U čemu se sastoji naša krivica prema osobi koja je umrla? (1.deo)

U čemu se sastoji naša krivica prema osobi koja je umrla? (1.deo)

 

Kod ljudi koji prolaze kroz tugu postoji jedan prilično veliki problem – osećanje krivice. Kako ga pravilno rešiti? I da li je potrebno rešiti taj problem?

– Naravno da je neophodno rešiti ga. Nakon čovekove smrti kod bližnjih mnogo puta se javlja – „da sam“: „da sam to uradio, on ne bi umro…“ Na um dolaze mnogi događaji koji su, kako im se čini, uticali na kraj. Ljudi misle da bi sve bilo drugačije samo da su se drugačije ponašali u prošlosti. Mnogi tuguju jer nisu pružili dovoljno ljubavi, nepotrebno su se vređali, prekorevali, svađali, nisu uradili nešto dobro za čoveka kome to sada ne koristi…

Navešću jedan primer. Nedavno sam razgovarao sa ženom koja je jako tugovala i krivila sebe za smrt muža. Ona je te jeseni zamolila muža da ode do njene majke u drugi deo zemlje po krompir. Do tada je tokom mnogih godina svake jeseni putovao do tašte po krompir i nikakvih problema nije bilo. Međutim, te godine se tokom putovanja dogodila saobraćajna nesreća u kojoj je muž poginuo.

Jadna žena je počela da prekoreva sebe za ono što se dogodilo. Bila je uverena: tragedija se dogodila jer je ona zamolila muža da ode do majke. „Da nisam navaljivala za taj krompir, on ne bi poginuo“, razmišljala je ona. Takvim primera ima puno. Praktično svaku smrt prati osećanje krivice kod onih koji su ostali da žive. Ako je čovek umro od neke bolesti – osećanje krivice glasi ovako: „Kriva sam jer nisam uočila simptome bolesti ranije“, „kriv sam jer nisam insistirao da žena ode kod lekara. Da smo se na vreme obratili za pomoć, možda bi sada bila živa.“

Na prvi pogled, ova razmišljanja se čine kao logična. Čini se da jedan postupak proističe iz drugog: zamolila sam da ga ode na selo, muž je poginuo. Nisam bio uporan da ode u bolnicu, žena je umrla. U stvarnosti, pitanje o uzročno-posledičnoj vezi ne može biti tako postavljeno. Konkretni postupak čoveka, naprimer, molba da se ode po krompir je samo jedan od faktora stvaranja situacije koja je bila kobna. I ništa više od toga. To nije odlučujući faktor i nije jedan, već samo jedan od mnogih.

Da bi čovek realno ocenio svoju krivicu treba da shvati da ni jedan čovek ne može da predvidi, oceni, uzme u obzir sve faktore, predvidi sve nijanse koje mogu da spasu ili, obrnuto, da dovedu do smrti drugog čoveka. Ljudi nisu u stanju da daju odgovor na sve. Zašto? Odgovor je jednostavan: zato što je svaki čovek ipak samo čovek. On nije savršen i nema mogućnosti za proračune sličnog nivoa.

Hajdemo pošteno: sa mnogo ljudi tokom života postupamo loše, ne molimo ih za oproštaj i brzo zaboravljamo na ono što se dogodilo. Obično ne krivimo sebe za sve te stotine hiljada uvreda (svesnih i nesvesnih) koje nanosimo ljudima tokom života…

Međutim, ako čovek umre sećamo se svega i nas „prekriva“ osećanje krivice. Pritom ono ne odgovara realnosti, preuveličano je. Krivimo sebe jer nismo mogli da predvidimo nešto, nismo mogli da  kažemo nešto bolje, oprostimo ranije, itd. U takvim slučajevima često mislimo da su naša dela mogla spasiti čoveka od smrti. To se u mnogome događa zato što smo iskreno ubeđeni, iako i ne priznajemo sebi, da možemo kontrolisati pitanja života i smrti drugog čoveka. To u nama govori naša gordost…

Ne shvatamo ili ne želimo da shvatimo da pitanje smrti nije u našoj, već u Božijoj moći. Mi snosimo odgovornost samo za svoj izbor koji pravimo polazeći iz informacije koju imamo u tom trenutku, a takođe i iz mogućnosti koje postoje.

Ovo ćemo opisati metaforom. Zamislimo situaciju: igramo fudbal u istom timu. Jedan od igrača našeg tima je dobio loptu, pogrešio i loše dodao. Lopta je došla do protivnika i… dali su nam gol.

Da li ćemo kriviti igrača našeg tima kome smo dodali loptu? Da nije trenirao pre toga i da je namerno dodao loptu drugom timu – da, onda bismo ga mogli okriviti… Ali nije tako. Netačno dodavanje nije bila namerna greška, jer svi ponekada grešimo. I nikome neće pasti na pamet da se svađa sa njim, da mu govori: „kako si mogao to da uradiš!“ Ili, naprimer, naš golman. On je dopustio da lopta uđe u gol! Možda da i njega okrivimo! Ne, shvatamo da je u tom trenutku uradio što je mogao. Shvatamo da nije u stanju dzaustaviti sve lopte koje idu ka našem golu! To nije moguće jer on nije fudbalsko savršenstvo, već čovek kao i mi. On nema natprirodnu moć da utiče na rezultat utakmice… Ako tražimo krivca, vidimo da nije samo on kriv za gol. Kako može, tako i brani. Ako je golman propustio da odbrani gol, može se reći da je čitav tim loše igrao, loše se branio. Taj gol je zavisio od ogromnog broja faktora: snage i pripremljenosti protivničkog tima, stepena pripremljenosti našeg tima u celini, naše volje za pobedu, duh tima, stanje terena, itd. a ne samo od igre konkretnog fudbalera.

Sada pretpostavite da ste vi bili golman. Da li biste u toj situaciji počeli da okrivljujete sebe, smatrajući da snosite ličnu odgovornost za gol? Ne, naravno. I napadač koji je dao gol ne može u potpunosti da to pripiše svojoj dobroj igri. To je zasluga celokupnog njegovog tima.

Međutim, to je samo fudbal. A život?… Život je mnogo složeniji. I u njemu tim pre niko nije u stanju da predvidi sve nijanse koje se mogu pojaviti. Svaki slučaj je zadatak sa isuviše mnogo nepoznatih. Ako je žena zamolila muža da ode po krompir i na putu se dogodila nesreća, to uopšte ne znali da tu postoji njena neposredna krivica. Zato što je mogao i da ne ode po krompir, već da izađe iz dvorišta i dogodilo bi se to isto, samo na drugi način… Mi smo svi itekako raspoloženi da tražimo sopstvenu krivicu. To nas sprečava da na stvari gledamo trezveno.

Često ljudi počinju da okrivljuju za smrt bliskih ljudi ne samo sebe, već i druge…

– Da, to se događa češće od samooptuživanja. Možemo kriviti za smrt ljude koji takođe nisu želeli to što se dogodilo ali su njihovi postupci, po našem mišljenju, doveli do smrti, direktno ili posredno. Obično u kategoriju takvih krivaca ulaze bliski rođaci, prijatelji pokojnog, lekari, kolege na poslu. Sa takvim optužbama treba biti krajnje obazriv. Najbolje je potpuno ih odbaciti (naravno, ovo se ne odnosi na slučaj ubistva sa predumišljajem).

Ne treba suditi. Jer u tom slučaju, u poređenju sa situacijom samookrivljavanja, znamo još manje detalja koji se prosto moraju znati u potpunosti da bi se pokretale optužbe protiv ljudi. Ili čak samo i sumnjati na njihovu umešanost. Vraćajući se na našu metaforu sa fudbalom, može se napraviti analogija: okriviti druge, isto je kao i okriviti golmana za dobijeni gol (činjenica koja se ne poriče), bez uzimanja u obzir mnoštva faktora zahvaljujući kojima je gol dobijen. Čak kada nam se veza između drugog čoveka i smrti bližnjeg čini direktnom i očiglednom, ne treba nikoga optužiti. Ne možemo tačnoti zna koliko je taj drugi čovek želeo to što se dogodilo, koliko je bio u stanju da proceni posledice svojih postupaka koji su, po našem mišljenju, doveli do žalosnog ishoda.

Šta možete reći za situaciju kada su rođaci videli da je njihov bližnji loše moralno, ali iz sopstvenog neznanja nisu preduzeli nikakve korake, nisu ga vodili lekaru, psihologu, nisu doveli u hram? A zatim, nakon tragičnog događaja, počinju sebe da okrivljuju za to što su dopustili samoubistvo bliskog čoveka…

 – Dopustili su zato što nisu znali kako da se ponašaju u toj situaciji, nisu do kraja shvatali do čega može dovesti ta situacija. Drugo pitanje je da su znali, a da nisu pomogli. Međutim, kada čovek ne zna šta da radi, ne zna šta se može dogoditi, iz kojih razloga će se to dogoditi nije zakonito optuživati ga za to što nije ništa učinio. Naravno, kada se zatim sve otkriva i postaje jasan razlog, počinju da misle: „Ah, kako nisam sam shvatio ovo! To je prvo i osnovno!“ Nisi shvatio jer nisi savršen. Možda ti Bog nije uredio da dođeš do toga jer je takav bio Njegov promisao…

Čovek ne može da odgovara za tragičan događaj kao poslednja karika u lancu događaja, samo zato što je neki njegov postupak u tom lancu prethodio tragediji. Činjenica da je prethodio ne znači da je bio odlučujući faktor.

A za šta treba da odgovaramo onda?

– Bog je svakome od nas dao pravo na izbor. Pre nego što se učini bilo šta, mi pravimo izbor: krenuti ili ne, odlučiti se na nešto ili odložiti, itd. Izbor se normalno određuje našim životnim principima i informacijom koja nam je dostupna u trenutku donošenja odluke. Ako znamo da čovek ima bolesno srce, imamo izbor: da pozovemo hitnu pomoć ili ne. Ako ne znamo da ima taj problem, možemo da se zbunimo, ne pridamo tome neophodni značaj i ne zovemo pomoć. Naravno, kasnije će se sve razjasniti. Ako čovek ostane živ a mi smo pozvali lekara, zaslugu spasavanja života ćemo pripisati sebi. Ako čovek umre a mi nismo zvali lekara, jer nismo znali šta da radimo, uzećemo krivicu na sebe. I jedno i drugo nije pravilno. Treba da shvatimo da snosimo odgovornost samo za naš svesni izbor uz postojanje informacije koju smo imali u trenutku donošenja odluke.

 U čemu se sastoji taj izbor? Da li biste mogli navesti primer takvog izbora?

– Naprimer, znamo da čoveka šaljemo u sigurnu smrt. Imamo izbor: poslati ga ili ne. Pritom imamo informaciju da formiramo zaključak o skoro neizbežnom smrtnom ishodu. Za ovakav izbor treba da odgovaramo.

Ako u trenutku izbora nismo imali informaciju da naše delo može dovesti do takvog kraja, ne možemo snositi punu odgovornost. To ne treba da nas pritiska kao ogromni teret…

Sami ćemo oprostiti trogodišnjem detetu koje je, zaigravši se sa psom u bašti, slučajno ušlo u voćnjak i pogazilo jagode. Shvatamo da je malo, da nije moglo pretpostaviti posledice, da se još i zaigralo. Ali ćemo ga kazniti ako je nakon upozorenja da se ne može hodati po voćnjaku, ipak svesno izabralo i izgazilo jagode. Čini se da je rezultat isti: jagoda je izgažena. Međutim, situacije su potpuno različite. Jedna situacije je primer svesnog izbora, svesne neposlušnosti. Druga je primer nepredviđenih posledica potpuno dopuštenih postupaka.

Vraćam se gorepomenutom slučaju sa krompirom. Shvatamo šta je žena želela – da muž ode po krompir. I u tome nema ničeg lošeg. Muž je već mnogo puta išao po krompir. Izbor žene – da zamoli muža da ode po krompir – potpuno je razumljiv i ne možemo ga negativno oceniti.

Sve što se dalje dogodilo predstavlja Promisao Božiji. Čovek ne može tako daleko da predviđa. Naravno, kada bi znala da šalje muža, a da će na putu njegov auto smrskati teretnjak, onda da, bila bi kriva… Međutim, nije mogla znati to. To je iznad ljudskih sila. Dodao bih još da se svi kasno opametimo. I svi sebe krivimo za to što nismo mogli da predvidimo nešto. U takvoj situaciju potrebno je razumeti da čovek nije super-kompjuter koji može toliko daleko sve da izračuna. Da, treba da praviš zaključke o budućem. I treba da znaš da nešto u budućnosti može da se ponovi. Možda ćeš znati onda kako da postupiš. A možda i ne – kao u situaciji sa krompirom. Saobraćajna nesreća se može dogoditi još jednom i ponovo nećemo moći da bilo šta izmenimo.

Niko ne može jasno reći šta će se dogoditi jer nam budućnost nije poznata. Nemoguće je shvatiti celokupnu tvorevinu, najsloženije uzajamno dejstvo ljudskih sudbina, lance događaja koje nismo u stanju da prognoziramo. Sve je u rukama Božijim. Postoji princip: „Čini šta treba, a biće šta će biti!. Prvi deo te izreke („Čini šta treba“) govori o tome da je u našoj moći da donosimo prave odluke uz učešće informacije koju imamo i snosimo odgovornost i za odluke i za njihove direktne posledice. Drugi deo („Biće šta će biti“) podseća: to što će se nadalje dogoditi, kako će drugi odreagovati na naše postupke i kakva situacija će biti na kraju – posledica je složenog uzajamnog delovanja mnogih faktora i to nije u našoj vlasti. Zato ne možemo snositi odgovornost za takav rezultat. Ostaje nam da ga prihvatimo sa smirenjem kao volju Božiju.

nastaviće se…

Pun naziv teksta: Osećanje krivice bez „Da sam samo…“. U čemu se sastoji naša krivica prema osobi koja je umrla?

autor: Mihail Hasminski

© Memoriam.ru
© Imanade.org (prevod)

Tekstovi sa ključnim rečima:

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.