Како адолесцент (тинејџер) постаје зависник?

Пред вама је други део текста “Како деца стичу зависности” – који расветљава како се код адолесцента манифестује зависничка склоност развијена и “гајена” неадекватним родитељским приступом (било свесним, а чешће несвесним) у периоду детињства.

Уредник сајта Има наде

 

Како деца стичу зависности? (други део текста)

 

ТА СЛАТКА РЕЧ „СЛОБОДА“!

 

Шта се дешава у породици ако доминантни родитељ наставља да гура своју линију, не дајући другом супружнику, ни деци чак ни да испусте глас? Ево шта се догађа.

 

Деца расту и достижу то специфично стање личности које је устаљено назива адолесцентским узрастом. За разлику од детета предшколског и млађег школског узраста које своју жељу да личи на одрасле остварује у потпуности у игри, адолесцент се више не задовољава тиме да буде „као“ одрасли. Он себе доживљава већ одраслим и енергично почиње да претендује на право да влада сопственим животом.

 

За многе адолсценте а посебно за оне код којих све одлуке у вези са њима доносе родитељи, илузорна слобода бива привлачнија од реалне. Пошто реална слобода претпоставља поседовање моћи доношења одлука, човек сноси одговорност пред Богом и људима за ове одлуке. Млади људи веома желе да самостално доносе одлуке, али се као по правилу одричу одговорности за њих. Ово постаје јасно на примеру асоцијалних омладинских група. У чему је тајна њихове привлачности за децу из такозваних „пристојних“ породица?

Тајна је у томе да група идеално одговара специфичним захтевима адолесцента. Она пружа илузију потпуне слободе при потпуном одсуству исте!

Заправо: група искључује све оно што представља спољашњи атрибут родитељског диктата. Пре свега, родитељи просто физички ту нису присутни. Низ група или секти дозвољавају па чак и позивају да се напусти родитељски дом. Много онога што се бранило и осуђивало у кући, сада у групи не само да је дозвољено, већ се и подстиче. Практично све организације овог типа дају потпуну слободу у сфери која је тако важна за адолесценте – сексуалној, подстичу лажне стереотипове „одраслог“ и „храброг“ понашања – пушење, коришћење алкохола и на крају, наркотика. Многе групе дозвољавају адолесцентима да наизглед самостално задовољавају на једном или другом нивоу животне потребе, пружају им осећање финансијске независности од „матораца“ (родитеља).

Истовремено са свим овим, у групи увек постоји строга хијерархија. Постоји лидер који доноси одлуке за млађе чланове, који зна како је најбоље нешто учинити или где нешто набавити (има се у виду нешто изузетно важно за групу) и који томе подучава потчињене. Он се често брине о безбедности (рецимо у односу на конкурентне групе, полицију, итд.) и кажњава за грешке и непослушност. Сваки отворени протест на рачун вође се безусловно и тренутно гуши. Таква тотална зависност, која се граничи са правим ропством, омогућава да се осети исто тако тотална слобода од одговорности – како материјалне (неће ме одбацити, побринуће се о мени, за мене ће рећи потребну реч), тако и моралне (нисам имао други излаз, наредили су ми, натерали су ме.)

Врло су типичне ситуације када учитељи изненада почињу да се жале на понашање детета, зову родитеље у школу, а они су искрено у недоумици и узнемирени су:

– Ми имамо тако доброг дечака (девојчицу), од њега не можете чути чак ни ружну реч! Учитељи не умеју да се снађу, да нађу пут до нашег детета, па сад само пребацују кривицу!

Ову, за доминантне родитеље типичну ситуацију деца врло брзо схвате. Она су врло добро већ претходних година научила да буду лукава и да говоре родитељима оно што родитељи од њих желе да чују, тако да сада често почињу врло вешто да користе за сопствене циљеве то неразумевање између родитеља и учитеља. И опет, какве год би успехе дете постигло на овом пољу, не може таквим путем у пуној мери да задовољи потребу за субјективним осећањима слободе и самосталности. Где да нађе излаз бунтовник који се крије иза маске „послушног дечака“ или „добре девојчице“?

Несрећа овог бунтовника је у томе да је при свој својој незадрживости и разуларености, он тек неслободан, тек сад је у ропству и подсећа на огромног, снажног немачког овчара који је завезан за ланац.

За ланац су га завезали сопствени родитељи, лишивши га могућности да говори директно о себи. Овог бунтовног човека не само да нису научили у детињству да брани право на свој живот, да се бори за њега – њему су категорички забранили да то ради! Такав адолесцент ступа у почетну етапу самосталног живота а да је већ потпуно лишен слободе воље! И немајући избора у свом бунту, он иде путем који је усвојио од детињства.

Најчешће адолесцент бира одлазак због немогућности да нађе себе. То може бити одлазак у буквалном смислу речи. Врло много адолесцената у том узрасту покушава да побегне из куће. Друга варијанта је одлазак у банду или у секту.

Једну од варијанти тог одласка представља и одлазак у другу реалност уз помоћ психоактивних супстанци.

 

БЕКСТВО У ПАРАЛЕЛНЕ СВЕТОВЕ

 

Сваки пут када се, седећи у фотељи код куће, Ви присећате неког места где волите, рецимо, да одете на одмор, или неких људи са којима се тамо сусрећете, Ваша свест се погружава у другу реалност. Дубина зависи од снаге Ваше маште и јачине доживљаја који су повезани са местом или догађајима којих се сећате. Физички остајући у својој соби, Ви ипак видите предмете који се налазе на стотине километара далеко од Ваше куће, чујете гласове људи који у том тренутку нису са Вама, а можда их ни нема више на овом свету. Штавише, Ви можете разговарати са њима, постављати питања и добијати одговор!

У свему томе није потребно тражити неко мрачњашто.

 

Психолози и психотерапеути таква стања личности одавно изучавају и користе у свом раду, називајући их измењеним стањима свести. У енглеском језику за дефинисање субјективно реалних светова постоји чак и посебан термин – surplus reality. На руском (српском, прим. прев.) се то може превести као додатна или симболичка реалност. Често се у том смислу користи појам виртуелне реалности. Не треба апсолутно све што је повезано са додатном реалношћу приписивати сатанском предлогу или посматрати као индикаторе шизофреније. То је нешто што постоји у човеку. Без способности да се прихвати и осети та друга реалност, очигледно је да ни уметници, песници или композитори не би могли да стварају. Били бисмо лишени могућности да се наслађујемо њиховим стваралаштвом. Дошавши у храм и молећи се, човек би се просто нашао унутар творевине руку људских, а не о посебном, вишњем свету.

Истовремено са тим, под одређеним условима та друга реалност може бити смртно опасна. То је случај када се у њој нађемо путем наркотика. Постепено, наш свет почиње да се доживљава као иреални, у коме боравимо са времена на време (на пример, када дрога није при руци). Истински живот се одвија у тој другој реалности. Тако постепено човек пропада. Личност у буквалном смислу ове речи прелази у други свет, раствара се у наркотичком безумљу.

Ако се код Вашег сина или ћерке формирала зависност, тада не можете приступити лечењу тога самолечењем или самосталним поступцима. Неопходно је да се истог трена обратите стручњаку.

 

Намеће се очигледно питање: а шта ако Ваш син или ћерка не желе да се лече?

 

Наравно да не желе! И није сигурно да ће икада пожелети. Неопходно је да се промените Ви. Само ће на тај начин моћи да се изграде истински нове форме понашања.

 

Корист ће бити трострука:

 

Као прво, то ће Вам помоћи да издржите екстремне услове у којима сте се нашли и помоћи да избегнете кораке који ће само погоршати ситуацију.

 

Као друго, промена сопственог понашања је једино што Ви реално можете да урадите на овој етапи са циљем промене понашања Вашег детета.

 

Свако, чак и најдеструктивније понашање представља својеврсни систем чији су елементи међусобно повезани. Зато промена у понашању једног од учесника, неизбежно повлаче за собом промене у понашању другог. Ове промене могу бити мање или више очигледне, али оне увек постоје.

 

Као треће, бићете спремни за онај моменат када онај ко страда од зависности ипак одлучи да се бори са својом немоћи и бићете у стању да му укажете истинску подршку. Да постанете активан учесник процеса психолошке рехабилитације.

 

Наравно, најбоље је не доводити ситуацију до крајности и предузимати мере што је могуће раније, пре него што се зависност у потпуности формира и покаже на очигледан начин.

 

Крај текста.

 

Аутор: Валериј Иљин

Превод за Иманаде.орг: Станоје Станковић

Руски извор: Православие.ру

 

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.