Blagotvorne i lekovite su samo one suze koje su očišćujuće

Blagotvorne i lekovite su samo one suze koje su očišćujuće

 

– Kažite nam, zašto su čoveku potrebne suze? U njima, sigurno, postoji neki smisao?

 

– Naravno, ništa u svetu nije stvoreno „tek tako“. Nauka je odavno dokazala da svi prirodni procesi ljudskog organizma imaju neku važnu ulogu za njega. I uopšte nije slučajno da smo sposobnošću da plačemo obdareni od samog rođenja. Na primer, bebin plač predstavlja jedinstveno sredstvo privlačenja pažnje na sebe. Kako odrastaju, deca, a posebno dečaci, počinju da se stide suza i plaču sve ređe. Međutim, u životu svakoga od nas postoje trenuci, kada čak i najčvršći muškarci teško mogu da zadrže suze.

Emocionalne suze o kojima govorim predstavljaju reakciju organizma na, za dušu, izuzetno teške trenutke u životu. Mogu biti izazvane najrazličitijim uzrocima: ne samo žalošću, uvredom, razočaranošću, dosadom, žalošću ili teskobom, već i radošću, nežnošću, čak i pokazivanjem ljubavi. Istina, suze sreće su jako retke, i u najvećem broju slučajeva čovek plače samo kada mu je jako teško – ne nazivaju se uzalud takve suze u narodu „gorkim“. Upravo ove suze i pomažu našoj duši da se izbori sa situacijom.

Poznato je takođe da su emocionalne suze u stanju da regulišu krvni pritisak, da pojačavaju imunitet organizma i „brišu“ stres. Tečnost suza u sebi sadrži psihotropne materije koje smanjuju napetost i brigu, upravo zato nakon plača nastaje psihološko pražnjenje, mi se osećamo lakše i spokojnije. Stvar je u tome što snažne emocije koje su ovladale nama nanose štetu organizmu. Da bismo izbegli negativne posledice neophodno je da što pre obradimo ta osećanja – da ih izrazimo na neki način. To se može uraditi glasom, gestovima, mimikom, i naravno, suzama. Ispostavlja se da je plač u suštini – maksimalno efikasno sredstvo iskazivanja ljudskih emocija koje blagotvorno utiče na naše zdravlje.

 

– Ako su suze tako korisne, da li to znači da svi ljudi koji žele da podrže osobu koja je u žalosti, ne bi trebalo da se boje od njegovog plakanja?

– Nije lako podržati čoveka koji je u žalosti. Reči saosećanja ne mogu uvek da uteše, pa i malo je takvih reči koje mogu da odnesu bol od onih koji su sahranili svoje bližnje. Mnogi ljudi se prosto pogube kada vide plakanje i ridanje ožalošćenih i ne znaju kako da postupe i šta da preduzmu. Najčešće se nadaju da će vremenom osoba koja pati uspeti da se sama izbori sa svojom tugom i da joj pomoć u tome nije potrebna. Međutim, u pitanju je samo raširena zabluda.

Ranije se ljudi nisu udaljavali i sklanjali od onih koji plaču. Već upravo suprotno, ranije je cela zajednica pomagala čoveku da preživi tragediju, umrle je oplakivalo celo selo. Ove tradicije su bile zasnovane na dugogodišnjoj narodnoj mudrosti. Smatrano je za potpuno normalno da se izliva bol gorkim suzama.

 

– Znači, ne treba govoriti „ne plači!“ kao utehu?

 

– Naravno, takav savet ne donosi nikakvu korist za osobu koja je u bolu jer kada se nesreća dogodi prosto je neophodno isplakati se. Osnovni razlog takvih pokušaja „utehe“ sastoji se u tome da u našoj svesti postoji obrazac: ako čovek plače znači da ga boli. Ako je prestao da plače – tuga je prošla. Međutim, nije tako – neisplakani bol ostaje i leži kao „kamen“ na duši.

Drugi razlog, koji takođe ima psihološku osnovu, krije se u tome da neki ljudi jako teško preživljavaju tuđe suze. Kada kažu osobi: „ne plači!“ , te osobe vide prestanak plakanja kao jedini izlaz iz teške situacije, ne znajući šta bi drugo bilo u stanju da donese mir. Nije svako u stanju da izdrži teret tuđih teških osećanja.

 

– Međutim, dešava se da ljudi i sami sebi „zabranjuju“ da plaču? Zašto to čine?

 

Da, neki zaista zadržavaju svoje suze, smatrajući da će, ako se prepuste emocijama, biti samo još gore – kako tebi samom, tako i tvojim bliskim ljudima. Za takve ljude, koji imaju jaku volju, zaplakati znači „raspasti se“, a oni ne mogu sebi to da dozvole jer se ljudima oko njih čini da oni hrabro podnose žalost. Opasnost se međutim sastoji u tome da sve „neisplakane“ suze nigde ne nestaju, već se potiskuju u dubinu duše gde se onda nakupljaju i nakupljaju. Teško je pretpostaviti kakve neočekivane posledice to može da rodi, ali se sa sigurnošću može reći da organizam čoveka koji tuguje u takvim slučajevima oseća veliki stres i emocionalno pucanje može da se dogodi svakog trena. Odsustvo suza u ovom slučaju ne treba smatrati znakom odsustva osećanja, u pitanju je samo pokušaj da se sačuva iluzija stabilnog emocionalnog statusa.

 

– Osim što osobi koja je u žalosti treba pomoći da se isplače, čime se još može utešiti?

 

– Osobi koja preživljava tugu najpotrebnije je da zna da nije sama, osećanje da se pored nje nalazi duhovno bliska osoba koja deli njenu tugu, koja se ne plaši njenih suza, koja je neće zvati da bude snažan i hrabar, koja će, ako je potrebno, plakati zajedno sa njim ili saslušati ne govoreći ništa. Ljudi koji teše treba istovremeno da budu i taktični i spremni i da budu od poverenja. U tome mogu da pomognu samo ljubav i saosećanje.

 

– Do kakvih posledica može dovesti gušenje suza?

 

Zadržavajući suze mi uništavamo prirodnu reakciju organizma na bol. Uzmimo primer: ako čoveku padne cigla na nogu, on refleksno reaguje na taj bol. U našem slučaju bol nije fizički, već duševni. Ako suze same dolaze na oči – zar nije normalno da se pokaže osećanje kroz izlivanje suza? Nije normalno da se suze zadržavaju i da se svojim izgledom pokazuje „kao da je sve u redu“, dok se duša kida od bola.

Zadržavanje suza može da se odrazi i na fizičko zdravlje. Stvar je u tome što se prilikom blokiranja osećanja javlja mišićni grč, što za posledicu ima narušavanje funkcionisanja celokupnog organizma. Najčešće se kod ljudi koji tuguju „skupljaju“ disajni putevi. Pošto je plač neraskidivo povezan sa disanjem, zadržavanje suza izaziva osećanje otežanog disanja – osećanje „knedle u grlu“ koje je toliko poznato mnogima. Nije tajna da takav konflikt između neophodnosti da se izraze svoja osećanja i strah od njihovog pokazivanja dovodi do neuroze i depresije.

Svaka emocija predstavlja energiju, koja po zakonu o održanju energije, nigde ne nestaje, čak ako se iz sve snage budemo trudili da je ugušimo u sebi. Najbolje sredstvo da se izbavimo od bola i negativnosti je da pustimo suze napolje.

 

– Svi znaju da žene plaču češće od muškaraca. Sa čime je to povezano?

 

– Neku ulogu u tome imaju i naši socijalni stereotipi: plač se tumači kao pokazivanje slabosti, bespomoćnosti, nezrelosti. Dečacima od malena govori da je sramota plakati: „Budi hrabar, dečaci ne plaču“. Roditelji se u vezi sa tim mogu razumeti – oni ne žele da vaspitaju sina kao „maminu mazu“. Ipak, neophodno je razlikovati momente kada je umesno reći „ne plači“, i kada je neophodno prihvatiti suze deteta i naučiti ga da pravilno izražava svoja osećanja.

Za žensku naklonost prema suzama „kriv“ je i hormon „prolaktin“ koji je odgovoran za produkciju mleka za dojenje. Kod muškaraca emocionalna uzdržanost u nekom stepenu zavisi od hormona „testosterona“ koji sprečava nakupljanje suza u dovoljnoj količini. Može se pretpostaviti da je ženama lakše da plaču zbog njihovog psihičkog sklopa, kome je svojstvena osetljivost. Muška psiha je u celini otpornija. Muškarci poseduju crtu zaštitnog ponašanja, kao visoku kontrolu pokazivanja bilo kojih osećanja, kako pozitivnih, tako i negativnih.

 

– Ali, bez obzira na to, muškarcima je takođe potrebna pomoć kada u kuću uđe tuga. Kako se oni mogu podržati?

 

– Treba im taktično posavetovati da se ne stide svojih suza i da plaču kada im dođe. To je potpuno prirodna reakcija na snažne duševne procese. Plakati u žalosti nije samo normalno, već i isceljujuće i taj prirodni proces se ne sme blokirati. A ako je ožalošćeni „okamenjen“ i ne može da izrazi svoj bol, treba mu pomoći da se rasplače. Muškarci su više skloni takvoj emocionalnoj „skamenjenosti“. Uzgred rečeno, u vezi sa tim se možemo podsetiti i statistike koja pokazuje da predstavnici jačeg pola žive kraće od žena. Jedan od faktora koji značajno skraćuje život kod muškaraca je njihova emocionalna uzdržanost pri kojoj se negativne emocije nakupljaju i deluju razarajuće.

 

– U narodu je rasprostranjeno mišljenje da mi svojim suzama žalosti zapravo umrle „utapamo“ na onom svetu i da zato ne treba plakati. Koliko je opravdano ovakvo razmišljanje?

 

– Neki ljudi su skloni da pripisuju ovo mišljenje Crkvi, ali zapravo, ni u Svetom Pismu, niti u delima Svetih Otaca nema takvih razmišljanja. „Zalivati, utapati umrlog suzama“ nije ništa drugo do predrasuda. Žalosno je što mnogi ljudi koji tuguju, kada čuju ovakvu glupost, sebi zabranjuju da plaču, samim tim samo pogoršavaju svoje stanje. Kako nam je poznato iz Svetog Pisma čak je i Sam Hristos zaplakao zbog upokojenog prijatelja Lazara (Jn. 11:35). I nikome na pamet nije padalo da Mu kaže takvu glupost.

Mi nanosimo štetu umrlom ne suzama, već svojom lenjošću i odsustvom pomoći njegovoj duši: kada se ne molimo za njega i kada ne činimo dela milosrđa za pokoj njegove duše.

 

Nastaviće se…

 

autor: Ekaterina Ivanovna, psiholog

 

 

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*