Saradnja sveštenika i psihijatra je neophodna

Saradnja sveštenika i psihijatra je neophodna

Da li je potrebno da sveštenik ume da razlikuje duhovnu bolest od psihičkog poremećaja? Da li duhovnik može da zabrani medikamentoznu terapiju? Da li se treba obratiti za pomoć neverujućem psihijatru? Teme kao što su psihička oboljenja, uzroci njihove pojave i metode lečenja izazivaju mnoštvo pitanja, kako u društvu generalno, tako i u pravoslavnoj sredini. Ova komplikovana tema obavijena je mnoštvom mitova i stereotipa, čijim se razotkrivanjem neumorno, već evo skoro četvrt veka bavi pravoslavni lekar-psihijatar, Dimitrije Aleksandrovič Avdejev.

 

Dimitrije, kakvo je Vaše mišljenje, koliko je važno za sveštenika da poznaje osnove psihijatrije, da li je savremenom svešteniku neophodno da razlikuje duhovne bolesti od duševnih (psihičkih) poremećaja?

 

– Odgovarajući na ovo pitanje može se dugo obrazlagati koliko je ovo važno i neophodno, navoditi mnogo argumenata „za“ i tako dalje. Želeo bih da navedem jednostavan primer iz sopstvene prakse koji daje iscrpan odgovor na Vaše pitanje. Skoro me je zvala jedna žena i rekla: „Ovih dana nam je došao sveštenik iz hrama da nam osveti stan. Bila sam kući sa detetom. Sveštenik se pomolio, osvetio naš stan a zatim me je odveo na stranu i rekao da možda moje dete ima zdravstvene probleme i posavetovao me da se obratim Vama za savet. Rekao mi je da je čitao Vaše knjige, slušao Vaša predavanja. Ja sam, naravno, i sama primećivala da sa psihom mog deteta nešto nije u redu ali nisam sama želela sebi da priznam to.“ Ova žena je došla u ordinaciju zajedno sa detetom. I sveštenik i majka su bili u pravu. Dajući prvu dijagnozu detetu poslao sam ga na hospitalno lečenje. Roditelji u ovakvim slučajevima veoma strahuju, boje se lečenja, posledica. Umirio sam majku i dao joj praktične savete. Nakon par meseci žena me je ponovo pozvala, rekla da je dete prošlo lečenje, da mu je mnogo bolje i da će sada biti pod kontrolom lekara. Rečima: „Hvala Vam doktore i hvala svešteniku“ završila je razgovor. Vidite koliko je ovo važno. Takvih slučajeva je mnogo, kada sveštenik prvi primećuje bolest i taktično savetuje osobi da se obrati lekaru za pomoć.

 

– U pitanju je zaista saradnja sveštenika i lekara? Znači li to da su prošla vremena kada na ispovesti sveštenik prekoreva čoveka koji boluje od depresije za strast uninija (čamotinje) i govori mu da pojača post i molitvu?

 

– Na žalost, ta vremena u vezi sa depresijom i uninijem su još uvek prisutna. Pre nekoliko dana mi je u ordinaciji bila žena iz Krasnojarska. Sibirski grad, veliki, razvijeni. Rastojanje između Krasnojarska i prestonice je prilično veliko. Po ovdašnjim cenama, dolazak u Moskvu za stanovnicu Krasnojarska je skup poduhvat jer, kako se ispostavilo, ona nema velika primanja. Kako se ona našla u mojoj ordinaciji u Moskvi? Ispričala mi je da već dugo vremena pati od uninija, apatije. Često je svešteniku govorila o svom stanju i nakon još jedne ispovesti savetovali su je da ide u Trojice-Sergijevu Lavru da joj „čitaju molitve“. Da, naravno, moglo je da se pretpostavi da je strast uninija izazvana napadom demona. Međutim, niko iz njenog okruženja nije čak ni pomislio da ona može biti bolesna. I eto, žena koja je prešla hiljade kilometara, došla je u Lavru, živela tamo u gostionici i došla na Čin izgnanja zlih duhova. Ona je tu došla sa nadom da će joj postati bolje ali se njeno stanje nije poboljšalo. Ona u potpunom očajanju dolazi u moju ordinaciju. Sat vremena razgovora, klinički pregled doveli su me do nedvosmislenog zaključka da je kod nje u pitanju endogena depresija, to jest, oboljenje koje se javlja na fiziološkom nivou i malo zavisi od duhovnog stanja. Odredio sam joj terapiju koja je sada već počela da daje pozitivne rezultate.

Povodom „čitanja molitava protiv zlih duhova“ želeo bih da posebno kažem. Nisam sveštenik i ne usuđujem se da postavljam duhovne dijagnoze, ali bih ipak želeo da se obratim sveštenicima: uninije (čamotinja) može ponekad biti posledica psihičkog oboljenja. Postavite sebi pitanje da li čovek ima duhovnu bolest ili je u pitanju ipak psihička bolest? Bolest može da se pokaže na različite načine: u obliku buncanja, maničnih stanja, kompulzivnih stanja, čamotinje, strahova, gubitka pamćenja, takođe i da se manifestuje slabošću, gubljenjem snage, apatijom, brzim zamaranjem. Takvo stanje osobe se ne može objasniti jedino duhovnim razlozima!

 

– Sigurno je da nestručnom čoveku nije lako razlikovati jedno od drugog. Da li možete dati savet kako razlikovati na primer depresiju od uninija (čamotinje)?

 

– Prisetimo se odlomka iz „Osnova socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve“. U ovom dokumentu nema dela koji je posvećen bolestima očiju ili hirurgiji, ali postoje delovi o psihijatriji i narkologiji. I to nije slučajno, jer Crkva ima svoje mišljenje o uzrocima psihičkih oboljenja. Takvih uzroka ima tri: biološki jer je još Prepodobni Jovan Lestvičnik govorio da takve bolesti mogu da se jave iz „prirode“. Druga dva uzroka su duhovne vrste: grehovne strasti i demoni koji sebi nalaze „sklonište“ u nedrima svake strasti.

Postoji tanka granica između uninija i depresije koju je važno razlikovati. U prvom slučaju je u pitanju porobljenost duše grehovnim strastima (uninija i tuge), u drugom slučaju je bolest koju je potrebno lečiti metodama savremene medicine (depresija). Moliti se, obraćati se Gospodu za pomoć potrebno je u oba slučaja. Međutim, u drugom slučaju potrebna je i pomoć lekara. Da bi neko bio u stanju da razlikuje jedno od drugog potrebno je da se zainteresuje za ovu temu, da pročita nešto. U pravcu pomoći verujućim ljudima i sveštenicima napisao sam čak i knjigu „Uninije i depresija: sličnosti, razlike, lečenje“. Važno je i neophodno razlikovati ih jer je u prvom slučaju potrebno pronaći greh i pokušati sa isceljenjem duhovnim sredstvima, a u drugom slučaju je u pitanju bolest koju je takođe potrebno lečiti i medikamentima. Najvažnije je da ovde nema nikakvog suprotstavljanja, već naprotiv, treba da postoji sinergija, kao dva krila ptice, saradnja lekara i sveštenika.

U praksi to može izgledati recimo ovako. Zamislite ljude u redu za ispovest. Umorni sveštenik stoji u ispovedaonici. Prilazi mu devojka sa tužnim očima, oborenim nisko, kaje se zbog neprestanog uninija, zbog toga što joj se ne živi, javljaju joj se misli da završi sa životom. I tu se kod sveštenika pokreće, da se izrazimo jezikom medicine diferencijalna dijagnostika: da ovo nije bolest? Da li ovoj devojci treba da se ukaže da ona možda ima psihičko oboljenje? Posebno je to aktuelno sada, u vreme proleća kada depresija ima tendenciju da se pojača.

 

– Mnogi pravoslavni hrišćani imaju duhovnike. Da li se susrećete sa pojavom da neki duhovnici ne blagosiljaju svojoj duhovnoj decu da piju lekove, a osoba je bolesna i lečenje joj je neophodno?

 

– Na veliku žalost, susrećem se. Prilično često sveštenici ne daju blagoslov za lečenje, rođaci obolele osobe se ne slažu sa lečenjem. Na pitanje: „a zašto?“, i jedni i drugi daju isti odgovor: „upropastiće ga“.

U društvu su se formirali čvrsti negativni stereotipi o lekarima-psihijatrima, o psihotropnim preparatima. Postoji mišljenje da će tablete obavezno dezorganizovati ličnost, napraviti „biljku“ od čoveka, kako govore mnogi protivnici medikamentoznog lečenja. Međutim, u tome i jeste elementarno nepoznavanje suštine delovanja medikamentoznih preparata. Zaista, pozitivni efekat mnogih lekova u psihijatriji nastupa kroz zaštitno usporavanje nervnog sistema. U tome se sastoji osobenost lečenja psihičkog poremećaja.

Da bi ovo bilo razumljivije naveo bih sledeći primer: zamislimo da smo hospitalizovali svog rođaka zbog operacije slepog creva. Na operaciji su mu, naravno, otvorili trbušnu duplju. A neko može reći: „Zamislite, oni su mu rasporili stomak!“ Ali svima, pa čak i ljudima koji nisu lekari je jasno da je neophodno da se napravi rez na stomaku da bi se uklonilo slepo crevo. Nije moguće pružiti pomoć na drugi način. Isto je i sa preparatima koje određujemo – lečenje nije moguće bez zaštitnog usporavanja. Iako nauka ne stoji u mestu i u tom pravcu je urađeno mnogo. Sada se pojavljuju novi preparati koji ne deluju negativno na psihu. Međutim, u svakom slučaju bolesnom čoveku je lečenje neophodno jer stručno i na vreme započeto lečenje predstavlja odličnu rehabilitaciju, odličnu remisiju, a ponekada i potpuno ozdravljenje.

Što se tiče saveta nekih duhovnika, uskraćivanje blagoslova za lečenje psihičkih poremećaja je greška. Razumljivo je da se mnoge crkvene osobe savetuju sa duhovnicima u vezi sa životno važnim pitanjima. Duševno zdravlje je jedna od takvih tema, tim pre što svake godine broj psihičkih poremećaja višestruko raste. Zato se moje pravoslavne kolege i ja trudimo da do sveštenika donesemo osnove pastirske psihijatrije. I u Rusiji i u inostranstvu sam govorio i govorim na pastirskim seminarima, u bogoslovskim institucijama, pišem tekstove i knjige na tu temu. Savremenom svešteniku je važno da bude upoznat sa ovom problematikom, posebno zato što mnoštvo psihičkih poremećaja ne zahteva kliničko, medikamentozno lečenje, jer su izazvani grehovnim nemoćima, strastima koje su porobile ljudsku dušu. Na primer, danas je našu zemlju bukvalno zapljusnuo talas samoubistava, na veliku žalost, dečijih. A poznato je da je samoubistvo problem ne bolesnih, već zdravih ljudi. U ovom slučaju je nedopustivo baviti se ekspanzijom psihijatrije. Često se uzroci samoubistava nalaze u nerazumevanju smisla ljudskog života, u odsustvu duhovnosti, ponekada i u očigledno grehovnom načinu života. Glavno „lečenje“ ove bolesti sastoji se u propovedi Pravoslavlja, ucrkvenjenju, vaspitanju dece u duhu hrišćanskog veroučenja. Poremećaji u kojima dominiraju grehovne strasti predstavljaju jedan od najvažnijih uzroka kod velikog procenta – upravo 80% od ukupnog broja psihičkih oboljenja. Međutim, govoreći o njima, ne sme se zaboraviti i na preostalih 20%.

 

– Dimitrije, nije tajna da se mnogi ljudi boje psihijatara. A verujući ljudi još žele da se leče i kod pravoslavnog lekara. Međutim, ne može se često naići na specijaliste koji ispovedaju Pravoslavlje. Da li se možemo lečiti kod neverujućeg lekara.

 

– Kao prvo, ne treba se bojati lekara-psihijatara. Naravno, bolje bi bilo lečiti se kod verujućeg lekara. Međutim, hajde da razdvojimo neke stvari. Postoji psihijatrija, psihoterapija i psihologija. Ako govorimo o pomoći lekara-psihijatra onda ova vrsta pomoći ne podrazumeva brigu o duši. U velikoj meri je u pitanju pomoć stručnjaka, kliničara koja je usmerena na dijagnostiku psihičkih poremećaja i njihovom otklanjanju uz pomoć biološke terapije, medikamenata. To jest, pomoć kliničkog lekara nije i pomoć duši što ne mogu da kažem za psihoterapiju i psihologiju. Zato je u određenim situacijama potpuno dopustivo obratiti se za pomoć psihijatru koji nije crkvena osoba. Međutim, njegova pomoć mora biti strogo profesionalna. Danas je zakonski zabranjeno lekaru-psihijatru da na bilo koji način utiče na religiozna osećanja čoveka, na ugrožavanje religioznog dostojanstva. Ako lekar počne nešto da ismeva, da govori, na primer, da se skine krst – znajte da je to jednostavno nedopustivo. Postoji zakon koji štiti prava psihički bolesne osobe koje nalaže da se čak i u bolnicu, ako je neophodno, može pozvati sveštenik.

Međutim, u psihoterapiji i psihologiji je potrebno biti veoma pažljiv. Ovde govorimo o brizi koja se ukazuje duši i tu nije svejedno kojim metodama i načinima će stručnjak pomagati. Ja ne bih otišao na konsultaciju kod psihologa koji ne ispoveda pravoslavnu veru[1]. Na sreću, danas u Moskvi i mnogim oblastima takođe ima sve više i više pravoslavnih psihologa i psihoterapeuta. Mnogi imaju savetovališta pri hramovima i ova tendencija me raduje. Dakle, ako postoji mogućnost, izaberite verujućeg stručnjaka i pobrinite se za svoje duševno i duhovno zdravlje.

 

 

Autor: Dimitrije Avdejev,pravoslavni psihijatar i psiholog

Prevod: Stanoje Stanković

Izvor: sajt Dimitrija Avdejeva

 

 

[1]

Skrenuli bismo pažnju na okolnosti u kojima doktor Avdejev govori, okolnosti koje nakon par rečenica i sam objašnjava – da u Rusiji postoji uspon i tendencija razvoja psihologije sa pravoslavnim, svetootačkim gledištem. Na žalost, u Srbiji ne postoji organizovana pomoć pravoslavnih stručnjaka na nivou koji je prisutan u Rusiji, tako da crkvena osoba ponekada mora da izabere uslovno rečeno, „manje zlo“, tj. da izabere psihoterapeuta koji nije verujući ali koji stručno i sa ljubavlju radi svoj posao. Naravno, mnogo bi bilo lakše da se odlazi na konsultacije kod pravoslavno verujućeg stručnjaka, jer savetovanje u slučaju kada odlazimo kod necrkvenog psihoterapeuta uvek iziskuje oprez i „gard“ u određenoj meri, posebno kada se povede razgovor o duhovnosti o kojoj danas retko ko da ima jasne i čvrste predstave. – prim.prev.

 

 

Tekstovi sa ključnim rečima:

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*