Текст који је пред вама писао је психолог и православни свештеник Андреј Лоргус. Текст иде у дубину и у психолошком смислу и у смислу православног погледа на то шта су страсти, зашто су оне у православном духовном животу нешто негативно са чиме се треба борити ако желимо психичко здравље и оно најважније – спасење.
Православно духовно искуство и православна психологија која се на њему заснива – страсти и човеково потпадање у ропство страсних жеља и навика сматрају за узрочника човекове душевне несреће и широког спектра психичких обољења (од различитих врста зависности, где је деловање страсти можда и најочигледније, преко депресије, па све до оних за неискусно око теже ухватљивих психичких поремећаја личности који називамо у психологији нарцизам – нарцистички поремећај личности).
Текст је можда више намењен православним психолозима, али је свакако корисно упознати се и са механизмом деловања страсти у човеку, посебно са фазама деловања страсти приказаних у последњим сегментима текста.
Уредник сајта “Има наде”
Психологија страсти
Реч “страст” чује се у нашем говору тако често због тога што има исувише много значења. Размотримо неке особености њене употребе.
Широки спектар употребе овог појма у свакодневном говору, у свакидашњици, отежава његову примену у научној терминологији где он има унеколико другачији смисао. У животном или уобичајеном схватању појам “страст” — јесте снажан доживљај обично праћен заслепљујуће сјајним емоционалним испољавањима и бурним радњама. Поред тога, по уобичајеном схватању страст као стање човека има позитивну конотацију: страшћу се често назива љубав, говори се о страсти да се у нечему победи, такође и о страстима спорта.
Међутим, у хришћанској антропологији и аскетици, “страст” има у потпуности супротан морални смисао којим ћемо се и ми овде руководити. Реч “страст” у хришћанском схватању овога појма поседује неколико значења.
Страшћу се назива свако страдање, како људско, тако и богочовечанско — Страдање Исуса Христа. Када се говори о непорочним страстима Христовим које је Он добровољно узео на Себе, мисли се на врло конкретне ствари. Пре свега, то су природне страсти – страдања која су произашла из Христове људске природе: глад, жеђ, умор, бол, смртне муке и Његове душевне страсти (страдања душе) због пребијања, шамарања, издаје, распећа…
По другом значењу ове речи — то је страдање човека услед дубоког незадовољства, или због веома снажно доживљене незадовољне потребе, због страха, панике, очајања, љубоморе — једном речју “страствености”. Дакле, као што видимо и схватање страсти као страдања, такође је разнолико.
По трећем схватању страсти, које користи древнохришћанска антропологија — то су природне страсти. То су страсти које се у савременој психологији називају човековим потребама, природним хтењима, како духовним, тако и телесним. Такво схватање природних страсти срећемо и у древних аутора, као например код Преподобног Исаака Сирина: „Свака страст која служи на корист дарована је од Бога. И страсти телесне положене су у тело на његову корист и напредак. Такве су и страсти духовне” [1]. Управо тако пише и Преподобни Симеон Нови богослов: „Две су врсте страсти: страсти природне (телесне) и духовне. Природне страсти су безусловно неминовне. Човек је заробљен њима по природној неминовности, не самовољно” [2]. О томе пишу и свети Теофан-Затворник, епископ Игњатије Брјанчанинов, као и Епископ Варнава у његовом „Искуству Светости”. Управо то схватање страсти као природних потреба и хтења човекове душе и човековог тела, чува се и до дан данас.
Међутим, ми се сада нећемо бавити ни првим, ни другим, ни трећим значењем ове речи. Ми прелазимо на четврто значење појма “страсти” као порока, као греховне навике, као склоности ка греху.
Овде треба направити разлику између страсти и греха.
Појединачни греховни поступак као чињеница човековог понашања такође нас сада не занима због тога што се он састоји из масе других психолошких узрока.
Овде ћемо сада говорити о страсти као моралном пороку, као човековој постојаној унутарњој склоности ка греху — страсти према човеку, страсти према било каквом нарочитом стању. Разноврсност страсти је толико велика да списак од осам главних страсти можемо проширити на десетине, па и на стотине [3].
Дакле, говорићемо о страсти као о порочној навици, као о непрестаном стремљењу човека према било каквом свом континуираном греховном поступку. При том ми човекове страсти посматрамо не само као грех који он чини против Заповести, већ и као патолошку појаву у човековом понашању и човековој души, а она се јавља као болест душе[4].
Једно од главних питања у хришћанској антропологији страсти је питање о пореклу страсти у човеку: да ли је она својствена човеку по природи или је му је убачена споља од стране некога или нечега, заражавајући га.
Из првих векова хришћанске науке преовладало је мишљење о томе да је човек саздан као бестрасан — то учење је општеприхваћено. Такође, Преподобни Исаак Сирин пише: „Јер је душа по природи бестрасна”[5].
Но, исто тако је прихваћено и становиште о томе да је страстност присутна у човековој душиод најранијих тренутака његовог постојања. Преподобни Макарије Египатски је писао: „Јер постоји некаква скривена скверна-прљавштина и некаква сувишна тама страсти кроз Адамово преступљење која се раширила и преовладала по свом човечанству упркос чистој природи човека и то-нешто, заједно помрачује и скрнави — и тело и душу”[6].
Сви Свети оци ово потврђују: „Страсност у човеку потиче од првородног греха и од личних грехова свакога човека и преноси се кроз поколења”. Према томе, хришћанском антропологија уставновљава да је страст повезана са греховним начелом у човеку, а никако са његовом природом као таквом. По свом првосазданом устројству, човекова природа је била бестрасна. Могућност да се “зарази” страстима изазвана је у човеку услед његове повређене природе. Сви се ми рађамо са могућношћу да примимо страсти и да оболимо од њих. Не треба да нас изненађује чињеница да се страсти налазе у човеку још пре тога него што он постане способан да спознаје своје грехе и да се за њих каје.
На основу оваквог разумевања страсти не може бити ни говора о томе да оне могу бити у некаквом смислу оживљене или одухотворене. Страст није биће које поседује сопствену вољу, активност, снагу како би заробила човека. Већина правослвних мистика и богослова на ово даје негативан одговор.
Страсти — то нису духови, страсти — то су духовно-психичке појаве које се јављају у души човека, настају и могу се излечити. То су производи човекове душе, а не самостална духовна бића, слично злим духовима – демонима. Нико од отаца или учитеља Цркве није страсти сматрао духовним бићима.
Сада када смо објаснили да страст није део човекове природе, већ да се страсност јавља саставним делом човековог постојања али не од када је створен, већ тек после његовог грехопада, појављује се логично питање: одакле потичу страсти?
Целокупна хришћанска антропологија признаје да је узрок страсти грех. Но, у исто време, ми говоримо о томе да у човековој природи нема такве порочне страсности — да ли овде постоји противречност?
Већ смо говорили да постоји још једно поимање страсти — страсти као урођених природних потреба и хтења: страст се појављује на основу човекових природних потреба, или, по терминологији древних отаца, на основу природних страсти.
Према томе, противприродне страсти ничу на основу природних страсти. Било које човеково хтење — природно телесно или духовно, социјално или културно — сам човек може преобратити у страст. Ово је веома добро познато човеку који је ступио на духовни пут свога усавршавања и свога развоја. Владика Антоније Сурошки говори како је и саму побожност, саму веру могуће довести до страсти. Примери за ову појаву су: фанатизам, патолошко греховно стање засновано на добром, честитом, чак и на благодатном делу.
А како долази до тога да се природна кретања у човеку претварају у греховну навику? По томе испада као да је човекова природа склона да се преобраћује у своју супротност, у некакво разарајуће и безусловно греховно начело?
Постоји неколико становшта о томе како се то догађа. Сједињујући богословски и психолошки прилаз овој теми, може се рећи да се под страстима подразумева устаљена навика или тенденција која се образује током извесног времена као резултат унутарњег делања. Страст се не појављује пред човеком као некакав демон да би се уселио у њега — она настаје од ствари сасвим прихватљивих и природних, као што су потреба да се једе или пије. Особине као што су опрезност и будност, претварају се у неповерљивост и бојажљивост, а потом у агресију, среброљубље, и слични примери. На тај начин страст настаје неприметно путем природних психолошких механизама наше душе.
Сасвим је јасно да наш живот не може бити идеалан и слободан од греха. Од детињства човек је окружен многобројним и различитим греховним примерима. У великој мери грехом нас заражава и сама култура. Греховне навике ми усвајамо у породици — родитељи често у детету одгајају најизопаченије облике опрезности и будности, у толикој мери да једноставно буде чудно што се код детета такав страх није развио, иако су родитељи све чинили у том правцу. Извесне навике, на пример, навика да се претерано једе или много пије, родитељи се често труде да развију до несхватљивих размера, до некаквог хипертрофираног функционисања, васпитавајући децу на вишкове хране и образујући у њима навику према изобиљу и ономе што је преукусно. Још је више за чуђење да нека деца ипак после свега тога не стекну такву навику у себи.
На тај начин, у тренутку сазревања личности особа се налази у стању испуњености огромном масом разних греховних склоности — још увек не страсти, већ само склоности. Те склоности се постепено и неприметно претварају у страст. Код једног човека се образују једне, а код другога — друге страсти. Неко је прилично отпоран према развитку одређене страсти, а код другог се та страст пројављује чак и када није било тог погодног миљеа којим се она подстиче.
Овде се показује индивидуалност природе сваке особе, тенденције њене личности, њена слобода избора. Ми овом приликом нећемо детаљно разматрати те механизме. Међутим, очигледно је да се оно што је природно преобраћа у противприродно, оно што је првобитно била потреба се преображава у страст кроз чињење греха услед низа погрешно постављених циљева, погрешних ставова, лажних правила, укључујући ту и социјалне, културне, па чак, понекад, и искривљене моралне или етичке норме. Уверен сам да наш јавни морал образује код људи страсне навике. Чак и тражење истине и правде може довести код човека до стања страсти, и оболелост и у клиничком смислу.
Према томе, настанак и формирање страсти — јесте сложен механизам који се пушта у погон неприметно, прво путем греха, а потом на основу природе.
Размотримо сада са психолошке тачке оно што је добро познато хришћанској аксетици. Приказ развоја страсти који је негде у исто време настао на Истоку од стране Евагрија Понтијског, а на Западу од Јована Касијана Римљанина, исто као и шема настанка осам главних страсти подразумева следећих седам стадијума:
1. стадијум — “прилазак страсне помисли” (прилог или напад). То још није грех већ неко узбуђење човека које је несвесно, а може бити још и неприметно. Када објашњава шта је то прилог (напад), свети Исаак Сирин наводи следећу аналогију: Када у води видиш кругове од каменчића који је ту упао, ето то је то: таласање, узнемиреност због нечега. Камен се не види, кап кише се не види, али кругови на води од капи и камена — виде се. Ето такав је прилог или прираженије (напад или удар). То је некакво узбуђење чула које не привлачи пажњу човека који не види узрок том узбуђењу. У том случају оно већ почиње да “дејствује” у души. Овде нема греха, али има извесног повређивања човекове моћи опажања (руски – воспријатија) — то је извесна мањкавост у поређењу са опажањем коју имају светитељи због тога што су светитељи примећивали прилоге још пре него што су они могли изазвати узбуђење у души човека. То значи да човек дозвољава прилогу да настане услед немоћи своје опажајне способности.
2. стадијум, назива се сочетаније („улазак у разговор са помишљу“ , спајање са њом). У овом стадијуму човек прима то осећање, односно, том осећању је дозвољено да приступи унутарњем психолошком делању. Оно почиње да дејствује. Психолози би то назвали опажајним процесом. Аскетика овај стадијум посматра као неки преломни тренутак: код неискусне душе – душе без опита, (спајање) још увек не добија своју моралну оцену. Човек је већ схватио о чему се ради, али он још увек не зна како да се према томе односи. Он још није одговорио себи на питање: „Да ли је то грешно?” — ако је у питању аскеза. Ако дотични човек нема никакво интересовање за аскетски подвиг, тада за њега овај стадијум, исто као и први, пролази неприметно, не оставља за собом никаквих трагова борбе.
3. стадијум у овом приказу назива се саизвољење (свесно прихватање помисли, слагање са њом) . Овде већ сама реч указује на појачано дејство воље. Овде, како говоре подвижници, почиње разговор с помислима. Расправа и поређење — то је већ когнитивно делање (сазнајно поступање), где грешка ума, или грешка у погледу постављеног циља, или пак заборављање на Божије Заповести, или просто духовно неискуство, или пак уопште одсуство икаквих вредносних система у човековој души, по природи гарантује његов пораз. Управо се на овом стадијуму у потпуној мери укључује човекова одговорност за то што се у њему појавило: да ли је то жеља, потреба, или просто некакав спољашњи уплив. Овде већ наступају слобода и воља, те овде по природи ствари настаје и одговорност. Према томе, управо се на овом стадијуму може оправдано говорити о греховном поразу или победи врлине.
4. стадијум — је борба. Она је тако названа због тога што управо на том ступњу човек већ тачно зна наравствену (моралну) карактеристику помисли која је у њему поникла. И управо овде, у пуном смислу те речи, почиње борба добра и зла. Овде веома често долази до подељености човекове свести: може се или не, да ли је то нешто дозвољено или је недопустиво, морам или желим, хоћу или могу. Сви видови управо те борбе која настаје на овом стадијуму познати су човеку од давних времена и јављају се као тековина његове културе и унутарњег развитка.
5. стадијум равоја страсти — то је навика. Навика настаје када човек чини одређену ствар не први пут. Он сада, не само да се привикава на чињење тог дела, већ и чини тај одређени грех. На том стадијуму слаби борба и долази до навике чињења тога греха.
6. стадијум — плењеније (ропство, заробљеност). Помисао, или већ то нешто што је новонастало у човековој души, лишава човека слободе. Човек се налази под утицајем и дејством помисли. Он није слободан. Подвижници су овакво стање описали на сличан начин.
7. стадијум – страст сама по себи. Шта је то? Нећу се овде позивати на светоотачке описе и класификације страсти, већ ћу дозволити себи да предложим извесно одређење, које, са моје тачке гледишта, просто констатује стање ствари, премда се и у томе налази покушај објашњења. Уза све то, ради се о психолошком, а не о светоотачком објашњењу.
Страсти — то су аутономни психички комплекси који подразумевају менталне, емоционалне, мотивационе, вољне и објектне структуре, способне да доминирају у души, одређујући понашање човека и утичући на различите стране душевног живота, на психичку структуру понашања човека.
Важно је истаћи да је страст — аутономна и због тога је она крајње постојана и дуготрајна. Човек управо и стреми ка постојаности и аутономности. Са страшћу је тешко борити се због тога што је она одељена од душе човека, од његове воље, од његовог ума, његовог хтења — страст као ствар по себи, заштићена је од утицаја воље и ума.
Страст је разарајућа због тога што она замењује самостално и слободно понашање човека. На месту природе ниче страсност. Ово је могуће показати на великој количини примера, када човек уместо тога да се насити, да нахрани своје тело, он заправо угађа страстима. Уместо да адекватно одмори своје тело, он спава много више него што му је потребно. У вези са сексуалним страстима не морамо посебно ни говорити: савремена култура је еротизирана и сексуализована.
На тај начин разорност страсти огледа се пре свега у томе што она замењује човекове природне потребе и заузима њихово место.
Страст се преобраћа не само у навику — она постаје црта личности.
Људи који још нису ступили на пут аскетске борбе, дубоко су уверени да то и јесте црта њиховог карактера или својство њихове личне природе. А заправо, страст, мада је и веома древна, ипак је у односу на човекову природу — нешто што је касније настало.
Најзад, поменимо и последњу карактеристику страсти:
Страст увек доводи до страдања и патњи због тога што је или незасита, или агресивна у односу према човеку. Као страх, као неутољива жеђ, она нагони човека да пати, изазивајући немир и униније (чамотињу), угрожавајући емоционални део човекове личности као и остале патологије људске душе.
Референце:
[1] Исаак Сирин, Подвижничка слова, издавач: Правило вере, Москва 1993, стр. 21 (на руском: Исаака Сирианина. Слова подвижническия, М.:Правило веры, 1993 С.21).
[2] Симеон Нови Богослов, Дела у три тома, издавач, Сергијев Посад: Светотројицка Сергијева Лавра, 1993, Том 1. стр. 59 (на руском: Симеон Новый Богослов. Творения. В 3-х т. Сергиев Посад: С-ТСЛ, 1993, Т.1, С.59).
[3] У сваком случају, спискови грехова који се објављују у православној литератури могу садржати и неколико стотина различитих назвања греховних страсних порока, грехова и грешака. Такве свеске не могу добити одобрење Цркве, но, и поред тога, продају се у огромним тиражима.
[4] Потребно је такође тачно одредити да је употреба појама “страст” у нашој теми неодговарајућа појмовима потребе или емоција. Ми говоримо о страсти као о порочној навици.
[5] Исаак Сирин, Подвижничка слова, издавач: Правило вере, Москва, 1993. стр. 18 (на руском: Исаака Сирианина. Слова подвижническия, М.:Правило веры, 1993 С.18).
[6] Преподобни Макарије Египатски, Духовне беседе. Сергијев посад: Светотројицка Сергијева Лавра, 1994. Б Слово 4, гл. 9. (на руском: Преподобный Макарий Египетский. Духовные беседы. Сергиев Посад: С-ТСЛ, 1994.Б Слово 4, гл. 9).
Аутор: свештеник Андреј Лоргус, свештеник и психолог
Превод: Миодраг Рођенков
Извор: dusha-orthodox.ru
Коментари