у стању да се опусти. Таква напетост може да изазове поремећаје сна, што опет, доводи до поремећаја дисања, скокова крвног притиска, срчаних обољења. Ако осећате мишићну напетост, замолите некога да Вас измасира (обично пре свега страда област вратних мишића) или закажите масажу. Можда некоме могу да помогну звукови природе. Обратите пажњу на своје стање за време слушања. Ако уместо опуштања осетите да се туга „нагомилава“ или звуци у Вама буде тегобна сећања – истог тренутка прекините слушање. Ако сте раније имали искуство опуштања тела, можете му се поново вратити сада. Ако нисте имали, најбоље је не почињати без искуства стручњака.

Не игноришите потребе свог организма. Потрудите се колико год је могуће да сачувате уобичајени дневни распоред. Не пропуштајте оброке, чак и ако вам се не једе. Мала порција јела ће Вам помоћи. Потребно је сасвим мало, макар јабука, чаша јогурта или млека. Не идите у другу крајност – не покушавајте да „поједете“ тугу. Ако су напади глади неиздрживи, покушајте да схватите да ли заиста желите да једете, или Вам је просто потребна утеха као код деце: „Ево ти кекса, немој да плачеш“? Ако је тако, уколико Вам је потребна емотивна подршка потражите је код блиских људи, пријатеља, или код психолога, а не у прекомерној телесној тежини.

Друга животно важна потреба коју је неопходно задовољити је потреба за сном. Истуширајте се пред спавање, не гледајте телевизор, покушајте да се максимално опустите у кревету. Ако не успевате да самостално утонете у нормалан сан – обратите се лекару за медикаментозном помоћи. Међутим, запамтите да лекови олакшавају Ваше стање, али не одстрањују узрок. На тај начин Ви као да себе „замрзавате“ у стању жалости, продужавајући период туговања. И наравно, не треба тражити утеху у алкохолу.

Још један важан аспект – темпо Вашег живота. Није искључено да у периоду преживљавања туге нећете бити у стању да испуните све обавезе са којима сте се раније лако носили. Ништа страшно. Ако имате могућност да их пребаците на неког друго – учините то. Дозволите себи да умањите оптерећење, запамтите да стрес који Ви преживљавате негативно утиче на све области Вашег живота. Више се одмарајте. Видите какав Вам одмор више прија – активан или пасиван? Не бојте се да покажете слабост и не осећајте кривицу због тога. Када будете могли, Ви ћете се вратити уобичајеном животном ритму. А сада се просто побрините за себе.

Време пролази и оно што се јуче изгледало несавладиво сада се може превазићи. Осећања која нису дозвољавала да се удахне јењавају и смењују их друга. Осећање губитка не пролази, Вама ће увек недостајати умрла особа али ће оштар бол бити замењен тугом и тегобним сећањима, а затим ће успомене постати светле. То значи да сте преживели најтежи период.

Преживети тугу – не значи заборавити. Преживети тугу – значи научити да нормално живиш након губитка.

http://www.memoriam.ru/main/kak_perezit?id=280

аутор: Светлана Фурајева, психолог

© Memoriam.ru
© Imanade.org (превод)

Текстови са кључним речима:

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*