Psihijatar o uzrocima i pristupu homoseksualnosti – nastavak

Psihijatar o uzrocima i pristupu homoseksualnosti – nastavak

Prvi deo teksta možete pročitati na OVOM LINKU.

Nastavljamo intervju sa pravoslavnim psihijatrom dr. Lin (Magdalenom) Papas. U ovom delu teksta možete pročitati detaljnije o tome šta uzrokuje homoseksualne porive i kako mi kao pravoslavni hrišćani treba da pristupamo homoseksualnim osobama koje žele da se bore sa ovom grehovnom naklonošću.

Urednik sajta Ima nade

 

INTERVJU SA DR.LIN PAPAS – O HOMOSEKSUALNOSTI (NASTAVAK)

 

Šta to znači za osobe kojima je zaista potrebno isceljenje – isceljenje od homoseksualnosti? Znači li to da ih je jednostavno izdala sreća, da nemaju kome da se obrate? Hoće li oni otkriti da je na svetu sve manje psihijatara koji su spremni da razgovaraju o tome?

 

—Ne mora da znači. Ako se neko obrati psihijatru ili psihologu koji je spreman da ustvrdi to što sam i ja rekla, naći će nekoga da im pomogne. Mislim da ste hteli da postavite ovo pitanje: šta je sa osobama koje ne shvataju da je homoseksualnost ogroman deo njihove borbe, njihovog bola, njihove neprekidne bolesti?

Zanimljivo je što kad govorimo o bolesti, mi odmah pomislimo na patogene ili nešto što raste u nama, ili na infekciju izazvanu bakterijom ili virusom, a ne na nešto što je izazvano infekcijom duše. A o tome je ovde reč. Kao što je slučaj i s toliko drugih stvari u današnjem društvu, ljudima je sve teže i teže da uoče infekciju jer smo toliko toga „normalizovali“ što se tiče delova duše koji sve više nestaju u grehu koji smo mi pak proglasili „normalnim“.

 

 

—Kao kad bismo, na fizičkom nivou, proglasili rak normalnim?

 

—Upravo tako. Bolest vas izjeda iznutra, a vi nastavljate da zataškavate problem i pretvarate se da tako i treba da bude. Tako je i sa homoseksualnim životom. Spolja vam se čini da ste dobro, da ste srećni, ali iznutra to zapravo niste. Nastavljate da učestvujete u tome i tako ukrug. Znam osobe koje su pedeset godina u homoseksualnim vezama i koje su mi rekle: „Vidiš, ovo je sasvim u redu“. Ja sam im odgovarala: „Divno je što brinete jedno o drugom, ali vi i dalje niste u stanju da vidite ono što vas odvaja od Boga“. I u tome je suština svega. Oni su spremni da se zadovolje trenutnim osećanjem udobnosti tako što se uhvate za neku osobu, a ne znaju da oni zapravo tragaju za Bogom.

Izgleda da se uvek vraćam na to jer se ovaj problem ne može posmatrati izvan Boga. A u današnjem svetu, gde se taj problem ne posmatra kroz Boga, sve je tako kako je. Ako osobe koje se bore s tim ne znaju da njima zapravo nedostaje Bog, onda neće uvideti, neće shvatiti da se sve zapravo vrti oko toga.

 

—Jedan svetitelj je rekao da svako ljudsko biće poseduje neutaživu žeđ za Gospodom, ali da je to žeđ koja se može ugasiti, iako je neutaživa. Ako ljudi ne traže Boga, ta žeđ se ne utoljuje te oni pokušavaju da je zadovolje putem neutaživih strasti.

 

—Upravo se to i desilo s tim mladićem. Pokušala sam da pomognem i drugima s kojima sam radila da uvide da je žeđ koju osećaju zapravo žeđ za Bogom. Oni to nisu znali jer su odrasli bez Boga u svom životu. Nisu bili odgajeni u crkvi, nisu ništa znali o Bogu pa su samo shvatili da ih muče neutaživa želja i žeđ za nečim, a jedini markeri koji postoje oko nas u svetu jesu strasti. Nema drugog objašnjenja za tu žudnju. Stoga, tek kad počnu da nazivaju stvari pravim imenom, da govore da oni zapravo žele Boga, tek tada im se otvara prozor i oni počinju da uviđaju da žude za Bogom. Zato i osobe koje su pedeset godina u homoseksualnoj vezi nepokolebljivo brane – bar na površini – verovanje da je sve u najboljem redu. Ali ako im zavirite u srce, videćete prazninu, videćete neuspeh. Dok radim s takvim osobama, upravo mi taj neuspeh da dobiju ono za čim tragaju najviše najviše upada u oči. Jer to ne dolazi od Boga.

 

—Dakle, ostatak sveta se putem medija ubeđuje da je s tim osobama sve u najboljem redu.

 

 

—Ponoviću, oni ubeđuju sami sebe. Mi lažemo sebe, iznova i iznova, i ne znamo kako da oslušnemo glas koji nam govori iz našeg srca. Taj glas u našem srcu govori, ali ljudi su navikli da se oglušuju na njega i zatomljuju ga.

 

 

—Ova tragedija na pojedinačnom nivou, nažalost, prerasta u problem koji utiče na sve crkve, veroispovesti – zamislite paroha, pa čak i biskupa koji je otvoreno deklarisan kao gej i koji drži službu porodicama. Naravno, ovo pitanje još je važnije u pravoslavnoj crkvi. Ali, šta biste poručili pravoslavnim osobama koje pate od te slabosti duše? Treba li crkva da bude stroga prema njima? Treba li te osobe kratkim postupkom isterati na videlo? Ili se s njima treba ophoditi tiho, ponaosob? Kako da izbegnemo katastrofu kroz koju katolička crkva sada prolazi?

 

—Ne želim ni da se pretvaram da znam kako to treba uraditi, ali se nadam da će se te stvari rešavati pojedinačno. Molim se za sve ljude da u Crkvi – Pravoslavnoj Crkvi – bude onih koji su dovoljno smeli da stanu uz braću i sestre koji se bore s grehom, na neki način, sa željom da im pomognu da uvide gde greše. Ponavljam, kao što se uvek dešava kad smo slepi za nešto: zauzimamo odbrambeni stav, gordi smo, nisko smo pali, ali ne želimo da vidimo ono što je za nas bolno. Međutim, kako se možemo izboriti s problemom osim ako svako od nas s ljubavlju ne stane uz drugoga, ako ne nađemo način da služimo drugome, da mu pomognemo da progleda? O tome je ovde reč. Mi imamo oce, imamo Reč, imamo toliko toga, sve što nam je Bog dao kao istinu, i imamo ljubav. To je ono što imamo da damo drugima kako bismo im otvorili vrata i kako bi oni počeli da uviđaju šta ih je ranilo i šta je njihovo srce radilo pokušavajući da se brine o sebi. Jer o tome se ovde radi: o načinu da pokušamo da se postaramo o sopstvenom srcu kada smo duboko povređeni – kad se osećamo napušteno, odbačeno, kad osetimo da nas Bog ne čuje, da moramo sami nešto da uradimo da bi nam postalo dobro.

 

—Da se malo vratim unazad, može li većina homoseksualaca da pronađe neki događaj iz svoje prošlosti sličan onome što je doživeo vaš pacijent o kom ste nam pričali? Da li bi se to moglo nazvati epidemijom koju šire ljudi koje moramo zaustaviti? Drugim rečima, jesu li ranija društva bila u pravu što su zatvarala takve osobe?

 

—Ne. (Osim ako oni ne počine neko krivično delo seksualne prirode, kao što je silovanje ili zlostavljanje dece.) Ta situacija odražava kako mi kao ljudska bića izlazimo na kraj s onim što nas plaši, što ne razumemo, od čega nam je nelagodno i što nam preti. Puni smo gneva, postajemo dominantni, moćni, spremni da povredimo druge, pokušavamo da ih uništimo. U suštini, naša srca su podjednako grešna, ali se to ispoljava na drugom mestu.

Ljudi dolaze do homoseksualnog života ili homoseksualnog iskustva iz različitih razloga. Postoje oni koji su bili zlostavljani, a potom počeli da se plaše suprotnog pola, ali su im i dalje potrebne emotivna i fizička podrška i sigurnost. Drugi pak nisu imali dovoljno pažnje kao deca, nisu emotivno negovani, paženi, voljeni ili maženi pa su im sada potrebne podrška i sigurnost. One su međutim zaturene. Ove osobe kreću u potragu za majkom, kao što je slučaj s mnogim ženama koje žive lezbejskim životom, ili za ocem, u slučaju muškaraca homoseksualaca, a sve zapravo biva iskrivljeno. Oni to spolja ne vide, ali njih zapravo pokreće želja za kontaktom, i to ne samo na seksualan ili erotičan način – ali to je jedini način koji je poznat ovom našem posrnulom svetu. Sve se posmatra kroz seks. Stoga ljudi automatski grabe priliku koja im se pruža pa srce kojem je potrebna pažnja i nežnost umesto toga dobije nešto erotsko jer pojedincu svet govori da tim putem treba da krene. Ipak, ko god se bori sa ovom željom da bude voljen na homoseksualni način zapravo traga za čistotom o kojoj govorim. Ne mora to da bude posledica traume ili zlostavljanja – ove osobe mogu da ispolje tu aktivnost još kao deca. Znači li to da ih treba zatvoriti? Ne. Treba li ih označiti kao kriminalce? Ne. Treba im ponuditi razumevanje koje proističe iz ljubavi, i treba im pokazati šta je u nama, za čime to oni zapravo tragaju.

 

—Poznajete li osobe koje su uspele da izbore tu bitku putem svete tajne ispovesti?

 

—Poznajem.

U takvim situacijama morate raditi okolo, raditi ispod, raditi na onome što se u njima dešava, budući da su odbrambeni mehanizmi na površini tako jaki.

 

—Dakle, nije to posao za svakoga.

 

—Nije. No, mislim da ima onih koji mogu da rade ovaj posao i razumeju kako treba da pristupe ovim stvarima, za razliku od srednjovekovnog sveta gde su takve osobe jednostavno bacali u tamnicu. Ima ljudi koje je Bog stvorio, obučio ili odgajio da pronađu put do nečijeg srca, da zaobiđu odbrambene mehanizme.

—Naravno, znamo da je to oduvek postojalo, a pominje se i u svetootačkim delima. Svi mi imamo slobodnu volju.

 

—Ako hoću da moje dete ode i uradi nešto što ono ne želi, neću mu reći: „Hoću da to uradiš“, već ću to sročiti drugačije i raditi s njim tako da ono ne podigne odbrambeni zid kojim bi mi se odmah suprotstavilo. Umesto da kažem: „Idi i namesti krevet“, pokušaću da kažem nešto što će dotaći neki deo detetovog srca, tako da ono samo poželi da to uradi. Onda će ono namestiti krevet, a mi ćemo izbeći sukob. To znači poznavati dete u srce i poznavati srce naše braće i sestara. To znači prići nekome s ljubavlju, shvatiti da je u pitanju srce te osobe. Pitamo se kako nas Bog usmerava da priđemo toj osobi?

 

—I, naravno, molimo se za njih.

 

—Svakako. Odatle uvek moramo početi.

 

 

Kraj intervjua.

Prvi deo teksta možete pročitati naOVOM LINKU.

Foto u tekstu: fotograf Danijela Oluić

 

Autor: Lin (Magdalena) Papas, pravoslavni psihijatar u SAD

Prevod: M.Stajić

Izvor: Pravoslavie.ru

 

 

 

 

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*