Да ли да се разведем? Породица је за мене највећа вредност (питање психологу)

Да ли да се разведем? Породица је за мене највећа вредност (питање психологу)

Пред вама је питање психологу у вези са осетљивим брачним проблемима.

Преко сајта добијам релативно често питања на сличну тему тако да сам одлучила да, уместо писања одговора (за који , на жалост, не налазим времена да напишем) поставим на сајту питање са једног руског форума као и одговор врсног православног психолога Марине Легостајеве,  јер је она дала одговор са којим се слажем у свакој реченици.

Њен одговор ћу допунити мојим, највероватније у засебном писму како не би било предугачко за читање.

Уредник сајта Има наде

 

ПИТАЊЕ ПСИХОЛОГУ:

 

Молим вас да ми помогнете у овој за мене веома тешкој ситуацији.

Моја породица данас, боље рећи у последњих 5-6 година, преживљава веома тежак период. Породица је за мене највећа вредност. Данас се налазим на раскрсници, треба да одлучим можемо ли муж и ја да сачувамо породицу или смо већ учинили све што је могуће.

Мој муж неколико последњих година пије. Било ми је болно гледати вољеног човека како се стално налази у стању помућене свести, упропашћавајући своје здравље. Тражила сам информације и читала о алкохолизму и сазависности, покушавала да помогнем, да погледа трезвено на себе. На моменте је било толико тешко, да сам готово стално размишљала о разводу. (Муж није ноћивао код куће, враћао се у ужасном стању, будио ме ноћу тражећи телесну блискост или да се расправља о нечему, изостајао је са посла, понашао се агресивно према сину и према мени). Волела сам га (и сада га волим) и веровала сам да ћу успети некако да допрем до њега. Веома се бојао да ће га деца видети у таквом стању и да ће престати да га уважавају. И мени самој је било тешко сачувати осећање поштовања према њему. Ретки тренуци његове трезвености и спокојства давали су ми наду на исцелење и успостављање контакта. Млађа деца га веома воле, то ми је такође давало снагу и одлучност да се борим за породицу. Једном сам успела убедити га да се обрати за помоћ специјалисти, али није дошло до сарадње – муж је рекао да може сам себи помоћи.

Паралелно са проблемом алкохола појавио се и проблем интимне блискости. Он је тражио много више него што сам ја могла да пружим.

Било је много разлога: све теже ми је било да се према њему лепо односим, деца су била још сасвим мала – много сам се умарала бринући о њима, понашао се агресивно, било је страшно и непријатно, то је убијало сваку жељу у мени.

Муж је тражио „своје“, не гнушајући се ни насиља. Секс је он (па и ја), у за њега згодно време, почео да сматра као моју обавезу. Било је тешко помирити се са тим, зато што ја не само да нисам осећала никакву радост од блискости, напротив, осећала сам душевни, а повремено и физичку бол од тога.

Говорила сам са њим о том – он ме убеђивао да га секс „спасава“, да му помаже да ме воли и молио ме да му излазим у сусрет. Када сам му говорила о својим осећањима, то је довело до тога да ме је почео осуђивати за „фригидност“, претећи да ће ме оставити и да ће наћи себи „нормалну“ жену.

На моменте сам осећала да силазим с ума (биле су епизоде аутоагресије после принуђавања на секс, периодично сам падала у депресивно стање), но свеједно сам се саглашавала на такве односе.

Зашто?

Свештеник је благословио да чиним такве уступке мужу.

Из сажаљења према њему, и страха – у моменту потребе, и уопште страха, да не изгубим породицу, чинила сам такве уступке.

А нисам ни имала куда да се склоним. Притом је муж свеједно био незадовољан нашим интимним односима.
Покушавала сам да допрем до њега да схвати да га волим и да ја, такође, желим блискост, али да то буде узајамна радост, да су мени потребни услови (да се осећам пријатно, да деца нису присутна и да је он трезан). Моји покушају допрем до њега нису имали ефекта.

Спасавало ме је само то што смо повремено били раздвојени силом прилика (његови одласци на службени пут или још штошта).

Постепено је муж постао агресиван – дозвољавао је себи да ме гурне, могао је да ме и удари, мене и старијег сина. Његови односи са сином су једно време били ужасни. Сада себе корим што нисам стала у заштиту сина, мислила сам да ће сами међу собом да реше. На крају, под изговором да ће код мојих родитеља син имати боље услове за учење, већ две године живи код бабе и деде.

Пре годину и по смо прешли да живимо у село, 100 км од града, где сам и нашла посао. Почели смо мање да се виђамо. Годину дана сам живела у еуфорији!

Радовала се животу на селу, нисам себи признавала да се радујем и томе што муж није поред мене. Било ми је много лакше да га волим на растојању. Онда је он због посла отишао на Крим, на пола године. Тада ми је било још лакше.

Много смо разговарали и дописивали се, појавила се илузија да су се односи поправили.

Потом је добио отказ и вратио се пре два месеца. И ту ме је саставило – схватила сам да живети као раније – с толико алкохола, агресије и насиља – просто не желим и не могу!!!

Рекла сам му то. Муж је то веома тешко прихватио, привикао се да живи овако како је. Све време тврди како треба да се зближавамо, а мој мозак већ од речи „блискост“ почиње да се хлади. Најрадије би негде да се сакријем и да умрем.

Тренутно ми то представља веома озбиљан проблем.

Муж је пристао на то да не пије алкохол – већ две недеље не пије уопште. Притом су ниво агресије и либидо још више порасли. Првих дана његове апстиненције смо попричали о његовим осећањима, рекао је да му је сада посебно тешко и да име велику потребу за мном – имајући у виду то да му је потребно много секса и ја сам дужна да га разумем и да му помогнем.

Две недеље у активном режиму сам издржала, а последње ноћи, за време његовог новог позива нисам издржала – са мном се десило нешто слично нападу панике – осећање страха, срце ми је почело да лупа, дисање, осећала сам да ми недостаје ваздуха.

После тога сам јасно схватила да тако више не могу да поступам са собом. Не желим више блискост по тој цени. Рекла сам му то. Он је то дочекао на бајонет – каже да ће оставити породицу, да је за њега живот без алкохола, па још и без секса, незамислив.

Чини ми се да он блефира, али се ипак бојим да нећу бити у стању да издржим сву његову агресију која би следила за том мојом одлуком.

Услови у којима се породица налази су заиста тешки: последње време је веома тешко по питању новца, проблеми с плаћањем хипотеке – расправе са утеривачима дугова, син у пубертету, млађа деца захтевају много пажње, пре две године смо прешли на село и нисмо се још сасвим средили (грејање, вањски ве-це и др.) Но сви ти услови су ништа у односу на ту бол коју осећам у односу с мужем.

Ја се редовно исповедам и причешћујем, молим се за њега, али у последње време осећам да се срце окаменило – постало ми је невероватно тешко да се молим. Љубав према мужу не осећам већ одавно, само као према детету, из љубави према Господу се бринем о њему (тако се мени чини).

Муж у цркву иде кад му ћефне, причестио се неколико пута у животу. Сада цело време говори контрадикторне ствари – час говори да нас оставља и да већ има варијанту за другу породицу, час говори да смо му ја и породица нешто најважније што има. Клати се из једне стране у другу.

Баш ми је тешко. Не знам шта да радим. Не могу да схватим где је ту жртва хришћанска, света, а где је – жртва као болесна пројава сазависности.

Хоћу да се ишчупам из тог круга, али не знам како то да учиним без потпуног прекида односа. А не желим да се разводим.

 

 

ОДГОВОР ПСИХОЛОГА:

 

Добар дан,

Увек ми је тешко да одговарам на слична питања. Ево и зашто.

Ви пишете: свештеник је благословио.

А шта ће онда ту психолог?

Живите тако и даље – благословио вам је да трпите и да чините уступке.

Ствар је у томе што ја могу да на ствар гледам другачије. И тада ће све то да буде против благослова.

А шта ће то значити? Психолог против свештеника?

Да, у датом случају ће тако да испадне.

А да ли је то добро? И шта ћете ви са тим да радите? Како ће се то одразити на вашу веру? Или на ваш однос према психолозима?

Али ипак, када сте већ написали одговорићу вам.

И то ће бити како се каже, моје лично мишљење, засновано на информацијама из вашег текста.

Ви пишете да је породица за вас највећа вредност. Требало би да знате која је то највећа вредност за хришћанина.

Мислим да сте се већ у самој хијерархији вредности допустили логичку грешку.

За хришћанина је највећа вредност Христос.

Породица може да буде средство на путу стицања Христа.

И она (породица), заиста потенцијално у себи садржи све могућности за духовни раст, за савлађивање свог егоизма, за могућност раста двоје људи – мушкарца и жене у Христу.

То се догађа када је човек свестан да породица сама по себи није вредност – она је вредност само онда када она постаје „мала црква“.

Ипак све може да иде у другом правцу и у породици могу да се развијају и укорењују страсти. И тада иду разрушујући, а не изграђујући процеси. Разрушујући за саму личност. Осим одраслих у те процесе су увучена и деца.

Како се то дешава?

Уместо да се служи Христу, чланови породице служе или повлађују страстима једно другог.

Повлађују развоју тих страсти (алкохолној зависности, блуду), лукаво то себи објашњавајући да је то смирење и трпљење.

И да се то ради на добро породице.

Када сте ви прешли ту границу, ја не знам. Али да се то десило сасвим је очигледно.

И наравно да ви, као прво, треба са собом да се разаберете, са својим страховима и са својим изврнутим схватањем смирења.

Управо се наши страхови често прикривају смирењем и трпљењем. Тада смирење и трпљење добијају изоштрену форму психолошке одбране. И тада то уопште није то јеванђељско смирење.

И трпљење може бити разно, старозаветно и новозаветно. С тим би такође требали да се разаберете.

Где је граница вашему трпљењу?

Могуће да је она већ наступила, чим сте се ви обратили психологу, а нисте пошли код свештеника да вам благослови да трпите и даље.

Мислим да је то повод о чему треба озбиљно да поразговарате.

Али сада ћу са вама да говорим не само као психолог, него и као православна особа.

Не бива тако ретко да човек иде у храм, али не ради свог личног и духовног развоја.

Он не схвата у чему је суштина тог процеса нити какве на том путу могу да буду препреке и падови.

За таквог је човека могућност да иде храм – могућност да се добије конкретан савет од људи (свештеници су такође људи), а не да се тражи лично општење с Богом.

Понекад то успева. И све бива у реду.

Али црква је ту као духовно лечилиште – да помогне развоју сваке људске личности до нивоа личног односа с Богом. А то значи узрасти до мере Христове.

И могуће је да је то време дошло и за вас. Дошло је време да се одрасте. И ви више не можете да се сакривате иза савета или разних фраза ишчупаних из библијског текста.

Дошло је време да развијате у себи врлину расуђивања (то је светоотачки термин).

Само не треба да мислите да ја нешто кривим вашег свештеника. Не, одговорност лежи на вама.

Обично када човек тражи за нешто благослов, он ситуацију представља тако, да би се благослов на крају и добио, што је желео и очекивао…

Он не тежи да беспристрасно и искрено поразмисли и извага ситуацију са различитих страна. Понекад се просто боји да истински и смело процени оно што се догађа у његовом животу, прибегавајући ригидним психолошким одбранама, као што су рационализација и интелектуализација…

А ако и дође до озбиљног и дубоког разговора са свештеником, тада ће одговоран и мудар свештеник највероватније бити опрезан са својим одговорима.

Свештеник може да одговори нешто типа: „Моли се и Господ ће ти открити“. Или: „Буди искрена са собом, поступај тако како ти срце шапуће када се налазиш у мирном стању духа“.

Такви одговори подстичу личност да расте, да прихвати одговорност за своје поступке на себе, на тражење одговора од Бога у молитви

И то је исправно.

Нама се не дају случајно те тешке и компликоване ситуације у животу. Дужни смо да се учимо како да издржимо стање неодређености, и да не трчимо одмах за саветом него да опитно у себи узрастамо у хришћанина.

То јест да стичемо навику „разликовања духова“.

А до тог процеса долази уколико се човек редовно исповеда и причешћује. (Исповедати се не значи трчати за готовим одговором).

И сада вам управо зато нећу давати никакве савете. Можда би требало себе да запитате следеће питање: „Каква је моја улога у томе што је ситуација отишла тако далеко?“

Но савете као што су: трпети или не трпети, ја вам нећу давати.

Не желим и немам права да узимам на себе одговорност за Вашу душу. Она у првом реду припада Богу.

И ви сами сте дужни да видите како наш ум може лако да се превари.

Док се не изгради навика да се пажљиво пази на свој унутарњи живот, психолошки ће бити веома тешко.

Али тај је период неопходно издржати.

Постепено ће долазити свесност и почећете схватати шта се догађа са вама.

Друго питање на које треба тражити одговор: „У чему је смисао те ситуације за мене лично? Господ је допустио такву ситуацију… А то значи да у њој постоји одређени смисао…“

Недавно сам поставила на својој страници ВК чланак ПУТ ОБРАТНО. Прочитајте. Можда вам она може помоћи да донесете правилан одговор. Свако добро вам желим!

 

 

КОМЕНТАР ОСОБЕ КОЈА ЈЕ ПОСТАВИЛА ПИТАЊЕ:

 

Хвала вам за подробан одговор, Марина!

У Вашем одговору сам нашла идеје сагласне мојим сумњама. Потпуно се слажем да је код мене збрка у глави по питању приоритета.

Последњих година све моје мисли су биле о томе како да испливам из тешке ситуације са мужем.

И Цркву сам схватила, чини ми се, у првом реду као инструмент за решавање те ситуације.

Животне ситуације су потребне ради ојачавања вере, ради узрастања у Господу. У мом случају испада да је све преврнуто наглавачке. Управо зато, савршено тачно, сам била склона (и даље сам таква, брзих промена ту нема) да пребацујем одговорност на нека апстрактна ауторитетна мишљења.

Тим самим сам се лишавала могућности да утабам своју сопствену стазу ка Богоопштењу.

Мислим да у мом случају важну улогу игра и мој огроман страх да погрешим.

Марина, за старозаветно и јеванђелско трпљење први пут чујем. Где о томе могу да прочитам?

Веома ми је тешко да разликујем изворе мојих мисли и расуђивања.

Веома ми је тешко да раскинем старе обрасце понашања с мужем…

 

 

ДРУГИ ОДГОВОР ПСИХОЛОГА:

 

Веома сте ме обрадовали вашим одговором.

Зато што сам имала осећај да сам можда мало „претерала“ и да ћете се због мојих речи затворити и повући се у себе…
Мислено се опет и опет враћам Вама и Вашој ситуацији…

И ево шта сам још хтела да напишем.

Када човек себи поставља за циљ нешто, и то назива „највећом вредношћу“, важно је добро се разабрати, зашто је то за њега вредност. Каква је суштина те вредности. Разум ми може говорити да је за мене вредност породица. А унутарњи мотив може да буде – да се гордим породицом, да се гордим мужем, децом, собом – како сам паметна и лепа… И то ће дати један разултат. И сасвим ће други разултат бити, ако човек говори да је за њега највећа вредност – љубав, блиски поверљиви односи, радост од општења са њему блиским људима… Доброта, прихватање, праштање… И то ће бити сасвим друге енергије и други контекст грађења породице.

И тада ће у породици да буде и простора за Бога.

Он ће бити као још један члан породице. Највољенији и најважнији њен члан. О Богу се може и не говорити, али његово присуство ће се осећати. И више ништа није ни потребно.

Вероватно се то не тиче само породице, као највеће вредности.

Као највећа вредност може да се постави и стваралштво и служење људима или нека друга идеја… Но ако је то засновано на жељи да се добије похвала до других, одобравање или засновано на гордости (па макар и несвесно), то ће увек да доводи до слабљења духа.

Човек у неком моменту остаје насамо са својом највећом вредношћу. И нема снаге да ту своју вредност задржи. Чак ако се она на почетку сматрала за дар Божији. Све Његове дарове ми можемо да задржимо само у смирењу и љубави.

 

Аутор:  Марина Легостајева, руски православни психолог

Извор (српски): Познај себе

Извор (руски): Азбука.ру

 

 

 

Напишите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*