Osećanje krivice kod čoveka koji tuguje

Osećanje krivice kod čoveka koji tuguje

 

– Smrt rođaka ili bliske osobe je uvek emocionalni šok, najdublji duševni potres za svakog čoveka. Često je moguće susresti se sa situacijom kada čovek opet i opet pretresa u glavi okolnosti kraja bliske osobe i prekoreva sebe što nije bio u stanju ili nije primetio mogućnosti da je spasi. Da li je takvo stanje normalno za čoveka koji tuguje i čime je ono izazvano?

– Mnogi ljudi osećaju grižu savesti zbog toga što nisu uspeli da spreče smrt bliske osobe ili su bili nepravedni prema njemu za vreme života. Čini im se da bi se, kada bi imali mogućnost da vrate vreme, ponašali potpuno drugačije. To se vidi u beskonačnim pitanjima koje postavljaju sebi: „Šta da sam došla ranije…“, „Šta da je leteo sledećim avionom…?“, „Šta da se nismo posvađali i da sam tog dana ostala kod kuće?“… Neko čak može da moli Boga da vrati umrlog nazad da bi ispravio svoje greške u vezi sa njim.To su sve potpuno prirodne reakcije na gubitak. Ovo su takođe načini da izrazi tuga, makar i u kompromisnoj formi, olakšavajući na taj način težinu gubitka. Može se reći da se u čovekovoj duši odvija borba između prihvatanja onoga što se dogodilo i negiranja, zato on i smišlja beskonačne varijante razvoja događaja koji ne bi doveli do tragičnog ishoda.

Pošto ova pitanja čovek upućuje pre svega sebi samome može se zaključiti da su oni izazvani unutrašnjim razlozima. Čini mi se da je jedan od njih – prirodna čovekova želja da ima kontrolu nad onim što se događa u njegovom životu. Pošto nemamo moć da upravljamo svime oko nas, posebno našom budućnošću, takve situacije nas primoravaju da zajedno sa gubitkom proživljavamo i osećanje sopstvene bespomoćnosti, koje se i javlja u ovakvim situacijama. Drugi, još snažniji uzrok  za javljanje fantazija o alternativnom razvoju događaja je – osećanje krivice.

– U većini slučajeva čovek koji je izgubio bliskog čoveka ili druga oseća da je u manjoj ili većoj meri sam kriv, čak ako i nema očiglednog razloga za to. Za šta obično sebe prekoreva čovek koji je preživeo gubitak?

– Najočiglednije u ovom slučaju je samooptuživanje za to što osoba nije sprečila odlazak bliskog čoveka iz ovog života, već da mu je direktno ili posredno pomogla u tome. Ljudi koji tuguju često počinju da se sećaju svih slučajeva kada nisu bili u pravu u vezi sa umrlim ili su se loše odnosili prema njemu (vređali, svađali, prevarili ga, itd.). Takođe, ljudi često sebe prekorevaju što se nisu dovoljno brinuli o umrlom, što mu nisu dovoljno pomagali, što mu nisu govorili o svojoj ljubavi, što nisu zatražili oproštaj, itd.

Važno je to da čovek koji je u žalosti najčešće neadekvatno shvata situaciju i preuveličava stepen svoje uloge u smrti čoveka koji mu je drag. To je slično sa takozvanim „magijskim mišljenjem“ koje je jako razvijeno kod dece, a kod odraslih se pokazuje u kritičnim situacijama.

– Šta to znači?

 – Na primer, ako je osoba jednom zažalila zbog toga što je ušla u brak sa svojim suprugom i pomislila: „Uh, kada bi on negde nestao!“, onda ako je supružnik iznenada umro, njoj se može učiniti da su se njene misli i želje „materijalizovale“ i tada će sebe optuživati za ono što se dogodilo. Ožalošćena osoba takođe može da misli da je svojim grubim odnosom prema bliskom čoveku (prigovaranjem, nezadovoljstvom, grubošću, itd.) isprovocirala njegovu bolest i kraj. A ako još od nekoga i čuje prekor, tipa „ti si ga i oterao u grob“, onda se težina krivice povećava.

– Može li čovek da optužuje sebe za još nešto, osim za istinsku ili umišljenu ulogu u smrti bliskog čoveka?

 – Zaista, osećanje krivice je jako složeno i može imati najrazličitije forme. Psiholozi govore o krivici onoga koji je ostao – osećanja da smo mi trebali da budemo na mestu umrlog ili da nemamo prava na život ako on već nije sa nama. Mnogi osećaju krivicu jer osećaju olakšanje zbog toga što je bližnji umro. Međutim, to je potpuno prirodna, pa čak i očekivana reakcija, posebno ako je čovek koji je umro dugo bolovao ili je stradao pred smrt. Slična po svojim znacima je takozvana krivica zbog osećanja radosti, koje se javlja nakon dužeg perioda nakon gubitka. Ova krivica je povezana sa tim da se nakon smrti voljenog čoveka u životu njegovih bližnjih ponovo pojavljuje sreća. Na primer, u takvom stanju može da se nalazi udovica u čijem životu se pojavio drugi muškarac. U tom slučaju treba zapamtiti da je radost kao takva – normalno, zdravo osećanje, znak da živimo autentičnim životom.

– Mi sada govorimo o „normalnoj“ krivici kao potpuno očekivanoj, i što je najvažnije – prolaznoj reakciji na gubitak. Međutim, često se događa da osećanje krivice dobija hroničnu formu, zbog koje se čovek muči dugi niz godina.

– Takozvana neurotska krivica je stanje koje zadobija prisilnu formu. Često njenom nastanku može doprineti reakcija ljudi iz okoline ( „ti si ga u grob oterala“) ili ukoliko je postojao zavisan i manipulativan odnos sa samim umrlim, koji je tokom života često ponavljao fraze poput: „Svojim ponašanjem ćeš me u grob oterati“. Hronično osećanje krivice koje se formiralo još pre smrti bliske osobe nakon smrti samo raste.

Takođe, usled društvenih stereotipa smo skloni da meru svoje tuge zbog smrti bliske osobe povezujemo sa stepenom naše ljubavi prema njemu. Sa tim je povezano osećanje krivice zbog toga što se slika bliske osobe postepeno bledi iz našeg sećanja. Neke ljude to veoma uznemiruje jer smatraju da je to pokazatelj da im umrla osoba nije bila posebno draga.

Povećanju i produžavanju osećanja krivice doprinosi i idealizovanje umrlog. U svesti ožalošćenog se sopstveni nedostatci vide gorim nego što realno jesu, a nedostatci pokojnog se zanemaruju. Doživljaj svoje grešnosti usled idealizovanja osobe koja je umrla samo pogoršava stradanje čoveka koji preživljava gubitak bližnjeg.

– Kako da postupaju u takvim slučajevima ljudi koji žele da pomognu ožalošćenoj osobi?

 – Potrebno je veoma suptilno pomoći ožalošćenoj osobi da shvati da, se u svakom bliskom odnosu javljaju razlike u mišljenja , nesuglasice i konflikti jer smo svi mi različiti, svako sa svojim slabostima, koje se neizbežno pokazuju u dugotrajnom odnosu. Treba da se trudimo da vratimo izgubljenu životnu radost, a ne da se ograđujemo od nje. Umesto da se mučimo samooptuživanjem, bolje je da čuvamo sećanje na blisku osobu u svom srcu i da se potrudimo da prihvatimo ono što se dogodilo i da živimo dalje. Ožalošćenoj osobi je veoma potrebna naša podrška i razumevanje, a ukoliko čovek nije u stanju da se samostalno izbori sa osećanjem krivice, možda mu je potrebna pomoć specijaliste – psihologa.

autor: Sergej Šefov, psiholog

© Memoriam.ru
© Imanade.org (prevod)

Tekstovi sa ključnim rečima:

Napišite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.