Kada roditelj umre – lično svedočanstvo

Kada roditelj umre – lično svedočanstvo

Pred vama se nalazi tekst koji nije pisao psiholog niti savetnik za tugovanje.

Pisala ga je osoba koja je preživela smrt oca kojeg je veoma volela. Verujem da će ovaj tekst moći da pomogne onim osobama, koje, posebno u ovom prednovogodišnjem periodu kada se insistira na nekakvoj „radosti“, posebno osećaju da im voljene osobe bolno nedostaju.

Prolazak kroz tugu je tema kojom se bavi posebna oblast psihologije – psihologija tugovanja. Pravoslavna psihologija, koja pored psiholoških znanja, nudi i prave i tačne odgovore kada je tema smrti u pitanju, može i u ovim bolnim proživljavanjima biti od pomoći.

Urednik sajta Ima Nade

 

Prolazak kroz tugu

 

 

 

Događaj koji mi se dogodio pre sedam godina, dogodiće u se nekom trenutku svakom od nas. Izgubio sam voljenu osobu, izgubio sam oca koji je umro nakon teške bolesti. Želim da pišem o onome što sam prošao i kroz što još uvek na neki način prolazim. Da pišem o procesu koji mi je promenio život, promenio i mene samog. Možda moje iskustvo može još nekome da pomogne ko se našao u ovoj teškoj situaciji, kada ti se izmiče tlo pod nogama i kada ništa više nije i neće biti kao pre nego što je umrla tvoja voljena osoba.

Uopšte nisam mogao da očekujem, da pretpostavim da gubitak voljene osobe može da izgleda tako. Moja prva reakcija na njegov odlazak jeste bila da negiram, da „zabranim“ sebi bol tako što prosto sebi nisam dozvolio da pokažem osećanja, da pokažem svoju tugu, jer sam se bojao da verovatno neću biti u stanju da ih zaustavim, ako budu „provalila“ iz mene. Problem inače kod mene je što sam čovek „težak“ na suzama, što sam muškarac rođen na Balkanu, a svi znamo da „muškarci ne plaču“, da „moraju da budu čvrsti“, itd.

Sebe sam „tešio“ tako što sam se potiskivao svoju tugu govoreći sebi da je njemu sada dobro, da nema razloga da tugujem, da ćemo se kad-tad sresti, ako Bog da, da imam čvrstu nadu da je ocu, zbog njegovog pokajanja pred smrt, Gospod otvorio rajska vrata. I sve to jeste tačno, ali je potpuno pogrešno da svoju normalnu tugu za ocem (ili bilo kime ko ti je jako puno značio u životu) negiraš, potiskuješ u sebe još dublje, time što ćeš svoj beg da oblačiš u „oblandu“ hrišćanske istine.

I tako sam ja bežao od tuge za ocem godinu i po dana. Za tih godinu i po dana, moje raspoloženje je postajalo sve teže, sve sam se teže osećao, postajao sam neraspoloženiji. San mi se poremetio, svaka noć mi je izgledala kao „mala robija“, hvatao me je strah, neobjašnjivi strah koji mi je remetio san. Satima bih se prevrtao u mraku, ne znajući šta mi je… Život sa mnom je mojim ukućanima postao težak.

Jako je teško kada prolaziš kroz nešto što ne znaš, a kada naredno jutro moraš da se pojaviš sposoban na poslu, kada imaš malu decu i kada se podrazumeva da ćeš ispuniti sve ono što si kao glava porodice dužan da uradiš.

Godinu i po dana sam se tako mučio dok nisam shvatio da mi je potrebna pomoć, pomoć psihologa, osobe koja može da me sasluša i da mi pomogne da shvatim šta se dešava sa mnom. Da budem iskren, toliko je dogorelo da sam morao da se obratim za pomoć. U tom trenutku sam bio veoma uznemiren jer je ovo moje stanje trajalo i trajalo a ja nikako nisam mogao da shvatim šta se dešava sa mnom.

Ispalo je sve mnogo jednostavnije, na moje potpuno zaprepašćenje, mogu da kažem. Nakon uvodnog razgovora, nakon što sam rekao psihologu šta me muči, da sam uznemiren i da ne mogu da zaspim noću, ona me je pitala šta se dešavalo u mom životu u poslednje vreme. Ispričao sam za rođenje dece, za moj porodični život i pomenuo sam i očevu smrt. Nakon njenog jednostavnog pitanja: ‘A kako se ti osećaš zbog očeve smrti?’ ja sam na svoje zaprepašćenje počeo da se gušim u suzama, prosto nisam mogao da dođem do daha.

Samo to jedno prosto pitanje je u meni otvorilo branu, iza koje je eksplodirao sav nakupljeni bol, sva tuga koja se u meni nakupljala zato što sam izgubio osobu koja mi je najviše značila u životu.

Sećam se da je to bila prva noć kada sam spavao bez osećaja težine, uznemirenosti, da nije bilo tog „kamena“ koji sam nosio bez prestanka.

Međutim, to je bio samo početak. Prolaženje kroz tugu je jedna od najtežih stvari koja može da se dogodi čoveku, pritom, ovo ne govorim da bih uplašio nekoga.

Prolaženje kroz tugu može da bude samo takvo – moguće je jedino proći kroz tugu, ona ne može da se zaobiđe, preskoči, negira, zamaskira. Mislim, može privremeno, ali će se vratiti i to potpuno neočekivano – neko može da postane agresivan, neko depresivan, neko da se uhvati za flašu, neko da potpuno neuspešno pokušava da se „zabavi“, „zaboravi“ nadajući se da će tako tuga proći… A sve ovo zbog tuge koju potiskuje, koje se boji i ne želi da pusti iz sebe. Naša osećanja su veoma snažna i moramo da vodimo računa o njima. Ne treba da ih se bojimo.

Moj put prolaska kroz tugu nakon shvatanja da se upravo o tome radi mogao bi da se opiše kao vijugavi put, sa dosta neravnina.

Tuga je kod svakog posebna, zasebna, kod svakog nosi pečat ličnosti koja prolazi kroz tugu. Neki opšti procesi i etape se znaju, ali treba znati da tuga nikada nije ista kod dve osobe. I ne zna se koliko će trajati i kako će tačno izgledati, prosto ne može da se pretpostavi i kaže: ‘prvih nekoliko meseci je tako, a onda ćeš osetiti to i to, a onda će biti tako i tako…’ Tako nešto je potpuno pogrešno.

Sećam se da sam ja na početku, kada sam shvatio o čemu se radi, počeo da tražim da pročitam nešto na tu temu i na svoje iznenađenje našao mnogo korisnih pravoslavnih tekstova na temu tugovanja koji su mi pomogli da svoje stereotipe i zablude polako ispravljam. Dosta tih tekstova sam našao i na vašem sajtu. Oni su mi pomogli, prosto dozvolili da budem tužan, da shvatim da nisam sam u tome, da i mnogi, mnogi drugi ljudi prolaze kroz slično, da je sve to potpuno očekivano i normalno kada doživiš gubitak.

Moja prva zabluda – želeo sam da svoju tugu stavim u vremenske okvire, da uradim „sve što treba“ da bih je ograničio, uokvirio, predvideo i završio sa njom. Razumeo sam je kao (neprijatan) zadatak koji imam pred sobom i koji moram bukvalno da odradim. Samo sam želeo da tako bude, ali sam ubrzo shvatio da sa tugom tako ne ide.

Sa tugom je pre svega potrebno strpljenje, treba da se shvati da je sve u redu, da je u redu da budeš tužan zbog osobe koju si voleo i voliš, a koju si izgubio. Da je u redu da to traje, da je u redu da budeš neraspoložen, da je u redu da plačeš i da budeš potišten. Moraš samo da znaš da tuga, iako i normalna i prirodna stvar, može da postane patološka, onda kada čovek počne da „uživa“ u njoj, da sebe muči krivicom, da dozvoli da njegov život stane zbog tuge, da želi da ga drugi žale, sažaljevaju zbog toga što je on izgubio nekoga, kada centar i smisao života postane tugovanje za voljenom osobom.

Sam proces pravilnog prolaženja kroz tugu predstavlja ogroman kapacitet sazrevanja, osećanja koja mogu da izmene osobu koja tuguje na bolje, da shvati svoja osećanja, nauči da gleda u sebe, prepoznaje nešto što ranije nije mogao čak i ako bi „glavom lupio u vrata“.

Ali ovaj proces nije nimalo lak. Mnogo ima sumnji, nesigurnosti: da li je sve u redu sa mnom, da ne ludim slučajno, da li ću ikada uspeti da prođem kroz tugu, da li će me napustiti ova teška osećanja?

Hoće, biće sve u redu, ali u svoje vreme, ne onda kada bismo mi želeli. Čvrsto verujem da je i prolazak kroz tugu zbog gubitka voljene osobe „krst“ kojim se spasavamo, koji nam pomaže da se naše duše izmene i postanu spremne za Carstvo Božije.

Da ponovim, tuga nije nimalo prijatna, potrebno je da prođe vreme kada možeš da govoriš o osobi koju si izgubio, a da ne moraš da koristiš svu mentalnu i emotivnu snagu da zadržavaš suze koje samo što nisu izbile. Potrebno je vreme da možeš da se prisetiš nekih lepih stvari koje si delio sa tom osobom, a da možeš da se osmehneš i da ispričaš o tome sa lepim sećanjem. Verovali ili ne, takvo vreme će nastupiti, samo treba biti strpljiv.

Postoje različite metode kojima se sebi može pomoći: vođenje dnevnika, molitva za voljenu osobu, čitanje tekstova i knjiga o ovoj važnoj stvari, možda i razgovor sa psihologom ili duhovnikom koji pre svega razumeju pre svega i prepoznaju šta znači prolazak kroz tugu. Mi hrišćani smo ponekada u iskušenju da ne obratimo dovoljno pažnje na tugu, da ne shvatimo da je i onda data da pomogne čoveku da se promeni, već da svaki pomen tuge odbacujemo sa poznatim rečima o tome da je „voljenoj osobi sada dobro“, „da je grešno da tugujemo kada imamo nadu večnog života“, itd.

Suze mnogo pomažu. Mnogo. Prosto pomognu da padne kamen sa duše. Pomaže i fizička aktivnost, šetnja, ako neko može da trči, bilo bi odlično. Da se obrati pažnja na način života, da spava dovoljno, da se hrani kako treba, da jede što više voća i povrća. Tuga je, po rečima jednog pravoslavnog sveštenika iz Amerike „really hard work“, posao koji zamara, čovek može da spava osam sati i da se probudi i ustane „mrtav umoran“, da ima osećaj kao da je satima težak fizički posao. I ovo zaista nije preterivanje, imao sam prilike da nekoliko puta osetim ovo i sam.

Ovo što ću napisati može nekome da izgleda neverovatno, može da izgleda prosto kao hula. Prolasku kroz tugu mnogo pomaže kada se zahvaljuješ Bogu za sve što se dogodilo. Da, za sve što se dogodilo. Za to što si izgubio voljenu osobu, za to što ti je jako teško, za sve što se tako dogodilo i što je voljena osoba prešla u večnost, a što ste vi ostali. Da se iskreno zahvaljuješ Bogu za sav svoj bol, tugu, težinu, suze, teskobu, teške i mračne misli. I ovo nije neki duhovni „mazohizam“, kroz zahvaljivanje Bogu ti „samog sebe i ceo život svoj Hristu Bogu predaješ“.

Ovaj savet Svetog Ignjatija Brjančaninova sam probao na sebi u trenucima velike tuge, više ni ne znam koliko puta tokom noći u kojima sam se prevrtao i nisam mogao da spavam zbog „kamena“ tuge koji sam osećao da me pritiska. Pomogne ne u vidu magične pilule, ne nekog obrednog rituala kada moraš tačno toliko i toliko puta da ponoviš magijsku formulu. Pomaže jer zahvaljivanje privlači utehu Božiju, shvataš u tim trenucima da je sve baš tako trebalo da se dogodi, da Bog zna dobro zašto je tako uredio da se dogodi, osećaš da ponovo stičeš nadu da će sve biti dobro i da je ovako najbolje.

Nakon više godina rada na sebi, čitanja o tugovanju i prolasku kroz nju, mogu da kažem da sam doživeo neke od stvari za koje nisam verovao da će ikada doći: tuga je ipak postala lakša, nema one težine, onog akutnog bola koji je postojao na početku. Pritom, kada kažem početak, mislim na tretnuak kada osvestiš, postaneš svestan da si tužan zbog gubitka voljene osobe, a ne početak u smislu datuma kada je prešla u večnost. Iz mog iskustva, godine dele ova dva trenutka.

Kroz tugu zaista počinješ da prolaziš tek kada je postaneš svestan. Drugog puta prosto nema. Da ga ima, ja bih ga našao i pre izabrao njega.

I još nešto što sam hteo da dodam za sam kraj. Mislim da treba da prepoznamo našu prvu, rekao bih, prirodnu reakciju na dolazak teškog osećanja tuge. Mi se zabrinemo zašto je opet i opet tu, kada će otići, da li će se ikada završiti? Posebno ako već koju godinu osećamo tugu i prolazimo kroz stanje gubitka voljene osobe.

Ova naša prva reakcija nam donosi nemir, uznemirenost, počinjemo da se vrtimo u krug analizirajući, procenjujući dokle smo stigli, da li je sa nama sve u redu, itd., pokušavamo da naš proces tugovanja ubacimo u nekakve okvire, obrasce po kojima ona mora da se odvija. Vrlo često ne prepoznajemo da je dolaskom novog „talasa“ tuge, njenim ponovnim isplivavanjem (zbog recimo rođendana voljenog čoveka ili nekog porodičnog praznika) nama data prilika da radimo na sebi, da menjamo nešto u sebi, da učimo da se molimo za tu osobu, ili da se učimo da zaplačemo kada nam je teško, ili da razmišljamo o tome koliko nam je osoba značila, da razmišljamo o pozitivnim primerima, o svemu onome što smo dobro naučili od nje…

Akutni bol tuge prolazi vremenom, iako možda čovek i ne može da poveruje da će tako biti. I treba da prođe, ali to ne znači da slabljenjem naše tuge, njenim prestankom mi zaboravljamo i „izdajemo“ osobu koju smo izgubili. Ne, naša ljubav prema voljenom čoveku koji je prešao u večnost neće prestati. Sama osoba zbog koje tugujemo bi želela da nastavimo dalje, Gospod to želi od nas, ne samo da želi već je tu da nam pomogne. Mi samo treba da se prepustimo Njemu, da ne gubimo nadu i da idemo dan po dan, korak po korak.

Na kraju će sve biti u redu.

 

Autor: N.N.

Izvor: Lična svedočanstva

12 komentara

  1. Hvala na ovom tekstu. To je sve sto mogu reci.

  2. Hvala,
    moja situacija je verovatno jednaka početku ove priče, jer sam pre nešto više od 40 dana izgubila supruga i oca moje 10 mesečne bebe. Svaki dan smo provodili zajedno u svemu mi je pomagao i bio mi sve. Još ne želim da se sećam da pričam..pomen njegovog imena natera mi suze. Imam utisak da živim samo za bebu i mogu reći da je jako teško, ponekad svu snagu potrošim samo da ustanem..ako ništa nadam se da će vreme učiniti da budem raspoloživa svom detetu.

  3. Hvala vam na izvrsnim tekstovima!

  4. Ovaj tekst kao da sam ja pisao.Mnogo mi znači ovo što sam pročitao!

  5. Hvala sto pisete o svome iskustvu ,tesko je za svakog ko je pretrpeo veliki gubitak usled cega i sam sebe gubio dok nije nasao motiv i nacin za izlaz iz tuge – mirenje s gubitkom uz punocu kroz to da dodje do stepena :kada se iskreno zahvaljuje Gospodu na svemu.
    Gubitak moze biti podjednako tezak ako ne i veci kada se gubi voljeno i blisko bice ali na niovou duhovnog trajnog odlaska.Moj suprug i ja izgubili smo sina .Jos teze je sto je nase dete bilo predivno od prvog svog casa rodjenja , obecavalo veliku radost svojim posebnim razvojem kao i svakodnevno donosilo radost svojim vrlinama .Nije to bilo umisljeno od „zaljubljenih „roditelja u svoje cedo , mi smo se cesto suocavali sa komentarima okoline , kasnije ucitelja, kasnije profesora i svestenika koji su jednodusno pricali o vrlinskom sposobnostima i potencijalu naseg sina , svuda je bilo primeceno :njegova kompletna nadarenost ali i sposobnost za ucenje i stalna glad za novim znanjem bilo naucne prirode bilo za muzikom (klasicnom posto je svirao dva instrumenta i pored toga interesovao i za nove )ali i lako uocavanje njegove plemenite i vedre prirode.Neko ce pomisliti da su to bile ambicije sujetnih roditelja ali nije tako vec, mi smo bili samo pratioci njegovih zelja , cak je bilo tesko pratiti taj nemirni i snazni duh jer iziskuje materijalne napore u ovoj sredini gde zivimo gde se sve placa .Ali, trudili smo se d ane pokazemo svoje brige ,nalazili umeren nacin da obuzdamo zelje te bujne prirode okrenute dobrim stvarima , imao je i plemenito srce pa nas je razumeo i ta podrska nama je davala krila.Onda kada smo se najmanje nadali zadao nam je tezak udarac , mislili smo da smo ga vec odgajili do nivoa kada nece biti povodljiv , do nivoa kada ce ubuduce samo spontano nastaviti da sledi svoju vec ucrtanu stazu zivota /ucrtanu svojim i odgovarajucim uspesima prozivljenog perioda zivota zahvaljujuci svojim urodjenim i stecenim licnim odlikama.Medju tim vrlinama bila je njegova jaka ljubav prema Hristu , samostalna zelja da bude u crkvi izrazena samostalno kroz zelju da sasluzuje , da boravi u manastirskom decjim letovalistu /taj boravak je prvo za mene kao majku bio iskusenje bolnog razdvajanja za sta sam ulagala veliki napor da se to ne primeti i da zebnja ostane u mom srcu zakljucana , ali nas sin bio je na tom mestu presrecan , na isti nacin je voleo skolu i spontano posledicno su dosli i rezulteti u vrhu ocena .Posao je na fakultet odabran samo njegovom zeljom ali i zaslugom , prihvatili smo kao i sve do tada verujuci da ono sto dolazi iz srca i s ljubavlju jedino moze da pruzi zadovoljstvo i rezultat cime oplemeni buducu profesiju.Naseg sina duhovna lepota bila je u skladu sa fizickom , bavio se sportom na nivou zahtevnosti u skoli i sa uspehom ali kao sto sam navela intelektualni izazovi bili su za njega veci.Izrastao je u lepog snaznog mladica , drustvenog omiljenog u svakoj sredini , delovao samouvereno i zainteresovano za devojke.Mozda su i bile naglaseno dominantne njegove odlike srbske muzevnosti :dubok glas , otresitost , cistota ravnog u oci pogleda , prirodno ophodjenje ali uz to i velika ljubav prema zemlji roditeljskog porekla i dobro poznavanje jezika.Sa nama je izgradio drugarski odnos jer uvek smo postupali uvazavajuci njegovu licnost.Sve je bilo idilicno i s’ optimizmom do prvih promena , najvise u njegovom gubitku mira pocetnoj nervozi i nekoj vrsti nemira iz dubine koji je naslicivao neki duboki unutarnji sukob.U takvom stanju je i napustio nasu kucu …bilo je za mene neverovatno bolno jer to nije bio samo odlazak vec, i pocetak kidanja emotivnih veza od njegove strane . Trpela sam takvo razdvajanje ,misleci da sve ima svoj kraj i da kada oseti realnost grubog razdvajanje i tu besmisao nacina na koji to cini… da ce se vratiti uravnotezen. Nama roditeljima i nije bilo toliko vazno da li ce nastaviti da zivi s nama vec da fizicko razdvajanje ne bude totalitarno primenjeno na unistenje nasih odnosa koji bi u normalnom slucaju trebalo da traju istog kvaliteta bez obzira da li se fizicki razdvajamo u komsiluku ili na raznim kontinentima …ali, nas sin je vrsio razdvajanje druge vrste ponistavajuci licnosti cak dotle daleko ponistavajuci obzire i spaljujuci ljubav.Bilo nam je tesko ,ali nismo ni slutili sta nas ustvari ceka -jedna vrsta duhovne smrti i ko to nije iskusio ne zna da telesna smrt prema ovoj je daleko laksa i bezbolnija , daleko manja po boli, nesravnjeno manja i laksa da se prihvati .Bozja promisao je htela da dobijemo odgovor sa sasvim druge strane da jedna okolnost to razresi :kada je javno obelodanjeno da nas sin je izabrao tamnu stranu zivota i da je ustvari taj izbor bio okidac da bira izmedju nas i svog opredeljenja pri cemu poznajuci n a s, se unapred opredelio da unisti u sebi sve sto je smatrao da ima spoj sa nama .Svako od nas hodao je po zici ocajanja koja je bila nad strasnim ponorom .Ta tuga muska , ta tuga zenska bile su zestoke ali smo se kroz Hrista privili uz svoj zajednicki bol i bauljali dalje, pa se uspravljali ,… uspravili. Nikad nismo nasli odgovor u sebi , odgovor unazad u nasem porodicnom zivotu …prolazile su godine ali taj tamni mulj iz nedara covecanstva poceo naglo da se uzdize , da izranja objavljuje sebe . Uzdizalo se ..,plavilo … …sve se vise govorilo o tome,sve vise glasnije ,… do krescenda! I tajno je postalo javno i pocela je lobotomija .. i dobili smo odgovor i za svoju tragediju.Kao sto smo polozili svoje breme cak i u vreme najteze kada nije bilo odgovora :zasto ???dok smo plutali u tami nevolje i tami bola , kao sto smo tada i sada smo polozili poverenje u Boga i hvalu svoju uzneli Gospodu za sve cime nas darivao u nasoj proslosti , isto i podjednako hvalu za danas i za ono sto je okrenulo se na gubitak. !Hvala za kada smo dobijali , hvala za dane prazne od tuge radi gubitka i gle (!)jedna druga vrsta radosti , one tihe slicne neopalnoj svetlosti polako ali ispuni bice , i donese nadu , donese utehu.Ona je donela i ovo novo iskustvo uz njega novo saznanje da :nije giubitak koji slabog coveka tako strahovito boli ,, nije samo rastanak pri telesnoj smrti , ima rastanaka i za ovozemnog zivota ima gubitaka pri duhovnoj smrti .To me vratilo i davnoj , mojoj trajno stecenoj istini zahvaljujuc svatuscjem Patrijarhu Pavlu koji mi rekao prilikom razgovora ovako doslovce a u vreme moje zivotne srece :“nije strasna telesna smrt , vec kada vidjam tolike ljude kako hodaju ulicama a zapravo su duhovno mrtvi“.Pa zar nije velika milost Bozja da sam tu istinu cula kada nisam nista od toga ni razumela dobro a kamo li za sebe slutila ali dobro sam upamtila i ta istina isplivala je polako iz dubine mog secanja i delovala da bolje vidim/progledam ,kad je ustrebalo da se lakse borim , nosim sa svojim teskim
    usudom.
    Toliko.U ovim teskim vremenima ,iskusenjima .. mozda ce jos nekome pomoci.

  6. Hvala na tekstu…Gospodjo Nevena, slazem se sa vama kad kazete da je duhovna smrt teza. Vasa prica je vrlo specificna i teska. Meni posebno znaci sto mogu, ovim putem, da procitam teske zivotne price ljudi sa velikom verom u Boga..U takvim trenucima je potrebna jaka vera da se sve to izdrzi. Verujem da ce Gospod uslisiti vase molitve i vratiti vaseg sina na pravi put.
    U danasnje vreme kada se ljudi oslanjaju na svaciju pomoc, samo ne na Boziju, vrlo je utvrdjujuce kada ovako neko pise o svom zivotu i veri. Poznajem osobu koja se pouzda i oslanja jedino u Gospoda i licno sam se uverila u to sta znaci kada „zivot svoj Hristu Bogu predajmo“. Ja cesto molim Gospoda da mi dometne vere,jer sam kao onaj covek iz Jevandjelja koji je rekao „oprosti Boze mome neverju“. Svako dobro od Gospoda vam zelim.

  7. Nevena says:

    Blagodarim na recima koje su me svojom iskrenoscu i saosecanjem potresle , ujedno blaze moje povrede zato sto „ljuta trava na ljutu ranu „deluje celiteljski a ovde u mom slucaju istina – prikaz stvari kakve su dovodi u ravnotezu i samo reci „predajem u Tvoje ruke Gospodi „su smislene i jedini spas i nada .Mnogo mi znace sestro Violeto , vase reci podrske i saosecanja :“Verujem da ce Gospod uslisiti vase molitv i vratiti vaseg sina na pravi put“.Bog nam dao zaista divan dar koji je izgubljen. U volji Svevisnjega dozivljavam povlacenje blagodati i u stradanju moramo kao pravednik iz starina zavapiti :Bog dao , Bog uzeo na svemu slava i hvala mu! Svi molimo najcesce Gospoda da nam dometne vere ali i kada kazemo :“Gospode oprosti mom neverju“ , znaci da smo borci i da se pripijamo uz Boga svojom slabom prirodom koju Bog kao takvu bolje od nas spoznaje i to je molitva jos kako snazna i pobedna .Teske zivotne price (terete)ne bismo mogli nositi bez obzira koliko posrtali , ne bismo mogli nositi da nije Bozje podrske i datog nam angela hranitelja .Ako je nase odstupnistvo veliko i u narasloj gordosti bezumno, Gospod nas pusta da cinimo svoju volju , u slobodu nase volje nikad ne dira i otuda se javlja narasla , neki put i beskrajna udaljenost od izvora zivota , u tu prazninu stize uvek spremna i budna satanska energija koja nas menja i izruguje ruglu .Ali, Gospod trajno ne napusta svoju tvar i pre svega najvoljenije savrsenstvo coveka,cak i palom coveku pripremio je spasenje na kojem se kusa svakog casa svakom prilikom , treba samo da napravi svoj prvi korak pokajanja , prvi smislen pokret prema Tvorcu i vaskrsenje je moguce . Svako dobro sestro Violeta od Gospoda.

  8. Hvala sestro Violeta na komentaru povodom moje ispovesti.Mogu dodati jedno – u cilju podrske svima koji se nadju u slicnoj situaciji bez obzira koji je uzrocnik ali iz istog izvora je sve tj.iz mrznje demona prema Bozjoj najdrazoj kreaciji ,prema coveku.U mom slucaju se desilo spontano odbijanje sazavisnosti iako u to vreme nisam ni znala niti razmisljala da se moze pribeci bezizlazu kao sto je sazavisnost.Ako sve polozimo na Gospoda , mislim ,da mesta i opredeljenja za sazavisnost nece ni biti potreba.Moliti se Gospodu za blisko voljeno bolesno bice ,pominjati na Sluzbi , paliti svecice za zdravlje i dopustiti da svetlost plamena u dusi za voljenog ne utihne ,kao ni osmeh prilikom secanja, pomisli i pominjanja slatkog imena.Srcem traziti; „Hristu Bogu predati…“Dobra s.Violeto, pomjanite n a s u mislima svog srca uzdahom kojim pomjanete daleke i bliznje svoje . Zahvalno blagodarim Vam, na lepim recima komentara kao i svojoj prostodusnoj iskrenosti..Gospod ce nadomestiti vere i meni gresnoj , Vama na drhtaj glasa Vase molitve jer sve nas sebi Trojica JEDINOSUSTNAJA priziva.

  9. Ja sam izgubila tatu,moju podrsku,moju snagu…Kada se razboleo rekla sam Bogu da je tatin život u njegovim rukama…Ovako mi je lakše da prihvatim njegovu smrt,jer je to volja Gospoda.A plačem zbog sebe,jer sam ja najviše izgubila.Bio je otac u pravom smislu te reči,kao i suprug,brat,stric,ujak,teča,kum…Meni vera pomaže da se izborim i prihvatim…Kada me uhvate momenti sumnje,ja se još češće molim Bogu za veru i unutrašnji mir,za skromnost i čisto srce…

  10. Imam 27 godina. Pre 6 godina iznenada sam izgubio oca. Posle večere se samo srušio i maltene umro majci i meni na rukama. Usledile su jos 3 smrti narednih godina, smrt bake sa mamine strane s kojom smo ziveli u istoj kuci i smrt oba roditelja mog pokojnog oca. Sve to mi je jako tesko palo.Iako sam i ranije imao sklonosti i problema sa drogom i picem tuga koju sam osecao je ucinila da jos vise krenem sa tim stvarima jer su mi davale laznu snagu u teskim trenucima.Posle nekoliko vrlo burnih godina zivot mi je ponovo kreuo nekim normalnim tokom i cini mi se da sam tek sad svestan svega, i da kao tek sada osecam tugu koju sam tako dugo potiskivao i negirao je. Nakon oceve smrti postao sam vezan za majku, i dalje zivim sa njom (sestra se udala zivi daleko), i stalno razmisljam o danu kada ce i ona da umre i ostanem sam na svetu. To osecanje je stalno tu godinama, ali ga dryim pod kontrolom, medjutim kada pustim da me preplavi osecam se ocajno. Ne zelim sa njom da pricam o tome, jer znam da razgovor o tome ne moze nikako da mi pomogne samo moze jos vise da me rastuzi. I dan danas izbegavam razgovore o ocu sa majkom jer sam uvek na ivici suza, i nisam siguran da ce mi biti lakse ako pricam sa njom o tome. I ona pati verovatno vise nego ja i to me izjeda. Jos sam mlad, tek treba da se zenim i sticem porodicu ali me rastuzuje pomisao da on nije bio na svadbi moje sestre, nece biti na mojoj svadbi, rodjenju moje dece, cini mi se da cu prilikom svih tih lepih zivotnih dogadjaja imati knedelu u grlu jer on nije tu. tesko je.

  11. Moja bivsa devojka je skoro izgubila oca, pisem ovo iz razloga jer se u potpunosti saosecam sa njom, ona je bila patrijarhalno vaspitana, otac je bio stub kuce. Sa njom sam bio 7 meseci u vezi, nisam imao priliku da upoznam njenog oca na zalost, toliko sam zeleo da ga upoznam da sam prosto patio zbog toga, nasa veza se zavrsila tragicno i dramaticno i nakon nase veze 2 meseca kasnije njen roditelj je umro. Zeleo sam da se ona uda za mene, i ona je to isto zelela, na kraju je sve propalo, niti se ona udala za mene, niti sam ja njenog oca upoznao, o njemu sam mastao i dozivljavao ga kao svog oca, cuvao sam je previse, sad je nemam i sklapam je u glavi, tugujem sto nisam upoznao njenog oca, oni me nisu za ozbiljno shvatili, ja sam tako hteo da budem deo njih ali oni nisu zeleli da budu deo mene.
    Secam se da ju je puno puta pustio da se vidi sa mnom, ona ima 16godina a ja 21, za 7 dana smo se vidjali 6, provodili po ceo dan zajedno, sanjam je svake noci, danas sam joj izjavio saucesce a ona me je oterala kao poslednjeg olosa bez razloga, nadam se da ce Bog da je cuva kao i njega jer je on na boljem mestu sada.

  12. Samo jaka vera bato,vera u gospoda boga i svece biti u redu

Ostavite odgovor na Lila Otkaži

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*